уторак, 28. фебруар 2012.

Kada ćemo moći na Dedinje, da snimamo ?


"Idite na Dedinje kod Đilasa, pa tamo snimajte"






U čije ime priča naš ortak Dejan Žilić ?

"Čovek ne zna šta da kaže kad se ovakav napad dogodi. Svaki napad na novinare i novinarsku ekipu je za osudu. Dolazite u situaciju da ne znate kako da reagujete, ljudi su snimali nešto što nema nikakve veze sa čovekom koji ih je napao, bez ikakvog razloga ili povoda. Moram priznati da sam, u najmanju ruku iznenađen i šokiran. S druge strane sam zadovoljan što se sve dobro završilo i što je policija reagovala na način na koji je reagovala, dakle promptno je došlo nekoliko policijskih ekipa i odradili su svoj posao", kazao je Aleksandar Timofejev.

Što je meni lično, iz teretane, bilo najproblematičnije jeste to da je većina ljudi koja sebe samorazume kao "levičare" delilo istovetnu reakciju na ovaj događaj kao i Aleksandar Timofejev, stara perjanica "nezavisnog novinarstva" u Srbiji.
U suštini, iskaz u kome pominjete "šokiranost" (dakle prezir i odbacivanje) može da dođe od svakoga ko nije upoznat sa logikom društvenih napetosti i protivrečnosti. To, svakako, može i treba da bude tip ljudi kao što je Aleksandar Timofejev, samo je pitanje kako na to treba da reaguju ljudi koji svoju poziciju razumeju kao onu koja pripada strani radikalne društvene promene. Čak ima jednog malog stiha koji nas upućuje na ovaj razvoj događanja, "Ludo vreme stvorilo lude ljude, a ti se pitaš šta će da bude". Možeš da budeš sve, samo nemoj biti frapiran.
No, uđimo malo, uđimo u ovo pitanje putem Timofejeva.






iskaz 1:
"Ljudi su snimali nešto što nema nikakve veze sa čovekom koji ih je napao, bez ikakvog razloga ili povoda."

Ovde možemo da nađemo klasično građansko išćuđavanje nad aktima "nasilja", posebno nasumičnog nasilja, ili ono što se često predstavlja nasumičnim nasiljem da bi se efekat skandalizacije šire populacije uvećao. "Oni napadaju bilo koga, bez ikakvog razloga". Ipak, posmatrano iz teorije konflikta i društvene napetosti (što u Srbiji ne splašnjava već 20-ak godina), ovi činovi upadaju sasvim jasno u totalitet društvene strukture. Prosto, na ovom nivou, sukobi mogu da prasnu svuda i po bilo kom osnovu, kao što znamo. Žilićev povod svakako ne leži u tome što mu je ekipa Studija B upala u stan i krenula da snima, ali njegov povod leži u onoj ravni u kojoj svi mi vidimo i znamo kako mediji izveštavaju, za čiji račun oni izveštavaju. Konkretno, moja keva zna i može da baci informaciju da stvarno sve što se ikada vrti na Studiju B jeste to koliko je grad Beograd dao na benkice, na dečije dodatke, na trijumfalni most preko Ade, u obdaništa, u plakete itd. Iz izveštavanja Studija B može da se zaključe dve stvari: da je dobro i da može biti samo bolje jer je gradska vlast predana, profesionalna i stručna. Da li je to realno stanje stvari ? Ne, ako spadate u onaj deo populacije koji živi od svog rada. Da li, onda, postoji osnova za kritiku takvog rada ? Svakako.

Dosta komentara "običnih građana", čak i onih koji pretenduju na političku pismenost je išao linijom "Ok, Studio B jeste u službi vlasti i izveštava tendenciozno. Ali šta je skrivio neki tamo kamerman koji radi za 300 eura mesečno i sklapa kraj sa krajem?". Teško da se ideja društvenog konflikta, posebno ne ovako uznapredovalog kao u Srbiji, može tumačiti kroz kategorije i koncepcije koje nam nameće građanska ideologija. Pitanje "šta je kome ko skrivio", realno gledano, nije nimalo lako pitanje, iako se često uzima zdravo za gotovo. Uostalom, ne radi se (kao što valjda znamo), o "krivici posebno", nego o "krivici uopšte", jel tako ? Ne radi se o "nekoj posebnoj nepravdi, već o nepravdi uopšte". Tako da, u krajnjoj liniji - nema nevinih. Nije taj kamerman napadnut jer je išao ulicom, napadnut je jer snima pod određenim oznakama i u nečiju korist pod 1, i pod 2 - napadnut je jer nije hteo da se složi sa iznešenim argumentima našeg sugrađanina Dejana Žilića.
Na prvom mestu, ta ekipa tu je bila kolateralna šteta napetosti između onih koji kroje politiku i imaju moć da kroje sliku o toj politici (partije i njihovi mediji), i onih koj imaju rezon da mediji "10 godina jebu ljude u zdrav mozak", što je ogroman deo populacije. Ili rečima jednog momka "Činjenica da kamermani i likovi koji nose kablove nemaju neku veliku ulogu u bilo čemu, al jebiga - kolateralna šteta. Lik je puko, a mogao je i taj zapolseni drugačije da odreaguje da kaže "dobro brate, svi smo besni. Jeste, Djilas je lopov, ali i mi moramo negde da radimo, snimali bi na Dedinju ali tamo murija cima..." - i to je to razumeli bi se". No, kamerman je odabrao neki drugi put, a to je put toga da pita "kome ti kažeš da je pička ?". Pa sigurno ne bakici koja je tu prolazila.


iskaz 2:
"Koga on ima pravo da predstavlja i u čije ime se buni, vidi ga kako se ponaša i kako je obučen".

Takođe, ovde imamo posla sa građanskim karikiranjem, ali i davanjem dozvola "ko sme", a ko "ne sme" da bude ogorčen. Po tom pravilu, postoje ljudi koji se "lažno" bune i oni kojima "stvarno nešto nedostaje". Iz ponašanja i načina odevanja Dejana Žilića određen broj građana (opet čak i onaj koji sebe stavlja u levi registar) zaključuje da je Žilićev akt čin prazne obesti, politički slepe itd. Ne bi se reklo, ipak. Jasno je svima, pa i Dekiju, da on neće tom akcijom da sruši vrh Studija B ili da donese boljitak državi - radi se o čistom pražnjenju socijalne frustracije. Ali to pražnjenje jeste politički čin, kao što je i svako intervenisanje u javnost politički čin. Sa druge strane, njegove primedbe stoje na dosta osnova. Recimo, on nije rekao kamermanima "idite na Kosovo pa snimajte srpsku decu", ili "idite pa snimajte kako Cigani ubijaju Srbe" ili "snimajte neke pedofile kako jebu decu" ili "idite snimajte desničare kako tuku aktiviste LDPa", prosto - on nije potegao nijedan lažni antagonizam. On je pogodio srž pitanja - ko će i kada ići na Dedinje da snima, a ne na donji Dorćol. Potpuno je tu nebitno što je njemu novinarka rekla "ali snimamo samo emisiju o GSPu..." - to je sekundarno pitanje na koje je dostojan odgovor "ma šta me boli kurac za GSP". Dedinje kao matično mesto srpske vladajuće klase (čije je Dragan Đilas jedan od pripadnika, da) je ono što je za sve nas bitno.
Ko tamo radi, šta radi i kako se to odnosi na sudbine većine nas - ko to snima ?
Kada snima ?
Jel to nebitno pitanje u odnosu na pitanje koliko je GSP kupio novih grčkih trolejbusa ?
Na kraju krajeva, ko poteže ta pitanja danas u Srbiji ? Ko ih izgovara ?

Odricati političku svest dečku koji je očigledno dizelaš - je čin jasnog nedozvoljavanja donjim slojevima da izraze svoje stavove. Kada ih oni, uglavom kroz akte nasumičnog nasilja, izraze - onda ti gestovi "predstavljaju sramotu za sve one koji se STVARNO bore za svoje interese". Takođe, tvrditi da neko nema pravo da priča u ime većine samo zato što na sebi ima neku garderobu od 300 ili 500 eura je strateško ograničavanje spektra populacije koja ima problem sa ovom situacijom sada i koja je spremna da je reši možda radikalnije od te romantizovane i paternalističke predstave o nekim tamo siromašnim, ugroženim, odrpanim radnicima koji nisu primili platu od 2007-e i koji sebi seku prste. Rečima drugog prijatelja "kao što sam ti rekao - nisu gubitnici tranzicije, ugroženi slojevi, samo ljudi koji su u krpama bez igde ičega. gubitnici su i tvoji i moji ortaci koji valjaju, bleje, rade fizikaliju... jeste, mogli su da uče školu i šta onda? većina bi opet radila za 400 jura, maks". Prosto, ako odlučimo da proleterijat Srbije označimo kao "gubitnike tranzicije", onda je to definitivno 80% Srbije. Posledica obrtanja stvari na glavu jeste to što se "kriminalitet" ili "neobrazovanje naroda" poturaju kao UZROCI problema protiv kojih treba nastupati. "Naravno da nam ide ovako kad je pola klinaca ogrezlo u kriminal" ili "Naravno da nam ide ovako kad je pola naroda nepismeno". Imamo, uostalom, u tumačenju hakera Anonimusa jedan savršen primer ove zamene teza. Konkretno, potpuno je nebitno da li je Žilić ustao rano taj dan, da li je diler, sitni kriminalac, švercer, nabusit, nepismen, "neukusno obučen". Bitan je gest i način na koji je on artikulisao problem.

Cela poenta je ta da je čovek sa donjeg Dorćola je ovde rekao neke suštinske stvari, tj. markirao centar problema. "Zašto se ne ide na Dedinje da se snima". Jedan od razloga je upravo taj što je dobar deo ljudi koji sebe predstavljaju kao "politički angažovane" - i dalje kola oko lažnih antagonizama koje će građanska ideologija uvek nuditi i rado prihvatiti svaku pomoć u rešavanju istih.



понедељак, 27. фебруар 2012.

Izneverena anonimnost – Anonimni u akciji “kulturne dekontaminacije”

Darko Drašković



Već iz samog obraćanja pokreta Anonimnih u vezi sa obaranjem sajtova Granda i City recordsa, mogli smo zaključiti da, nažalost, akcije pokreta Anonimnih u Srbiji nemaju nikakve veze sa borbom protiv cenzure, već da u samima sebi one predstavljaju svojevrsne činove cenzure. U ovom kratkom tekstu neće biti reči o orgijama kulturnog rasizma prema građanima koji preferiraju sadržaje ovih sajtova, a koje su tom prilikom nastale u facebook zajednici Srbije (tekstovi koje preporučujem dole, proaktivno, tj. pre samog događaja, pozabavili su se na adekvatan način tom temom). Umesto toga, pokušaću da objasnim zašto pokret Anonimnih u Srbiji nema nikakve veze sa konceptom anonimnosti i njegovim radikalnijim političkim potencijalima.


Objašnjavajući pomenutu akciju, Anonimni kažu:
“Od večeras vraćamo kulturu u Srbiju. Hoćemo više biblioteka i muzeja, a manje kafanskih pevaljki. Razvoj ovakvih pojava u našem društvu već smo videli devedestih: umesto džepnih izdanja knjiga, u džepovima se nose noževi, “britvice” i pištolji. Puca se u ljude zbog parking mesta. Nećemo dozvoliti dalje moralno propadanje društva. ” (Vidi http://pastebin.com/nmdzKDwd)

Evidentno, Anonimni veruju da su emisari, odnosno “desna ruka” kulture. Oni, vidimo, za razliku od pretpostavljenih primitivaca koji uživaju u “kiču” i “šundu”, znaju šta je to prava kultura i oni jesu u posedu te kulture. Oni su, štaviše, vrlo “raspoloženi” (čak, iako, to niko od njih ne traži) da to svoje mišljenje, putem svojih hakerskih veština, “prenesu” ostatku populacije koja živi u Srbiji.





Prva prirodna reakcija na ovu nameru glasi: ko si, bre, ti da mi kažeš šta je kultura, a šta nije kultura? Ovo reakcija, premda apsolutno opravdana, međutim, nije adekvatan politički odgovor na njihovu akciju. Ta reakcija, u stvari, pretpostavlja da postoji neka kultura i to u smislu opozicije onoga što je kulturno i onoga što je nekulturno – reč je samo o tome da niko ne može da se (samo)proklamuje znalcem i gospodarem kulture. Zbog nedostatka te političke adekvatnosti nije dovoljno, po mom mišljenju,  insistirati na tome da niko nije u posedu kulture, te da niko ne može i ne sme nekom drugom da nameće svoje mišljenje o tome šta je kulturno, a šta je nekulturno. Pored toga, trebalo bi insistirati, pre svega, na tome da je ova suprotnost između kulturnog i nekulturnog već sama po sebi problematična. Pođimo zato od ideje da onaj koji se predstavlja kao znalac i vlasnik kulture jeste u startu neko prema kome treba da gajimo sumnju.

Ako bliže pogledamo na čemu Anonimni u gornjem saopštenju baziraju svoj legitimitet, videćemo da se radi o obrazovanju. Oni, naime, hoće obrazovanje, a ne nasilje. Drugim rečima, baš zato što se smatraju obrazovanima, oni se smatraju i znalcima odnosno vlasnicima kulture. Obrazovanje, prema Anonimnima, u krajnjoj liniji počiva na inteligenciji: “Ako vam je smešna naša borba, jer ste suviše preplašeni u svojoj mizeriji da bi pružili inteligentan otpor, a ne demagogiju koja se sastoji od podizanja nacionalnog zanosa i šovinizma, ako vam je dobro, onda ništa”, kažu oni (“svaka sličnost” sa parolom emisije “Peščanik”, videćemo dalje, nije slučajna). Prema tome, Anonimni su obrazovani zato što su inteligentni (ili su inteligentni zato što su obrazovani – “kauzalitet” radi u oba smera). Opet, prva prirodna reakcija, takođe vrlo opravdana, mogla bi da glasi: na osnovu čega ti misliš da si baš ti inteligentan, a da ostali to nisu? (A to očigledno misliš, jer daješ sebi za pravo da drugima diktiraš šta treba da misle, govore i rade). Međutim, ponovo smatram da ovo nije dovoljno adekvatno kao politički odgovor na akt cenzure koji su pokušali da sprovedu. Možemo, naime, ići dalje od toga.

U tu svrhu, poslužićemo se Ničeovom kritikom uma, odnosno duha. U našem slučaju, kultura, inteligencija i obrazovanje shvaćeni su kao oličenja onog duhovnog, a Anonimni se bore upravo protiv onoga što prlja i kontaminira to duhovno. Imajući to na umu, pređimo na ultra kratko objašnjenje Ničeove kritike duha. Niče je, naime, smatrao, da duh sam po sebi ne znači ništa. Da bismo shvatili pravu suštinu duha, mislio je on, moramo uzeti u obzir ono čemu duh služi, i to u rukama onih koji se pozivaju na njega (u rukama znalaca i vlasnika duha). Oni koji se pozivaju na duh, prema njemu, putem tog poziva obavljaju dvostruku operaciju: 1) oni pokušavaju da se nametnu kao društveno dominantni (zaoštreno rečeno, kao gospodari, oni koji odlučuju) – nije li logično da oni koji su kulturniji, obrazovaniji i intelignentniji treba da vladaju nekulutrnima, neobrazovanima i glupima? -, 2) oni pokušavaju svoju volju za dominacijom da sakriju iza tobožnjih večnih, transcendentnih vrednosti (um, duh, kulturu, obrazovanje, inteligencija, itd) – nije, prema njima, naime, reč o tome da treba da vladaju (gospodare, odlučuju itd.) oni, već same te večne, transcendentne vrednosti (igrom slučaja, baš oni su ti koji su znalici i vlasnici tih vrednosti).



Videli smo da Anonimni pokušavaju svoju politiku da zasnuju na kulturi, obrazovanju i inteligenciji. U njihom vidnom polju, ova tri atributa pojavljuju se kao gore navedene večne, transcendentne, tj. očigledne vrednosti. Ko bi uopšte mogao da ih dovede u pitanje? Samo neko ko je nekulturan, neobrazovan i glup, zar ne? Recimo, međutim, u pokušaju da dalje razradimo naš mali prikaz Ničeove kritike duha, da se sadržaj ova tri pojma određuje društveno-istorijski. Drugim rečima, to znači da se ovde ne radi o nekim fizičkim ili biološkim entitetima, koji bi, zahvaljujući većoj ili manjoj sporosti prirodne “istorije” bili, praktično, večiti (s ozbirom na ljudski rod). Sadržaj ova tri pojma određuje se u društveno-istorijskoj borbi, čiji ulog jeste upravo dominacija. Osim toga, ne samo da oni koji su društveno-istorijski dominantni, efektivno, definišu šta znači biti kulturan, obrazovan i pametan, već se tim definicijama oni upravo i služe da bi vladali onima koji su njihovom definicijom stigmatizovani kao nekulturni, neobrazovani i glupi. Štaviše, ničeanski svedeno, ta definicija funkcioniše upravo i isključivo kao sredstvo te dominacije.

Na osnovu iznesenog, možemo videti u čemu se krije osnovna “greška” pokreta Anonimnih u Srbiji. U želji da pođu od ideje jednakosti (jer anonimnost upravo implicira ideju jednakosti), oni zapravo, i to u službi vladajuće ideologije, reprodukuju postojeću dominaciju, i samim time, stvarno postojeće nejednakosti. Ukratko, kada se pozivaš na kulturu, obrazovanje i inteligenciju,  a) ti se pozivaš upravo na tekuću definiciju tih atributa, definiciju koju su dali oni koji vladaju i eksploatišu u datom istorijskom trenutku, b) ti ne izlaziš iz logike moći koja se krije iza tih atributa (imajući u vidu Ničeovu kritiku uma – u našem slučaju kulture, obrazovanja i inteligencije – kao oruđa u službi dominacije). Ne bih na ovom mestu ulazio u ideološku i ekonomsku analizu takvih poziva budući da to nije moja namera, i zato što je ova analiza dovoljno uspešno izvedena u sledećim tekstovima: "Povrampireni snobizam i Ivan Tasovac" i "Kritika kritike turbo-folka: smrtonosni sjaj Koka-kole, Marlbora i Suzukija u doživljaju domaće liberalne elite" – tekstovima koje mogu samo toplo da preporučim. Ti tekstovi, takođe, vrlo lepo objašnjavaju resentiman koji se krije iza pokušaja stigmatizacije ukusa masa.

Umesto toga, a kao zaključak, rekao bih da je osnovni “greh” pokreta Anonimnih u tome što oni, u stvari, kompromituju sam koncept anonimnosti i njegove radikalnije političke potencijale. Iako, možda, ne znamo ko se krije iza tog pokreta, znamo vrlo dobro koje ideološko gorivo pokreće njihov motor. Reč je o specifičnom ideološkom miksu liberalizma i rasizma, miksu koji je svoju preporod doživeo devedesetih, a svoje povampirenje u post-petooktobarskim danima.

Nasuprot tome, prava anonimnost bi se sastojala upravo u ideji da atributi koji te karakterišu uopšte nisu bitni za politiku koju vodiš, odnosno za participaciju u jednoj alternativnoj, pravednijoj zajednici. Štaviše, ta politika bila bi politika koja se vodi sa one strane svakog atributa i protiv svakog atributa, budući da svaki atribut upravo uvodi nejednakosti i dominaciju. Nasuprot tome, logična politička posledica insistiranja na posedovanju određenih atributa jeste da oni koji imaju te poželjne atribute treba da vode politiku, dok oni koji su lišeni tih atributa treba da ih slede. Time se, evidentno, uvodi očigledna hijerarhijska razlika između prvih i drugih.

Za razliku od tog radikalnog projekta, koji je stajao na raspologanju Anonimnima kao jedna od mogućnosti, Anonimni Srbije zadovoljili su se, skupa sa čitavom blogerskom i tviterskom “zajednicom” Srbije, uzgred budi rečeno, da budu samo portparoli ideologije trenutno vladajuće ideologije (ova druga je to, praktično, od svojeg začeća).
Pošto su u tome uspeli, svoj pravi projekat mogu smatrati u potpunosti ostvarenim.







понедељак, 6. фебруар 2012.

Povampireni snobizam i Ivan Tasovac

D. D.



Ivan Tasovac vrlo brzo i vrlo agresivno krči svoj put ka najomraženijim ličnostima srpskog javnog života. Ovaj agresivni, klasično-trenirani padavičar je najnovija verzija „beogradske građanske svesti“ koja pokušava da ovaj brod skrenut sa kursa pravog ukusa, moralnosti, prefinjenosti itd. vrati tim, je li, davno proćerdanim Pravim Vrednostima.

Ko je Ivan Tasovac i šta on hoće od svih nas, običnih ljudi ?

On je klasičan izdanak kruga dvojke rođen 1966. godine u porodici gde je otac bio glumac, majka profesorka klavira. Idealan preduslov nasrtljive umetničke pretencioznosti, obilato začinjene „starobeogradskim“ prezirom prema svemu što nema veze sa Vračarom, Dorćolom i Sarajevskom, ili što nema veze sa visokom kulturom i-ili klasičnom tradicijom. Tasovac je najmlađi direktor Beogradske filharmonije, a svi znamo da je ta grupa ljudi „najprefinjeniji orkestar u Srbiji“, „najbolje PR oružje Srbije“, „najveća kulturna institucija u Srbiji“ itd.



Zadnjih godina, dakle, Tasovac i njegova klika smeštena u zloglasnoj sali Kolarčeve zadužbine je na sebe preuzeo ulogu nabijanja krivice i osećaja niže vrednosti onoj populaciji u Srbiji koju zaista ne zanima klasična muzika, a to je oko 98% srpskog stanovništva. Ali, nije problem u klasičnoj muzici kao klasičnoj muzici.

Problem je u nastavku tog suptilnog kulturnog rata koji na ovim prostorima plamti još od sedamdesetih i koji se vodi na liniji grad/obrazovani/srednja klasa protiv periferije/niskoobrazovanih/nižih klasa. Kako i zbog čega dolazi do takvog sukoba je tema za koju je potreban rad koji nadilazi namere ovog teksta, no biće reči i o tome. Za sada, pokušaću da ostanem na liniji koja se tiče isključivo perioda nakon pada Miloševićevog režima 5. oktobra 2000-e.

Dakle, nakon pada pomenutog režima, beogradski intelektualni krem (koji se decenijama punio od državnih para države koju je pljuvao na sav glas, SFRJ, pa čak i Slobodanove SRJ) je očekivao, naivno, da će u roku od godinu dana nestati i turbo-folk, i džipovi i tela iz teretane, i preplanule ribe sa silikonskim sisama, i kultura splavova i kultura fudbalskih tribina – da dolazi neko novo vreme gde će gospoda otvoreno moći (kao za vreme te omražene SFRJ) da produži da nabija komplekse „marvi“ o njenoj necivilizovanosti, prostoti, zaostalosti – dakle jednoj opštoj nižoj vrednosti na lestvici njihovog rangiranja ljudi. Da će opet Vračar, Senjak i Dorćol vladati nad blokovima, Rakovicom, Zemunom i Železnikom, da će EKV opet biti najslušanija grupa, da će svi umirati da čitaju Borislava Pekića ili kogagod, da će se opet otkriti iskonska vrednost Jima Morrisona u odnosu na Ol Dirty Bastarda ili Sinana, da će svi masovno krenuti na FEST-ove umesto na utakmice i da će se filmovi Jima Jarmusha mnogo radije gledati od „Scarface“-a.

To je bila, na našu sreću, potpuno suluda procena. 


Da stvar bude gora po gradsku elitu, dobar deo omladinaca Beograda i ostalih mesta je neopterećeno nastavio svoju praksu da u utorak uveče ode na Lucky Strike Urban Experience, četvrtak na neki trance u organizaciji kojegod domaće trance zadruge i vikend ostavi za ultimativno turbo-folk iskustvo na splavovima. To je bio jedan model potrošnje i uživanja muzike koju gradski, elitni čistunci nisu mogli ni da shvate, a kamoli da prihvate. Ako se ičega sećam, sećam se partije gde je na mojoj maturskoj ekskurziji 2003-e relevantni cd bio sačinjen od stvari Jeff Millsa, Adama Beyera, Portisheada, Astral Projectiona, Bad Copya i Zvonka Demirovića. Ako pričamo o multikulturalnosti. Ja sam tad bio izolovani pajserko u duksu Led Zeppelina, recimo, ali imao sam 18 godina, šta sam znao ? Tu diskretnu nit koja je prolazila tim cd-om sam shvatio tek mnogo godina kasnije, ali bolje ikad.

I ko onda dolazi ? 

Dolazi nova vrsta mešetara kao što je Ivan Tasovac. Tasovac, sa svojim imidžom ludog naučnika, usplahirenog intelektualca koji „pomera norme očekivanog“, fleksibilnog, spremnog na šok sa sve izjavama tipa „- Filharmonija je institucija koja je odgovorna da kroz promociju muzike promoviše i pozitivne društvene vrednosti. To je jedini način da vašu muziku čuju i oni koji na spomen reči ‘kultura’ odmah potežu pištolj”.

Štagod ovo značilo, jasna je matrica i jasna je decenijama unazad: teraj ljude da misle da su ljudska govna i otpad ukoliko se ne prave da otkidaju na Bahove fuge ili Mocartovi koncerte za klavir i orkestar (!). Izveštaji kažu da je “Tasovčev originalan pristup vođenju ove ustanove” doveo do toga da par godina zaredom sezone budu rasprodate i štatijaznam. Taj podatak je možda najbolji dokaz koliko nešto možete dobro da prodate igrajući na kartu toga da vas kupovina tog nečeg čini mnogo prosvećenijim, dubljim i inteligentnijim čovekom od vašeg komše koji, eto, ide na Freestyler utorkom ili negde slično. Činjenica jeste da je kupovina karata za Tasovčevu filharmoniju postala stvar licemernog i pokondirenog prestiža beogradske srednje klase.
Pre 3 godine eto, povodom nekog njegovog minijaturnog intervjua na sajtu B92, u sekciji komentara pojavilo se sledeće mišljenje:

Inače simpatičan momak, svojevremeno smo se i upoznali, i ostavio je na mene dosta dobar utisak, ali samo ne znam koji je razlog da se pevaju hvalospevi njegovim direktorskim sposobnostima, kada je reč o dotiranoj instituciji koju plaćaju poreski obveznici, uključujući i sve one koje ozbiljna muzika nimalo ne zanima. Mene, na primer, zanima i rado ću uvek platiti kartu da čujem dobar koncert, ali stvarno ne vidim nikakav razlog zašto bi neko ko voli džez, hard-kor ili narodnjake dotirao moj ukus (ili, obrnuto, ja njegov). Sposoban direktor bi bio onaj direktor koji bi vodio profitabilnu firmu koja (kao mnogi orkestri na Zapadu, gde je ova vrsta muzike vrlo prestižna, cenjena i profitabilna, a kulturni i imućni ljudi nemaju nikakav problem da plate često i prilično skupe ulaznice) uspeva da dobro posluje bez državnih dotacija, i da od ulaznica, eventualnih priloga mecena umetnosti i drugih prihoda obezbedi atraktivan program i dobre prihode za zaposlene, a gospodin Tasovac je, bilo da je inače simpatičan i inteligentan čovek (što, barem meni, jeste) ili ne, ništa drugo do državni činovnik i još jedna nepotrebna budžetska pijavica na vratu preopterećenih srpskih poreskih obveznika. Krajnje je vreme da se dotiranje kulture i umetnosti, zajedno sa mnogim sličnim nepotrebnim stvarima, drastično ograniči i ljudima vrati slobodan izbor u raspolaganju vlastitim novcem i direktnom finansiranju stvari koje vole oni, a ne nekakvi činovnici ili eksperti.

Ono što me danima muči jeste kako komunisti tih davnih dana posle revolucije 1945. nisu obustavili finansiranje Filharmonije, koje se nastavilo sve od tada do danas. Uprošćeno, mi plaćamo deo poreza da bi se neko osećao prefinjeno i uzdignuto time što sluša klasičnu muziku. Bez obzira što to ne zanima neki najogromniji deo stanovništva, ipak je neko u državi procenio da postoji institucija od 50-ak svirača čiji je rad daleko, daleko značajniji od orkestara trubača iz Vladičinog Hana ili orkestra Mileta Basa ili rada grupe Prti Bee Gee, naprimer.

Tasovac je, klišeima dignutim na kub, time postao majstor male obmane ljudi time što, bivajući plaćan od našeg novca, konstantno kao grdi državu koja ga plaća i time skuplja hvalospeve naivnih bednika “eto šta ti je jedan hrabar, iskren čovek koji je spreman da ispliva iz žabokrečine”. Tačnije, Ivan Tasovac je jedna od klasičnih posledica žabokrečine u kojoj plivamo, žabokrečine intelektualaca koji sole pamet ostatku ljudi i žive od toga što izazivaju bure u čašama vode.


Prva šokantna situacija mi je bila 2009-e kada je Tasovac odlučio da još jednom “pomeri granice” i na koncert neke zahvalnosti u Filharmoniju pozove Beogradski Sindikat. Naravno, Sindikat sa ovim nije imao nikakav problem jer i oni su, uostalom, u sličnoj potrazi za statusom figura koji su merodavni pri proceni ukusa i sistema vrednosti, za statusom boraca za vrednosti “starog Beograda boema kojeg više nema”, protiv “kiča” - standardno. I nema veze što bi se Tasovac i duo Dimović-Ćirković razišli po dosta nekih drugih pitanja, kada je u pitanju odbrana časti tog imaginarnog pojma zvanog “stari Beograd” – nije bilo ni trunke razmišljanja.

Skandal najskorijeg datuma je skorašnja kampanja “Hvala što ne dolazite” gde se genijalni Tasovac odlučio da zaigra na kartu najoronulijeg stereotipa “ismevaj likove iz Strahinjića Bana jer voze brza kola i ne slušaju Bramsa”. Poslao je, naime, par muzičara da svira neki bedni swing iz ’20-ih u gradskoj ulici sa elitnim kafićima i time pokaže još jednom na kakve radikalne korake je spreman (!). Naravno, akcija je potpuno bila posvećena Tasovčevom egu, nimalo se nije promotivno obraćala u smislu “Dođite na naše koncerte”, već “Stoko i marvo, pogledajte koji smo mi carevi”. Ljudi iz kafića su naravno izvukli telefone, malo snimali i odtapšali nakon numerice, nastavljajući da piju svoje kafe, dok su se pingvini u odelcima pokupili u tišini. Odjednom, to je proglašeno za frapantno uspešnu medijsku poruku i šamar u lice čemugod, neukusu, kiču, šundu blabla. Da stvar bude još malo apsurdnija, muzičari su poslati tamo da sviraju swing: muziku koja je ponikla i simbolizovala kurvarnice, kazine i noćne klubove Sent Luisa i Nju Orleansa u davne dane XX veka. Moralnost i vrednosti su očigledno jako klizne kategorije.

A da stvar bude još jača i bolja, Tasovac je na to dodao još jedan mini-video u kome verovatno niko ne zna o čemu priča, ali svi misle da je jako pametno.

U svakom slučaju, Taske, to, kako nazivaš “srpsko proleće” neće zaobići epigone snobizma koje je iznedrila potpuno pogrešna kulturna politika socijalističke Jugoslavije, a preuzela pro-evropska opozicija devedesetih, pa čak i jedan deo tog, svima vama užasnog, Miloševićevog režima.

I ako pričamo o tim epigonima gradskog snobizma, ti si svakako danas njihov najočigledniji predstavnik, samim tim i legitimna meta. Oružja kritike i kritike oružja.



петак, 3. фебруар 2012.

Željezna logika sistema - radnička klasa u Žici


Jovica Lončar


Druga sezona američke serije Žica primarno se bavi sindikalizmom, odnosno kroz priču o izmišljenom Sindikatu lučkih radnika (International Brotherhood of Stevedores) tematizira deindustrijalizaciju i posljedice koje je ostavila na radničku klasu. Nezaposlenost, potplaćenost, bezperspektivnost i što je najgore suvišnost. Suvišnost u svijetu koji je odustao od proizvodnje i tako ostavio gomilu radnika na egzistencijalnoj vjetrometini.

"Nekad smo proizvodili stvari. Gradili stvari, a danas samo guramo ruku u tuđi džep."
Frank Sobotka






Sindikalno organiziranje lučkih radnika datira još od kraja 19. stoljeća, točnije 1892., kada je osnovano Međunarodno udruženje lučkih radnika (International Longshoremen's Association) koje je već početkom 20. stoljeća imalo preko 100 000 članova. Ta najstarija organizacija lučkih radnika postoji i danas, djeluje na istočnoj obali SAD-a, broji preko 200 podružnica i okuplja 65 000 radnika.


Kriminal na dokovima

Najteže trenutke u svojoj povijesti ILA proživljava 1950-ih godina kada ih optužuju za suradnju s organiziranim kriminalom. Savezna istražna komisija je malo što od medijskih optužbi uspjela dokazati, ali ugled organizacije je bio nepovratno narušen što je rezultiralo izbacivanjem iz najveće savezne sindikalne centrale (Američke federacije rada) koja osniva paralelni sindikat. Film Na dokovima New Yorka Elije Kazana iz 1954. referirajući se na cijelu situaciju prikazuje njujoršku luku kao carstvo organiziranog kriminala maskiranog u sindikalno organiziranje. Jedan od dokera će plastično opisati situaciju objašnjavajući pravilo D&D (deaf & dumb): "Na dokovima sam cijeli život i ako sam nešto naučio onda je to: ne pitaj ništa, ne odgovaraj ništa". Medijske hajke, pritisci od strane vlasti, automatizacija posla, deindustrijalizacija i pad brojnosti članstva (samo 12% američkih radnika je sindikalno organizirano) predstavljaju gabarite u kojima se kretalo američko radničko organiziranje posljednjih pedeset godina.

Baltimorska luka je početkom dvadesetog stoljeća bila šesta najveća luka na svijetu. U međuvremenu se štošta promijenilo: većina dokova je prazna jer ne može primati velike brodove. Nužne su velike investicije (dublji kanal prema otvorenom moru, novi navozi itd.) kako bi se luku proširilo i moderniziralo, ali velike investicije traže političku volju koja u dobu nenaklonjenom industriji ne postoji. Dokovi su predviđeni za gradnju luksuznih stambenih naselja. Sindikat je jedina organizirana snaga koja bi, da ima financijskih sredstava, mogla nešto učiniti, ali za lobiranje su nužne poveće svote. Što učiniti? Zaraditi novce na bilo koji način, što u ovom slučaju znači omogućiti šverc međunarodnoj kriminalnoj organizaciji koja preko luke uvozi narkotike, seksualno roblje, automobile itd. Za uzvrat se dobiva novac koji se može upotrijebiti za lobiranje.







Željezna logika sistema

Posao ide dobro sve dok se u jednadžbu ne uključi donacija lokalnoj crkvi. Župnik je ugledan član zajednice i mogao bi reći koju dobru je zadatak istražiti rad sindikata i po mogućnosti prišiti kakvu mračnu rabotu jer kako bi drukčije gologuzi sindikalisti imali novaca za darivanje crkve negoli kriminalom.

Željezna logika sistema kaže da organizirana radnička sila predstavlja ozbiljnu opasnost koju se na svaki način mora otkloniti. Razbijanje radničkih organizacija uz uklanjanje opasnosti po vladajuću oligarhiju donosi i druge sasvim opipljive pogodnosti izražene u sve većoj koncentraciji bogatstva u rukama elite. Deindustrijalizacija čini sve veći broj radnika nepotrebnim, radnih mjesta je sve manje, a pritisci u smjeru smanjivanja radnih prava onih koji još uvijek rade su sve veći. Koscenarist serije David Simon će u jednom intervjuu reći da ne vidi mogućnost promjene dokle god sa stola pada dovoljno mrvica za prehraniti siromašnu većinu.

Drugim riječima, Žica ne opisuje radnike koji se spremaju na revoluciju, nego potlačene koji se bore za egzistenciju unutar postojećeg sistema koji im ne ostavlja drugog izlaza osim kriminala. Na ponudu FBI agenta da prokaže suradnike i tako pomogne i sebi i sindikatu, sindikalni čelnik ukratko sažima poziciju vladajućeg sistema i radničke klase u njemu: "Vi biste pomagali mom sindikatu? Dvadeset i pet godina polako umiremo. Suhi dokovi hrđaju, navozi stoje prazni. Moji prijatelji i njihova djeca kao da boluju od raka. Nikakve pomoći cijelo to vrijeme. Ništa ni od koga… I sad biste vi pomagali nama. Pomogli meni!?"


Od proizvođača do lopova

Ono što ovu seriju čini osobitom jest želja da prokaže sistem, da pokaže radnike: da se čuje glas onih koji nisu pripušteni u mejnstrim medije. Snažan radnički sentiment serije se posebno očituje u prikazu svakodnevnog života: bar u kojem cijela sindikalna podružnica redovito pije, kultura nadimaka, odanost sindikatu i netrpeljivost spram policije, pomoć familijama unesrećenih drugova, priče kojima stariji radnici evociraju uspomene prenoseći sjećanje na mlađe. Radnici na dokovima Baltimorea ne ganjaju karijeru, nije im do bogatstva, ambicija ih ne zanima. Zanima ih da svaki dan bude dovoljno brodova za istovarivanje kako bi mogli biti plaćeni. Vidjeti na današnjoj televiziji prikaz radničke životne filozofije i još k tome predočen bez i najmanjeg ironijskog odmaka ili patroniziranja predstavlja pravu rijetkost. Duh koji vlada na dokovima najbolje oslikava razgovor koji u Kazanovom filmu vode braća Malloy. Stariji Charley, pripadnik mafijaške sindikalne elite savjetuje mlađeg Terryja: "Skoro ti je 30, vrijeme je da počneš misliti o ambiciji", na što mu Terry odgovara: "Oduvijek sam mislio da mogu bez toga bar još neko vrijeme".

Prokazati sistem znači pokazati njegove osnovne vrijednosti i način kako funkcionira.
Formula koja se koristi su tokovi novca. Što se događa s novcem zarađenim od preprodaje droge na cesti, od podvođenja, od šverca? Ulaže se u legalne poslove, lobiranje, podmićivanje političara. Ne radi se o izuzecima nego o naravi samog sistema. Što se događa kada za temelj međuljudskih odnosa postaviš logiku profita i efikasnosti? Načelo solidarnosti se potiskuje na društvenu marginu među otpisane radnike. Bezinteresno je ispalo iz igre. Ukratko, obratimo li pažnju na kolanje novca, jako brzo počne zaudarati na temelje sistema u kojem živimo, sistema koji nema mogućnosti shvatiti zašto je sindikalnom čelniku dobrobit sindikata ispred vlastitog probitka: "Dajem vam i sebe. Što god trebate. Sve, samo ne sindikat. Sindikaliste ne odajem". Žica uvjerljivo suprotstavlja vrijednosti radničke klase predatorskoj logici sistema koji ih tjera u borbu za goli opstanak. Crta razgraničenja između rada i profita teško da može biti jasnija. Sistem je nekadašnjim proizvođačima ostavio jedinu ulogu u kojoj su mu još potrebni: ulogu lopova.


Objavljeno u Zarezu XIII/321 10. studenog 2011.

четвртак, 2. фебруар 2012.

Kritika kritike turbo-folka: smrtonosni sjaj Koka-kole, Marlbora i Suzukija u doživljaju domaće liberalne elite



Darko Delić



UVOD

U periodu od poslednjih desetak godina, dosta autora (različitih ideoloških polazišta) je pokušalo da izazove i obori kritike na račun turbo-folk muzike koje su dolazile iz bastiona prozapadne građanske elite Srbije. Pomenuvši različita ideološka polazišta, treba napomenuti ovde da se ona kreću od desnih kritika Miše Đurkovića (iako su, za jednog desničara, njegova pisanja zadivljujuće na mestu) do onih na levici, kao što su razna pisanja Dušana Maljkovića na ovu temu, zatim pisanja autora okupljenih oko magazina Prelom i tekstova Branislava Dimitrijevića.

Autori okupljeni oko magazina Prelom oko 2002. godine „lansiraju“ u kritički etar Srbije pojam kulturnog rasizma (kultur-rasizam u daljem tekstu), kojim obeležavaju strasnu i nepopustljivu mržnju srpske buržoaske (građanske) elite prema kulturnim potrebama i navikama najšireg dela populacije ove zemlje (moglo bi se reći i šire). Pojam kultur-rasizma se može definisati kao oblik rasizma, dakle strukturalno nejednakih tretmana, koji se bazira na kulturnim razlikama pre nego na biološkim znacima rasne inferiornosti ili superiornosti. Kulturne razlike mogu biti realne, zamišljene ili konstruisane. Kultura, pre nego biologija, postaje rašireni politički ili pseudo-naučni referentni okvir za razumevanje i diskusiju na temu nejednakih statusa i tretmana različitih društvenih grupa.
Na ovim osnovama, intelektualci „druge Srbije“ (zbirna imenica za različite pojedince i organizacije koje spaja nedvosmisleno divljenje prema liberalnom kapitalizmu i vrednostima zapadne liberalne demokratije i gnušanje prema bilo čemu što tumače kao „kolektivističke“ tendencije i impulse) grade čitavu kulu nelogičnosti u pokušaju da ljude koji troše „turbo-folk“ kulturu i samu kulturu označe kao nešto nedostojno savremenog čoveka, najgoru bezvrednost od svih bezvrednosti, okidača za sve probleme srpskog društva, pokretača ratova i direktnog inspiratora porodičnog nasilja i opadanja opšteg „kulturnog nivoa nacije“. Skoro dvadeset godina se teza o “urušavanju sistema vrednosti” (u direktnoj vezi sa “propadanjem i nestankom srednje klase”) toliko vrtela i vrtela da je zadnjih godina ponavlja skoro svako ko dozvoli sebi da u javnosti priča o stanju u našem društvu. Naravno, “turbo-folk” ili “Pink kultura” će biti na prva dva mesta kada se navode razlozi “zbog kojih smo tu gde jesmo”.

U ovom celom, svakako obilatom, poslu satkanom od napetih i nedokazanih tvrdnji, sakrivanja, poluinformacija i aljkavog terenskog rada od strane liberalnih intelektualaca - čast za pokretanje celog procesa ide tadašnjoj profesorki Fakulteta dramskih umetnosti, Mileni Dragićević- Šešić, knjigom “Neofolk: publika i njene zvezde” (1994).
Ova knjiga će pokrenuti čitavu buru i pritom dati gomilu praznih metaka raznim liberalnim, pa i konzervativnim kritičarima, koji će prema uputima ovde autorke graditi svoje konstrukcije osude šire populacije u Srbiji i njenih izbora; kako političkih, tako i kulturnih. Ovih dana, ova gospođa je "redovna profesorka menadžmenta u kulturi i teorije medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, stalna profesorka na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta u Briselu, predavač na brojnim fakultetima u Londonu, Bukureštu, Moskvi, Drezdenu, trener administratora u kulturi u arapskom svetu, Indiji, baltičkim zemljama, Jermeniji itd".

Iza nje sledi delo i autor koji je, možemo slobodno reći, osmislio savremenu kritiku turbo-folk muzike i dao joj formu koju sada ona ima u tim krugovima: ništavni, pornografski amalgam bezvrednih stilova državno finansiran da bi sa jedne strane raspirivao rat, sa druge “pacifikovao” pobunu u Srbiji i perpetuirao “spektakl”. U pitanju je Erik Gordi (Eric Gordy), američki sociolog (oblast ekspertize: slavistika) koji je napravio bum među domaćom liberalnom inteligencijom svojom knjigom iz 1999-e, “Kultura moći u Srbiji: nacionalizam i uništavanje alternativa”, gde se, između ostalog, obilato bavi time kako je državni vrh Republike Srbije tendenciozno forsirao turbo-folk, jednako kao što je gasio svaku drugu alternativu ovoj muzici.



Odatle ponosnu štafetu klasne borbe preuzima Ivana Kronja, teoretičarka medija takođe iz redova notornog FDU-a (jednog od primarnih bastiona građanske propagande unazad 35 ili jače godina), sa svojim kapitalnim delom “Smrtonosni sjaj” iz 2001. koje prati i video dodatak. Iz mnogo razloga, ovo delo je najbolji poligon pomoću koga se mogu detaljno detektovati i precizno kritikovati postulati onoga što treba da predstavlja kritiku “turbo-folk” muzike ili ako želite - kulture.








Važan zadatak ovog rada bi bio taj da pokažem koliko se posredstvom diskursa “kritike” vodi suptilan ili otvoren klasni rat, pre svega oduzimanje prava nižim i marginalnim slojevima da se “čuju” i predstave. Ova pojava, pokušaću da pokažem, možda paradoksalno, svoje korene vuče iz doba socijalističke Jugoslavije. Po mom mišljenju, napadom na navike, težnje i želje onog većinskog dela stanovništva, značajan deo srpske intelektualne elite pokušava da teret društvenih potresa izazvanih restauracijom kapitalizma svali na najšire slojeve stanovništva kojima se pripisuje želja za ratnim osvajanjima, odgovornost za ratna razaranja, skoro urođena inklinacija prema “nižim umetničkim formama”, opštu nemaštinu itd. Takođe, manje ili više otvoren rat se vodi i sa mladima koji tokom “divljih devedesetih” nisu prihvatili građanski obrazac (uzorno ponašanje-obrazovanje/usavršavanje-brak-porodica), već su, eto, prihvatili dominantni trend (autori kažu “nove zapadne potrošačke kulture”) prepuštanja hedonizmu i u tom procesu pokazivali sklonosti nad kojima ovi liberalni autori morališu do tragedije: konzumacija droge, pop muzike, pornografije, sitnokriminalne aktivnosti, agresivno ponašanje itd.



DRUŠTVENI I POLITIČKI KORENI KULTUR-RASIZMA U NAŠEM DRUŠTVU: VISOKA KULTURA, ŠUND I RAVNOMERNI SOCIJALISTIČKI RAZVOJ


Svakako, nije elitizam i netrpeljivost “prosvećenih građana” prema niskokvalifikovanom ili niskoobrazovanom delu populacije počeo 1990. Ova debata traje na ovim prostorima nekih 40 godina i prožima sve pore društva: od srednjoškolskih vršnjačkih grupa, preko ministarstava kulture, kulturnih radnika, do državnog vrha.

U čitavoj ovoj situaciji, narodna muzika kao pojam i čitava kultura bila je poligon za najraznovrsnije političke obračune još iz slavnih dana SFRJ. Kako je došlo do toga i kako je moguće da je jedan žanr muzike koja se čak ni na nivou svoje lirike ne bavi „socijalnim temama“ iza sebe krio tolike slojeve problematične društvene istorije ovih prostora ?

Od ključne važnosti za ovo o čemu pričamo jesteda korene ovoga treba da tražimo u kulturnoj politici SFRJ.
Svakako, ako preispitujemo kulturnu politiku SFRJ, preispitujemo kulturnu politiku i stavove vrha Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), ali pričamo i o politici SKJ uopšte - budući da ne možemo odvojiti kulturnu politiku nekog državnog vrha od konkretnog istorijskog momenta, niti od vladajuće ideološke matrice unutar koje se određena kulturna politika donosi. Ono što pouzdano možemo tvrditi jeste da je dominantna parola tog perioda (od 1945. pa recimo negde do kraja '60-ih godina prošlog veka) jeste bila emancipacija. Emancipacija radnika, emancipacija žene, emancipacija seljaka, emancipacija manjina... tadašnja KPJ (kasnije SKJ) je pred sobom imala masivan zadatak. Zadatak koji je bez sumnje bio od civilizacijskog značaja za ove prostore i ticao se industrijalizacije, obrazovanja, urbanizacije i modernizacije prostora koji je do tad bio polu-kolonijalni prostor sa zavidnim ostatkom feudalnih obeležja, jedva razvijene industrije. Ako na sve to dodamo razorne rezultate II sv. rata, jasno nam je kakav pejzaž preovladava teritorijom tadašnje Jugoslavije.
Upravo u ovom procesu i u ovim ključnim godinama (1945-1968) treba tražiti korene narativa koji su još uvek aktuelni kada je u pitanju popularna muzika (i njena potrošnja) na našim prostorima.
Priča o urbanizaciji, industrijalizaciji i odgovarajući demografski fenomeni inače su fenomen koji su i van slučaja koji posmatramo znali da proizvedu velike promene i da uspostave nove tokove u kulturi. Istorija pop muzike skoro da počiva na krupnim ili manje krupnim ekonomskim procesima koji su stajali iza kulisa onoga što je bilo u prvom planu, i ta istorija je skoro ispisana rame uz rame sa istorijom američkih crnaca, dovedenih iz Afrike. Ekonomske prilike koje su dovele njih na polja juga SAD dale su blues i jazz, koji se spajao sa muzikom tamošnjih Evropljana. U međuvremenu, ta muzika je iznedrila rock'n'roll, svojim brojnim formalnim transformacijama i uz odgovarajuću ekonomsku klimu koja je u to vreme, dakle krajem '50ih, stvorila čitavu industriju i kulturu koja ju je finansirala.
Talas industrijalizacije nakon II sv. rata poveo je crnce na sever i na zapad, rezultirajući „elektrifikacijom“ bluesa u Čikagu i pojavom cool jazza na zapadnoj obali SAD. Generalno, post-ratna industrijalizacija je dala i rock'n'roll i ekspanziju bluesa i neslućeni razvoj i širenje jazz forme i pojavu soul muzike, praktično čitav repertoar tadašnje pop muzike koja je cirkulisala planetom. Takođe, fenomen de-industrijalizacije, je tu istu crnu Ameriku stavio u okolnosti pod kojima su nastali i house i techno muzika i rap muzika. Ova mala digresija je čisto u svrhu toga da se ukratko ukaže na značaj krupnih ekonomskih procesa u svetu popularne muzike.

U istoriji bivše Jugoslavije, fenomen industrijalizacije i modernizacije takođe je usko vezan sa pojavom novokomponovane muzike, istorijske prethodnice turbo-folka i žanra koji je imao tu čast da bude prva meta tadašnjih socijalističkih sociologa i kulturologa. Reči „šund“ i „kič“ tada su se prvi put počele spuštati sa malih ekrana među „svet“; pričamo ovde o kraju '60-ih.

Jer, kako je izgledala ponuda „oficijalne“ pop muzike u SFRJ nakon II sv. rata? Na radiju se emitovala starogradska muzika i snimljene interpretacije izvorne muzike, kao i muzika „šlager“ tipa; uglavnom francuske šansone i italijanske kancone. Klasična muzika je naravno bila obavezna. Može se reći da je prva prava pop pomama koja se osetila širom čitave zemlje jeste „meksička pomama“, tj. prepevi meksičkih pesama od strane Nikole Karevića i Slavka Perovića. Nikola Karević je inače jedan od prvih ljudi koji je na ove prostore u pop maniru počeo da donosi folk elemente drugih podneblja, kao što je meksička muzika ili grčki melos. Naravno, lakše je bilo zamisliti decu ispred zgrade koji igraju fudbal i pevaju „Mama Huanita“ negoli „Bila je tako lepa“ (hit-obrada Dragana Stojnića iz 1965. godine).




Ideja emancipacije i modernizacije, pomenuo sam, bila je na dnevnom redu tih decenija. Okruženje ljudi se vrlo brzo menjalo: fabrike su zamenile štale i polja, ljudi su počeli da napuštaju sela i počinjali da se zapošljavaju u gradskim sredinama, bivali su čak i trajno izmeštani iz postojbina na kojima su njihovi preci proveli vekove, gradile su se pruge i putevi koji su umrežavali zemlju i povezivali nas sa ostatkom zapadne Evrope, samim tim i zapadnom kulturnom interesnom sferom. Sredinom '60-ih i u ovoj zemlji došlo je do stasavanja one generacijske grupe koja je začeta posle rata i koja je imala prilike da odrasta u gradovima u pravom smislu te reči. Rock muzika je bila muzički mejnstrim i naravno da su odjeci koje su na zapadu imale britanske rok grupe došli i ovde, i na naš radio. Nikola Nešković i Nikola Karaklajić su na Radio Beograd doneli zvuke toliko cenjenog Radio Luksemburga i u našu zemlju i to je značilo novo poglavlje u istoriji našeg popa; prva post-ratna “gradska” generacija je svoj glas našla u meksičkim prepevima, a ona iza nje je to smatrala vrhunskom dosadom i htela to da zameni onim što je tad slušalo većina zapadne hemisfere: rok muzikom.




Dok pričamo o ovom periodu, verovatno iz opšte kulture znamo da je Tito rano raskrstio sa tim da bude interesna sfera SSSR-a i za racionalnijeg partnera izabrao zapadnu stranu, pritom se trudeći da razvije „jugoslovenski socijalizam“. Takođe znamo da je, upravo zbog ovoga, SFRJ ubrzano razvijala potrošačku kulturu, što se naravno videlo i osećalo u stvaranju pravog tržišta muzike, od „meksikanaca“ (dakle, rane '60-e) naovamo. Vrlo rano su takođe jugoslovenska diskografska preduzeća počela da licenciraju strana rok i pop izdanja, tako da se može reći da je i obično stanovništvo imalo prilike da prati pop trendove na zapadu, ne samo socijalistička birokratija koja je imala prilike da putuje po zapadu i generalno, imitira životne stilove koje su tamo zaticali. Rečima Miše Đurkovića (Ideološki i politički sukobi oko popularne muzike u Srbiji, 2004, 276), tadašnja situacija otprilike izgleda ovako:

„U Jugoslaviji se takvo tržište međutim formiralo i pokazalo se da je u pitanju zlatna koka. Tokom sedamdesetih godina, kada su zahvaljujući povećanom materijalnom standardu mnogi Jugosloveni kupili gramofone i kasetofone, razvila se potpuna muzička industrija gotovo identična sa zapadnim sistemima produkcije i prezentacije popularne muzike. Vodeća komunistička elita je na sve moguće načine, uključujući i lingvističke odrednice (afirmacija zabavne muzike kao nečeg urbanog, pozitivnog, elitnog, vrednog i kritka narodne ili neo-folk muzike kao nečeg zaostalog i primitivnog) pokušavala da promoviše i nameće zapadnu pop-muziku. Naraslo gradsko stanovništvo, koje je moglo da putuje i da prati zapadnu produkciju (od džeza, italijanskih kancona pa do Bitlsa), formiralo je sebe kao deo ukupnog zapadno-evropskog prostora i predstavljalo je značajne konzumente ovih proizvoda. Iako se vodilo računa da stvari ne izmaknu kontroli zbog potencijalno subverzivnih slojeva koji su se nalazili u takvoj muzici, ipak se na ove procese gledalo sa blagonaklonošću jer je mlađa generacija tehnokratskih komunista sebe percipirala kao deo evropske elite.

Međutim, daleko veći komercijalni uspeh imali su pevači takozvane neo-folk muzike. Dok je zabavna muzika bila namenjena visokoj i višoj srednjoj klasi, neo-folk slušateljstvo je činila čitava armija seoskog stanovništva, tek oformljene radničke klase i prigradskog stanovništva; dakle niža srednja klasa i radnička klasa i seljaštvo koji su sebe prepoznavali u tekstovima koji govore o selu, o tuzi za rodnim krajem, o izgubljenoj ljubavi, kafani i rođacima u tuđini, a možda još više u sve naglašenijim orijentalnim i neparnim ritmovima koji su od kraja sedamdesetih počeli da dominiraju . Tokom osamdesetih u ovoj vrsti popularne muzike sve su zastupljeniji trendovi orijentalizacije, s jedne, i tehnološke modernizacije, s druge strane. Tako pevačica Lepa Brena uvodi disko-ritmove, drugi pevači počinju da eksperimentišu sa mediteranskim, grčkim i turskim zvucima, a pevač Halid Muslimović počinje da koristi distorziranu električnu gitaru. Zanimljvio je uočiti da i u pop i rok muzici najbolje prolaze oni koji počinju da koketiraju sa folklornim nasleđem poput Bijelog dugmeta. Svi ovi procesi su razumljivo diktirani zahtevima tržišta koje u skladu sa društvenom dinamikom traži inovaciju, eksperiment i proširenje zvuka.”

Možda je ovo malo pregruba podela, budući da je gradska radnička klasa, tj. mladi ljudi koji su odatle poticali, svakako slušala i rok muziku i zapadni pop, ali nema sumnje šta se slušalo van gradova i po unutrašnjosti SFRJ.

Pojam „novokomponovana muzika“ označava narodnu muziku koja se pojavljuje tokom '60-ih godina i predstavlja korak napred u odnosu na sve prethodno narodno stvaralaštvo u Srbiji. Ova muzika jeste prethodnik nečega što će se u '90-im označiti kao „turbo-folk“ i muzika na koju je kulturni i politički vrh zemlje osuo drvlje i kamenje. Milutin Milošević u svom blogu na sajtu B92 (Novokomponovani. http://blog.b92.net/text/6784/Novokomponovani/ (pristupljeno 5. oktobra 2010)) to opisuje ovako:


„Posle sindikalnih proslava sa puno pevanja i igranja, prodor radija, koji je polako postajao obavezni deo nameštaja svakog doma napredne Jugoslavije, pratila je ubrzo i televizija koja je dodatno doprinela popularnosti novih pesama. Ne samo zbog muzičkih emisija koje su bile redovne na programu, već i kao rezultat humorističkih serija koje su bile protkane ovom muzikom: “Ljubav na seoski način”, “Muzikanti”, “Građani sela Luga”, “Kamiondžije”... Silvanu je pesma Tome Zdravkovića "Šta će mi život", koju je otpevala u seriji "Ljubav na seoski način" meteorski izbacila na vrh estrade, kao što je u “Muzikantima” veseli trio La Kampanela otpevao na svoj način jedan broj tada velikih hitova tipa "Jeremija, pali topa" ili "Mala, mala Rajka nema nikog svoga".


Sledili su i festivali. Najpoznatija je bila Ilidža, a ubrzo je krenula i čuvena "Pesma leta" - karavan koji je celog leta obilazio bivšu veliku domovinu sa kraja na kraj i zabavljao stotine hiljada gledalaca. Pojavili su se Diskos, Diskoton i mnogi nezavisni izdavači ploča koji su podržavali nove pevače. Za njima i mnogobrojne divlje radio stanice tipa "Moravski plićak" ili “Šumadija” koje vlasti nikako nisu mogle da pronadju i zatvore, a onda i neminovni Radio Šabac i "Želje, čestitke i pozdravi". Singliće s početka šezdesetih nasledile su longplejke, a zatim i muzičke kasete. Narodna muzika tih vremena tako je uspostavila ravnotežu sa rokom, često zabavljajući potpuno istu publiku.


Kao neko ko je tih godina bio dete ili mlad čovek, bez obzira na prevashodno rokersko opredeljenje, ne mogu da ne podržim i ovu muziku. Noći i noći, žurke i žurke, susreti i susreti prijatelja, svadbe i ispraćaji, proticali su uz narodnjake. Da se razumemo: bilo je tu svega i svačega, svakojakog šunda i pesama kojih su se verovatno stideli i oni koji su ih napisali i oni koju su ih pevali i svirali, isto kao i u roku tih godina. Međutim, čini mi se, nadam se s pravom, da je to bio zdrav pokušaj da se tradiciji i kulturi naroda dâ moderni zvuk kako bi se ona održala i nosila i dalje poseban narodski duh.”


Tadašnja socijalistička birokratija nije znala kako da tumači ovaj fenomen koji se na marginama društvenog fokusa vrlo brzo širio. E sad, odnos prema njoj je bio dvoznačan: ona se pojavljivala u ogromnom broju TV serija koje su producirale državne kuće „Servisna stanica“, „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“... Jasno je da bez određene vrste „tihe podrške“ svi ti festivali, prela i posela ne bi bili održavani, niti bi te ploče bile štampane, tako da se toj muzici znalo progledati kroz prste. Sa druge strane, ona je sistematski bila stigmatizovana, čuvana „u predgrađima“, van domašaja državnih radio-stanica koje su uporno odbijale da puštaju najnovije trendove u folk stvaralaštvu. U tom pogledu odvijale su se mnoge javne rasprave o ovom fenomenu i o njegovim potencijalnim štetnim uticajima: kako je moguće da u državi koja je sve dala da se oslobodi stega parohijske prošlosti i tradicije jedna takva forma nastaje koja pokušava da prevede „prošlost“ u aktuelni trenutak. Miša Đurković (2004, 276) tvrdi da je ključna stvar bila u tome što je socijalistička birokratija i ovu granu industrije podvela pod određenu liberalizaciju koja je dovela do tog širenja na koji oni nisu gledali blagonaklono, ali su se zadovoljavali time što su mogli da odatle ubiru porez i da kontrolišu to polje. Na kraju krajeva, prodaja gramofona i kasetofona je rasla upravo srazmerno sa dozvolama šire distribucije ploča koje je narod želeo da sluša, budući da nisu svi uživali jednako u Beatlesima i Dylanu.

Baš u periodu kada su „Kamiondžije“ sa Pavletom Vujisićem i Miodragom Petrovićem počele da se emituju i stiču veliku popularnost, u Kragujevcu je održan Kongres kulturne akcije 1971. “gde su osuđene sve kategorije popularne kulture kao kič i šund i u skladu sa najradikalnijim prosvetiteljskim nasleđem marksizma tražila se zabrana stripa, neo-folk muzike i sl. Na čelu celog pokreta bila je tadašnji sekretar partije u Srbiji Latinka Perović. Rezultat je bio da se otada stalno pokretala borba protiv kiča i šunda, ali da je liberalizacija kada je jednom zaživela nastavila da diktira svoje zakone.” (Đurković, 2004, 277).

Ovo je bitno shvatiti zbog diskusija koje se oko popularne muzike vode devedesetih godina. Svi trendovi koji su eksplodirali devedesetih, već su osamdesetih bili prisutni i jačali su u razvoju takozvane neo-folk muzike (dakle i tehnološke inovacije, i ritmičko ubrzavanje, i sve naglašeniji melizmi i trileri u pevanju, i uvođenje disko ritmova nakon kojih su došle tehno-matrice, i “pozajmljivanje” pesama od Grka i Turaka).

“Domaći rok je, s druge strane, iako tržišno neisplativiji od novokomponovanog folka, bio nametan od državnih kuća i struktura kao urbana, moderna evropska muzika jer je toj eliti izrazito trebala zapadna legitimizacija. O apsurdnosti cele priče govori to da su državne kuće pomagale i izdavale i pank grupe. No ove grupe su za razliku od engleskih bile potpuno bezopasne jer je to bila igračka bogate dece, a ne istinski pokret nezaposlenih i radničke dece kao u Engleskoj. (...) Bilo kako bilo, neo-folk pevači su po pravilu imali višestruko veće tiraže i na njima je počivala muzička industrija.” (Đurković, 2004, 278).
U ovim tvrdnjama se skoro potpuno slažem sa Đurkovićem, čak je vrlo lepo videti desno-orijentisanog analitičara kako se služi materijalističkim metodama i istorijski zaključuje o tome da su sve da kažemo današnje borbe oko statusa “turbo-folk” muzike i njene publike počele da se vode davno pre no što se ovaj žanr pojavio.



Josip Broz i Sofija Loren
Na prvi pogled svakako zvuči pomalo paradoksalno da je socijalistička birokratija imala problema sa “muzikom naroda” i da je imala tako perfidan i instrumentalan odnos prema najrasprostranjenijoj kulturi našeg prostora toga doba. No, ovaj odnos ne čudi ukoliko samo malo dublje proanaliziramo politiku socijalističkog vrha te zemlje, kojem su ideološki cik-cakovi najmanje bili strani. Titoistička birokratija je, lepo primećuje Đurković, sebe shvatala kao “deo evropskog prostora”: tamo kupovala kola, odela, tamo se školovala, odatle je učila “kako svet živi” i na sve načine pokušala da imitira ukuse i stilove ljudi sa kojima se često viđala i raspravljala. U njihovoj percepciji, preživljavanje folk-forme (da stvar bude gora, i širenje i transformisanje te forme) je bio znak da nešto definitivno ne valja sa našim socijalističkim razvojem i da se to ne sme nikako pokazati. Čini mi se da su takve tendencije najličnije shvatali i verovali da one govore o nekim njihovim neuspesima ili slabostima kao političara na vrhu. Sličan odnos je pokazivan i prema “crnom filmu” u to vreme koji se najčešće bavio marginalnim pojavama naše “socijalističke zajednice” koje je birokratija želela da potre ne baveći se njima.

Suštinska stvar (koja je konstatovana mnogo puta pre ovog teksta) je bila u tome da je novokomponovana  muzika bila reakcija dotadašnjeg ruralnog stanovništva na novo stanje stvari koje je iz korena menjalo njihove živote i navike, način na koji su posmatrali svet, čak i način na koji su voleli (paradigmatski slučaj “Devojke iz grada”). Mnoge teme koje su bile pokretane kroz  novokomponovanu narodnu muziku bile su neprihvatljivi sadržaji za politički vrh zemlje: od bitnih socijalno-političkih (rastakanje patrijarhata, odlazak u grad, zapošljavanje žena i posledice koje je to imalo), do onih seksualnih doskočica Milice Ostojić alijas Mice Trofrtaljke koja je govorila na šaljiv i narodu razumljiv način o seksualnim temama, dotičući se raznih predrasuda i situacija seksualnog siromaštva. Nažalost, socijalistička vlast se prema njima više odnosila “šiparički”, dakle sa skandalom i sablažnjavanjem, nego naučno - onako kako je često puta tvrdila da je u njenoj osnovi.






Prirodno, ako nešto tretirate sa takvih pozicija, nećete daleko stići u razumevanju tog fenomena. Ono što trebamo razumeti, iz svega što post-festum znamo toj državi, jeste da je ta država bila jedna prosvećena socijaldemokratsko-bonapartistička država koja je u svom praktikovanju “jugoslovenskog socijalizma” načinila mnoge ozbiljne greške upravo u ime ideje “socijalizma”, a ova je samo jedna od njih. Reprodukcijom i perpetuacijom elitističkih (možemo reći i građanskih) nazora o “poželjnoj kulturi” kao dan je jasno kakav je tretman mogla da ima ova “nakaradna, provincijalna kultura” u zemlji u kojoj njena elita nije izbijala iz loža “Beogradskog proleća”, “Bemusa”, kuloara “Oktobarskog salona”, “Festa”, raznih jazz i filmskih festivala. Postojao je, evidentno, veliki bes prema onom delu populacije koji bi na pitanje “Volite li Bramsa” pitao “Ko ti je, bre, pa taj ?”.





Upravo taj deo populacije je, posebno u sokacima i udžericama Bosne, urlao i sekao se uz vrlo ozbiljne tekstove traume života u društvu koje je “svakim danom hrlilo napred”. Jugoslovenska vrhuška nije mogla da razume šta te ljude tera da vikendom “odu u kafanu, našikaju se i prave haos”, dok za to isto vreme desetine i stotine hiljada ljudi odlazi da radi u inostranstvu (“gastarbajterska” populacija je svakako jedan od najvažnijih stubova oslonaca novokomponovane muzike).
Sa muzičke strane, novokomponovana muzika je još vrlo davno počela da opet nagriza rak ranu srpske elite, a to je uvođenje orijentalnih elemenata u srpsku muziku. Preciznije, ovde se radi o re-uvođenju, budući da su orijentalni elementi postojali u srpskoj muzici još odavno, čak se može tvrditi da su ti elementi jedan od fundamentalnih faktora ovdašnje muzike proteklih 200 godina. Orkestri su u konstantnim pokušajima da “uhvate vreme” dodavali i električne instrumente, naglašavali ritmove koji su postali sve propulsivniji, uvodili i grčko-turski melos itd. – ta muzika je bila u konstantnoj trci sa vremenom, jer se u takvom okruženju i razvijala, morala je da premosti “nekada” i “sada”. No, što je možda još važnije, morala je da premosti i gomilu društvenih specifičnosti koje su proizvodile kulturne “sukobe” – na Moravi (srce ruralne Srbije) disko-klub (mesto nove gradske zabave mladih) u kome harmonika (ključni instrument nove folk-tradicije Srbije) svira disko (novi žanr zapadnog popa) da bi jedan par bio blisko (!). Složićemo se svi, to nimalo nije jednostavna situacija, posebno ako znamo da tu numeru izvodi žena pod imenom Fahreta Jahić. Tu je početak, zametak ideje “turbo-folka”, harmonike koja svira disko i publike koja od harmonike zahteva da svira disko. Melanž od koga se kulturnim puristima dizala kosa na glavi i koji su mrzeli više od svega.

Avangarda ove čitave “kulture margine” je stvorena pojavom kuće “Južni Vetar”, nastalom iz istoimenog orkestra Miodraga M. Ilića zvanog Mile Bas. Njegovim rečima (Radovan Nastić, 2008. JUŽNI VETAR – muzika naroda: Mile Bas - intervju (pristupljeno 07. 10.2010))

“Ja sam 77' godine došao u Beograd. Prvo sam počeo sam da sviram kod Ace Stepića, i to je trajalo četiri godine. U toku angažmana kod njega, ja sam paralelno svirao kao studijski muzičar. Bio sam u studijskom ansamblu Košutnjak, a onda kad su sazrele neke stvari, počeo sam da razmišljam da napravim nešto na estradi. One godine kad je Tito umro, nije se ništa radilo jako dugo, oko šest-sedam meseci sigurno. Muzičari su po Beogradu skapavali od gladi. Te godine sam snimio prvi singl, na kojem sam ja pevao, i tada se prvi put pojavilo ime ansambla Južni vetar. (…) Krenuli su prvi uspesi sa pevačima, krenulo je nešto što je sad istorija, legenda, mit... Ta priča oko Južnog vetra otišla je svojim nekim putevima, čak mimo moje kontrole. Imao sam tu sreću da me je narod na ovim prostorima jako voleo, a da su mediji -kojima nisam dozvolio da me kontrolišu- svi listom bili okrenuti protiv mene. Mnogo je bilo ružnih napisa i članaka.

(…) Napravio sam najveću karijeru ikada na balkanskim prostorima, kad se uzme sve što je vezano za diskografiju i estradu. Najveći tiraž, najpopularniji pevači, najveće posete na koncertima... Sve to pripada meni! Niko nikada, ni pre mene, ni posle mene nije to napravio. Evo jedan klasičan primer: Bregović je sa Bijelim dugmetom svakih dve-tri godine snimao po jednu ploču, koja bi se prodavala u tiražu od oko 200-300 hiljada primeraka. A ja sam svake godine izbacivao 4-5 ploča od kojih se svaka prodavala u 400 hiljada. Pritom, Bregović je tada bio najpopularniji, svuda ga je bilo, mediji su ga voleli, dok su mene svuda zabranjivali. Zato što nisam hteo da se stavim ni pod čiju kontrolu.

(…) Krenuli su bili jako ružni napisi o meni. Kao, on je zaradio brdo para plagirajući tursku muziku... Ali, niko nikad to nije dokazao. Jedna od najboljih naših narodnih pesama ''Kad bi znao kako čeznem'' koju peva Dragana Mirković, kada se pojavila, proglašena je za turcizam. Toliko je daleko to išlo, da ja nisam mogao da reklamiram njen album na TV Beograd. Da bi sad ti isti ljudi koji su zabranjivali, izjavljivali da je to najlepša novomponovana pesma svih vremena. Kako su rasli tiraži tada, tako je rasla i ostrašćenost protiv nas. Južni vetar je imao originalan zvuk. Kad sam počeo da radim, imao sam jednu klavijaturu 'Juno 60', i ispostavilo se da je ta klavijatura imala sve one ''boje'' koje su postale legrendarne ''boje'' Južnog vetra... Ja sam prvi čovek koji je u Jugoslaviji ubacio ritam mašinu, čak i pre rokera. Malo ljudi to zna. (…) Sećam se, da su moji neki prijatelji muzičari bili šokirani kad su čuli Sinana. Rekli su :''Jao, šta ti je ovo?''. A ja sam se čudio kako oni ne vide ono što ja vidim, ono šta ja čujem”.





U beogradskom magazinu “Vreme” je nakon koncerta Sinana Sakića na beogradskom Tašmajdanu 2008. izašao tekst Marka Vojinovića pod nazivom “Sve je postalo pepeo i dim”. U tom tekstu autor pominje čuveni koncert Sakića iz 1997. nakon koga mu je prijatelj, prema autorovim rečima, rekao: “Vidiš, to je taj svet: svet teških tekstova, virtuoznih solaža, marginalnih društveno-ekonomskih grupa i njihove supkulture; svet odbačenih i prezrenih”. Ako postoji nešto tačnije, ja na to nisam naleteo.

Niko nije obraćao pažnju (preciznije, niko nije želeo) ni na teme koje su pevači ove grupe izvođača obrađivali (indikativno je što su to bili ljudi uglavnom ciganskog i bosanskog porekla, islamske veroisposvesti), niti na nebrojene muzičke inovacije (pričamo o “držanju koraka sa vremenom”) koje je ova izdavačka kuća uvela u našu pop muziku. Cele osme decenije prošlog veka, sve do sada, ova izdavačka kuća je dala najslušanije izvođače na teritoriji bivše Jugoslavije.




NASTAVAK SAGE - PAD SOCIJALIZMA, "RATNIČKI ŠIK", “EVROPSKI KULTURNI PROSTOR”: LIBERALSKA DEZORIJENTACIJA



Očekivano, stvari su postajale sve sivlje kako se približavao raspad SFRJ, u svakom smislu. Od Titove smrti do 1990. NKNM (tada već zvanično prozvana “neo-folk”) na čelu sa Južnim Vetrom je osvajala nagrade, punila hale… Međutim, osude koje su bile izricane na njen račun su bivale sve oštrije, neumerenije i – tendencioznije. Tokom osamdesetih i dolazi do “zauzimanja” pozicija u pravom smislu reči, gde je sa jedne strane bila brojna publika folk-festivala i uživalaca te kulture, sa druge strane “urbana inteligencija” Novog talasa Beograda, Ljubljane i Zagreba i negde izmedju velika grupa “srednjetrakaša”, ljudi koji su voleli “glavnu struju” jugo pop-roka, grupe kao Bijelo Dugme, YU Grupu, Divlje Jagode, Merlin, Plavi Orkestar, Crvena Jabuka itd. Do početka ’80-ih, ove podele su bile snažno iscrtane po vršnjačkim grupama, verovatno već od starijih razreda osnovne. Osnovna poenta ovih podela jeste da su one bile, u realnosti, klasne podele; “seljaci” (mladi koji potiču iz niskokvalifikovanih porodica) i vrlo heterogena grupa “rokera”, čija je avangarda u ovom momentu bila grupa ljudi koja je u to vreme slušala grupe kao Ekatarina Velika, Haustor, Idoli, Električni Orgazam, Lačni Franc itd. Ljudi koji su slušali i pratili jugoslovenski “Novi talas” bili su deca srednje/više klase, kao što su (u velikoj meri) bili ljudi koji su im se obraćali. “Novi talas”, iako je naknadno tumačen kao “veliki otpor socijalističkoj mediokritetnosti”, tada je bio solidno pomagan od strane zvanične vlasti, za to postoje brojni primeri koje ovde ne bih navodio i kroz muzičke časopise (“Džuboks”) i brojne radio stanice (Radio 202, Studio B…) konstantno prezentovan kao “poslednji trend” i nešto što morate slušati ako se smatrate “građaninom”. Kroz ideologiju Novog talasa, provlačene su mnoge nazadne ideje i teorije: od koketiranja sa konzervativnim idejama u svrhu “čačkanja ovih na vlasti”, do prostog insistiranja na “beogradskom pedigreu”, “gradskom duhu” koji treba da se pazi “provincije”, kroz koji se počeo gajiti sistematičan prezir prema “neukim i glupim koji idu na Poselo”. Pozicije su bile jasno markirane i čekala se varnica.

Varnica je naravno bila krvavi i bolni raspad socijalističke Jugoslavije, koja je pala kao žrtva kontradiktornosti sopstvene vladajuće nomenklature koja je ogrezla u nacionalizam (kao finalni čin) i ogromnog spoljnog pritiska. Srbija se tada našla u jako nezavidnom položaju u kome je bila pod najstrožim sankcijama Zapada, sa najvećom inflacijom ikad izmerenom, strašnom nestašicom i konstantnim prilivom ljudi uglavnom u Beograd. Vreme prve polovine ’90-ih bilo je haotično i nesigurno vreme, ali ni u pola onoliko mistično i neshvatljivo koliko ovdašnja liberalna inteligencija voli taj period da predstavi, koji im je i danas rak-rana.

Što se muzike tiče, termin “turbo-folk” se kao izum pripisuje crnogorskom art-rock muzičaru Rambu Amadeusu, kojim je on hteo da na “duhovit” način skrene pažnju na “neprirodnost i nakaradnost” savremenog folka. Sa druge strane, još i potkraj ’80-ih pojavljuje se i dance muzika kao izražen trend na beogradskim ulicama, posebno kod ciganske omladine koja pod uticajem filmova kao što je “Beat Street” počinje da “brejkdensuje”, uglavnom na Kalemegdanu i da i vizuelno imitira stil afroameričke getoizirane omladine.


Rekao bih da je prvi uspešan i dosledan brak dance muzike i novokomponovane folk muzike ostvaren u numeri Snežane Babić Sneki u numeri “Moje vruće haljine”, koja je bila glavna numera popularnog četvrtog nastavka filma “Tesna Koža”, najgledanijeg filma u Jugoslaviji u to vreme. Film se pojavio 1991., a nastup Babićeve je označio “novo doba” prelaska iz ere “novokomponovanog folka” u “turbo-folk”, iako mnogi teoretičari to rezervišu za hit “200 na sat” Ivana Gavrilovića 3 godine kasnije. No, već kod Sneki ova “nedozvoljena veza” je ostvarena i kroz naglašenu izlomljenu, fanki podlogu ritam-mašine, sintetizovane zvukove, harmoniku - Sneki peva pop, repuje i ima triler na refrenu koji glasi: “Kad me fazon uhvati, ja ne mogu zaspati, čemu vreme gubiti, počnimo se ljubiti, moje vruće haljine mirišu na maline, uhvatimo lude sne, od života hoću sve”. Ako pogledamo ovaj refren, shvatamo da je ovo, bazično, nastavak misije koju je sebi Lepa Brena još postavila sa harmonikom koja “svira disko”. Ovde harmonika prati dance matricu doslovno, a Sneki uvodi elemente omladinskog, gradskog slenga na velika vrata folk potrošačima - “kad me fazon uhvati”. Tu je zatim otvoren poziv na erotsko druženje koji je 1991. već mogao da bude otvoren i arhaični momenat “moje vruće haljine mirišu na maline”, što zvuči kao neka pesma iz južne Srbije sa kraja XIX veka. Po mom mišljenju, jako bitan momenat, momenat manifesta, momenat zaista “novog doba” jeste povik “Od života hoću sve!” na kraju refrena, što u suštini predstavlja dolazak kapitalizma na naše prostore. Uostalom, životni stil uglednih društvenih pojedinaca iz redova, tada već u metastazi raspada, SKJ bio je takav da su sugerisali da “od života hoće sve”, u materijalnom smislu naravno. Doduše, iz filma Jovana Jovanovića “Mlad i zdrav kao ruža” (1970), možemo zaključiti da ni tada to nije bila retka pojava, i iz priča naših deda, baba i roditelja znamo da nije bila. No, kako se približavao kraj, tako je ta socijalistička birokratija (koja se spremala da svakog časa promeni legitimaciju iz “socijalističke” u “demokratsku”) imala sve manje obzira prema tome da se suzdržava od praktikovanja “pokazivanja statusa”. Kad je pala i poslednja kočnica, politički okvir jednakosti i solidarnosti pod ustavom SFRJ, sve to se izlilo na ulice najnaglije moguće i toliko prizivana “tržišna utakmica” je mogla da počne. Takav simbolički poredak je utoliko bio suroviji u društvu u kome se svakim danom dešavalo jedno “prestrukturiranje” preduzeća, druga “transformacija”, stečajni postupci, otkazi, strah od rata itd.



 Sa druge strane – omladinske potkulture, njihove priče i uticaj zapadnih medija, pre svega globalne muzičke mreže MTV i socijalno-vizuelne estetike poslednje decenije tog stoleća. Rap i dance kulture su tada bile dominantni trendovi koje ste mogli videti na MTV-u, tadašnojoj definiciji poslednje reči pop-kulture. Izvođači kao što su MC Hammer, Vanilla Ice, Technotronic, Snap.. se nisu skidali sa TV-a. U odnosu na mrtve osamdesete mračnog, samodovoljnog post-panka i sterilnog “Novog romanticizma” donele su optimističnu, dinamičnu muziku američkih ulica: potpuno novu estetiku šarenila, široke garderobe, upadljivog nakita, sportskog odevanja u firmiranu odeću itd. Beogradska intelektualna elita duboko ukorenjena u “rock” šablon nije znala o čemu se tu radi, ali nije jedina evropska elita koja nije stigla da “ukopča” novo vreme. Za njih je ta transformacija od mlade osobe srednje klase koja studira humanističke nauke, pita se o tragičnoj sudbini sveta i međuljudskih veza i otvoreno žali nad njima, oblači se kao otpadnik od društva, traži izlaz u “poetskom spasenju” itd - do osobe koja “ulazi u život podignutih pesnica” sa namerom da pobedi sve uslove koji je sputavaju, oblači se jarko i čitava njena javna prezentacija je sa namerom da se vidi da je “neko novi došao i da sa njim mora da se računa” – bila neshvatljiva, ali pre svega opasna. Oni su “od života hteli sve”: hteli su da imaju, hteli su da se vide i hteli su da ih se pita. Od Bronksa i Komptona u Americi, preko Londona, Pariza, Amsterdama i Berlina do Beograda, to je bila nova kultura omladinske borbe, iza koje je depresivna, introspektivna i nihilistična ličnost belog rokera bila davno zaboravljena.


U ovom smislu, za naše podneblje je paradigmatična priča braće Đogaj, islamskih Cigana poreklom iz Sandžaka čija je borba za proboj na srpsku estradu samo jedna od primera. Ti momci su rasli na Mirijevu i u Zemunu (beogradska naselja) i zainteresovali se za kulturu “breakdancinga”, vrste uličnog plesa američke obojene omladine. Hamid i Gazmend Đogaj i njihova 2 brata, Bajrus i Sahib, su mukotrpnom borbom, konstantnim vežbanjem i svim mogućim dovijanjem uspeli prvo da dođu do Italije i tamo rade emisije i koreografije za italijansku televiziju, zatim da se vrate ovde i prosto objave dance doba, sa svim pratećim elementima kulture. Njihova životna priča, rasizam i osude na koje su nailazili (pod kojima su sva četvorica promenila ili ime i prezime ili oba), uvrede i izbegavanja su tragovi istorije rata protiv mladih (jedno od obeležja liberalnog kapitalizma) koji je krajem ’80-ih počeo da se vodi još na američkom kontinentu kroz cenzurisanje rep muzike i ogromne udarce na materijalni status ljudi iz unutargradskih sredina, nastavio se u britanskom kraljevstvu merama praćenja i šikaniranja ljudi koji su slušali novu elektronsku muziku (acid house, techno, jungle…). Nešto slično se dešavalo i u Berlinu, dok su po pariskim predgrađima i ostalim gradovima sa dominantno emigrantskom populacijom tenzije rasle iz dana u dan. Sve ove omladine imale su tri zajedničke karakteristike: slično su se oblačili, slušali su sličnu muziku i bili su povezani sa kriminalnim aktivnostima na ovaj ili onaj način, što je bila glavna osnova osude od strane državnog vrha. Doduše, logika rata protiv mladih je još tokom socijalističke Jugoslavije bila na snazi, ogromnim nepoverenjem birokratije prema mladima, što je posebno bio slučaj tokom protesta ’68-e, to je bila glavna potvrda da se “mladima ne može verovati” i da bi “njihovi anarhični impulsi mogli da uruše sve ono za šta su njihovi preci dali život”. Tako su se “problematični mladi” slali u zapadnu Evropu, sa pasošima izdatim od tajne policije, da rešavaju “prljave poslove” jugoslovenske spoljne politike, eto tako se socijalistička vlast borila sa delikvencijom.

Jednom kada su se ti mladi vratili sa svog “inostranog angažmana” (posle 1990.), imajući iza sebe reputaciju već internacionalno poznatih kriminalaca, očekivano je bilo da počne ulični rat za dominaciju: i između njih samih i njih sa policijom. Iz razloga koje sam naveo gore, bilo je jednako očekivano da se jedan određeni broj mladih identifikuje sa ciljem sticanja brzog bogatstva i, što je još važnije, brzog izlaska iz anonimnosti, nevidljivosti, podređenog položaja. Uostalom, to je ono što je medijsko doba i zahtevalo od svojih uživalaca, ako je Warhol još ’60-ih rekao da “će svako imati svojih 15 minuta”, ovi ljudi su želeli da od svojih 15 načine sat i da on nastupi što je pre moguće. Kao brzi primer liberalne selektivnosti kada je u pitanju “kršenje zakona” (tesno povezano sa izlaskom iz anonimnosti), stavio bih divljenje i poštovanje koje “urbani Beograd rok generacije” ima prema Vladi Vasiljeviću Fantomu, čoveku koji je bio kriminalac i obijač kola, tipičan preteča i drug istih onih ljudi od kojima se beogradskim intelektualcima dizala kosa na glavi 12 godina posle slučaja “beogradskog Fantoma”. Ipak, obzirom da je Fantom bio smešten u vreme “socijalističkog jednoumlja”, on je izabran za simbol otpora “individue naspram totalitarnog sistema” i konačni akt ove sulude romantizacije se desio kroz ekranizaciju ove priče, gde je Vlada Vasiljević (vrlo grub i sirov čovek, razvijene muskulature, kraće kose) predstavljen likom beogradskog mladog glumca Milutina Miloševića, dok stražari Centralnog zatvora Vasiljevića opisuju ovako: “Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, mi čuvari smo zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali (…). Mića Dandara, Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori” (Marko Lopušina. 2005. Među zidinama CZ-a. (pristupljeno 07.10.2010)). Svako ko pogleda film može da vidi kako se, kroz odabir mladog, lepog glumca koji po stavu i izgledu može biti frontmen bilo kog britanskog indi-rok benda – latentno menja istorija i upisuju poželjne vrednosti.

Vratio bih se sada na muziku, u pokušaju da zaključim ovaj tekst. Kada su u pitanju turbo-folk i dance žanrovi na našem prostoru, već mnogo autora koji su na sebe preuzeli posao dekonstrukcije liberalne kritike, naveli su neke sistematske i logičke greške i Gordija i Kronje. Pre svega tu mislim na potpun nedostatak razumevanja materije kojom se bave, kao i tendenciozno prećutkivanje elemenata koji im ne idu u prilog. Slika koju su ova dva autora gradila kroz svoja dela, rezimirajući, jeste ta da je turbo-folk muzika simbol autoritarnog vremena vladavine Slobodana Miloševića, muzika finansirana od strane tog režima kroz koju je režim:

- gušio otpor ka sebi i promovisao “pogrešne vrednosti”, na taj način legitimisao sebe i stvarao “lažnu sliku” o stanju u državi

- promovisao nacionalizam i raspirivao rat

- uništavao sve druge muzičke pravce kroz koje bi se artikulisala “opozicija režimu”

Sve ove teze su do sad ljudi čije sam tekstove čitao (koji su me inspirisali na ovo pisanje) na osnovu primera skoro detaljno pobijali i pobili. Međutim, suštinsko pitanje ostaje: zašto je liberalna elita bila toliko ostrašćena kad su u pitanju “Južni vetar”, “turbo-folk”, “dizelaši”, “slom sistema vrednosti”, “nakit”, “turcizmi” itd. Čitajući tekst M. Đurkovića, stiče se mutna predstava o tome koji su istinski motivi “kosmopolitskih intelektualaca” sa domaće scene, njegovo objašnjenje jeste to da je cela ta moralistička hajka posledica “jednog konfuznog i loše postavljenog traganja za identitetom“ i mada pominje „klasne momente“, ne postulira ih kao ključne. I čak, neke pokušaje koji su uzimali klasnu osnovu kao pokušaj (magazin „Prelom“), potpuno svodio na „ (...) ono što je danas vladajuća ideološka paradigma na zapadu prema kojoj u jednom paketu idu i globalizam i ljudska prava i homoseksualna prava pa je i njihovo tumačenje popularne muzike u tom ključu. Ni oni ne ulaze u analizu samih žanrova i složene muzičke prakse već prihvataju turbo-folk kao opštu odrednicu i tvrde kako je to sve dobro jer je progresivno“, što je čak i na prvi pogled vrlo daleko od istine, ali razumljiva iz vizure Miše Đurkovića kao konzervativca.

Sa druge strane, Jasmina Milojević, etnomuzikolog, u svom tekstu kaže: “Grupa istoričara umetnosti okupljenih oko časpisa Prelom, Srđan Dimitrijević pre svih, izlaže sada glasnije svoj raniji liberalno-kapitalistički pogled, koji dopušta postojanje svake kulture koja zadovoljava nečije i nekakve potrebe. Ovaj radikalan stav, saopšten ponekad u formi optužbe za kulturni rasizam, ova grupa upućuje neomarksitičkim teoretičarima koji su zabrinuti za očuvanje društvenih vrednosti”. (Turbo-folk : World music ili postmoderni Vavilon?, http://www.scribd.com/doc/12887809/Jasmina-Milojevi-Turbo-Folk. pristupljeno 07.10.2010))

Ovde čak i kod autora koji nisu bili u tom kampu nedvosmislene osude “turbo-folka” iskače nemogućnost da razumeju pokušaj ekipe iz “Preloma” da fundira jednu kvalitativno novu (o)poziciju kroz teoriju o “kulturnom rasizmu” koja u svom korenu ima klasnu napetost. Takođe, Ivana Kronja i njena mentorka Milena Šešić nisu nikakvi “neomarksistički teoretičari”, već najobičniji moralisti, teoretičari “dobrog ukusa”; autori koji zbrkano zajme od Adorna i njegove teorije popularne muzike, pomalo od Deborove teorije o “spektaklu”, pomalo od konzervativnih grana feminizma i kombinujući te elemente iznose osude i etikete. Kada one počnu svoju cirkulaciju “među običnim svetom”, izgledaju kao monolog Gorana Čavajde Čavketa, bubnjara nekoliko “novotalasnih” beogradskih bendova koji je zabeležen u njegovom filmu “Geto” iz 1995. Ovde nemam mesta da se bavim time, ali taj monolog koji se odigrava uz snimke njegovog prolaska kroz masu koja očekuje da uđe na “Poselo” 1995. godine je klasičan primer kako se vrlo brzo prelazi sa kulturnog elitizma na faktički klasni prezir prema ljudima koji žele da se zabavljaju na način na koji žele. Inače, Goran Čavajda Čavke je završio predoziravši se heroinom, isto kao i Milan Mladenović (ikona beogradske gradske elite) – međutim na njihove upotrebe heroina se nikad nije gledalo kao na “orgijastičku zloupotrebu opijata” (kao kod omraženih “dizelaša”), već verovatno kao na “preko potrebni beg iz sumorne svakodnevnice”. Uostalom, Ivana Kronja se kroz svoj krstaški obračun sa “turbo-folkom” često poziva na to da je on uticao na to da se u Srbiji podriva vrednost braka, tradicionalne porodice, školovanja, ljubavi - što zaista ne vidim na koji način se podvodi pod registar teorijskih briga marksističkog teoretičara. Takođe, još uvek nisam naleteo na tekst iz liberalnog kampa koji bi mogao da objasni opasku amajlije beogradske inetelektualne elite, reditelja Gorčina Stojanovića – o “radio Teheranu”, kao aluziju na izraženo prisustvo orijentalizama u “turbo-folku”. Rasistička opaska od strane kosmopolite ili šta ?


Najpreciznije zamerke u pravcu u kojem želim da idem našao sam u tekstu Srđana Atanasovskog, mladog studenta Akademije muzičkih umetnosti u tekstu “Diskurs o turbo-folku:konstruisanje vrednosnih sudova i simboličko nasilje“, gde autor pokušava da raspravu „ (...) preusmeri iz ’estetske’ sfere u kojoj najčešće obitava, u domen izučavanja nejednakosti u društvu i odnosa među društvenim grupama“ (Atanasovski, 2009, 3). Taj autor pokušava, rekao bih dosta uspešno, da ukaže sa kojih to društvenih mesta dolaze kritike „turbo-folka“ i kakvu funkciju vrše, uvodeći teoriju „simboličkog nasilja“, gde ono predstavlja: „vid kulturne dominacije do koga dolazi kada se određeno znanje, značenje ili poredak predstavljaju kao legitmini od strane poluga moći koje ostaju skrivene. Ovim simboličko nasilje prerasta u prikriveni modus dominacije prisutan u okviru svakodnevnih navika“ (2009, 8). Upravo ovaj modus operandi dolazi preko „društveno prepoznatih, legitimnih nosioca znanja“, čiji socijalni položaj (titula), „daje njihovim izjavama inherentnu moć i uticaj u društvu. Napisi u kojima se turbo-folk osuđuje često se predstavljaju kao deo akademskog diskursa, kao članci u odgovarajućim publikacijama i stručnim časopisima, drugim rečima, kao glas nauke. Kako bi se osuda turbo-folka predstavila kao deo legitimne mreže znanja koju grade društvene i humanističke nauke, redovno se koriste znanstveni postupci, poput pozivanja na referentnu literaturu i upotrebe analitičkih metoda“ (2009, 5). Atanasovski želi da razotkrije suštinu pitanja „koju muziku slušaš“, uviđajući da putem tog pitanja mi vrlo brzo prelazimo sa polja „znatiželje“ na „osnovne crte stila života i način na koji se data osoba pozicionira u društvu“. Na kraju dolazimo u situaciju u kojoj se nižim i marginalizovanim slojevima „odozgo“ sprečava pravo na klasnu reprezentaciju, što je bilo jako važno u periodu nasilne i ubrzane transformacije iz „državnog“ u „privatno“.


Uvodeći Fukoa i njegovu analizu uloge naučnog govora, Atanasovski britko zaključuje da se „akademski diskurs ne razvija se autonomno, isključivo zahvaljujući sopstvenim zakonitostima i potrebama, kao i u pravcima koje sam generiše. On takođe igra značajnu ulogu u društvu, pružajući legitimitet procesima uspostavljanja odnosa moći“ (2009, 14). A ako pričamo o devedesetim na teritoriji Srbije, moramo da pričamo o procesima (re)uspostavljanja odnosa moći i stvaranju jedne nove klasne dinamike, koja je napadala pozicije radničke klase i u ekonomiji i u kulturi. Taj proces nije okončan ni do danas, iako se od 2000. godine pojavljuju fenomeni koji prelaze okvire ovog teksta, ali kojima se svakako vredi baviti, budući da je u pitanju jedno vrlo živo i važno pitanje.


- ZAKLJUČAK



Kao zaključak, stavio bih reči velikog repera, frontmena grupe Public Enemy - Chuck D-a, iz istoimenog planetarnog hita 1988. godine – „Ne veruj jagmi“. (Don’t believe the hype)