1. Možete li nam reći malo o svojoj ličnoj istoriji ? Šta vas je privelo marksističkoj filozofiji ?
1948., kada sam imao 30 godina, postao sam predavač filozofije i priključio se Komunističkoj partiji Francuske. Filozofija mi je bila preokupacija, pokušavao sam da je načinim zanimanjem. Politika je bila strast, pokušavao sam da postanem komunistički militant.
Moje zanimanje filozofijom je bilo motivisano materijalizmom i njegovom kritičkom funkcijom: za naučno znanje, protiv svih mistifikacija ideološkog “znanja”. Protiv prosto moralne osude mitova i laži, a za njihovu racionalnu i strogu kritiku. Moja strast prema politici je bila inspirisana revolucionarnim instinktom, inteligencijom, hrabrošću i heroizmom radničke klase u svojoj borbi za socijalizam. Drugi svetski rat i godine u zarobljeništvu stavile su me u direktan kontakt sa radništvom i seljaštvom i spojili me sa komunističkim militantima.
Politika je ona koja je o svemu odlučivala. Ne politika kao takva: marksističko-lenjinistička politika.
Prvo sam morao da je otkrijem. To je uvek teško za intelektualca. Tako je bilo i tokom pedesetih i šezdesetih, iz razloga koji su vam poznati: posledice “kulta ličnosti”, XX kongres, zatim kriza međunarodnog Komunističkog pokreta. Iznad svega, nije bilo lako odupreti se savremenoj ideologiji “humanizma”, i drugim udarima građanskih ideologija na marksizam.
Jednom kada sam stekao bolje razumevanje marksističko-lenjinističke politike, počeo sam da gajim strast prema filozofiji takođe, jer sam najzad počeo da razumem sjajne teze Marksa, Lenjina i Gramšija: da je filozofija, u osnovi, politična. Sve što sam napisao, prvo sam, zatim u saradnji sa mlađim drugovima i prijateljima – okreće se, bez obzira na “apstrakciju” naših napisa, oko ovih konkretnih pitanja.
2. Možete li biti precizniji, zašto je generalno teško biti komunista u filozofiji ?
Biti komunista u filozofiji znači postati partizan i umetnik marksističko-lenjinističke filozofije dijalektičkog materijalizma.
Nije lako to postati. Kao i svaki “intelektualac”, profesor filozofije je sitni buržuj (malograđanin). Kada on otvori usta, ono što priča je sitnoburžoaska ideologija: njeni izvori i lukavosti su neograničeni. Znate i sami šta Lenjin kaže o intelektualcima. Individualno, neki od njih politički mogu da se proglase revolucionarima, i to hrabrim. Ali kao socijalna grupa, oni ostaju “nepopravljivo” sitnoburžoaski u ideologiji. Sam Gorki je za Lenjina, koji je obožavao njegov talenat, bio sitnoburžoaski revolucionar. Da bi postali “ideolozi radničke klase” (Lenjin), “organski intelektualci” (Gramši) – intelektualci moraju da sprovedu radikalnu revoluciju svojih ideja: dugu, bolnu i tešku re-edukaciju. Konstantnu spoljnu i unutrašnju borbu.
Radnici imaju “klasni instinkt” koji im pomaže na putu do proleterske “klasne pozicije”. Sa druge strane, intelektualci imaju sitnoburžoaski klasni instinkt koji snažno odbija ovu tranziciju.
Proleterska klasna pozicija je više od prostog proleterskog “klasnog instinkta”. Upravo se svest i praksta usklađuju sa objektivnom realnošću proleterske klasne borbe. Klasni instinkt je subjektivan i spontan. Klasna pozicija je objektivna i racionalna. Da bi se stiglo do proleterske klasne pozicije, klasni instinkt radnika samo treba da bude obrazovan; sa druge strane, klasni instinkt sitne buržoazije mora biti revolucionisan. Ovo obrazovanje i ova revolucija su, u poslednju ruku, određeni proleterskom klasnom borbom koja se vodi na osnovu principa marksističko-lenjinističke teorije.
Kao što Manifest navodi, znanje o ovoj teoriji može da pomogne nekim intelektualcima da pređu na pozicije radničke klase. Marksističko-lenjinistička teorija uključuje nauku (istorijski materijalizam) i filozofiju (dijalektički materijalizam). Stoga, marksizam-lenjinizam je jedno od dva teorijska oružja nužna u klasnoj borbi. Komunistički militanti moraju ovladati i koristiti načela teorije: nauku i filozofiju. Proleterska revolucija treba militante koji su i naučnici i filozofi i koji mogu pomoći odbranu i razvoj teorije.
Stvaranje ovakvih filozofa nailazi na dve velike prepreke.
Prva je politička. Profesionalni filozof koji pristupa partiji ostaje, ideološki, sitni buržuj. On mora preobraziti svoju misao da bi zauzeo proletersku klasnu poziciju u teoriji. Ovo je politička prepreka u “poslednjoj instanci”.
Druga je teorijska. Mi znamo u kom pravcu i sa kojim principima moramo raditi da bi definisali ovu klasnu poziciju u filozofiji. Ali, moramo razviti marksističku filozofiju: to je i teorijski i politički hitno. Naravno, ovaj posao je obiman i težak jer u marksističkoj teoriji, filozofija je zakasnila za naukom istorije.
Danas, u našim zemljama, ova prepreka je “dominantna”.
3. Dakle, vi razlikujete nauku i filozofiju u teoriji marksizma ? Pretpostavljam da znate da je ova razlika često osporavana danas.
Da, znam. Ali to “sporenje” je stara priča.
Da bih bio plastičan, može se reći da je tokom istorije marksističkog projekta, potiskivanje ove razlike često davala desne ili leve devijacije. Desna potiskuje filozofiju: samo nauka je levo (pozitivizam). Leva potiskuje nauku: samo je filozofija levo (subjektivizam). Postoje “izuzeci” tu (slučajevi “inverzije”), ali su oni tu da potvrde pravilo.
Veliki mislioci celog pokreta od Marksa i Engelsa do danas su uvek govorili: ove devijacije su rezultat uticaja i dominacije građanske ideologije nad marksizmom. Što se njih tiče, oni su uvek branili tu razliku (nauka-filozofija), ne samo iz teorijskih, već i od vitalnih političkih razloga. Setimo se Lenjinovih “Materijalizam i empirio-kriticizam” i “Dečijih bolesti levičarenja u komunizmu”. Njegovi razlozi su vrlo jasni.
4. Kako opravdavate ovu razliku između nauke i filozofije u teoriji marksizma ?
Odgovoriću vam sa nekoliko uslovnih i šematizovanih tezica.
- Spajanje marksističke teorije i radničkog pokreta je najvažniji događaj u čitavoj istoriji klasne borbe, tj. praktično u celoj ljudskoj istoriji (prvi efekti: socijalističke revolucije)
- Marksistička teorija (nauka i filozofija) predstavljaju neprevazidjenu revoluciju u istoriji ljudskog znanja
- Marks je zasnovao novu nauku: nauku istorije. Da pojasnim; nauke koje poznajemo su postavljene na nekoliko velikih “kontinenata”. Pre Marksa, dva takva kontinenta su otvorena za naučno saznanje: kontinent Matematike i kontinent Fizike. Prvi od strane Grka (Tales), drugi je otvorio Galilej. Marks je otvorio treći kontinent za naučno saznanje: Istoriju.
- Otvaranje ovog kontinenta je značilo revoluciju u filozofiji. To je pravilo: filozofija je uvek u vezi sa naukama. Filozofija je rođena (sa Platonom) na otvaranju kontinenta Matematike. Ona je transformisana (sa Dekartom) pojavom kontinenta Fizike. Danas je sve pod preobražajem otvarenjem kontinenta Istorije. Ova revolucija se zove dijalektički materijalizam. Transformacije u filozofiji su uvek reakcije na velika naučna otkrića. Stoga, u osnovi, one nastaju nakon događaja. Zato filozofija kasni za naukom u marksističkoj teoriji. Postoje i drugi razlozi koje znamo, ali je u sadašnjosti ovaj dominantan.
- Kao socijalna grupa, samo proleterski militanti su prepoznali revolucionarni domet Marksovog naučnog otkrića. Njihova politička praksa je od tada preobraćena.
Tu dolazimo do najvećeg teorijskog skandala u savremenoj istoriji.
Kao sloj, intelektualci (čak i oni čija je to “profesionalna” briga – profesori humanistike, filozofi) – nisu prepoznali, ili su odbili da prepoznaju, neprevaziđen domet Marksovog naučnog otkrića koji su ili osudili ili prezreli i koji izokreću kada o njemu pričaju. Sa par izuzetaka, oni se još uvek “brčkaju” u političkoj ekonomiji, sociologiji, etnologiji, “antropologiji”, “socijalnog psihologiji” itd itd. čak i danas, 100 godina nakon Kapitala, jednako kao što su neki “aristotelijanski” fizičari još uvek “prčkali” po fizici, 50 godina nakon Galileja. Njihove “teorije” su ideološki anahronizmi, ojačani velikim dozama intelektualnih igrarija i ultra-modernim matematičkim tehnikalijama.
No, ovaj teorijski skandal nije skandal uopšte. On je posledica ideološke klasne borbe: jer je građanska ideologija, građanska “kultura” ono što je na vlasti i što praktikuje “hegemoniju”. Kao grupa, intelektualci (uključujući mnoge marksistički intelektualce) su, sa izuzecima, dominirani u svojim teorijama od strane građanske ideologije. Sa izuzecima, isto se dešava i u “humanističkim” naukama.
Isti skandal je i u filozofiji. Ko je razumeo neverovatnu filozofsku revoluciju započetu Marksovim otkrićem ? Samo proleterski militanti. Profesionalni filozofi to nisu ni propitivali, kada pominju Marksa, to je skoro uvek sa namerom da ga napadnu, osude, “apsorbuju”, iskoriste ili revidiraju. Oni kao Engels i Lenjin, koji su branili dijalektički materijalizam, su tretirani kao filozofski nevažni. Pravi skandal je u tom što su izvesni marksistički filozofi potpali pod isti uticaj, u ime “anti-dogmatizma”. No i ovde je razon istovetan: posledica klasne borbe u ideologiji.
Jer ono što ima moć je građanska ideologija, koja je na vlasti.
Krucijalni zadaci komunističkog pokreta u teoriji:
1. da prepoznaju i poznaju revolucionarni teorijski domet marksističko-lenjinističke nauke i filozofije
2. da se bore protiv građanskog i malograđanskog pogleda na stvari koji je oduvek pretio marksističkoj teoriji i koji je duboko probija danas. Opšti oblik ovog pogleda na svet: Ekonomizam (danas je “tehnokratija”) i njen “duhovni dodatak” Etički idealizam (danas je “Humanizam”). Ekonomizam i Etički idealizam čine osnovnu opoziciju u građanskom pogledu na svet još od početaka buržoazije. Sadašnji filozofski oblik ovog pogleda na svet: neo-pozitivizam i njegov duhovni dodatak, egzistencijalističko-fenomenološki subjektivizam. Varijanta svojstvena humanističkim naukama: ideologija zvana „strukturalističkom“.
3. osvojiti u ime nauke većinu “humanističkih nauka”, pre svih, “društvene nauke” koje su zauzele kao samozvanci kontinent Istorije, kontinent čije nam je ključeve dao Marks
4. razviti novu nauku i filozofiju uz neophodnu strogost i smelost, povezujući ih sa potrebama i iskustvima prakse klasne borbe
U teoriji, odlučujuću vezu sa sadašnjošću: marksističko-lenjinistička filozofiju.
5. Rekli ste dve naizgled kontradiktorne ili drugačije stvari: 1. filozofija je u suštini politička, 2. filozofija je povezana sa naukama. Kako razumete ovu dvostruku vezu?
Opet bih dao odgovor u formi nekoliko uslovnih i šematizovanih tezica.
1. Klasne pozicije u klasnoj borbe su “predstavljene” u domenu praktičnih ideologija (religijskih, etičkih, pravnih, političkih…) pogledima na svet antagonističkih tendencija: u poslednjoj instanci, idealističkim (građanskim) i materijalističkim (proleterskim). Svi su imali pogled na svet spontano.
2. Pogledi na svet su predstavljeni u domenu teorije (nauka plus “teorijske” ideologije koje prate nauku i naučnike) – filozofijom.. Filozofija predstavlja klasnu borbu u teoriji. Upravo zato filozofija je borba (Kampf rekao je Kant) i u osnovi, ona je politička borba: klasna borba. Niko nije spontano filozof, ali svako može da postane filozof.
3. Filozofija postoji čim postoji i teorijski domen: čim nauka (u strogom smislu) postoji. Bez nauke nema filozofije, samo pogleda na svet. Ulog u borbi i bojno polje moraju da se razlikuju. Ultimativni ulog filozofske borbe je borba za hegemoniju između dve velike tendencije pogleda na svet (materijalističkog i idealističkog). Glavno bojno polje ove borbe je naučno znanje: za njega ili protiv njega. Primarna filozofska borba, stoga, uzima mesto na granici između naučnog i ideološkog. Tamo se idealističke filozofije koje koriste nauke bore protiv materijalističkih koje služe nauci. Filozofska borba je sektor klasne borbe između pogleda na svet. U prošlosti, materijalizam je uvek bio dominiran idealizmom.
4. Nauka koju je zasnovao Marks je promenila celu situaciju u teorijskom domenu. Ona je nova nauka: nauka Istorije. Zato, po prvi put ikad, omogućeno nam je da spoznamo poglede na svet koje filozofija zastupa u teoriji; omogućeno nam je da spoznamo filozofiju. Ona nam je dala sredstva da transformišemo poglede na svet kroz klasnu borbu. Tu je filozofija duplo revolucionisana. Mehanički materijalizam, “idealističan u istoriji”, postalo je dijalektički materijalizam. Odnos snaga je preokrenut: sada materijalizam može da dominira idealizmom u filozofiji i ako politički uslovi budu ostvareni, on može da vodi klasnu borbu za hegemoniju u pogledima na svet.
Marksističko-lenjinistička filozofija, dijalektički materijalizam, predstavlja proletersku klasnu borbu u teoriji. U jedinstvu te teorije i radničkog pokreta (ultimativne realnosti jedinstva teorije i prakse), filozofija prestaje da interpretira. Postaje oružje i počinje da menja – revolucijom.
6. Jesu li ovo razlozi koji su vas naveli da kažete da je ključno čitati Kapital danas ?
Da. Neophodno je čitati i izučavati Kapital.
- da bismo zaista razumeli u punom dometu njegove naučne i filozofske posledice, ono što su militanti odavno spoznali kroz praksu: revolucionarni karakter marksističke teorije.
- da bismo branili tu teoriju od građanskih i malograđanskih interpretacija, tj. revizija, koji joj danas ozbiljno prete, pre svega ta opozicija humanizam-ekonomizam.
- da bismo razvili marksističku teoriju i proizveli koncepte neophode za analizu klasne borbe danas, u našim zemljama i drugde
Neophodno je čitati Kapital. Dodao bih da je neophodno čitati i Lenjina i sve velike tekstove, stare i nove, u kojima se nalazi iskustvo klasne borbe međunarodnog radničkog pokreta. Nužno je čitati praktične radove revolucionarnog pokreta u njegovoj realnosti, njegove probleme i kontradikcije: njegovu prošlost i pre svega – njegovu sadašnjost.
U našim zemljama postoje neverovatni resursi za revolucionarnu klasnu borbu danas. No, oni moraju da se traže tamo gde postoje: među eksploatisanim socijalnim grupama. One neće biti “otkriveni” bez bliskog kontakta sa socijalnim grupama, i bez oružja marksističko-lenjinističke teorije. Građanske ideološke postavke o “industrijskom društvu”, “neo-kapitalizmu”, “novoj radničkoj klasi”, “društvu obilja”, “otuđenju” i sve ostalo su anti-naučne, anti-marksističke i stvorene da bi ometale revolucionare.
Dodao bih, onda, još jednu primedbu, najvažniju.
Da bi neko zaista shvatio šta čita i proučava u ovim teorijskim, političkim i istorijskim radovima, taj neko mora direktno iskusiti dve realnosti koje određuju te radove: realnost teorijske prakse (nauka, filozofija) u njenoj konkretnosti i realnost prakse revolucionarne klasne borbe u njenoj konkretnosti, u kontaktu sa masama. Zbog toga što nam teorija omogućuje da razumemo zakone istorije, nisu intelektualci ili teoretičari koji prave istoriju, mase prave istoriju. Nužno je učiti sa teorijom, ali je u isto vreme jako bitno učiti sa masama.
7. Pridajete veliku važnost strogosti, posebno strogom rečniku. Zbog čega ?
Jedna reč sumira glavnu ulogu filozofske prakse: povlačenje demarkacione linije između istinitih i lažnih ideja. Lenjin je to rekao. No, ista reč sumira jednu od osnovnih operacija u pravcu prakse klasne borbe: povući demarkacionu liniju između suprotstavljenih klasa. Između naših klasnih prijatelja i neprijatelja.
To je ista reč. Teorijska demarkacija između istinitih i lažnih ideja. Politička linija između naroda (proleterijata i saveznika) i narodnih neprijatelja.
Filozofija predstavlja klasnu borbu naroda u teoriji. Za uzvrat, pomaže ljudima da u teoriji i svim idejama (etičkim, estetičkim itd.) razlikuju istinite od lažnih ideja. U osnovi, istinite ideje uvek služe narodu, lažne ideje uvek služe neprijateljima naroda.
Zašto se filozofija bori za reči ?
Realnosti klasne borbe su “predstavljene idejama” koje su “predstavljene” rečima. U naučnom i filozofskom razmišljanju, reči (koncepti i kategorije) su “instrumenti” znanja. No, u političkoj, ideološkoj i filozofskoj borbi, reči su i oružja, eksplozivi, smirivači i otrovi. Povremeno, cela klasna borba može da se sumira kroz borbu jedne reči protiv druge. Neke reči se bore između sebe kao neprijatelji. Druge reči su poprište dvomislenosti, ulog u bitnim, ali nerešenim borbama.
Primer: komunisti se bore za ukidanje klasa i za komunističko društvo u kome će, jednom, svi ljudi biti slobodni i braća. Ipak, cela klasična marksistička tradicija je odbila da tvrdi da je marksizam – humanizam. Zašto ? Jer delom, tj. u činjenicama – reč Humanizam se koristi od strane ideologije koja je koristi da bi se borila, da bi ubila drugu istinitu reč, jednu reč vitalnu za proleterijat – a to je klasna borba.
Primer: revolucionari znaju da, u poslednjoj instanci, sve zavisi ne od tehnike ili oružja, već od militanata, njihove klasne svesti, posvećenja i hrabrosti. Ipak, cela marksistička tradicija odbija da tvrdi da je “čovek” taj koji stvara istoriju. Zašto ? Jer delom, tj. u činjenicama, ovaj izraz se koristi od strane ideologije koja je koristi da bi se borio, da bi ubio drugi istiniti izraz, jedan izraz vitalan za proleterijat: mase su te koje stvaraju istoriju.
U isto vreme, filozofija se, čak i u obimnim radovima gde je najapstraktnija i najteža, bori za reči: protiv reči koje lažu, protiv nepreciznih reči, za tačne reči. Bori se protiv “nijansi mišljenja”.
Lenjin je rekao: “Samo kratkovidi ljudi mogu da smatraju frakcijske prepirke i strogo razlikovanje između nijansi mišljenja – veštačkim i nepogodnim. Sudbina ruske socijal-demokratije u narednim godinama zavisi od jačanja jedne ili druge “nijanse” “. (“Šta da se radi ?”).
Filozofska borba za reči je deo političke borbe. Marksističko-lenjinistička filozofija može ispuniti svoj apstraktni, strogi i sistematski teorijski zadatak jedino kroz borbu vezanu za “školske” reči (koncept, teorija, dijalektika, otuđenje) i oko veoma prostih reči (čovek, mase, narod, klasna borba).
Нема коментара:
Постави коментар