Upravo ova formulacija, „društveno proizvedene nemogućnosti da se dostignu standardi koje propisuje ustanovljena kultura“ – tu leže koreni čitave boljke nasilnog pojedinca u kapitalizmu. Jer, šta je njemu nasilje ako ne usvojen sistem odbrane od nemogućnosti napuštanja statusa koji ga ometa i usvojen sistem skretanja pažnje, ali i rešavanja situacije u svoju korist, makar nominalno. Iz sličnih motiva takođe nastaje i kriminal i kriminalno povezivanje – ono nastaje radi prestiža, prepoznavanja, statusa, ali i najdirektnije, najogoljenije finansijske nužde.
Prirodno, ovde može da se baci milion arbitrarnih i napamet naučenih pitanja „ali ne može to tako, šta bi bilo kada bi onda svi tako počeli da rade, društvo nije najpravednije, ali zamisli kada bi svi kojima nešto fali uzimali pravdu u svoje ruke“. Naravno, postoji i ta opcija da neko kaže „ma njima ništa ne fali, oni su samo životinje koje vole da maltretiraju“ – ali taj prigovor ne bih tretirao ozbiljno. Dakle, poenta je susresti se sa tim na-prvu-loptu, građanskim, zdravorazumskim pogledom na stvari - „zamisli kada bi svi tako postupali“. Interesantno, iz pozicije autora ovog teksta, ja ne vidim suštinski problem sa tim. Ukoliko bi svi bili „nasilnici“, niko ne bi bio Nasilnik. Problem „Nasilnika“ ili „Vandala“, predstavljen u građanskim medijima Srbije (i šire) kao individue koja se opire, pre svega, „pravilima koja važe za sve“.
Naprimer, Slobodan Georgijev iz uglednog građanskog magazina „Vreme“ je pisao pre dve godine ovako:
„Međutim, srpski se "navijač" odvojio svojim vrednosnim sistemom od ovih urbanih legendi. Gro jurišnika čine klinci rođeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina koji i ne znaju šta je Milvol i šta su to radili huligani u Evropi jer oni sami niti znaju jezike, niti šta gledaju niti ih to interesuje. Kad se ima para ide se na splavove, a obično se izlazi u lokalne kafiće na obodu grada. Ponekad na tribinama izgledaju nežno i gej kada sinhronizovano mašu rukama i pevaju, goli do pojasa, oznojeni i razdragani, izgledaju kao balerine na sletovima. Njima je važan kraj u kome se živi i važno je da se nekako potroši energija jer se ne radi ništa. U tom smislu ova omladina je predmet obrade svojih starijih vođa koji su već u nekom "biznisu". Taj biznis je uglavnom ili preprodaja droge ili rad na obezbeđivanju objekata (kockarnica i diskoteka). Vođe navijačkih grupa su poznate policiji i "bezbednosnim strukturama". Ponekad su izvor informacija, a ponekad služe za zastrašivanje u nekoj vrsti preventivnog delovanja. Na taj način oni se naslanjaju na tradiciju stvorenu devedesetih godina kada su navijačke grupe bile regrutni centri za srpske paravojne formacije, a u petooktobarskom prevratu njihova pesnica je takođe dobro poslužila tadašnjoj opoziciji da promeni vlast u Srbiji. Dobro su organizovani i predstavljaju snagu kojom bi mnogi da manipulišu, ali ne i da je otvoreno podrže.”
Naravno, mit o „regrutnim centrima“ je teza koja je stara tek od 2007-e i napada na strane ambasade povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. Kada je liberalna perjanica, televizija B92, posredstvom emisije Ritam Herca, nagradila grupu Delije Sever nakon 5. oktobra bakljama (kao da ovi nemaju gde da ih kupe) – tada je bilo sve okej, tada sve ove teze nisu bile važne, iako je tada na binu stupio i Marko Vučković, koga je kasnije Brankica Stanković ujurivala za neka zlodela. Ove stvari samo dokazuju koliko vladajuća klasa može biti licemerna, ali i koliko samo strateške pozicije mogu za par godina da se promene. Vratimo se na ova opštija, apstraktnija pitanja.
I u ovom isečku koji je pisao Georgijev, vidi se upravo pominjani klasni prezir „niti znaju jezike, niti šta gledaju niti ih to interesuje”, zatim ili “splavovi” ili “u lokalne kafiće na obodu grada”, “ne rade ništa” itd. U prevodu, “uči jezike, gledaj filmove, čitaj”, “batali splavove i lokalne kafiće, posećuj ili malo mirnija mesta ili kulturne institucije”, “radi nešto, nađi legalan posao”. Ne čudi, stoga, što je voditeljka pomenutog dokumentarca (koji je RTV Beograd radio jeseni 1990-e), opsesivno pitala i beogradske i splitske navijače “šta radite-čime se bavite-kako zarađujete” – to je legitimacijski osnov po kome se odvajaju “poželjni” od “nepoželjnih” unutar građanskog društva. “Šta radiš u slobodno vreme i da li ga imaš previše” pod 1, i pod 2 “da li su izvori tvojih prigoda legalni, zavedeni i da li plaćaš porez”. To je ta krunska rak-rana, trauma od koje sve ostale potiču. S tim u vezi je i ideologija “trenerke”, koja je omiljena radna uniforma mladog prestupnika.
Nedavno sam na “Peščaniku” (!!) na drugarovu preporuku pročitao tekst gospođe Svetlane Slapšak, koja je “profesorica antropologije antičkih svjetova, studija roda i balkanologije, dekanka Institutum Studiorum Humanitatis iz Ljubljane”. Tekst se ticao institucije nošenja trenerke i konteksta u kojem je nošenje trenerke povučeno u danima izborne pobede Zorana Jankovića u Ljubljani. Naime, ljubljanski mediji nenaklonjeni srpskom kandidatu insinuirali su da su “pred kraj dana “autobusima dovoženi” tipovi u trenerkama koji su imali na dlanovima ispisan broj partije Zorana Jankovića (sa mnogim uvredama na račun južnjaka)”. Naravno, jasan je bio stereotip o Srbima-dizelašima koji su samo nečije “puko oruđe”, koji ne razmišljaju svojom glavom itd. No, u tom tekstu se razvija jedna interesantna nit, baš nit koji je suptilan odgovor na učestalo i opšteprisutno gađenje – nad trenerkama. Naravno, svi smo bili kao mali podvrgnuti tom drilu da se “u trenerci ne ide u školu”, ili opet, na bilo koje “važno mesto”. Stigma trenerke je stigma vezana za kolektivni sport, za dokolicu, za slobodno vreme – koje ambiciozan mladi čovek prosto ne bi smeo da ima, ako ima “život”. Trenerka je znak opšteg “neukusa” pod 1, a pod 2 dokaz da niste baš poradili na svojoj životnoj ambicioznosti. Rečima gđe Slapšak - “Svet je posle otišao napred, ali se trenerka očuvala, i uistinu je postala znak radničke klase: više se nije moglo kupovati onako kao u osamdesetim, a trenerka je praktično neuništiva. Stvar nije samo regionalna, daleko od toga: uz nemačke autoputeve na odmorištima i danas srećete porodice nižega sloja u trenerkama, uobičajenoj odeći za put. Jedina razlika koja ukazuje na etnički sastav jesu ženske kombinacije, kada se pantalone sa dvojnom belom trakom pojave ispod duže suknje, a umesto repova i traka, žena nosi maramu”. Ako na ovo dodamo poentu o “casual” modi i preuzimanju skupih, dizajnerskih trenerki od strane “najekstremnijih” slojeva radničke klase, imamo kompletnu sliku “džabalebaroša-giliptera” koji je večito traumatično mesto građanskih preporuka o poželjnom životu. Trenerka je znak da ste “uvek u nečemu”, da nema legalnog posla koji bi vas primorao da se “obučete normalno”, da nema neke uniformne formalnosti koja vas može sprečiti od toga da budete “opasni po društvo”. Pozvaću se opet na gdina Georgijeva u njegovim ostrvljivanjima na navijače kada kaže: “Frizura je tarzanka, teretana je obavezna, tetovaže sa likovima srpskih svetaca i imenima dece (onako kako je to Dejvid Bekam prvi promovisao) i poruke ljubavi prema Beogradu, patike marke Najk (air max model je ponovo na prvom mestu), trenerka, šorts ako je toplo, tesna "gay" majica uz telo, dukserice sa kapuljačama i brojanice oko vrata”. Ovaj citat frca od prezira prema onome što je, manje ili više (sa svim kulturološkim varijacijama) – kultura ulice od britanskih ostrva do Turske, ali i dalje. A šta je kultura ulice ako nije kultura radničke klase koja je odustala (ili češće – oterana) od “formalne uniforme” i svoje ciljeve socijalne mobilnosti (ali i zabave) krenula da ostvaruje na “ilegalan” način, na način koji je u suprotnosti sa pravno-ideološkim poretkom kapitalističke države ?
U tom smislu, nije čudno niti retko da se ljudima koji su u očima javnosti “uličari” odriče pravo na politički stav (ili se on instantno povezuje sa nekom fašističkom opasnošću i tako diskredituje), odriče pravo na predstavljanje, uopšte im se odriče pravo da budu tumačeni kao neki deo radničke klase koji ima problem sa sistemom koji izgleda ovako kako izgleda. Upravo ovaj momenat odricanja svrstavanja tih ljudi u radničku klasu koja ima problem se odvijao u zadnjih 10-ak godina i u Francuskoj u urbanim pobunama i sad u Engleskoj, ali i u Srbiji naravno u periodu 2007-2011. Manevar je jasan – ne može neko ko ima pravi i ozbiljan problem da izgleda tako skupo obučen ili da se tako nasilno ponaša. Na taj način, ljudi koji imaju problem prvo moraju da prođu test vrednosti stvari koje imaju na sebi, a zatim i da se vidi da li bi bili agresivni ili “parlamentarni”. Tek onda, nakon toga, mi možemo da znamo da li imamo posla sa nekim pravim problemom ili prostim “varvarstvom” ili, još jače, “divljanjima fašizovanih bandi”. Interesantno, i gospođa Slapšak ima šta da kaže na ovu temu u svom tekstu “Ne prepoznajete?”
– “O čemu govori šef policije, koji je zamenio kompromitovanog prethodnog šefa, umešanog u Merdokove poslove? O mobilnim telefonima. Činjenica da ih sirotinja ima je nedopustiva! Kao što je nedopustivo da sirotinja ima dobre trenerke i patike, te da je brža i snalažljivija od policajaca. Sećam se zgodnog paralelnog primera: posle jedne televizijske emisije mnogo građana Slovenije je pomoglo siromašnoj mladoj porodici. No došla je i primedba da mlada žena ima izvučene pramenove: prava sirotinja to ne sme imati! Primedba je zapravo arhaična, i potiče iz davnoga doba sprege kapitalizma i hrišćanstva, kada se od sirotinje još moglo zahtevati da je skromna i verna, da nosi zakrpano ali čisto, i još gomila drugih licemernih gluposti. Danas se sirotinja do granica psihičke stabilnosti i preko njih prisiljava da troši: zato i postoji čitava mreža ponuda koje su još dostupne za poslednjih nekoliko novčića u džepu – nezdrava hrana, pića čudnih boja i pune jeftinog šećera, pivo, plastična odeća ili kineski pamuk koji dobije rupe posle prvog pranja, časopisi za pola pare ili besplatni, itd. Takva se roba često daje i kao pomoć u izuzetnim situacijama. Bez kriterijuma, ideološke priče ili ubedljivog razloga, sirotinja se pokušava ubediti da ne može imati bolje, dok sve oko nje radi na tome da je sludi željama za boljim. I istovremeno, sve drugo je neprekidno useljavano u glave, dok ne puknu od neispunjenih želja. Za starije, sećanje na nekadašnju, nepotpunu i traljavu jednakost postaje utopijska fantazma, za mlađe, koji su i toga lišeni, ne ostaje skoro ništa”.
Interesantno je koliko su napadi i argumenti vladajuće klase u Londonu posle ubistva Marka Dugana i u Beogradu nakon gej parade – bili slični. U Beogradu se danima pričalo o tome kako je nemoguće da su navijači bili samostalno organizovani pri napadanju policije jer su imali telefone, i izviđačke patrole na skuterima (!!!). Ne znam, ili su ludi, ili potcenjuju inteligenciju prosečnog mladog čoveka koji raste u informatičkom dobu. Naravno, ista priča se dešavala u Londonu gde je Skotland Jard danima brujao u novinama kako je nemoguća tako dobra koordinacija huligana i bandi, i to u eri svih mogućih komunikacionih olakšica (!), a slično se odvijalo i u Francuskoj u pobunama 2005-e, kao i u Grčkoj svih ovih godina. Ovaj potez traženja “tajnog centra koji pokreće marionete” ima za cilj to da se pravi uzroci javno i opasno izlivene agresivnosti smeste u neki mračan, neistraženi podrum “sila koje profitiraju od izazivanja nemira”. Tako pravi problem agresivnosti nikad nije na sistemu koji je sumanuto represivan i koji propisuje standarde koji su nedostižni velikoj većini, već je uvek negde izmešten u neki anarhični i-ili fašistični suton koji, sa bezbedne distance, manipuliše neukim, nesposobnim pionima za neke svoje mračne ciljeve.
Takođe, važno je spomenuti i ovu zabranu da se okupljanja i činovi tih ljudi ikako politizuju i da im se da određeni smisao u konjukturi kapitalizma danas. Naime, i britanski političari i srpski političari su odricali da takav izgled i takvo ponašanje može imati bilo kakve veze sa socijalnim statusom, socijalnim problemima, nedostatkom društvene brige itd. “Kakav god da se ima problem i koliko god stanje loše bilo, takvo ponašanje je varvarsko i divljačko” – bila su mišljenja. Posle gej parade 2010. i prekida utakmice reprezentacije u Đenovi, kod Olje Bećković u “Utisku nedelje” bili su Uroš Đurić, Nenad Čanak i Jelena Minić, direktorka Centra za evroatlantske studije. Čanak i Minić su jednoglasno insistirali da su u pitanju “fašističke grupe”, dok je Minić u jednom momentu rekla “svako poređenje ovoga sa nekim socijalnim buntom je uvreda za ljude koji imaju stvarne probleme”. Indikativno, to je isto bila i pesma engleskog establišmenta, ali i engleske desnice koja na agendi ima probleme sa rasnim manjinama, “getoizacijom” omladine, i opštim padom moralnih vrednosti. Ovde, domaći establišment ima na agendi probleme odnosa sa šefovima u Evropskoj uniji i glavni ulog brbljanja vladajuće klase je, po običaju, bio – status belog šengena i ponovno potvrđivanje “negativne slike o Srbiji” u svetu. Istina, srpska desnica je ovako ili onako podržala nerede na ulici, što dosledno govori koliko je slaba i nemobilna kada je morala da podrži onaj sloj ljudi kojeg se, realno, pribojava, tj. kada nikog drugog nije mogla da mobiliše, pa je morala nekako da stane iza onoga što se desilo (uz obavezne ograde tipa 'ne podržavamo ugrožavanja imovine ili napadanje policajaca'). A ono što se desilo opet je bilo napad na političke partije, napad na policiju i napad na prodavnice u centru grada, umanjena repriza onoga što se desilo 2007-e, kada je cela ideja o “mirnom protestu nacionalnog jedinstva” pala u vodu najogoljenije pokazujući sve moguće goruće tačke nacionalnog ne-jedinstva, tj. klasne borbe.
No, vratimo se na ove “neispunjene želje” o kojima priča Slapšak - šta je “pucanje od neispunjenih želja” ako ne Koenova konstatacija o “društveno proizvedenim nemogućnostima da se dostignu standardi koje propisuje ustanovljena kultura“. Ideja „proleterskog drifta“ koju je skicirao Pol Fasel, kulturolog iz Amerike – nikad nije bila tako živa koliko u zadnje 3 decenije otkad savremeni kapitalizam ulazi u svoju „neoliberalnu“ fazu. Tek u zadnje 3 decenije masovnih otpuštanja, udaranja na socijalna davanja, ukidanja državnih poluga pomoći, ali i pojačavanje ideološke slike o individui koja troši raskošno, troši bezbrižno i poštovana je na račun svog troška – donji slojevi počinju da reaguju odlučnije ka onim stvarima za koje misle da im se ne daju, a da im se njima maše ispred nosa. Stilovi „bogatih i poznatih“ postaju stilovi „siromašnih i opasnih“, fenomeni na kojima nastaju čitavi muzički pravci, podkulture, albumi i pop hitovi koji će obeležiti tu famoznu devetu dekadu; dekadu kada su „siromašni i opasni“ zauzeli centralno mesto medija kao „opasnost po društvo koje znamo“.
Na kraju, nemam neku solidnu misao kojom bih ovo zaključio, jer daleko da je ovo od poslednje reči na ovu temu. O pitanju veze nasilja i navijača će se tek pričati, ali je dužnost socijaliste da o tome priča posmatrajući klasne odnose i relacije iza tih postupaka, a i iza parola iza kojih navijači nastupaju.
Ono što nam ne treba više je ovo
“... rad na izgradnji trajnog mira u regionu bivše Jugoslavije kroz promociju kulture nenasilja, dijaloga i izgradnje poverenja među pojedincima/kama i grupama, te rad na konstruktivnom suočavanju s prošlošću kao jednom od ključnih faktora izgradnje mira.
Naša težnja je rad na ostvarenju društva održivog mira u kojem se neguje razvoj kritičkog mišljenja, preuzimanje odgovornosti za društvo i zajednicu, poticanje na preispitivanje vlastitih stavova i prihvatanje različitosti”.
Treba nam više mržnje, i to više klasne, zajedničke, kolektivne mržnje prema onom ko ima i pendrek, ali i novac za fondove o “kulturi nenasilja” u vrlo nasilnom vremenu.
Mladi govore jezikom koji više niko od vladajućih struktura i tvoraca vladajućeg jezika ne razume, i ostaje im samo zgražanje nad proizvodom svoga višegodišnjeg sistematskog zalaganja da društvo postane takvo kakvo je danas.
Нема коментара:
Постави коментар