Svi Zajedno u fijakeru protiv lihvara: o konfuzijama današnjice

Pre nekog vremena, u domaćoj blogosferi se pojavio tekst “Šta znači srpski nacionalizam u domaćoj muzici ulice - od BS-a do Monogamije i Marlon Brutala”. Iako blog koji momentalno čitate nema preveliku pretenziju da pokriva pitanje takozvane “pop-politike”, ovaj tekst se nesumnjivo nametnuo tankom linijom koju je pokušao da izveze, a to je bila linija ustanovljavanja razlike u nacionalističkom sadržaju određenih rep izvođača, tj. da pokuša da uhvati razlike u nacionalističkom narativu “odozdo” (lumpenproleterijat i niži slojevi radničke klase) i “odozgo” (fakulteti, instituti, akademije).

Fenomen uspeha grupe Beogradski Sindikat je nesumnjivo svedočanstvo o neuspeloj alternativi kapitalizmu u Srbiji. Tamo gde je (manjkavi) jugoslovenski socijalizam forsirao puno zaposlenje, menze, perionice, modernu brutalističku arhitekturu, modernizaciju i industrijalizaciju - kapitalistička restauracija, mic po mic i na nivou IDEJE, dovela je neke boeme, neke kafane, neke “drage”, neke fijakere, neke hrastove, neke salvete. Ako sumiramo – nešto čega se niko ne seća. Dakle, nečiji Imaginarijum.

Čiji bi to bio imaginarijum ? Kasnije o ovome.

Beogradski Sindikat i skup slika koji nam ta grupa plasira jeste rezultat potpune idejne dezorijentacije gde se hip-hop kao ultra-gradska, savremena forma (ili ono što je od njega ostalo) ukršta sa Lazarom Hrebljanovićem, Nemanjićima, srednjim vekom, pa se sve to zajedno ukršta sa konzervativnim etosima srpskog građanstva iz vremena devedesetih, pa se sve to ukršta sa temeljnim nepoverenjem u POLITIKU, pa sve to zajedno ima ishodište na kraju u “zlatnom dobu” beogradskog građanstva – periodom pre II sv. rata, jednom periodu “bez tenzija”.

Na ovom blogu se, sad već malo davnije, okačio tekst D. Delića pod nazivom “Kritika kritike turbo-folka: smrtonosni sjaj Koka-kole, Marlbora i Suzukija u doživljaju domaće liberalne elite”, koji se bavio “oduzimanjem prava nižim i marginalnim slojevima da se “čuju i predstave”, a sve to kritikujući kritiku turbo-folka koja dolazi iz kampa prozapadnih, liberalnih intelektualaca, ali i kampa čuvara “domaće tradicije”.

Sada, treba se isto izboriti za pravo “nižih i marginalnih slojeva da se čuju” kritikujući diskurs Beogradskog Sindikata i njihove, opšte gledano, konzervativne pretpostavke.

A – Čuvari “sistema vrednosti”

“FEĐA: Klinci su tu najbitniji. Mi smo svi već formirane ličnosti i ne možeš ti promeniti osobu od 30, 40, 50 godina, ali za klince se treba boriti jer je sve više nekih negativnih uticaja.”

Naravno, ova tačka je neiscrpan bunar. “Sistem vrednosti”, “sistem moralnih vrednosti”, “sistem ljudskih vrednosti”, “sistemi uverenja” – od najeksponiranijih građanskih ideologa, do najnevidljivijih “antiautoritarnih” aktivista, svi se žale da je u Srbiji “krahirao sistem vrednosti”. Naravno, “sistem vrednosti” kao sintagma je prazan ideologem, on treba da stoji umesto “skup iskaza i uverenja koje jedna grupa ljudi smatra poželjnim i preporučljivim”. I naravno, tu ubacuju ljudi šta žele – nedostatak stida, sramote, saosećanja za drugoga, za njegove potrebe, za ljudsku patnju, nedostatak priveženosti naciji, religiji, porodici, porodičnim vrednostima, nedostatak razumevanja, senzibilisanosti, tolerancije, nemogućnost empatije itd. I to su ideološka mesta, dakle mesta koja, kada se izgrebu, ne znače ništa. Neko ko sebe predstavlja “levičarem” će reći naprimer: “O moj ti, polako nas jede kapitalizam, nestalo je osnovno osećanje empatije, zar je moguće da smo postali tako surovi i egoistični”, neko ko je “tradicionalista” će reći: “O moj bože, kako je mogla da izađe tako na ulicu, pa šta bi rekli njeni?”, neko ko je liberal bi rekao: “Ne mogu da verujem, zar je moguće da postoje ljudi koji se ovako divljački ponašaju, šta je sa ljudima danas” itd. “Sistem vrednosti” je to prazno mesto, ili plutajući označitelj, u kog može da se upiše bilo šta što nas ometa da prihvatimo svet danas kakav jeste - haotičan, kompleksan i dinamičan.

Ipak, iako prazan do besmisla, “sistem vrednosti” je pojam koji ima svoje poreklo, a to je građanska društvena teorija koja stvari postavlja jasno: postoji određen skup etičkih vrednosti koji treba gajiti, uzgajivati, održavati, nesprestano ukazujući na njega i, ako već mora, kažnjavati i isključivati ako se ide van toga; U SUPROTNOM, društvo kao celina krahira. Ko piše, onda, ko propisuje koje vrednosti su poželjne, koje nisu? Svakako, to nije nešto oko čega se debatuje u javnom prostoru, pa se onda to izglasava i usvaja. Država (koja je ništa do aparat u rukama vladajuće klase) je ta koja ima mandat i aparate prinude kojom obezbeđuje OSNOVNI okvir funkcionisanja “sistema vrednosti” koji se, danas, vrti oko ideologema “privatnog vlasništva”, “jednakosti pred zakonom”, “pravne države”, “privatne inicijative”, “lične odgovornosti” itd.  Naravno, tu postoje drugi “okviri” kroz koje taj bazični “sistem vrednosti” biva ustanovljavan nadalje – porodično vaspitanje, obrazovanje, opšti moral itd. Stoga, poruka je jasna – ili ćemo se pridržavati ovoga, ovoga i ovoga ILI nam sledi brzo klizanje u opštu krizu i raspad. Jedini istorijski dokaz za ovu teoriju, doduše, postoji u knjigama Biblije kada su u pitanju mitski gradovi Sodome i Gomore - što je, naravno, nedokazana legenda.

Tako, naprimer, mi možemo da pokušamo da tumačimo opštu dezintegraciju srpskog društva početkom ’90-ih iz religioznog ugla i da kažemo – inflacija i siromaštvo su bili božija kazna za 50 godina bezbožništva pod socijalizmom, i onda kada je populacija opet otkrila religioznost nakon kraha SFRJ, bog je odlučio da ih kazni (!). Naravno, ta teorija ne bi objasnila kako onda dolazi do selekcije onog dela od 15-ak odsto koje je božija kazna zaobišla. Takva teorija bi zagovarala ideju o nedostatku “hrišćanskog sistema vrednosti”.

Ili, možemo danas liberale čuti kako govore da je surovost i brutalnost današnjeg vremena “direktna posledica socijalističkog doba: tu smo naučili da slabije kinjimo, a da se pred jačima od sebe povlačimo”. Naravno, ta teorija ne objašnjava kako je moguće da je taj sistem garantovao neverovatan stepen društvene sigurnosti za sve svoje članove, niti kako je ta socijalistička ideja tokom 1941. krenula na neuporedivo jačeg vojnog protivnika i UPRKOS svim šansama, ostvarila socijalističku revoluciju na 70% Balkana, ako gledamo SFRJ i ostatak zemalja. Takva teorija bi zagovarala nestanak “Lične Odgovornosti” u vreme socijalizma, jer se sve odvijalo “grupno i masovno”, što nas je “zaglupelo” i dovelo “ovde gde jesmo”, gde sad ne možemo da se “snađemo”. Dosta teoretičara odavde crpi i tumačenje za veliku stopu kriminaliteta u našem društvu – nemogućnost “pojedinaca” da prihvate da se “muče, da rade i zarade za sebe”.

Ili, neki naivni levičari bi mogli da kažu: “Nemojte da kupujemo u Mekdonaldsu, nemojte da kupujemo patike velikih korporacija, to je nemoralno”, svodeći bavljenje politikom (koja je, po svojoj prirodi, masovna stvar) na situaciju neke lične odgovornosti i ličnog primera koji će, AKO se univerzalizuje, doprineti potpunom krahu neke omražene korporacije. Naravno, pošto taj predlog je automatski osuđen na propast, neki naivni levičar može da kaže: “Ma, ko jebe konformističke budale, barem znam koja je moja vrednost kao čoveka sada, mene korporacije nikad neće naterati da budem potrošač”. Ovaj naivni levičar bi zagovarao teoriju o nedostatku “Svesti o globalnoj eksploataciji-komercijalizaciji života” kod svog okruženja, koja će automatski u njegovim očima izgledati kao njegova velika lična prednost u poređenju sa ostalim ljudima.

U krajnjoj liniji, ideologije o “sistemu vrednosti” na makro-planu, vrše tu ulogu STABILIZATORA bilo kakvog ponašanja koje bi ugrozilo postojeći sistem proizvodnje i odnosa, a na mikro-planu određenoj individui pružaju tu ugodnu poziciju “lepe duše” koja je, ovako ili onako, bolja od drugih ljudi. Više veruje, patriotskija je, odgovornija je, pametnija je, tolerantnija je, obrazovanija je, štagod.

Kada pričamo o paničnom strahu o očuvanju sistema vrednosti, i liberali i konzervativci u Srbiji bi se složili da je pop žanr pod nazivom “turbo-folk” pretnja br. 1 za “sistem vrednosti” u Srbiji. Konkretno, BG Sindikat ima tu oštru anti-turbo-folk liniju gde se odlično preklapa sa građanskim kritičarima ovog fenomena. Ako su u pitanju ženska provokativna tela, porno-izgled itd, građanska kritika će reći: “Jasna stvar, tu se žensko telo komodifikuje i dovodi u jasnu vezu sa mačističkim modelima patrijarhalnog muškarca”, dok će recimo Feđa Dimović reći: “Ne priliči jednoj ženi koja će sutra biti majka da se tako oblači, nije umesno”.

Ako navedemo citat još jednog teksta sa blogosfere,

“1) Estetika RTV Pink je neukusna, ona predstavlja degradaciju "dobrog ukusa", što predstavlja deo opšte "degradacije vrednosti", odnosno, "krize morala", koja je uzrok svih ostalih kriza (ekonomske, političke), dakle, krize nad krizama. Međutim, ova "kriza estetike", kao posledica "krize etike", istovremeno je i njen uzrok, budući da je tzv. "mladoj generaciji", umesto "pravih vrednosti", RTV Pink nametnuo "kulturni model", ovaploćen u pojedincima i pojedinkama, koji "brzo žive", vole skupa kola, uživaju u (luksuznom) provodu, više ih zanimaju modne revije nego npr. pozorište, i, naravno, komercijalna muzika, nego Mozart i Bach;

2) Ovakav "kulturni model" smišljen je u konspirativnoj kuhinji bivšeg režima, da bi se "narodu" odvukla pažnja sa političkog polja i mogućeg subverzivnog angažmana u odnosu na samu vlast, a sve da bi se ponudila kompenzacija za svakodnevnu bedu po principu "što manje hleba, to više igara".

Ovo su tačke koje bi potpisali i “leva” liberalna inteligencija, kao i BG Sindikat, “desno krilo” ovog anti turbo-folk fronta. Tu, naravno, odmah dolazimo do tog pitanja ŠTA bi to bile “prave vrednosti“ koje se „ne promovišu“, a AKO bismo uspeli da ih nađemo i pobrojimo, onda bi trebali da postavimo pitanje kome bi te vrednosti išle na ruku, ko bi ih propisivao i u čije ime ?

Naravno, svako ko zagovara „krah sistema vrednosti“, mora da ima i neku polu-paranoičnu verziju u svojoj glavi o tome koje vrednosti su „zapostavljene“, kao i o tome ko ih „namerno zapostavlja“. Kod, recimo, jednog pola građanske politike postoji temeljno uverenje da ovom zemljom upravljaju „sile prošlosti“, što se, kad se izguli, svodi na neki sumanuti organizam koji čine Srpska pravoslavna crkva, „antihaški lobi“, tajna policija (BIA) ili neki njeni „ostaci“, navijači i neke različite sekcije kriminalnih klanova. Pak, kod onog konzervativnijeg pola (na kome se nalazi i BG Sindikat), vlada određeno uverenje da postoji nameran i jasan plan da se u ovoj zemlji unište „porodične vrednosti“, tradicija i tradicionalni moral, neka misao o srpskom poreklu, jezik itd. Zanimljivo, oba ova stava se preklapaju po 2 tačke: tački tajne policije i tački kriminalnog učešća. Iako stoje na različitim pozicijama formalno, recimo i Biljana Srbljanović i Feđa Dimović bi vam rekli da srpska tajna policija i kriminalni klanovi sarađuju, dakle „da policija ne radi posao koji BI TREBALA da radi“ (što i nije neka prevelika misterija, to je tekovina svetske civilizacije), ALI Srbljanović bi tvrdila da ta saradnja radi u korist „stare-patrijarhalne-provincijalne Srbije“ i da je „podržava“, dok bi Dimović tvrdio da rade u korist „mondijalističke-evropejske-propazapadne Srbije“ itd. Dakle, tu imamo 2 jasno lažna antagonizma, koji su, samo na nivou iskaza, suprotstavljeni. Ono što ta 2 iskaza previđaju jeste da srpska policija vrlo dobro radi svoj posao, a to je čuvanje ovakvog ekonomskog sistema i ovakvog poretka. Za to, uostalom, služi i svaka policija.

B – Ni levo, ni desno, već pravo u depolitizaciju

5. oktobar 2000. godine će, evidentno, još dugo biti rak-rana srpske politike, tj. čak i 12 godina kasnije, osećaju se snažne posledice razočarenja i dezorijentacije koja je nastala tim događajem. Nije da nije bilo takvih primera kroz istoriju, ali skoro ih nije bilo. Podsetimo se kako je to na formalnom planu izgledalo:

- Postoji određeni režim koji sebe naziva „levičarskim-socijalističkim“, to je režim Slobodana Miloševića i Mirjane Marković

- Taj režim po dosta kriterijuma izdaje i nominalno i, pre svega, faktički ideale na koje se poziva, na osnovu kojih se legitimiše (forsiranje nacionalizma, privatizacije, restrukturiranja preduzeća, otpuštanja, podrška re-tradicionalizaciji itd)

- Ipak, taj režim se suprotstavlja tome da otvoreno postane kolonija zapadnog kapitalizma u smislu u kojem je DOS otvoreno na to pristao. Milošević i klika oko njega pokušavaju da nastave Titov hod „po tankoj žici“ i da ne podlegnu uticajima zapadnog kapitala. Naravno, ovo ne znači da zapadni kapital nije učestvovao u ekonomiji 1990-2000, ali se režim Miloševića prema njemu odnosio kao prema „još jednom ulagaču“, što je jako ljutilo Evropsku Uniju, koja je želela da ovaj prostor otvoreno kolonizuje. Konačni korak tog napora je bilo bombardovanje 1999.

- Opozicija ovom režimu je bila slika u ogledalu ovog istog režima – konfuzna i podeljena. Od levih, socijaldemokratskih partija, do vrlo konzervativnih partija, pro-četničke orijentacije. Tako je osa političke podele u Srbiji u periodu 1990-2000 išla po liniji „za i protiv Slobodana Miloševića“, svako dalje pitanje, iole dublje, nijansiranije, se suspendovalo u ovom vakuumu i anksioznosti čekanja pada omražene državne dinastije. Nisu se postavljala pitanja ni klase, ni nacionalizma, ni „levog“, ni „desnog“, ni republike, ni monarhije, ničega – samo da se skine Milošević, pa ćemo posle da pričamo. Naravno, BG Sindikat je proizvod upravo ove papazjanije stavova i uverenja.

E sad, ta papazjanija se sa svim tim miksom stavova prelila i na Ulicu, dakle, među navijače, delikvente, blejače itd. Ne želim ovde da zalazim u teritoriju teksta koji se pojavljuje na blogu Vraćanje na pravo, mislim da je tamo ovo lepo objašnjeno. Ovde sad tretiramo BG Sindikat kao jednu posebnu političku ideologiju, onako kako oni sami sebe uzimaju i to kao ideologiju koja se RAZLIKUJE od svih drugih, po njihovom uverenju.

U toj ideologiji koja se indikativno zove „Svi zajedno“ – očigledno je mutno. Ko „Svi“, kako „Zajedno“, kuda „Zajedno“ itd. I možda najbitnije, koji je cilj te borbe i kojim se sredstvima ona vodi? U tom smislu, BG Sindikat je otišao najdalje u svet dnevne politike Srbije gde su upravo zbog krajnje mutne ideološke pozicije okupili dosta ljudi uz sebe, tako da ne treba da čudi to što je dosta političkih partija volelo da intonira njihove pesme na svojim okupljanjima. Ali, nema sumnje da je miks različitih ideologija koje se prelamaju u pozicijama BG Sindikata, do sada na našim prostorima, unikatan. Dakle, BG Sindikat stoji jasno na sledećim pozicijama: srušen je tradicionalni sistem vrednosti i RADI toga, naša zemlja se nalazi u problemu u kome se nalazi. Zato što su idoli klincima – mafijaši, idoli devojčicama – turbo-folk pevačice, izgubili smo „pozitivne uzore“, sprovedena je „nepoštena privatizacija“ (kao da poštene ima), pravna država ne funkcioniše, nestručni su na pozicijama „struke“, korupcija je svuda, kriza je identiteta, niko ne veruje ni u šta, ljudi ne pomažu jedni drugima itd. Kasnije o ovom sklopu pozicija. Za sad, primetimo samo koliko je ovo slično-isto sa pozicijama, pa, svake političke partije u Srbiji. Ovo isto tvrde i LDP i SNS i teško je, zapravo, naći nekoga ko se sa ovim ne bi složio.

Prvo što možemo da vidimo, na prvi pogled, prisutna je ideologija srpskog nacionalizma u jednom građanskom ključu, dominantno. Iako postoji glasina da su se u Moskvi skandirale parole „Ubi-zakolji“, u domaćoj javnosti to nije procirkulisalo, a i u domaćim okolnostima, BG Sindikat generalno pokušava da se pokaže u svetlu parlamentarnog, građanskog konzervativizma – ljudi koji priznaju ljudska prava, prava na različitosti, prava na izbor itd. ALI sa naglaskom na tradiciju, istoriju, tradicionalni moral itd. To se videlo i sada na koncertu u “Areni” gde je nastupila ciganska rep grupa “Grubb”. Sindikatu je jako stalo do ovog momenta nemanja problema sa Ciganima, što se vidi u Škabovom stihu iz pesme “Ležerni stil” gde kaže “Давидовић је наци, Шкабо расто је уз Роме”. U tom smislu, liberalnim i levoliberalnim krugovima može da bude teže u analizi BG Sindikata od onog pretpostavljenog nivoa “klasičnih loših momaka”. Takođe, Škabo je u "Utisku Nedelje" kod Olje Bećković nakon Gej parade 2010. vrlo lako našao zajednički jezik sa Sergejem Trifunovićem u osudi ljudi koji su 2010. izazvali nerede na ulicama i lako podveli njihovo ponašanje na "jasnu izloženost promašenim modelima uticaja".

Stavka 2. je njihov paradoksalni iskok u „radikalna“ rešenja koja se, doduše, trude da suzbiju. U prvim periodima bila je aktuelna parola „Bombe na Pink“, zatim solidni šovinistički ispadi, a u zadnje vreme postoje jasne aluzije i prema „levom polu“, čak i prema ultralevičarskom terorizmu. Na njihovom sajtu recimo postoji njihovala pohvala „Frakciji Crvene Armije“, poznatijoj kao Bader-Majnhof grupi (o ovome više kasnije). U tom smislu, paradigmatična je numera Oni su koja je sublimirala sudar ideologija u njihovoj radikalnoj nameri da sude oružano političkoj eliti Srbije, ako treba.

Stavka 3. bi bile neke standardne, možemo reći, zablude građanske demokratije u njenom čistom obliku. Pod tim podrazumevamo očekivanje od Države da se ponaša “onako kako stoji u zakonu”, tj. to je jedan dosledan zahtev iz ideologije Legalizma, poštovanje prava, poštovanje pravne države. U tom registru se nalaze i zamerke u vezi korupcije, korumpirane policije, korumpiranog zdravstva, ali i svake ostale zamerke koja Državi ispočitava da “nešto ne radi lepo”. Situacija može da se prostije objasni ovako – sve dok je vladajuća klasa čvrsto u sedlu, sve dok se odnosi u ekonomiji koji se baziraju na eksploataciji drže nedotaknutim, onda možemo da kažemo da je Država vrlo funkcionišući okvir. Ovako, ono na šta se realno svode ti zahtevi jeste da sadašnji sistem, da kapitalizam BOLJE vlada, da ISKRENIJE vlada, da ne vlada DOVOLJNO, što kako sa desna (u primeru BG Sindikata), dolazi i kao zahtev sa leva (razne socijaldemokratske organizacije, studenti, nevladine organizacije itd.) Upravo u toj potki se krije lažnost alternative koju ideologija “Svi Zajedno” gura napred.

Ovako kako ispada, čini se da bi se BG Sindikat mogao opisati kao udruženje građana koji su mladi srpski tradicionalisti liberalne orijentacije koji u pokušaju da nateraju srpsku državu da “radi svoj posao” (koji ona, dakle, radi), mogu biti spremni i na podršku, neočekivanu, ultra-levim metodama i akcijama. Pak, njihova izrazita legitimacija u ključu čuvara "pravih vrednosti" građanskog poretka potvrđena je dosta puta, možda najviše u saradnji sa primerom post-modernog, liberalnog, pragmatičnog, nekonvencionalnog fanki službenika u borbi protiv "glomazne državne birokratije", Ivana Tasovca.

No, tema ove tačke B je DEPOLITIZACIJA koja se odigrava usled ovih naslaga. U tom smislu, od centralne važnosti je pomenuta numera Oni su, koja počinje sa “Ovo nimalo nije politički korektno, ni levo ni desno – već pravo u meso”. Ova linija se može tumačiti na nekoliko nivoa, zapravo.

Prvo, deo oko “političke korektnosti”. Politička korektnost je određeni skup pravila i vrednosti koji se tiču “pipavih” komunikacionih odnosa između rasa, polova, klasa, nacija, seksualnih orijentacija itd. koji trebaju da doprinesu “pravičnijoj” situaciji između svih njih tamo gde su neke od njih ugrožene itd. Okej, možda BG Sindikat misli da pozivanje na linč političara nije “politički korektno”, ali nastavak “ni levo ni desno – već pravo u meso” pokazuje stvarnu političku korektnost pozicije ideologije BG Sindikata “Svi zajedno”. Naime, sintagma “ni nevo ni desno” pojavila se dominantno u dve kritične tačke političke istorije savremenog doba: doba nacizma pred II. sv. rat i doba “postmodernog liberalizma” nakon pada Berlinskog zida, tj. realno-postojećeg socijalizma. Ideologija nacizma je, naime, u Nemačkoj spasila kapitalistički sistem koji je tonuo u ponor,  sa kojim su milioni ljudi imali problem, a koji su (zbog spleta raznih istorijskih okolnosti za čije napomene ovde nema mesta sada) – pokušali da taj problem reše kroz podršku partiji Adolfa Hitlera. Znamo koje posledice je to imalo. Sa druge strane, ideja “ni levo ni desno” koja nam se javlja u poslednjih 20 godina za svoj cilj ima isto to – spas i održavanje/proširenje kapitalističkog sistema, iako naravno, ne sredstvima prinude i gole sile, već sredstvima parlamentarne demokratije, sredstvima “civilnog društva” itd. Iskaz “ni levo ni desno” ne može biti više konfuzniji, samim tim opasniji. Njegova konfuznost pre svega curi iz razočarenja politikom KAO TAKVOM, u celoj njenoj celini. 
Dakle, iz razočaranosti u parlamentarni liberalni sistem i sistem konstantno menjajuća 2 tabora (kao demokrate i republikanci u SAD), dolazi do otvorenog gađenja i uzdržavanja prema svim funkcijama politike kao prakse upravljanja društvenim sistemom, učestvovanju u donošenju odluka vlasti koje se odnose na veliki broj ljudi i u takvoj percepciji, svaka veza sa političkim oblicima bilo koje vrste počinje da se tumači kao akt koji UNAPRED korumpira, UNAPRED pravi “zle ljude željne vlasti i uticaja” itd. To, naprosto, nije tako.

Pogled na kome počiva ova pretpostavka “Politika, u kom god obliku i formi ona bila, kvari ljude” počiva na jednoj dosta nezreloj, zaplašenoj poziciji koja veruje da postoji neki Objektivan Zdrav Razum koji politika KRIVI, iskrivljuje i da onda taj Zdrav Razum treba “povratiti”. “Samo zdravi u glavi, protiv SISTEMA” – ovde se “zdrav u glavi” doživljava upravo kao osoba koja se gadi politike, koja je skeptična prema svim formama vlasti (Sistema) – ali to nas upravo baca u paralizujuću poziciju, zar ne ? Ko da vrši vlast ako ne ona većina naroda dole na lestvici, ako ne MI, ako ne oni koji su vekovima samo INSTRUMENTI vlasti ? Kako da tu politiku načinimo sistemom koji će raditi ZA NAS, a da “ostanemo zdravi u glavi” ? To je nemoguća pozicija. Dakle, ili ćemo preuzeti i transformisati društveni sistem ili ćemo čekati nekog “dovoljno prosvećenog” koji zna i kako da nam “svima bude bolje”, ali i da “ne poklepne pred izazovima politike”. To znači spremanje za neki vid prosvećene diktature, određenu grupu ljudi koja “Prosto Zna”. To su kroz istoriju ili bile fašističke vlasti (koje su odbacivale racionalnu politiku i vraćale se u romantizovanu prošlost bez užasa savremene politike i njenog “haosa”) ili su to bile EKSPERTSKE vlade, koje možemo da gledamo i danas na delu, tokom krize Evropske Unije u Grčkoj i Italiji, vlade “ekonomskih stručnjaka”. U oba slučaja, MASE su van politike, de-politizovane, svedene na pasivno oruđe “odluka sa više pozicije”.

To “meso” o kome priča BG Sindikat se mora nužno precizno definisati, levo ili desno. Dakle, ili Levo (u registru klase i zajedničkog upravljanja) ili Desno (u registru nacije/rase, tradicije i upravljanja “nacionalne elite”). To “meso” mora da zna da li se služi u restoranu Narodne kuhinje ili Nacionalne kuhinje, jer razlike definitivno postoje i jasne su.

Parola “Svi zajedno” bi, svakako, bila ona koji bi služila “meso” u restoranu Nacionalne kuhinje, gde određena srpska elita na vrhu “poštene kapitalističke države” donosi “prave i objektivne” odluke koje “nikog ne ugrožavaju”. U tom smislu je jasno članstvo Feđe Dimovića u Naprednom klubu, organizacije koja u svom proglasu navodi: 

“Уверени смо да су слобода, демократија, људска и грађанска права, заштита животне средине и модернизација наопходан предуслов опстанка наше земље и народа. У прошлости напредак Србије нису само ометали отпори модернизацији, већ пре свега непримерени и лоши модели модернизације.

Напредни клуб се залаже за успоставу модерне Србије, државе рационалних, демократских и савремених установа.“

I na kraju, možemo onda nakon ovoga lakše videti kako je hip-hop grupa koja je sebe nazvala „Sindikatom“ – što je reč levičarske političke tradicije i tiče se organizacija radničkih udruženja koje se bore za prava i položaj radnika – 13 godina nakon osnivanja došla do pozicije u kojoj peva o alasima, boemima, kafanama, kočijama, mesečinama i lihvarima. Hiper-urbano gradsko okruženje hedonizma, društvene borbe za vidljivost i status koje je dalo hip-hop prešaltalo se na vodvilj koji kao da je režirao Đorđe Balašević. Ali taj vodvilj, ta predstava ima jasnu poruku: vratimo se u zlatne tridesete, vratimo se u period kada je sve bilo „čistije“, „jednostavnije“, „iskrenije“ itd. No, da je tako bilo zaista, možemo čisto da sumnjamo ako znamo išta o političkoj istoriji perioda od 1900. do 1941. Koliko je to „zlatno doba“ bilo lepo i prihvatljivo, najjasnije možemo da vidimo 1945-e kada su narodi Srbije jasno pokazali šta misle o „pesmi ispod starog javora“. Jednako tako, tegobe i konfuzije današnjeg perioda mogu samo da se povećaju i umnože ukoliko njihovo rešenje budemo videli u nekom periodu kojeg sve manje ljudi može da se seti iz prve ruke.

Budućnost se gradi radikalnim cepanjem sadašnjice, a ne romantizacijom prošlosti.

21. februar 2008. - dan kad je klasa oživela

Američka ambasada u Beogradu pozdravila je hapšenje odgovornih za napad na zgradu ambasade 2008. godine, ističući da je važno da se kazne ne samo počinioci, već i nalogodavci i oni koji su napad podržali.

"To je jedan od naših glavnih prioriteta, kao što je istakla direktorka (američke Agencije za borbu protiv narkotika) DEA Mišel Leonhart tokom nedavnih susreta sa istaknutim srpskim zvaničnicima", navedeno je u pisanoj izjavi za Tanjug.

"Važno je da se pravnim putem gone ne samo oni koji su učestvovali u samom napadu, već i oni u vlasti koji su naredili ili na drugi način podržali ovo nečuveno kršenje domaćeg i medjunarodnog zakona", ističe se u izjavi iz američke ambasade.

  

Ovo se pisalo zadnjih dana po domaćoj štampi.

Prisetimo se ipak tadašnjeg konteksta.

“Митинг је почео као миран протест на коме је говорило више политичара и других јавних личности, да би се на путу ка Храму Светог Саве од главне масе одвојио део од неколико стотина људи и отпочео нереде у којима је једна особа погинула, више особа је било повређено, а материјална штета која је том приликом нанета граду Београду износила је око 8 милиона динара.”

Ono što je ipak bilo tačnije je bilo to da je tih “nekoliko stotina” ipak bilo nekoliko hiljada koji su se prosto oglušili o poziv političara i crkvenih zvaničnika da odu na miran “moleban” pred hram Sv. Save i uputili se u jednu nezaboravnu životnu avanturu 21. februara 2008. godine.

“Bilans jučerašnjih događaja, prema proceni organizatora, jesu paljevine, ruinirane zgrade diplomatskih predstavništava, ekspozitura stranih banaka, prodavnica, objekata Mekdonaldsa, polomljeni izlozi, semafori, žardinjere i opljačkane trgovine. Ekipe beogradske Hitne pomoći prevezle su između 140 i 150 ljudi u Urgentni centar, a među povređenima je 35 policajaca.

U američkoj ambasadi, koju su huligani zapalili, pronađeno je ugljenisano telo, čiji identitet nije još uvek utvrđen.”

Dalje se navodi

“Grupe huligana iskoristile su priliku da, posle završenog protesta zbog otcepljenja Kosova, razbiju izloge na nekoliko prodavnica i opljačkaju ih.

Huligani su se, nakon nereda kod ambasada u Ulici kneza Miloša, preselili u Ulicu srpskih vladara.

Tamo su razbijeni izlozi gotovo svih prodavnica, a na stotine ljudi je ulazilo i uzimalo robu.

Policije dugo nije bilo, pa su se na ulicama mogli videti ljudi sa loptama, patikama, rančevima i drugom robom koju su pokrali.

Kada je posle nekog vremena stigla žandarmerija, huligani su na ulice izgurali zapaljene kontejnere, a na policiju, koja je u kordonu stajala oko 50 metara od njih, bacali su kamenice i baklje.

Tada je reagovala i policija. Tokom juriša na huligane bacala je suzavac i pucala gumenim mecima.

Sukob policije i demonstranata trajao je oko pola sata, a onda su huligani počeli da beže ka Knez Mihailovoj ulici. Usput su razbijali izloge i krali robu.

Na početku Knez Mihailove, kod Palate Albanija, punih 20 minuta stajali smo i gledali kako huligani ruše izloge i iznose robu. Kako policije nije bilo, sve više ljudi je ulazilo.”

 

 

21. februar 2008. je dan kada je klasna politika, posle dugo dugo godina, izašla na ulice Beograda i oficijalno proglasila kraj projekta 5. oktobra. Demokratska Opozicija Srbije, kasnije raspala na DS i DSS i razne partijske frakcije oko tih partija, očekivano, nije uspela da reši probleme koje je obećala da će rešiti. I ne samo to, već je mnoge od njih temeljno produbila.

Kako da razumemo taj 21. februar, onda ?

Sa jedne strane, beskompromisno nam se nameće zvanična liberalna interpretacija – da je to bio pir nacionalističkih huligana skrojen u talu sa tajnom srpskom policijom i Vladom Vojislava Koštunice. Evidentno čak i na prvi pogled, ovakva interpretacija više skriva nego što pokazuje, a ono što skriva jeste upravo to ko je naredio pljačkanje radnji, razbijanje grada, štetu od 8 miliona dinara, izvođenje specijalnih državnih jedinica na ulice (što je ogroman trošak sam po sebi) itd itd. Čak i ako je inicijalni plan tadašnjeg kabineta Koštunice bio taj da se policijsko prisustvo oko određenih ambasada “olabavi”, plan svakako nije bio da se to prelije u poslovno-trgovinski centar Beograda, da se izvode anti-terorističke jedinice, da borbe na ulicama traju do 4 ujutru i još mnogo toga.

U potpunom šoku koji je usledio nakon tog dana, Koštunica i Velimir Ilić su davali sumanute izjave koje čak ni njihovi glasači nisu kupovali (“Mladi su samo ogorčeni protiv kršenja međunarodnog prava” i sl.), dok je “Druga Srbija” (na čelu sa LDP-om) imala “čas u prirodi” sa svim mogućim teorijama zavere o troglavoj aždaji i sprezi između huligana, kriminala i tajne policije na čijem je čelu Srpska pravoslavna crkva i “anti-reformski lobi”. Prirodno, svi su se okomili na huligane i liberalni imaginarijum je ušao u ozbiljan tilt sa frazama: “kako tako da lome svoj grad”, “vidi se koliko je njima stalo do bilo čega, njih samo patike zanimaju”, “očigledno je ovo neko osmislio”, “sutra vadim pasoš, ko izađe poslednji neka ugasi svetlo”, “Balašević je bio u pravu – jebite se devedesete” itd.

Ipak – postoji nešto što događaj iz 2008. jasno odvaja od scenarija iz tih tako omraženih “Devedesetih”. Po prvi put, velika grupa mladih ljudi se jasno izdvojila i decidno krenula na strane ambasade (koje su legitimna meta), ali to je samo bilo zagrevanje za veliki okršaj sa omraženom Žandarmerijom i spremanje za najmasovniji poduhvat “podruštvljavanja imovine” od 1945-e. Tih nekoliko sati u centru Beograda je vladala mini narodna diktatura: narod je uzimao šta mu je trebalo, neki su čuvali taj proces uzimanja, neki su se sukobljavali sa policijom, a “uznemireno građanstvo” je u udobnosti svog doma postavljalo grozničava pitanja “pa gde je policija, zašto ne reaguje ?”. Policija je, zapravo, pokušavala na sve načine da reaguje, ali su bili razasuti na nekoliko lokacija i bili suočeni sa žestokim otporom i pre svega, nepripremljeni da će ih ovo dočekati u momentu koji je mesec dana najavljivan kao trijumf i dokaz Nacionalnog Jedinstva.

A to je, zapravo, bio faktički plan tadašnjeg kabineta Vojislava Koštunice – javna demonstracija nad-klasnog jedinstva srpskog naroda u momentu kada mu svetski moćnici otimaju “sveti deo teritorije”. No i pored dominantnog desno-narodnjačkog diskursa tada prisutnog, sama kampanja “Kosovo je Srbija” vođena je skupo i prilično u “demokratskom” duhu – Beograd i druge veće gradove preplavljivali su plakati sa citatima Linkolna, Vašingtona, Čerčila, de Gola, Kenedija i Branta. Dakle, možemo da kažemo da iznenađuje čak i jasan levoliberalni ugao iz koga je tadašnja Vlada pokušavala da crpi legitimaciju za svoj zahtev da Kosovo ne može biti nezavisno i da bi to bio pravno-politički presedan. Nisu u pitanju bili citati ovoga ili onoga iz srpske istorije, već citati ljudi koji su perjanice zapadne liberalne demokratije, što je zanimljivo samo po sebi. Tadašnja Vlada je pokrenula najširu moguću kampanju u kojoj su učestvovali i sportisti i glumci i naučni radnici itd. Sve vreme se neprestano naglašavala potreba da skup koji je bio zakazan za taj 21. februar na kome se očekivalo “milion ljudi” mora da protekne, mirno, jedinstveno i dostojanstveno. U tom cilju, zakazano je i okupljanje na platou ispred hrama, gde je Amfilohije Radović mantrao satima na staroslovenskom jeziku, dok su se u centru grada odvijale ulične borbe. Umesto idealnog scenarija "marša miliona duša" koji idu pred hram da "u duhovnoj sabornosti nađu snagu", imamo hiljade i hiljade ljudi koji se oglušuju o poziv na mirne demonstracije, nenapadanje "sopstvene policije" (!) i ne-rušenje "sopstvenog grada". Moleban ove ljude nije naročito zanimao.

E sad – o čemu nam ovo govori ?

• Da li nam govori o tome da projekat “Nacionalnog Jedinstva” nije bilo tako lako održati u ovako napetoj situaciji ? 
• Da li možemo da kažemo da su interpretacije koje nam dolaze od liberala (a koje pojedini levičari nekritički preuzimaju) koje nas upozoravaju na mogućnost da se jednog dana probudimo u nekoj fašističkoj Srbiji kojom će harati “ekstremni navijači”, heroinski dileri, desničarske organizacije i tajna policija – neozbiljne ?
• Da li možemo da kažemo da je prilika za socijalističku intervenciju upravo propala time što se nijedna levičarska inicijativa tada nije makar nežno stavila na stranu ljudi koji su krali stvari po gradu i “izazivali probleme” ?
• Da li smo, kao socijalisti, spremni da podržimo omladinu radničke klase koja je to veče, makar privremeno, preuzela stvar u svoje ruke u onom smislu u kom ih se to najviše tiče, a to je odnos prema policiji i odnos prema hroničnoj nemaštini ?
• Ako nismo spremni, zašto nismo ? Da li zato što, implicitno ili eksplicitno, stajemo na stranu Nenada Čanka i čitave te ergele koja nas ubeđuje da to nisu ništa i niko do “fašizovane bande koje vežbaju svoje manevre”, “bagra sa kojom se treba najoštrije postupati”, “šljam ovog društva” ?
• Ko onda ne bi bio “šljam”, kakvog subjekta u protestu, kakvu radikalizaciju mi očekujemo onda ?

Jedina koja je tada bila spremna da pravovremeno reaguje i da celo to dešavanje stavi u odgovarajući materijalistički kontekst bila je hrvatska (!) autorka Vedrana Rudan koja je tada napisala tekst “Moje ime je Huligan”,  a koji je na blogu B92 preneo Dušan Maljković. Tekst je izašao u zagrebačkom Nacionalu i možete ga videti ovde

Prenećemo sada samo deo:

“Ne bismo smjeli biti mirni dok Beograd gori ni požar koji hara Srbijom nazivati "huliganskim ispadima". Svi danas s visoka govore o Srbiji zato što je na koljenima. Srpski novinari, takozvani "lijevi", bešćutno se rugaju demonstrantima koji su razbijali izloge, krali Nike tenisice, parfeme, "čak i čarape", a onda s "kesama" punim ukradene robe šetali centrom Beograda kao da je to "normalno". Što u tome činu nije "normalno"? Mladi Srbi danas, kao i Hrvati, do skupih tenisica "poštenim" radom nikad ne bi mogli doći, a reklame našoj djeci jasno poručuju što moraš nositi na sebi da bi ti život imao smisla. Takozvani razumni ljudi, ugledni srpski ekonomisti, na takozvanoj lijevoj televiziji apeliraju na takozvani razum i objašnjavaju "huliganima" da strane banke nisu "strane" nego "domaće", da u njima mladi Srbi zarađuju svoj "hleb", nitko ne spominje koliko se "hleba" može kupiti radeći u stranoj banci koja je zapravo domaća. Mojoj prijateljici, uglednoj novinarki, ponuđen je posao za 250 eura mjesečno, najam omanjeg stana u Beogradu košta 300 eura mjesečno, kava u Beogradu stoji euro i pol, jedna od njihovih banaka preko koje Srbi mogu kupiti auto reklamira se sloganom "rata = plata". Zaboravila sam reći, ta "njihova" banka i "naša" je banka.

Kakva budućnost stoji pred mladim Srbima? Oni mogu čitav život robijati u nekom marketu koji jest strani ali i njihov i nikad na stopala navući skupe tenisice, ili zapaliti Beograd pa se Knez Mihailovom prošetati obuveni i namirisani kao sretni ljudi iz reklama. Specijalci im neće razbiti srpske glave. Vidjela sam ih iz velike blizine, i oni su gotovo djeca, i oni vole tenisice, ni oni za njih ne mogu zaraditi "pošteno" lomeći mlada srpska rebra. Zašto ovako govorim? Zato što sam umorna od dvadestogodišnjeg slušanja kako na ovim prostorima žive "divljaci". Kao da "huligana" nema u predgrađima Pariza, Londona, New Yorka, Bagdada... Devedeset i devet posto ljudi na kugli zemaljskoj "huligani" su koje, ako imaju sreće, od bankrota dijeli jedna plaća. Oni drugi nesretnici žive u nadi da će ih jednom jedna plaća dijeliti od propasti. Ostalo su robovlasnici koji se ne ukazuju i analitičari koji objašnjavaju. Žao mi je što mi ovi drugi nisu rekli zašto je Kosovo postalo Amerika?”

… Jebeš život kada svijetom možeš hodati u Nike tenisicama samo ako razvališ izlog.”

Žalosna i bedna je situacija u kojoj nijedan od “levih” subjekata tada prisutnih u Beogradu nije imao petlje da ide PROTIV liberalnog konsenzusa u kome su ovi ljudi doživljeni i pozicionirani ili kao “životinje” ili kao “desničarske životinje” i da pokuša da interveniše u ime projekta koji nominalno zastupa, projekta emancipacije i samoupravljanja.

Kada je u pitanju ovaj radikalni element radničke klase, fudbalski huligani (što je dominantna kultura beogradske margine, ali i drugih evropskih margina) su u tumačenjima i doživljajima nove, post-političke “levice” (bez obzira da li ona sebi stavlja prefiks “radikalna” ispred) – osuđeni na nužnog i uvek-već unapred jasnog saveznika desničarskih ideja. Tako je bilo pre 10 godina, pre 4 godine, tako je i sada. Ova pojava, ipak, nije ekskluzivno rezervisana za balkansko podneblje. Žižek je o ovoj pojavi pisao pre 10 godina, kada je rekao:

"Na ovaj način, postojanje populističke desnice izmješta ISTINSKU žižu političke borbe (što, naravno, nije do gušenje svake ljevičarske radikalne alternative) na solidarnost cijelog demokratskog bloka protiv desničarske opasnosti. Od apsolutno ključnog je značaja činjenica da je novi desničarski populizam jedina »ozbiljna« politička snaga koja se danas ljudima obraća antikapitalističkom retorikom, premda zamotanom u nacionalističke/rasističke/religijske krpe (»multinacionalne korporacije ‘izdaju’ obične pristojne radne ljude naše nacije«). ... Učešće ekstremne desnice u vlasti nije kazna za ljevičarsko »sektaštvo« i »neizlaženje na kraj sa novim postmodernim uvjetima« — posve suprotno, to je cijena koju ljevica plaća za svoje odricanje od svakog radikalnog političkog projekta, za prihvaćanje tržišnog kapitalizma kao »jedine igre u gradu«”. 

I danas, naravno više nego i pre, razne “levice” po Evropi se žale na “konstantna jačanja desnog ekstremizma”, dok sa druge strane bivaju i više nego prisni sa raznim politikama koje ta jačanja nužno i proizvode. Onda kada se ona “proizvedu”, onda se ti ljudi prepuštaju desnici, otpiše ih se kao “fašistoidne”, “netolerantne”, “sklone nasilju bez argumenata”, a onda se, kao u Beogradu 2010-e na liberalnoj manifestaciji Gej prajda, maršira iza srpske specijalne policije.

U tom smislu, ne treba da čudi izjava notornog Vladimira Ilića data na jednoj tribini koju su organizovali izvesni “levičari” na Filozofskom fakultetu 2009-e godine. Ilić je tad rekao jednu, na prvi pogled, potpuno sumanutu stvar: 

"Ako levica podrži krajnju desnicu, preko navijačkih grupa, desnih grupa i organizacija, protiv mundijalista ili države kao nosioca legitimnog monopola na prinudu, završiće kao laka pešadija neofašizma. Stoga nova levica u Srbiji mora da bira: hoće li da koketira sa fašisoidnim navijačkim i sličnim nasilničkim grupama, ili će pristati da preispita svoj odnos prema socijaldemokratskim grupama, nevladinim organizacijama i medijima i prema državama“.

Pritom, on ovo govori pred kim ? Pred maksimum 30 ljudi koji ne da im ne pada napamet da podrže navijačke grupe, nego prema tim grupama žive u najmrtvijem, najhladnijem strahu. Zašto onda on ovo govori, zašto prska mlazinu vode tamo gde ništa ne gori ? 

Upravo da bi potvrdio fini ideološki rad odgovornih građanskih političkih stratega koji u mleko duvaju još dok se kuva, da nikad nikome ne padne na pamet da takva mogućnost postoji. To je i prava funkcija Denkverbota, zabrane mišljenja, ovde imamo rad Denkverbota u svoj njegovoj suštini. “Podrži navijače – završi kao pešadija neofašizma”. A šta je alternativa ? Blagonaklon odnos prema liberalizmu i njegovim eksponentima u politici – nevladinim organizacijama, medijima, čak i zapadnim državama (!!!).

Povratak radikalnom političkom projektu mora početi od kritične podrške radikalnosti i pre svega, zastupanja interesa i ideja komunizma tamo gde je i samo ime KOMUNIZMA isključeno.

Protiv logike denacifikacije i pomirenja: histerija ili pobeda

Ono što se, čak i među subjektima na Balkanu (tako i u Srbiji) koji se smatraju levičarima, ustalilo kao bitan preduslov rešenja međuetničke traume koja se 1990. startovala na ovim prostorima jeste liberalni mit o doslednoj denacifikaciji kao jednom temeljnom, dubokom i iskrenom preduslovu “nacionalnog pomirenja”.

“Denacifikacija (Entnazifizierung) – kao pojam nastao je kao posledica nastojanja i rada pobedničkih savezničkih sila, po završetku Drugog svetskog rata, da u Nemačkoj ponište sve tragove Hitlerove nacional-socijalističke vladavine. U tom cilju održano je niz sudskih procesa od kojih je najpoznatiji Nirnberški proces, a pripadnicima nacional-socijalističke stranke i nosiocima nacističke vlasti zabranjeno je učešće u javnom životu i političko organizovanje.”

Naravno, problem je ovde višestruk i korenit.

Savezničke snage (Francuska, Engleska, Amerika, SSSR) su proces denacifikacije vršili u ime svog neposrednog političkog interesa, ali u isto vreme, i da bi svaka oprala svoje ruke od implicitno-eksplicitnog učešća u globalnom procesu koji je, u krajnjoj instanci, rezultirao Drugim svetskim ratom. Krajnje naivna, aistorijska, nematerijalistička pozicija bila bi ta u kojoj bi se verovalo da je Hitler i/ili nacistički režim doveo do nezapamćenog krvoprolića sredinom XX veka. Hitler i Musolini, ili fašistička Italija i nacistička Nemačka, bili su samo rezultati nabujalih kontradikcija kapitalističkog sistema u toj fazi koji nije znao kako da ih prevaziđe, a da, u nekim zemljama barem, ne skrene na “autoritarnije”, “nedemokratskije” forme društvene i ekonomske organizacije. U tom smislu, režim Adolfa Hitlera i smisao celog projekta Nacionalsocijalističke Radničke Partije Nemačke jeste spas sistema privatnog vlasništva i privilegija, nije nikakav “egzaltirani, necivilizovani eksces proizašao iz minhenske pivnice”, već korenit društveni pokret koji je sa obe noge bio čvrsto zaboden u kontradikcije ondašnjeg vremena, i iz tih kontradikcija, lakše razumljiv. Fenomen nacizma i fašizma smo, kao materijalisti, dužni da razumemo u njegovom konkretno-istorijskom kontekstu, trudeći se da što manje budemo žrtve senzacionalizma liberalnih tumačenja i bajki o “totalitarizmu” u kojem klasni, istorijski odnosi bivaju skrajnuti usled psihologizacije, kulturalizacije, parcijalizacije, licitiranjem o broju mrtvih ili prenošenja analize na teren uskraćivanja “temeljnih ljudskih prava”. Na kraju krajeva, te “autoritarnije” forme kapitalističke vladavine koje smo, kao Pavlovljevi psi, trenirani da “iz dna duše mrzimo” nisu ništa manje ili više problematične od “normalnog” stanja kapitalizma. One jesu radikalni ekscesi, ali ekscesi koji potvrđuju pravila privatnog vlasništva i primata privatnog vlasništva. Ako bismo hteli da shvatimo pravu prirodu tih radikalnih ekscesa, trebalo bi više pažnje da usmerimo na one “normalne” (dakle, mirnodopske) uslove razvoja kapitalizma, tj. klasne dinamike van konteksta nacionalnog rata.

Ako bismo doslednije sledili ovu logiku, mogli bismo da kažemo i sledeće: raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (koji, eto, traje 20 godina), raspad Saveza Komunista Jugoslavije, nacionalni rat, porast nacionalnog konzervativizma među stanovništvom, re-tradicionalizacija JESU fenomeni ispod kojih mora da postoji određena klasna dinamika, dakle sukob klasnih interesa i pokušaj prevladavanja istih. U tom smislu, mi kao dosledni materijalisti, moramo da prestanemo da sledimo logiku liberalne ideologije prema kome je taj raspad bio “slepi ples podzemnih sila plemenskih, primordijalnih ostataka balkanskog kolektivizma”, neka “iracionalna etnonacionalistička orgija” – već da se čitav haos, strašni haos tu odigrao kao posledica nečega što je za ove prostore, nakon 1945., predstavljalo prvobitnu akumulaciju kapitala koja se odigravala u ratnim ili poluratnim uslovima. To je bila cena restauracije kapitalizma na ovim prostorima, to je bila cena uvođenja tržišta, parlamentarnog sistema, “rešavanja” nacionalnog pitanja (koje, naravno, nikad nije rešeno) itd. Priče i primeri koji ukazuju na primer razlaza Čeha i Slovaka promašuju sve delikatne i bolne osobenosti istorijskog nasleđa Balkanskog poluostrva.

Ukratko, prvobitna akumulacija kapitala je proces koji omogućuje malom procentu populacije da stekne neophodne resurse za pokretanje proizvodnje koja masovno zapošljava, a na osnovu koje se ostvaruje profit. U SFRJ konkretno, ti resursi su već postojali u velikom obimu, ali je bilo sporno ko, kako i gde odlučuje o pravilima korišćenja tih resursa - oni su trebali da pređu u domen privatnog odlučivanja u svakom smislu. To nije moglo bez da se potpuno razori sistem državnog vlasništva dominantan u zakonodavstvu SFRJ. Da bi se to desilo trebalo je razbiti SFRJ kao takvu, kao socijalističku zajednicu naroda – a to nije moglo sem da se pokuša radikalno “rešiti” jednim potezom i nacionalno pitanje i transformacija ka kapitalističkom pravnom okviru: dakle formiranje jedinstvenog nacionalnog tržišnog okvira koji više ne bi polagao račune niti susednim državama, niti sopstvenoj radničkoj klasi. Cena tog projekta, evidentno, bila je bratoubilački rat.

To znači da nužna pretpostavka našeg pravog stava prema tom periodu i posledicama tog perioda koje osećamo sada jeste da se izmestimo iz liberalne perspektive “istine, odgovornosti i pomirenja” – jedne ideologije koja i dan danas predstavlja dominantan okvir i tumačenja raspada SFRJ, ali i dominantan okvir “suočavanja” sa posledicama tog čina.

Šta podrazumeva, onda, perspektiva “istine, odgovornosti i pomirenja” ?

Nije da se time nisu bavili i neki pre nas iz pozicije levog registra. 

Možda ni izbliza onoliko subjekata koliko je trebalo da se bavi ključnim narativom za ključno političko pitanje ovih prostora (raspad SFRJ i rezultati), ali ako se opet prisetimo lista Prelom, ne možemo reći da se određeni autori oko tog lista nisu detaljnije bavili ideologijom „istine, odgovornosti i pomirenja“. Varničenja u njihovim interpretacijama nacije, nacionalnog pitanja i njihove veze sa klasnom politikom ipak postoje i ta varničenja treba ispitati.

Načelno, reklo bi se da je jedan od temeljnih nauma Preloma jedna dosledna kritika projekta „Druge Srbije“, izbegavajući da pritom stane na pozicije „Prve Srbije“. Ali – pozicije koje Prelom zauzima na dosta tačaka nisu jedan radikalan raskid sa politikom „Druge Srbije“, one ju svakako miniraju, podrivaju, reflektuju - ali u krajnjoj liniji, od „Druge Srbije“, kao jedne samodeklarisane liberalne skupine, zahtevaju DOSLEDNOST u sprovođenju ideja „slobode i jednakosti“ u građanskom ključu. To bi bile pozicije, tako da kažemo, „Drugeipo Srbije“, onog krila koji je došao u kontakt sa zabludama liberalnog projekta, ali umesto da traži dosledno, tvrdo, beskompromisno ukidanje okvira – traži se samo njegovo dosledno „punjenje“.

Kao primer toga, Vladimir Marković (kao jedan od autora) nema problema da se pozove na Radomira Konstantinovića, prvaka srpskog liberalizma, kada analizira uslove Kraljevine Jugoslavije 1930-ih i pojavu figura kao što su Nikolaj Velimirović i Dimitrije Ljotić – njemu je nematerijalistička pozicija Konstantinovića potpuno operativna. Pričajući o situaciji iz 1990-ih, Marković u prvom broju Preloma navodi:

„ ...Kao i u njihovo vreme (vreme 1930-ih), ekstremno desna ideologija u Srbiji devedesetih nalazi plodno tle u preovlađujućoj autoritarnosti i tegobnoj društveno-istorijskoj situaciji koja se pokušava racionalizovati pomoću provincijalnog narcizma."

Ovo modeliranje “provincijalnog narcizma” koji sebi opravdava svoju “isključivost”, “zaostalost”, “primitivnost”, “autoritarnost” je naročito interesantano u svetlu poslednjeg teksta Nikole Samadržića na Peščaniku koji upravo priča o “…našoj konstantnoj mržnji prema gradskoj civilizaciji, prema građanskoj toleranciji i svakoj građanskoj kulturi.”

Markovićev citat, ukoliko bismo ga dosledno pratili, doveo bi nas na suštinski nematerijalističke pozicije analize koje, ovako kako stoje, ne idu dalje od liberalnih fantazama koje vidimo i kod Samardžića. Analize koja kaže “esktremno desna ideologija nalazi plodno tle u preovlađujućoj autoritarnosti”, dakle nešto br. 1 nalazi plodno tle u istom tom nečemu br. 2. Marković ovde najočiglednije ima problem sa “autoritarnošću” jednog doba, što verujem da potpuno pada u vodu ako se setimo Engelsovog citata 

“Revolucija je, nesumnjivo, najautoritarnija stvar što može biti. Revolucija je akt u kome jedan deo stanovništva nameće svoju volju drugom delu pomoću pušaka, bajoneta i topova, to jest sredstva vandredno autoritarnih”. 

Ovde vidimo još jednu indikativnu posledicu predavanja vokabulara i termina na korišćenje liberalnoj ideologiji i pogubnost preuzimanja njihove terminologije za interpretaciju istorijskih tokova. Takođe, ovde se i događa implicitna optužba masa da “racionalizuju svoju tegobnu društveno-istorijsku situaciju pomoću provincijalnog narcizma” – što, šta god značilo u imaginarijumu Konstantinovića (a i Markovića), nije tačno bilo tada, sa raširenim partizanskim pokretom. Da li je to bilo tačno onda devedesetih ? Odgovor na ovo pitanje je znatno kompleksniji, ipak. 

Tačno je da devedesetih nije bilo nikakvog transnacionalnog, pro-jugoslovenskog, radničkog pokreta koji bi zaustavio bratoubilački rat, ali njega nije moglo da bude upravo zbog grešaka koje je štancovala i rađala SFRJ – upravo je nemuštost SFRJ pripremala dosledno teren za konačni proboj, ako baš želimo da koristimo nenaučne termine, “provincijalnih narcizama” i efektivno suzbila svaku mogućnost pojave artikulisanog političkog delovanja koje bi napustilo okrilje raspalog Saveza Komunista Jugoslavije, izbegla dodir sa “nacionalno osvešćenim disidentima” i uspela da prodre do masa koje su do tada bile duboko unutar ideje nacionalnih ideologija. To je, sada vidimo, bio neostvariv zadatak.

Marković dalje ide:

“U Srbiji se ovaj trend — najuočljivije ispoljen kao “upadljiv zaokret od službenog komunističkog antifašizma (u kom je svečarski borački integrativni antifašizam dominirao nad istraživanjem dubljeg etničkog fašističkog potencijala) ka slepom ‘patriotskom’ fašizmu i antikomunizmu 90-ih godina (u kom su minuli kvislinzi zauzeli mesto dotadašnjih partizanskih patriota)” (Kuljić, 1999) — projektovao na širokoj skali političkih opcija u kojima se klasična ultradesna gledišta prilagođavaju duhu vremena. Otuda se ekstremni neoliberalni sadržaji lako sustiču sa instrumentalno-pragmatičnim oživljavanjem najkonzervativnijih segmenata domaće tradicije.”

I tu dolazimo do slatke tajne drugoipo-srbijanske pozicije Preloma – zašto bi se liberalni projekat “Druge Srbije” služio uopšte “instrumentalno-pragmatičnim oživljavanjem najkonzervativnijih segmenata domaće tradicije” ? Kao da taj potez ljudi oko Preloma jako boli ne to što dolazi do daljeg učvršćivanja i razrađivanja projekta vladavine privatnog vlasništva, već što se tu “neoliberalni projekat” postavlja kao još samo jedan generator ideologije FAŠIZMA (!). U principu, bilo bi manje ili više u redu kad bi ta tranzicija mogla nekako da se odradi na nekim drugim ideološkim postulatima, uz manje netolerancije, manje mržnje, manje “preovlađujuće autoritarnosti”, manje nacionalizma itd. – ali to je prazan zahtev, ona ne može bez svega toga. Efektivno, tu se zagovara “drugačiji”, dakle pravi liberalizam. Više o ovom zahtevu posle.

U tom smislu, Boris Buden ima tekst koji se zove “Mit i logos srpske sudbine” i koji, analizirajući fenomen srpskog nacionalizma, kaže između ostalog:

“No, priča o mitskoj fiksaciji ukazuje na jednu drugačiju tradiciju. 

Romantizam je uspostavio vezu između mita i demosa, mita i naroda. Od tog trenutka je postalo uobičajeno da određene mitove identifikujemo sa etnički ili lingvistički definisanom zajednicom, odnosno specifičnom kulturom. Stoga danas možemo govoriti ne samo o starogrčkim mitovima, već i o „nemačkim“ ili „srpskim“. U diskurzivnoj konstrukciji nacionalnih ili kulturnih identiteta – modernističkom projektu par excellence – mit igra presudnu ulogu. Narodu, naciji ili kulturi on osigurava narativno nasleđe i njihovoj navodnoj suštastvenosti daje glas vlastitog porekla, logične genealogije. Stoga se mit ne može odvojiti od političke istorije modernih nacija. On inspiriše onu duhovnu mobilizaciju koja je neophodna ne samo za krunisanje, često krvave borbe za nacionalno oslobođenje, vlastitom nacionalnom državom, već i za izgradnju jedinstvene nacionalne kulture sa svim njenim institucijama, no pre svega standardizovanim nacionalnim jezikom i sistemom obrazovanja koji počiva na tom jeziku. Nacija, u osnovi, jeste mit, zbog čega ipak ne predstavlja ni smetlište istorije niti spada u svet mašte. Pa čak i kad bi bila izmišljena, kad bi predstavljala plod mašte, njeni politički efekti, pre svega oličeni u nacionalnoj državi, ostaju stvarni.

U ovaj kontekst moramo staviti i srpsku mitomaniju. Srbi doduše danas pate od toga, ali ipak nije reč o endemskoj, tipično srpskoj bolesti, koja bi se sama od sebe izlečila isušivanjem lokalnih baruština. Naprotiv, reč je o staroj, poznatoj maniji, koja nužno prati proces nastanka modernih nacija i čiji se simptomi mogu sresti u čitavoj Evropi i globalizovanom svetu. Kao i sve političke nacije, i Srbi žele da stvaranje sopstvene nacije dovrše osnivanjem vlastite, suverene države. To što se pritom pozivaju na specifičan identitet i što upravo nacionalni mit tom identitetu daje narativni sadržaj, „esenciju“, u današnjem svetu ne predstavlja nikakvu osobitost niti bolest. U skladu s danas vladajućom logikom multikulturalizma, taj svet ionako se doima kao da nije ništa drugo nego grozd različitih identiteta koji se nalaze u neprekidnoj, često krvavoj, borbi za priznanjem. To što Srbi takođe žele da se potvrde u toj borbi, u ovom svetu ih čini pre tipičnim i normalnim."

Izdvojimo ovde ovaj deo – 

“Stoga se mit ne može odvojiti od političke istorije modernih nacija. On inspiriše onu duhovnu mobilizaciju koja je neophodna ne samo za krunisanje često krvave borbe za nacionalno oslobođenje vlastitom nacionalnom državom, već i za izgradnju jedinstvene nacionalne kulture sa svim njenim institucijama, no pre svega standardizovanim nacionalnim jezikom i sistemom obrazovanja koji počiva na tom jeziku. Nacija, u osnovi, jeste mit, zbog čega ipak ne predstavlja ni smetlište istorije niti spada u svet mašte. Pa čak i kad bi bila izmišljena, kad bi predstavljala plod mašte, njeni politički efekti, pre svega oličeni u nacionalnoj državi, ostaju stvarni.”

Dakle, ne možemo odvajati “ružne posledice” raspada multinacionalne SFRJ (opštu retradicionalizaciju i skretanje udesno) od same činjenice prelaska nazad na sistem privatnog vlasništva, građanske republike, parlamentarne demokratije – u slučaju SFRJ i njenih naroda, one idu ruku pod ruku i drugačije nije moglo. Ne mogu se ove “ružne posledice” kritikovati nikako odvojeno od čina zastupanja teze o povratku u kapitalizam i razbijanja “tamnice naroda” i ako se kritikuje uloga liberala iz “Druge Srbije”, potpuno bi bila promašena ona koja ide na liniji “e, ali oni su skroz isti kao i Prva Srbija, samo možda još gori, jer se pretvaraju”. To bi onda efektivno značilo isti nivo kritike, samo bi se taj nivo kritike malo doštelovao kad je u pitanju neka lukavost te “Druge Srbije”.

Tu se opet se vraćamo na početak – kako ispisati, kako utvrditi teoriju o nacionalizmu nakon raspada SFRJ koja neće ni u jednom svom delu dugovati liberalnoj ideologiji. 

Teško, vrlo teško, ako se liberalizmu budu ispočitavale zamerke koje se tiču njihovog nepridržavanja idealima “koje su sami propisali”, jer mi kao materijalisti treba da imamo problema UPRAVO SA TIM IDEALIMA, dakle da pravimo nove ideale i da njih forsiramo dosledno.

Drugi primer, vezan za takođe jednog od autora iz redakcije Preloma, jeste tekst Slobodana Karamanića “Zločin i pravna fikcija”, koji se pojavljuje 2007. Slobodan Karamanić nikako nije naivan autor, niti je neobrazovan autor. U pomenutom tekstu, Karamanić kreće dosta dobrom linijom u tački 1 koja kaže:

“Prvo, postavimo pitanje o značenju kategorije priznanja, odnosno,u našem slučaju, o značenju priznanja krivice i zločina počinjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Šta znači reći: priznajem da su u ime moje nacije počinjeni zločini? Šta uslovljava takvo priznanje u smislu jednog subjektivnog mehanizma? Psihoanaliza bi na tom mestu odgovorila: priznanje nužno uključuje prepoznavanje ili identifikaciju. Dakle, subjektivni uslov priznanja je uslov identifikacije. Radi se o samo-refleksiji koja je uvek – već jedna refleksija: objektifikacija subjekta u nečemu što je unapred dano. Da bismo nešto priznali kao delo učinjeno u naše ime, moramo se najpre identifikovati sa tim imenom. O čemu nam govori taj mehanizam kada su u pitanju sami zločini? Govori nam upravo o mehanizmu zatvorenog kruga, unutar koga je priznanje zločina jednako (negativnoj?) identifikaciji sa (subjektivnom/objektivnom) silom koja je te zločine izvršavala. Drugim rečima, priznati zločine vlastite nacije, nije ništa drugo do ponovljena identifikacija sa nacijom u čije je ime zločin počinjen. U tom smislu, ne postoji principijelna razlika izmedju priznanja i negiranja zločina. Struktura priznanja i negiranja zločina neke nacije ostaje ista, to je sama struktura nacije. Onaj ko priznaje zločin vlastite nacije potvrđuje svoju identifikaciju sa nacijom. Onaj ko negira zločine vlastite nacije takođe potvrđuje svoju identifikaciju sa nacijom. Priznanjem se ne postiže nikakva distanca prema strukturi zločina. Priznanje samo potvrđuje jednu faktičnost, faktičnost delovanja te strukture. Problem koji nameće mišljenje o istinskim političkim uzrocima zločina potom implicira: na koji se način nositi sa političkom odgovornošću za zločine koji su zaista počinjeni u ime nacije, a pri tome ne upasti u nacionalističku klopku identifikacije?”

Ova tačka, naravno, potpuno ruši postavke i konstrukcije koje smo mogli da vidimo u poslednjem levičarskom pamfletu protiv rehabilitacije Draže Mihailovića gde se ide dotle sa liberalnom patetikom da se kaže:

“Ne zaboravljamo žrtve četničkog terora nad srpskim, crnogorskim i hrvatskim narodom i žrtve četničkog genocida nad bošnjačkim narodom, tokom Drugog svetskog rata. Ne zaboravljamo žrtve zločina koje su tokom ratova 1990-ih počinili oni koji su bili inspirisani ideologijom i praksom ravnogorskog četničkog pokreta.”

Po svom učinku, ova figura “ne zaboravljamo” igra istu ulogu kao i omiljena liberalna verbalna figura “ne u moje ime”, tj. “moja je dužnost da se ja setim ljudi koje su ubijali ljudi koji imaju isto državljanstvo kao i ja, da bih pokazao da ja nisam isti kao i ti ljudi koji su ubijali, tj. da uklonim ljagu sa državljanstva”. I upravo ovde vidimo kako ideologija “istine, odgovornosti i pomirenja” po svojim učincima dosledno perpetuira ideju nacionalizma, verujući da se protiv nje bori.

Tačka 2 navodi – 

“Drugo, insistirati na promeni svesti – putem edukacije ili prosvećivanja neprosvećenih masa – znači menjati posledice bez promene određujuće strukture koja je prouzrokovala te posledice. … Jer, redukovati politički problem na problem svesti, pogotovo nacionalne svesti, znači istovremeno zanemariti upravo one faktore koji su uzrokovali rat, nasilje i poniženja, a koji i dan-danas nastavljaju da se reprodukuju.”

Ovo doslovno znači da pozicije o nekim “provincijalnim narcizmima” ne mogu nikako biti operativne teze kada se bavimo o materijalnim, istorijskim tokovima koji doprinose utemeljenju ili rastemeljenju nekih ideja. Određujuća struktura nacionalizma, po Lenjinu, je “pitanje hleba” – dakle pitanje pojavljivanja i prevlađivanja klasnih napetosti, tj. kako i gde će se materijalizovati poriv donjih slojeva da se emancipuju od uniženog statusa.

U tački 3 imamo pokušaj konkretizacije ideje “zločina”, iako je termin “zločina” po sebi jako problematičan i opterećen liberalnim upisima lamentacije nad realnim političkim ishodima određenih procesa. 

Dakle,

“Treće, zločin nije nešto ne-mišljivo i neinteligibilno. Naprotiv, moguće je sa izuzetnom dozom preciznosti detektovati uzroke zločina u Jugoslaviji. Nasilno razbijanje Jugoslavije se odigravalo kroz fikciju »državnog prava naroda«, kroz identifikaciju državnog i narodnog suvereniteta. Ta fikcija, ma koliko apstraktna, imala je svoje konkretne učinke: politička isključenja. Šta čini Milošević 1990. kada proglašava »narodnu suverenost« nad čitavom teritorijom Socijalističke republike Srbije? On jednim apstraktnim poopštavanjem (figurom građanina Srbije) briše političku subjektivnost kosovskih Albanaca. Unutar same konstitucije pravne fikcije, upisano je nasilje – nasilje ukidanja i poništenja prava na političnost. Šta drugo čine Slovenci kada se pozivaju na svoje »pravo na samoopredeljenje«? Oni eliminišu »Južnjake«. Šta rade Hrvati kada proglašavaju svoju »neovisnost«? Oni eliminišu Srbe iz svoje definicije politike. Šta se događa u Bosni kada se država hoće uspostaviti na fikciji državno-pravnog suvereniteta? Međusobna isključenja i genocid. Slede i primeri makedonske države i Albanaca, Kosova danas, Crne Gore, Sandžaka, itd, itd.”

Tačke 4 i 5 se dosledno nastavljaju na tačku 3,

“Četvrto, ukoliko smo konstatovali da je uzročna struktura zločina ista kod svih naroda, to ne znači da su se efekti tih struktura pojednako i simetrično odrazili kod svih pojedinih naroda. Ipak, razliku u počinjenim zločinima ne određuje svest počinilaca, demokratski ili autoritarni mentalitet naroda i mentalitet njihovog političkog reprezenta, već, pre svega, snaga ratne mašinerije u posedu države: broj tenkova, haubica, minobacača, pešadijskog oruđa i oružja, itd. Zločin je dakle proporcionalan vojnoj i policijskoj snazi počinioca-države.

Peto, zločini nisu nastali kao slučajni ekscesi nekog nenormalnog poretka, oni su utkani u samu normalnost konstitucije »norme pravne države«. Logika državno-pravne reprezentacije je dvostruko nasilna. Sa jedne strane, ona vrši nasilje prema spolja: ona isključuje sve što ne pripada njenom poretku reprezentacije. Otuda »permanentni problemi« i histerizacija oko pitanja politike priznanja (u ovom slučaju, ne priznanja zločina, već) manjinskih identiteta.³ Sa druge strane, pravna država je nasilna i u svojoj unutrašnjosti, u vidovima unutrašnjeg isključenja. Ta unutrašnja isključivost je efekat bazične kontradikcije savremene kapitalističke države, odnosno, države koja se cepa na dva: ona se cepa na retoriku nacionalne nezavisnosti, suvereniteta i vekovne državotvornosti, i bespoštednog izlaganja vlastitog stanovništa diktatu »logike kapitala«, te devastaciji svake ljudskosti njenih građana. Po tome se primeri zločina i genocida u bivšoj Jugoslaviji razlikuju od ostalih primera isključenja i ograničenja ljudske egzistencije u ostalim zemljama parlamentarne demokratije Zapada i novog Istoka samo po stepenu drastičnosti, samo po svojim kvantitativnim proporcijama.”

Ali u tački 6, dolazimo do krucijalnog problema,

“Šesto, možemo se upitati i da li je zaista došlo vreme svođenja računa, ili je rat još uvek u toku? Uzmimo primer države Srbije. Ta se država po stepenu »parlamentarnog idiotizma« ne razlikuje mnogo od drugih država parlamentarne demokratije na Zapadu. Ipak, dok se parlamentarni idiotizam Zapada drži podalje od direktne glorifikacije svoje vekovima duge kolonijalne i genocidne politike, srpski slučaj još uvek otvoreno potvrđuje vezu genocida i države. Setimo se jedne od novijih epizoda. U maju 2007, »demokratske vlasti« Beograda su odlučile da ime ulice Bulevar AVNOJ-a promene u ime Bulevar Dr. Zorana Đinđića. Dan posle, na istom bulevaru osvanuli su plakati sa nazivom Bulevar Ratka Mladića. Policija je brzom akcijom reagovala i pohapsila vinovnike ove akcije. Međutim, nakon toga poslanici Srpske radikalne stranke (SRS) izlaze sa saopštenjem da nema ničega protiv-ustavnog i protiv-pravnog u lepljenju plakata sa imenom Ratka Mladića, i najavljuju da će u znak protesta i odbrane ustavnog poretka sami poslanici SRS lepiti iste plakate. Kao što znamo, akcija je prošla bez incidenta. Na ovakav potez SRS, predsednik srpske Narodne skupštine Oliver Dulić dao je sledeći komentar: »Siguran sam da će tu biti nekih reakcija društva i javnosti. Nadam se da toga neće biti u Skupštini, a ako bude, ja nisam čovek koji će ulaziti u bilo kakvu vrstu verbalnih diskusija s ljudima koji ne žele da poštuju pravila kuće i pravila lepog ponašanja. Prekinuću sednicu dok se ne uvede neophodan red. «
Jasno, predsednika Skupštine ne zanima šta se dešava iza vrata njegove kuće. U opisu njegovog posla je kućni red i bonton poslanika. Jedini problem je što se upravo pomoću tog reda kuće i poslaničkih imuniteta otvoreno afirmiše jedan zločinac. Takvo nezanimanje u diskursu klasične atinske demokratije i nema drugo ime do idiotizam. Ali, budimo oprezni: ne radi se o pukom i nefukcionalnom idiotizmu. Jer, šta bi se dogodilo kada bi se ukinuo imunitet poslanika koji podržavaju zločince, ili, šta bi se dogodilo kada bi »demokrati« ukinuli ne-demokratske i pro-fašističke partije? Tada »demokrate« ne bi imale načina da pokažu svoje lepo ponašanje. Ali, istovremeno, tvrdnja »demokrata« da su radikali ne-demokrate i nacionalisti, lišena je svakog osnova. Zaista, postoje li suštinske razlike u programima radikalnih desničara i »demokrata«? Kakva je razlika izmedju Šešeljevog programa »velike Srbije« (1990 – ), Đinđićevog pečenja vola sa Karadžićem na Palama (1994) , Koštuničinog kalašnjikova na Kosovu (1998) , nošenja klero-monarhističkih zastava srpske države na Kosovo od strane predsednika Srbije Borisa Tadića (2005) , itd, itd? Uostalom, srpski parlament ne samo da nikada nije osudio umešanost srpske države u zločinačke ratne operacije, već je kontinuitet sopstvene genocidne politike potvrdio apsolutnim parlamentarnim konsenzusom o novom ustavu Srbije (decembar 2006). Osnovni cilj tog ustava, po samorazumevanju njegovih autora, bio je da se potvrdi suverenost Srbije nad Kosovom (dakle, da se potvrdi ono što je Milošević utvrdio još 1990). Kuriozitet je da se tom prilikom nasilje jedne ustavno-pravne fikcije pretvorilo u fiktivni aparthejd: iako kosovskim Albancima nije pruženo pravo glasa (nisu bili upisani u referendumske spiskove), Srbija je potvrdila svoj suverenitet, ali bez mogućnosti njegove nasilne primene. Dakle, razlika između Miloševića i njegovih »demokratskih« naslednika je u tome da su ovi potonji ostali kratkih rukava: sa golom (pravnom) fikcijom, bez golog (državnog) nasilja.”

Možemo otvoreno kritikovati teze koje ovde diže Karamanić. Naprimer, vidljiv je varljiv kriterijum u sledećim tvrdnjama,

• “Ipak, dok se parlamentarni idiotizam Zapada drži podalje od direktne glorifikacije svoje vekovima duge kolonijalne i genocidne politike, srpski slučaj još uvek otvoreno potvrđuje vezu genocida i države” 
• “Jasno, predsednika Skupštine ne zanima šta se dešava iza vrata njegove kuće. U opisu njegovog posla je kućni red i bonton poslanika. Jedini problem je što se upravo pomoću tog reda kuće i poslaničkih imuniteta otvoreno afirmiše jedan zločinac” 
• “Zaista, postoje li suštinske razlike u programima radikalnih desničara i »demokrata«? Kakva je razlika izmedju Šešeljevog programa »velike Srbije« (1990 – ), Đinđićevog pečenja vola sa Karadžićem na Palama (1994), Koštuničinog kalašnjikova na Kosovu (1998), nošenja klero-monarhističkih zastava srpske države na Kosovo od strane predsednika Srbije Borisa Tadića (2005), itd, itd?” 
• “Uostalom, srpski parlament ne samo da nikada nije osudio umešanost srpske države u zločinačke ratne operacije, već je kontinuitet sopstvene genocidne politike potvrdio apsolutnim parlamentarnim konsenzusom o novom ustavu Srbije (decembar 2006). Osnovni cilj tog ustava, po samorazumevanju njegovih autora, bio je da se potvrdi suverenost Srbije nad Kosovom (dakle, da se potvrdi ono što je Milošević utvrdio još 1990).”

Sve i da je ovo sve tačno, šta znači to "traženje razlike" ?

Da li ovo znači da Karamanić sam sebi skače u usta ovim navodima koje, ipak, od “nove i demokratske” vlasti traže SUŠTINSKU razliku od režima Slobodana Miloševića ? Ako bismo Karamanićeve zahteve ovde sproveli jednom hipotezom u realnost, dobili bismo program i zahteve LDP-a, jedne ekstremno liberalne političke partije i šta bismo onda dobili ? Manje nacionalizma ? Više “tolerancije” ?

Pre svega je potrebno shvatiti da ako je “Druga Srbija” (liberalna, tolerantna, multikulturalna) ušla u konflikt sa “Prvom Srbijom” (zatvorenom, patrijarhalnom, netolerantnom), dakle ako prihvatimo ovaj modus podele i ako prihvatimo činjenicu da je “Druga Srbija” glavni neprijatelj današnjice – jasno je da se njene pretpostavke i akcije ne mogu kritikovati interno, ne mogu kritikovati sa pozicije “Druge Srbije”, ne mogu kritikovati sa pozicije “njihovih sopstvenih ideala koji oni sami nisu u stanju da sprovedu”. To bi, kao što smo rekli, dovelo do pozicije “Drugeipo Srbije” – svesne nedostataka, ali sa histeričnim zahtevom. Sad bismo, ako nam dopustite, ubacili malo Lakanove psihoanalize. 

Lakan je osnovni gest histeričara označio kao "to nije to". Šta god ovi političari institucionalizovane "Druge Srbije" (dakle, Demokratska stranka) rekli ili uradili, neinstitucionalizovani ljudskopravaši, zato što su histerični, uvek će govoriti "to nije to". Dalje, Lakan nas je naučio i to da histeričar koji protestuje protiv gospodara nikada nije revolucionaran, već samo negoduje, ako može tako da se kaže. U svom nezadovoljstvu, pokazao je Lakan, histeričar nema nameru da svrgne gospodara, već izaziva i čika gospodara što nije dovoljno zagospodario. Histeričar hoće, tako reći, da gospodar bude još veći gospodar. Dakle, u navedena dva ključa treba čitati kritike za nedoslednost i neiskrenost: kao iskaz histeričara "to nije to" i kao provokaciju-apel histeričara gospodaru da prestane da bude prividni i da postane pravi gospodar. U našem slučaju, da sprovodi otvoreni i pravi liberalizam (teza o tome kako je problem Srbije što u njoj nema "pravog kapitalizma" odavno je poznata).

Naravno, sa ovom logikom mora da se prestane u najkraćem mogućem roku, ovde bih se pozvao na citat Žižeka koji je 2009. rekao

“Prva teza je u tome da treba videti osnovni problem u kapitalizmu po sebi. Šta to znači? Ne u tehnološkim uzrocima, manipulisanju prirodom, ne u autoritarnoj politici, čak ne ni u rasizmu ili seksizmu, niti u ekološkim opasnostima, već u totalitetu kapitalizma. To znači, iako zvuči utopistično, da treba da se držimo prevazilaženja kapitalizma kao krajnjeg cilja. Cilj ne treba da nam bude kapitalizam sa ljudskim licem, kao što smo nekada sanjali o socijalizmu sa ljudskim licem – budimo jasni ovde, većina današnje nazovi-levice igra igru kapitalizma sa ljudskim licem, malo boljeg, malo tolerantnijeg. To nije dostatno – to je bezuslovni minimum od koga se ne odstupa ako neko danas želi da bude revolucionarni komunista. Ni kapitalizam sa ljudskim licem – a to „ljudsko lice” može imati različite oblike, više države blagostanja, više tolerancije, šta god želite…”

Dakle, sa vladajućim liberalnim poretkom mora da prestane da se igra histerična “to nije to” igra, koja spolja govori liberalima “mi smo zapravo veći ljubitelji slobode, iskrene slobode od vas”, a na unutra je svesna svoje impotencije.

Sa vladajućim poretkom, očigledno, mora da počne da se igra ona igra dosledne promene okvira, a ne praznog apela na neispunjavanje nekog okvira.