Pre nekog vremena, u domaćoj blogosferi se pojavio tekst “Šta znači srpski nacionalizam u domaćoj muzici ulice - od BS-a do Monogamije i Marlon Brutala”. Iako blog koji momentalno čitate nema preveliku pretenziju da pokriva pitanje takozvane “pop-politike”, ovaj tekst se nesumnjivo nametnuo tankom linijom koju je pokušao da izveze, a to je bila linija ustanovljavanja razlike u nacionalističkom sadržaju određenih rep izvođača, tj. da pokuša da uhvati razlike u nacionalističkom narativu “odozdo” (lumpenproleterijat i niži slojevi radničke klase) i “odozgo” (fakulteti, instituti, akademije).
Fenomen uspeha grupe Beogradski
Sindikat je nesumnjivo svedočanstvo o neuspeloj alternativi kapitalizmu u
Srbiji. Tamo gde je (manjkavi) jugoslovenski socijalizam forsirao puno
zaposlenje, menze, perionice, modernu brutalističku arhitekturu, modernizaciju
i industrijalizaciju - kapitalistička restauracija, mic po mic i na nivou IDEJE,
dovela je neke boeme, neke kafane, neke “drage”, neke fijakere, neke hrastove,
neke salvete. Ako sumiramo – nešto čega se niko ne seća. Dakle, nečiji
Imaginarijum.
Čiji bi to bio imaginarijum ?
Kasnije o ovome.
Beogradski Sindikat i skup slika
koji nam ta grupa plasira jeste rezultat potpune idejne dezorijentacije gde se
hip-hop kao ultra-gradska, savremena forma (ili ono što je od njega ostalo)
ukršta sa Lazarom Hrebljanovićem, Nemanjićima, srednjim vekom, pa se sve to
zajedno ukršta sa konzervativnim etosima srpskog građanstva iz vremena
devedesetih, pa se sve to ukršta sa temeljnim nepoverenjem u POLITIKU, pa sve
to zajedno ima ishodište na kraju u “zlatnom dobu” beogradskog građanstva –
periodom pre II sv. rata, jednom periodu “bez tenzija”.
Na ovom blogu se, sad već malo
davnije, okačio tekst D. Delića pod nazivom “Kritika kritike turbo-folka: smrtonosni sjaj Koka-kole, Marlbora i Suzukija u doživljaju domaće liberalne elite”, koji se bavio “oduzimanjem prava nižim i marginalnim slojevima da se
“čuju i predstave”, a sve to kritikujući kritiku turbo-folka koja dolazi
iz kampa prozapadnih, liberalnih intelektualaca, ali i kampa čuvara “domaće
tradicije”.
Sada, treba se isto izboriti za pravo “nižih i marginalnih slojeva da se čuju” kritikujući diskurs Beogradskog Sindikata i njihove, opšte gledano, konzervativne pretpostavke.
A – Čuvari
“sistema vrednosti”
“FEĐA: Klinci su tu najbitniji. Mi smo svi već formirane ličnosti i ne možeš ti
promeniti osobu od 30, 40, 50 godina, ali za klince se treba boriti jer je sve
više nekih negativnih uticaja.”
Naravno, ova tačka je neiscrpan
bunar. “Sistem vrednosti”, “sistem moralnih vrednosti”, “sistem ljudskih
vrednosti”, “sistemi uverenja” – od najeksponiranijih građanskih ideologa, do
najnevidljivijih “antiautoritarnih” aktivista, svi se žale da je u Srbiji
“krahirao sistem vrednosti”. Naravno, “sistem vrednosti” kao sintagma je prazan
ideologem, on treba da stoji umesto “skup iskaza i uverenja koje jedna grupa
ljudi smatra poželjnim i preporučljivim”. I naravno, tu ubacuju ljudi šta žele
– nedostatak stida, sramote, saosećanja za drugoga, za njegove potrebe, za
ljudsku patnju, nedostatak priveženosti naciji, religiji, porodici, porodičnim
vrednostima, nedostatak razumevanja, senzibilisanosti, tolerancije, nemogućnost
empatije itd. I to su ideološka mesta, dakle mesta koja, kada se izgrebu, ne
znače ništa. Neko ko sebe predstavlja “levičarem” će reći naprimer: “O moj ti,
polako nas jede kapitalizam, nestalo je osnovno osećanje empatije, zar je
moguće da smo postali tako surovi i egoistični”, neko ko je “tradicionalista” će
reći: “O moj bože, kako je mogla da izađe tako na ulicu, pa šta bi rekli
njeni?”, neko ko je liberal bi rekao: “Ne mogu da verujem, zar je moguće da
postoje ljudi koji se ovako divljački ponašaju, šta je sa ljudima danas” itd.
“Sistem vrednosti” je to prazno mesto, ili plutajući označitelj, u kog može da
se upiše bilo šta što nas ometa da prihvatimo svet danas kakav jeste -
haotičan, kompleksan i dinamičan.
Ipak, iako prazan do besmisla,
“sistem vrednosti” je pojam koji ima svoje poreklo, a to je građanska društvena
teorija koja stvari postavlja jasno: postoji određen skup etičkih vrednosti
koji treba gajiti, uzgajivati, održavati, nesprestano ukazujući na njega i, ako
već mora, kažnjavati i isključivati ako se ide van toga; U SUPROTNOM, društvo
kao celina krahira. Ko piše, onda, ko propisuje koje vrednosti su poželjne,
koje nisu? Svakako, to nije nešto oko čega se debatuje u javnom prostoru, pa se
onda to izglasava i usvaja. Država (koja je ništa do aparat u rukama vladajuće
klase) je ta koja ima mandat i aparate prinude kojom obezbeđuje OSNOVNI okvir
funkcionisanja “sistema vrednosti” koji se, danas, vrti oko ideologema
“privatnog vlasništva”, “jednakosti pred zakonom”, “pravne države”, “privatne
inicijative”, “lične odgovornosti” itd.
Naravno, tu postoje drugi “okviri” kroz koje taj bazični “sistem
vrednosti” biva ustanovljavan nadalje – porodično vaspitanje, obrazovanje,
opšti moral itd. Stoga, poruka je jasna – ili ćemo se pridržavati ovoga, ovoga
i ovoga ILI nam sledi brzo klizanje u opštu krizu i raspad. Jedini istorijski
dokaz za ovu teoriju, doduše, postoji u knjigama Biblije kada su u pitanju
mitski gradovi Sodome i Gomore - što je, naravno, nedokazana legenda.
Tako, naprimer, mi možemo da pokušamo
da tumačimo opštu dezintegraciju srpskog društva početkom ’90-ih iz religioznog
ugla i da kažemo – inflacija i siromaštvo su bili božija kazna za 50 godina
bezbožništva pod socijalizmom, i onda kada je populacija opet otkrila
religioznost nakon kraha SFRJ, bog je odlučio da ih kazni (!). Naravno, ta
teorija ne bi objasnila kako onda dolazi do selekcije onog dela od 15-ak odsto
koje je božija kazna zaobišla. Takva teorija bi zagovarala ideju o nedostatku
“hrišćanskog sistema vrednosti”.
Ili, možemo danas liberale čuti
kako govore da je surovost i brutalnost današnjeg vremena “direktna posledica
socijalističkog doba: tu smo naučili da slabije kinjimo, a da se pred jačima od
sebe povlačimo”. Naravno, ta teorija ne objašnjava kako je moguće da je taj
sistem garantovao neverovatan stepen društvene sigurnosti za sve svoje članove,
niti kako je ta socijalistička ideja tokom 1941. krenula na neuporedivo jačeg
vojnog protivnika i UPRKOS svim šansama, ostvarila socijalističku revoluciju na
70% Balkana, ako gledamo SFRJ i ostatak zemalja. Takva teorija bi zagovarala
nestanak “Lične Odgovornosti” u vreme socijalizma, jer se sve odvijalo “grupno
i masovno”, što nas je “zaglupelo” i dovelo “ovde gde jesmo”, gde sad ne možemo
da se “snađemo”. Dosta teoretičara odavde crpi i tumačenje za veliku stopu
kriminaliteta u našem društvu – nemogućnost “pojedinaca” da prihvate da se
“muče, da rade i zarade za sebe”.
Ili, neki naivni levičari bi mogli
da kažu: “Nemojte da kupujemo u Mekdonaldsu, nemojte da kupujemo patike velikih
korporacija, to je nemoralno”, svodeći bavljenje politikom (koja je, po svojoj
prirodi, masovna stvar) na situaciju neke lične odgovornosti i ličnog primera
koji će, AKO se univerzalizuje, doprineti potpunom krahu neke omražene
korporacije. Naravno, pošto taj predlog je automatski osuđen na propast, neki
naivni levičar može da kaže: “Ma, ko jebe konformističke budale, barem znam
koja je moja vrednost kao čoveka sada, mene korporacije nikad neće naterati da
budem potrošač”. Ovaj naivni levičar bi zagovarao teoriju o nedostatku “Svesti
o globalnoj eksploataciji-komercijalizaciji života” kod svog okruženja, koja će
automatski u njegovim očima izgledati kao njegova velika lična prednost u
poređenju sa ostalim ljudima.
U krajnjoj liniji, ideologije o
“sistemu vrednosti” na makro-planu, vrše tu ulogu STABILIZATORA bilo kakvog
ponašanja koje bi ugrozilo postojeći sistem proizvodnje i odnosa, a na
mikro-planu određenoj individui pružaju tu ugodnu poziciju “lepe duše” koja je,
ovako ili onako, bolja od drugih ljudi. Više veruje, patriotskija je,
odgovornija je, pametnija je, tolerantnija je, obrazovanija je, štagod.
Kada pričamo o paničnom strahu o
očuvanju sistema vrednosti, i liberali i konzervativci u Srbiji bi se složili
da je pop žanr pod nazivom “turbo-folk” pretnja br. 1 za “sistem vrednosti” u
Srbiji. Konkretno, BG Sindikat ima tu oštru anti-turbo-folk liniju gde se
odlično preklapa sa građanskim kritičarima ovog fenomena. Ako su u pitanju
ženska provokativna tela, porno-izgled itd, građanska kritika će reći: “Jasna
stvar, tu se žensko telo komodifikuje i dovodi u jasnu vezu sa mačističkim
modelima patrijarhalnog muškarca”, dok će recimo Feđa Dimović reći: “Ne priliči
jednoj ženi koja će sutra biti majka da se tako oblači, nije umesno”.
Ako navedemo citat još jednog
teksta sa blogosfere,
“1) Estetika RTV Pink je neukusna, ona predstavlja degradaciju "dobrog ukusa", što predstavlja deo opšte "degradacije vrednosti", odnosno, "krize morala", koja je uzrok svih ostalih kriza (ekonomske, političke), dakle, krize nad krizama. Međutim, ova "kriza estetike", kao posledica "krize etike", istovremeno je i njen uzrok, budući da je tzv. "mladoj generaciji", umesto "pravih vrednosti", RTV Pink nametnuo "kulturni model", ovaploćen u pojedincima i pojedinkama, koji "brzo žive", vole skupa kola, uživaju u (luksuznom) provodu, više ih zanimaju modne revije nego npr. pozorište, i, naravno, komercijalna muzika, nego Mozart i Bach;2) Ovakav "kulturni model" smišljen je u konspirativnoj kuhinji bivšeg režima, da bi se "narodu" odvukla pažnja sa političkog polja i mogućeg subverzivnog angažmana u odnosu na samu vlast, a sve da bi se ponudila kompenzacija za svakodnevnu bedu po principu "što manje hleba, to više igara".
Ovo
su tačke koje bi potpisali i “leva” liberalna inteligencija, kao i BG Sindikat,
“desno krilo” ovog anti turbo-folk fronta. Tu, naravno, odmah dolazimo do tog
pitanja ŠTA bi to bile “prave vrednosti“ koje se „ne promovišu“, a AKO bismo
uspeli da ih nađemo i pobrojimo, onda bi trebali da postavimo pitanje kome bi
te vrednosti išle na ruku, ko bi ih propisivao i u čije ime ?
Naravno,
svako ko zagovara „krah sistema vrednosti“, mora da ima i neku polu-paranoičnu
verziju u svojoj glavi o tome koje vrednosti su „zapostavljene“, kao i o tome
ko ih „namerno zapostavlja“. Kod, recimo, jednog pola građanske politike
postoji temeljno uverenje da ovom zemljom upravljaju „sile prošlosti“, što se,
kad se izguli, svodi na neki sumanuti organizam koji čine Srpska pravoslavna
crkva, „antihaški lobi“, tajna policija (BIA) ili neki njeni „ostaci“, navijači
i neke različite sekcije kriminalnih klanova. Pak, kod onog konzervativnijeg
pola (na kome se nalazi i BG Sindikat), vlada određeno uverenje da postoji
nameran i jasan plan da se u ovoj zemlji unište „porodične vrednosti“,
tradicija i tradicionalni moral, neka misao o srpskom poreklu, jezik itd.
Zanimljivo, oba ova stava se preklapaju po 2 tačke: tački tajne policije i
tački kriminalnog učešća. Iako stoje na različitim pozicijama formalno, recimo
i Biljana Srbljanović i Feđa Dimović bi vam rekli da srpska tajna policija i
kriminalni klanovi sarađuju, dakle „da policija ne radi posao koji BI TREBALA
da radi“ (što i nije neka prevelika misterija, to je tekovina svetske
civilizacije), ALI Srbljanović bi tvrdila da ta saradnja radi u korist „stare-patrijarhalne-provincijalne
Srbije“ i da je „podržava“, dok bi Dimović tvrdio da rade u korist
„mondijalističke-evropejske-propazapadne Srbije“ itd. Dakle, tu imamo 2 jasno
lažna antagonizma, koji su, samo na nivou iskaza, suprotstavljeni. Ono što ta 2
iskaza previđaju jeste da srpska policija vrlo dobro radi svoj posao, a to je
čuvanje ovakvog ekonomskog sistema i ovakvog poretka. Za to, uostalom, služi i
svaka policija.
B
– Ni levo, ni desno, već pravo u depolitizaciju
5.
oktobar 2000. godine će, evidentno, još dugo biti rak-rana srpske politike, tj.
čak i 12 godina kasnije, osećaju se snažne posledice razočarenja i
dezorijentacije koja je nastala tim događajem. Nije da nije bilo takvih primera
kroz istoriju, ali skoro ih nije bilo. Podsetimo se kako je to na formalnom
planu izgledalo:
-
Postoji određeni režim koji sebe naziva „levičarskim-socijalističkim“, to je
režim Slobodana Miloševića i Mirjane Marković
-
Taj režim po dosta kriterijuma izdaje i nominalno i, pre svega, faktički ideale
na koje se poziva, na osnovu kojih se legitimiše (forsiranje nacionalizma,
privatizacije, restrukturiranja preduzeća, otpuštanja, podrška
re-tradicionalizaciji itd)
-
Ipak, taj režim se suprotstavlja tome da otvoreno postane kolonija zapadnog
kapitalizma u smislu u kojem je DOS otvoreno na to pristao. Milošević i klika
oko njega pokušavaju da nastave Titov hod „po tankoj žici“ i da ne podlegnu
uticajima zapadnog kapitala. Naravno, ovo ne znači da zapadni kapital nije
učestvovao u ekonomiji 1990-2000, ali se režim Miloševića prema njemu odnosio
kao prema „još jednom ulagaču“, što je jako ljutilo Evropsku Uniju, koja je
želela da ovaj prostor otvoreno kolonizuje. Konačni korak tog napora je bilo
bombardovanje 1999.
-
Opozicija ovom režimu je bila slika u ogledalu ovog istog režima – konfuzna i
podeljena. Od levih, socijaldemokratskih partija, do vrlo konzervativnih
partija, pro-četničke orijentacije. Tako je osa političke podele u Srbiji u
periodu 1990-2000 išla po liniji „za i protiv Slobodana Miloševića“, svako
dalje pitanje, iole dublje, nijansiranije, se suspendovalo u ovom vakuumu i
anksioznosti čekanja pada omražene državne dinastije. Nisu se postavljala
pitanja ni klase, ni nacionalizma, ni „levog“, ni „desnog“, ni republike, ni
monarhije, ničega – samo da se skine Milošević, pa ćemo posle da pričamo.
Naravno, BG Sindikat je proizvod upravo ove papazjanije stavova i uverenja.
E
sad, ta papazjanija se sa svim tim miksom stavova prelila i na Ulicu, dakle,
među navijače, delikvente, blejače itd. Ne želim ovde da zalazim u teritoriju
teksta koji se pojavljuje na blogu Vraćanje na pravo, mislim da je tamo
ovo lepo objašnjeno. Ovde sad tretiramo BG Sindikat kao jednu posebnu političku
ideologiju, onako kako oni sami sebe uzimaju i to kao ideologiju koja se
RAZLIKUJE od svih drugih, po njihovom uverenju.
U
toj ideologiji koja se indikativno zove „Svi zajedno“ – očigledno je mutno. Ko
„Svi“, kako „Zajedno“, kuda „Zajedno“ itd. I možda najbitnije, koji je cilj te
borbe i kojim se sredstvima ona vodi? U tom smislu, BG Sindikat je otišao
najdalje u svet dnevne politike Srbije gde su upravo zbog krajnje mutne
ideološke pozicije okupili dosta ljudi uz sebe, tako da ne treba da čudi to što
je dosta političkih partija volelo da intonira njihove pesme na svojim
okupljanjima. Ali, nema sumnje da je miks različitih ideologija koje se
prelamaju u pozicijama BG Sindikata, do sada na našim prostorima, unikatan.
Dakle, BG Sindikat stoji jasno na sledećim pozicijama: srušen je tradicionalni
sistem vrednosti i RADI toga, naša zemlja se nalazi u problemu u kome se
nalazi. Zato što su idoli klincima – mafijaši, idoli devojčicama – turbo-folk
pevačice, izgubili smo „pozitivne uzore“, sprovedena je „nepoštena
privatizacija“ (kao da poštene ima), pravna država ne funkcioniše, nestručni su
na pozicijama „struke“, korupcija je svuda, kriza je identiteta, niko ne veruje
ni u šta, ljudi ne pomažu jedni drugima itd. Kasnije o ovom sklopu pozicija. Za
sad, primetimo samo koliko je ovo slično-isto sa pozicijama, pa, svake političke
partije u Srbiji. Ovo isto tvrde i LDP i SNS i teško je, zapravo, naći nekoga
ko se sa ovim ne bi složio.
Prvo
što možemo da vidimo, na prvi pogled, prisutna je ideologija srpskog
nacionalizma u jednom građanskom ključu, dominantno. Iako postoji glasina da su
se u Moskvi skandirale parole „Ubi-zakolji“, u domaćoj javnosti to nije
procirkulisalo, a i u domaćim okolnostima, BG Sindikat generalno pokušava da se
pokaže u svetlu parlamentarnog, građanskog konzervativizma – ljudi koji
priznaju ljudska prava, prava na različitosti, prava na izbor itd. ALI sa
naglaskom na tradiciju, istoriju, tradicionalni moral itd. To se videlo i sada
na koncertu u “Areni” gde je nastupila ciganska rep grupa “Grubb”. Sindikatu je
jako stalo do ovog momenta nemanja problema sa Ciganima, što se vidi u Škabovom
stihu iz pesme “Ležerni stil” gde kaže “Давидовић је наци, Шкабо расто је уз
Роме”. U tom smislu, liberalnim i levoliberalnim krugovima može da bude teže u
analizi BG Sindikata od onog pretpostavljenog nivoa “klasičnih loših momaka”.
Takođe, Škabo je u "Utisku Nedelje" kod Olje Bećković nakon Gej
parade 2010. vrlo lako našao zajednički jezik sa Sergejem Trifunovićem u osudi
ljudi koji su 2010. izazvali nerede na ulicama i lako podveli njihovo ponašanje
na "jasnu izloženost promašenim modelima uticaja".
Stavka
2.
je njihov paradoksalni iskok u „radikalna“ rešenja koja se, doduše, trude da
suzbiju. U prvim periodima bila je aktuelna parola „Bombe na Pink“, zatim
solidni šovinistički ispadi, a u zadnje vreme postoje jasne aluzije i prema
„levom polu“, čak i prema ultralevičarskom terorizmu. Na njihovom sajtu recimo
postoji njihovala pohvala „Frakciji Crvene Armije“, poznatijoj kao
Bader-Majnhof grupi (o ovome više kasnije). U tom smislu, paradigmatična je
numera Oni su koja je sublimirala sudar ideologija u njihovoj radikalnoj
nameri da sude oružano političkoj eliti Srbije, ako treba.
Stavka
3.
bi bile neke standardne, možemo reći, zablude građanske demokratije u njenom
čistom obliku. Pod tim podrazumevamo očekivanje od Države da se ponaša “onako
kako stoji u zakonu”, tj. to je jedan dosledan zahtev iz ideologije Legalizma,
poštovanje prava, poštovanje pravne države. U tom registru se nalaze i zamerke
u vezi korupcije, korumpirane policije, korumpiranog zdravstva, ali i svake
ostale zamerke koja Državi ispočitava da “nešto ne radi lepo”. Situacija može
da se prostije objasni ovako – sve dok je vladajuća klasa čvrsto u sedlu, sve
dok se odnosi u ekonomiji koji se baziraju na eksploataciji drže nedotaknutim,
onda možemo da kažemo da je Država vrlo funkcionišući okvir. Ovako, ono na šta
se realno svode ti zahtevi jeste da sadašnji sistem, da kapitalizam BOLJE
vlada, da ISKRENIJE vlada, da ne vlada DOVOLJNO, što kako sa desna (u primeru
BG Sindikata), dolazi i kao zahtev sa leva (razne socijaldemokratske
organizacije, studenti, nevladine organizacije itd.) Upravo u toj potki se
krije lažnost alternative koju ideologija “Svi Zajedno” gura napred.
Ovako
kako ispada, čini se da bi se BG Sindikat mogao opisati kao udruženje građana
koji su mladi srpski tradicionalisti liberalne orijentacije koji u pokušaju da
nateraju srpsku državu da “radi svoj posao” (koji ona, dakle, radi), mogu biti
spremni i na podršku, neočekivanu, ultra-levim metodama i akcijama. Pak, njihova izrazita legitimacija u ključu čuvara "pravih vrednosti" građanskog poretka potvrđena je dosta puta, možda najviše u saradnji sa primerom post-modernog, liberalnog, pragmatičnog, nekonvencionalnog fanki službenika u borbi protiv "glomazne državne birokratije", Ivana Tasovca.
No, tema ove tačke B je DEPOLITIZACIJA koja se odigrava usled ovih naslaga. U tom smislu, od centralne važnosti je pomenuta numera Oni su, koja počinje sa “Ovo nimalo nije politički korektno, ni levo ni desno – već pravo u meso”. Ova linija se može tumačiti na nekoliko nivoa, zapravo.
Prvo,
deo oko “političke korektnosti”. Politička korektnost je određeni skup pravila
i vrednosti koji se tiču “pipavih” komunikacionih odnosa između rasa, polova,
klasa, nacija, seksualnih orijentacija itd. koji trebaju da doprinesu
“pravičnijoj” situaciji između svih njih tamo gde su neke od njih ugrožene itd.
Okej, možda BG Sindikat misli da pozivanje na linč političara nije “politički
korektno”, ali nastavak “ni levo ni desno – već pravo u meso” pokazuje stvarnu
političku korektnost pozicije ideologije BG Sindikata “Svi zajedno”. Naime,
sintagma “ni nevo ni desno” pojavila se dominantno u dve kritične tačke političke
istorije savremenog doba: doba nacizma pred II. sv. rat i doba “postmodernog
liberalizma” nakon pada Berlinskog zida, tj. realno-postojećeg socijalizma.
Ideologija nacizma je, naime, u Nemačkoj spasila kapitalistički sistem koji je
tonuo u ponor, sa kojim su milioni ljudi
imali problem, a koji su (zbog spleta raznih istorijskih okolnosti za čije
napomene ovde nema mesta sada) – pokušali da taj problem reše kroz podršku
partiji Adolfa Hitlera. Znamo koje posledice je to imalo. Sa druge strane, ideja
“ni levo ni desno” koja nam se javlja u poslednjih 20 godina za svoj cilj ima
isto to – spas i održavanje/proširenje kapitalističkog sistema, iako naravno,
ne sredstvima prinude i gole sile, već sredstvima parlamentarne demokratije,
sredstvima “civilnog društva” itd. Iskaz “ni levo ni desno” ne može biti više
konfuzniji, samim tim opasniji. Njegova konfuznost pre svega curi iz
razočarenja politikom KAO TAKVOM, u celoj njenoj celini.
Dakle, iz razočaranosti u parlamentarni liberalni sistem i sistem konstantno menjajuća 2 tabora (kao demokrate i republikanci u SAD), dolazi do otvorenog gađenja i uzdržavanja prema svim funkcijama politike kao prakse upravljanja društvenim sistemom, učestvovanju u donošenju odluka vlasti koje se odnose na veliki broj ljudi i u takvoj percepciji, svaka veza sa političkim oblicima bilo koje vrste počinje da se tumači kao akt koji UNAPRED korumpira, UNAPRED pravi “zle ljude željne vlasti i uticaja” itd. To, naprosto, nije tako.
Dakle, iz razočaranosti u parlamentarni liberalni sistem i sistem konstantno menjajuća 2 tabora (kao demokrate i republikanci u SAD), dolazi do otvorenog gađenja i uzdržavanja prema svim funkcijama politike kao prakse upravljanja društvenim sistemom, učestvovanju u donošenju odluka vlasti koje se odnose na veliki broj ljudi i u takvoj percepciji, svaka veza sa političkim oblicima bilo koje vrste počinje da se tumači kao akt koji UNAPRED korumpira, UNAPRED pravi “zle ljude željne vlasti i uticaja” itd. To, naprosto, nije tako.
Pogled
na kome počiva ova pretpostavka “Politika, u kom god obliku i formi ona bila,
kvari ljude” počiva na jednoj dosta nezreloj, zaplašenoj poziciji koja veruje
da postoji neki Objektivan Zdrav Razum koji politika KRIVI, iskrivljuje i da
onda taj Zdrav Razum treba “povratiti”. “Samo zdravi u glavi, protiv SISTEMA” –
ovde se “zdrav u glavi” doživljava upravo kao osoba koja se gadi politike, koja
je skeptična prema svim formama vlasti (Sistema) – ali to nas upravo baca u
paralizujuću poziciju, zar ne ? Ko da vrši vlast ako ne ona većina naroda dole na
lestvici, ako ne MI, ako ne oni koji su vekovima samo INSTRUMENTI vlasti ? Kako
da tu politiku načinimo sistemom koji će raditi ZA NAS, a da “ostanemo zdravi u
glavi” ? To je nemoguća pozicija. Dakle, ili ćemo preuzeti i transformisati
društveni sistem ili ćemo čekati nekog “dovoljno prosvećenog” koji zna i kako
da nam “svima bude bolje”, ali i da “ne poklepne pred izazovima politike”. To
znači spremanje za neki vid prosvećene diktature, određenu grupu ljudi koja
“Prosto Zna”. To su kroz istoriju ili bile fašističke vlasti (koje su
odbacivale racionalnu politiku i vraćale se u romantizovanu prošlost bez užasa
savremene politike i njenog “haosa”) ili su to bile EKSPERTSKE vlade, koje
možemo da gledamo i danas na delu, tokom krize Evropske Unije u Grčkoj i
Italiji, vlade “ekonomskih stručnjaka”. U oba slučaja, MASE su van politike,
de-politizovane, svedene na pasivno oruđe “odluka sa više pozicije”.
To
“meso” o kome priča BG Sindikat se mora nužno precizno definisati, levo ili
desno. Dakle, ili Levo (u registru klase i zajedničkog upravljanja) ili Desno
(u registru nacije/rase, tradicije i upravljanja “nacionalne elite”). To “meso”
mora da zna da li se služi u restoranu Narodne kuhinje ili Nacionalne kuhinje,
jer razlike definitivno postoje i jasne su.
Parola
“Svi zajedno” bi, svakako, bila ona koji bi služila “meso” u restoranu
Nacionalne kuhinje, gde određena srpska elita na vrhu “poštene kapitalističke
države” donosi “prave i objektivne” odluke koje “nikog ne ugrožavaju”. U tom
smislu je jasno članstvo Feđe Dimovića u Naprednom klubu, organizacije koja u
svom proglasu navodi:
“Уверени смо да су слобода, демократија, људска и грађанска права, заштита животне средине и модернизација наопходан предуслов опстанка наше земље и народа. У прошлости напредак Србије нису само ометали отпори модернизацији, већ пре свега непримерени и лоши модели модернизације.Напредни клуб се залаже за успоставу модерне Србије, државе рационалних, демократских и савремених установа.“
I na kraju, možemo onda nakon ovoga lakše videti kako
je hip-hop grupa koja je sebe nazvala „Sindikatom“ – što je reč levičarske
političke tradicije i tiče se organizacija radničkih udruženja koje se bore za
prava i položaj radnika – 13 godina nakon osnivanja došla do pozicije u kojoj
peva o alasima, boemima, kafanama, kočijama, mesečinama i lihvarima.
Hiper-urbano gradsko okruženje hedonizma, društvene borbe za vidljivost i
status koje je dalo hip-hop prešaltalo se na vodvilj koji kao da je režirao
Đorđe Balašević. Ali taj vodvilj, ta predstava ima jasnu poruku: vratimo se u
zlatne tridesete, vratimo se u period kada je sve bilo „čistije“,
„jednostavnije“, „iskrenije“ itd. No, da je tako bilo zaista, možemo čisto da
sumnjamo ako znamo išta o političkoj istoriji perioda od 1900. do 1941. Koliko
je to „zlatno doba“ bilo lepo i prihvatljivo, najjasnije možemo da vidimo
1945-e kada su narodi Srbije jasno pokazali šta misle o „pesmi ispod starog
javora“. Jednako tako, tegobe i konfuzije današnjeg perioda mogu samo da se
povećaju i umnože ukoliko njihovo rešenje budemo videli u nekom periodu kojeg
sve manje ljudi može da se seti iz prve ruke.
Budućnost se gradi radikalnim cepanjem sadašnjice, a
ne romantizacijom prošlosti.