Kad smo već kod pitanja vrućih krompira analize u balkanskom levičarskom pojasu, vrućih krompira savremenog lumpenproleterijata koji je početkom XXI veka skoro u potpunosti izbačen iz svakog plana za učestvovanje u tokovima legalne prodaje radne snage, treba sada proleća 2014-e primetiti dva momenta: jedan momenat je sedam dana nemira na ulicama gradova Bosne i Hercegovine, drugi momenat su, naravno, prolećne poplave koje su desetkovale Srbiju i aktivirale bure baruta socijalnih problema za koje smo, možda, čak i mislili da su van diskusije.
Pobune na ulicama BiH su jako značajne za mladu teorijsku tradiciju dizel-socijalizma jer su drugi pravi lakmus teorija o demografskoj smeni generacija koja se odigrava unutar radničke klase na prostorima bivše Jugoslavije.
Generacija naših roditelja (1945-1965) je, konačno, polako (sa punim pravom) zamenjena akterima koji su svoju političku subjektivnost gradili van socijaldemokratske, građanske svesti socijalističke domovine koja je na kraju krahirala u kapitalističku restauraciju i izazvala nenormalne ideološke zaokrete u glavama i opredeljenjima ljudi. Brisan i relativno čist prostor "kapitalističkog reseta" (gde je radnička omladina u 80% slučajeva kretala sa nacionalistički opredeljenih pozicija) ostavila je donekle otvorenu opciju za izgradnju nove kolektivističke svesti, one koja se nužno neće nikad pozvati na jugo-nostalgiju u momentima nedostajanja kreativnih i aktuelnih političkih rešenja i ona koja nema uvid u to "kako se nekad bolje živelo". Upravo "kako se nekad bolje živelo" mantrice jesu onaj suštinski blokirajući momenat velikog dela generacije koja odlazi sa istorijske scene bivših prostora Jugoslavije, bespovratno i tužno zaglavljene u prošlost, lekove za smirenje, otkaze, melanholičnu nostalgiju i razna telesna oboljenja.
Ono što je sada na sceni na prostorima bivših jugo-republika jeste svojevrsan (ali i inspirativan socijalni paradoks) - najveći prijatelji socijalizma i oni koju su spremni da neke prakse te ideje realizuju u konkretnoj životnoj svakodnevnici jesu upravo oni koji su rasli u žestokim ideološkim kampanjama anti-komunizma/"anti-komunjarstva" i nemaju problem to da priznaju, oni koji zaista nemaju šta da kažu o SFRJ ili tekovinama socijalizma: ne sećaju se Trsta i Pratera i svih bljutavih priča vezanih za to, famoznih 'plavih pasoša' i njihove cenjenosti u svetu, ne sećaju se spavanja u parku a da te niko ne opljačka, ne sećaju se sindikalnih letovanja, ferijalnih popusta itd. Sve sa čim ova generacija 'dizel-socijalizma' ima iskustva je "bolesna kompetitivna ambicija gajena u duhu kapitalizma" i to je upravo onaj kontra-intuitivni impetus kroz koji oni žive i stvaraju realno-održivi socijalizam u životnim praksama i načelima, potpuno van ikakvih spoljnih predstava o "skladnom životu" i "tolerantnom raju različitosti" neke tamo zemlje koja je nestala u građanskom ratu svih sa svima, zemlje koja je danas i liberalizmu na prostoru bivše Jugoslavije potpuno operabilna i upotrebljiva za različite političke mahinacije.
Dakle, Jugoslavija je mrtva - socijalizam se rađa i neko treba da obavesti levičare da dete i plodovu vodu konačno treba odvojiti jedno od drugog.
Gde se on rađa?
Pa u tome što zenički, tuzlanski i sarajevski dizelaši izgledaju isto kao i svoji beogradski vršnjaci i nemaju ama baš nikakav problem sa tim. Ti isti dizelaši koji su zapravo vodili taj jednonedeljni rat sa državnim aparatom BiH i izložili ga prvi put od nastanka te države relativno ozbiljnoj opasnosti. Ti isti dizelaši koji sa obe strane Drine komuniciraju repom, garderobom, manirima, pogledima na svet, narkoticima, naravno neko verujući u Nasera Orića, neko u Ratka Mladića i niko ko sebe smatra levičarem na Balkanu ne bi trebao da ima suštinski problem sa tim što u fantazmima tih ljudi, eto, neki tamo heroj iz NOBa nije centralna figura. Da bi imali novi NOB, potrebno je otarasiti se politički sterilnih fetiša starog NOBa (koji je, pritom, projekat od pre 70 godina) i suštinski razumeti da je "novi NOB" jedan NOB koji je obučen u Najk, ošišan na kratko, ide na utakmice, koristi amfetamin i da - nije naročito koherentan, ali je spreman i posvećen, što je naravno najvažnija stvar političke konfiguracije. "Novom NOBu" treba dozvoliti da svoju novost zaista vuče iz svog doba i ne ispočitavati mu i meriti ga iz vizure "idealno zadatih" aršina nekih čistih rukica 1946-e, jer danas je 2014. i "jugoslovenstvo" jeste jedna problematična koska u grlu radničke klase bivših republika, sa kojom svaki sloj pokušava da nađe svoj način komunikacije i pre-spajanja. Takođe, kost u grlu građanske levo-liberalne pozicije je i ta neshvatljiva pozicija kako novi graditelji socijalizma paradiraju iza slika, recimo, Ratka Mladića ili Nasera Orića, što samo pokazuje plastičnu i istorijski zakočenu jednoobraznost njihove političke pozicije, ali i suštinsku nezainteresovanost za realna kretanja unutar novih radničkih klasa eks-Ju prostora.
Naravno, odsustvo faktičke i dosledne tematizacije demografske i klasne strukture aktera bosanskih dešavanja jeste momenat namernog prećutkivanja da balkanska politička subjektivnost konačno iz deklasiranog, desetkovanog proleterijata dobija svog političkog džokera koji je borben, neopterećen "sećanjima i idealima", koji razume u velikoj meri gde su njegove mete i koji sa njima neće igrati preferans, što najbolje pokazuje zapaljena zgrada tuzlanskog kantona. I ne samo to, nego da taj politički impuls dolazi iz najproblematičnijeg i najprezrenijeg dela radničke klase. Naravno, nadamo se da su događaji u BiH samo uvod u ono što tek očekujemo u narednih 10 godina na ovim prostorima.
Ako sada napravimo brzu paralelu sa događajima u Srbiji i poplavama koje su desetkovale zemlju i već osiromašen narod gurnule dalje u sumanutost siromaštva, videćemo da se, kao i u BiH, javlja prvi put jasan problem neprijatnosti u ideološkoj analizi ovog društvenog sloja koji se rešava prećutkivanjem. Jer otkad se on javio 2008. jasnim signalom nakon mitinga "Kosovo je Srbija" i opšte pljačke grada i sukoba sa policijom, svih 6 godina nakon toga on je žestoko kritikovan, osuđivan, napadan ili - prećutkivan. U srpskom levo-liberalnom diskursu za njega nije bilo ni mesta, ni razumevanja (ni "potrebe"?), na to se nije gledalo politički, više kao na neke varvarske, životinjske impulse nekih degradiranih ostataka otpuštenih radnika koji su se, svojim iskvarenim ćudima, okrenuli ka "besmislenom nasilju", "kapitalističkim instinktima", "reakcionarosti" čemu god.
I sada, iz vedra neba, Srbiju udaraju kiše od 3 dana gde se 25% zemlje našlo u velikom problemu, državni aparat naravno spaljen od nemara i silnih krađa ostaje u čudu i poziva, naravno, NAROD (!) da reaguje i obavi ono što bi, barem po svim nekim standardizacijama modernih društvenih ugovora, bio posao državnog aparata. Neočekivano za srpski populus, ovaj sloj radničke omladine gurnut u lumpenproleterijat ulične ekonomije i "neformalnih zaposlenja" biva onaj koji se prvi odaziva da ide bilo gde i uradi sve što mu se kaže da bi se posledice nekako sanirale.
E, onda krece ideološki kanandrum srpskih polomljenih ogledala - jedan deo populacije kaže "sve je ok, ali oni će i dalje posle ovoga da se jure po gradu i pucaju jedni na druge", drugi deo populacije kaže "ma ovo je samo još jedan izgovor da idu da se drogiraju i piju" ili "ma da, idu tamo samo da se slikaju" (kao da u tome ima nečeg nužno lošeg), treći deo kaže "ništa bez diktature", četvrti deo kaže "e da su češće tako razmišljali možda ne bismo bili gde jesmo", peti deo zahteva da ih se taman uhapsi na licu mesta dok su svi tu itd. Dakle, nije dobro I KAD JE DOBRO, i kad su po svim pravilima uzornog građanstva oni ti koji će prvi staviti ta neka leđa za ideal opšteg dobra - njima ne treba verovati jer to je "zla krv". Dobro znamo da kada se javi ovaj neurotski momenat ("nije mi dobro kad mi nije dobro, a i kad je dobro - tad mi nije naročito dobro") tu već radi neki momenat nemogućnosti izlaženja na kraj sa nekim računicama u glavi i jasno se vidi da nije problem u onome koji je meta osude, nego u onome ko iznosi osude.
Na samom kraju - tek 2014. srpski "emancipovani građanin" je spreman da USLOVNO (sa bojažljive distance) promatra tog nekog lumpenproletera i da mu dozvoli da se vrlo lagano, pažljivo, uključuje u "srpsku društvenu scenu", iako je on naravno na njoj sve otkad je radio-televizija Beograd kroz svoj čuveni dokumentarac od pre 23 godine (u saradnji sa partijskim aparatom tada još uvek SR Srbije) prepoznala, konkretno, fudbalske huligane kao "novog učesnika" društvene borbe.
Konkretno, Fejsbuk status koji smo dobili u štabu bloga je idealni prototip, savršeno sumirani stav koji ovu ideološku poziciju otelovljuje kroz par pasusa i ovde ćemo ga, analize radi, preneti u celosti.
"U ovoj groznoj situaciji, drago mi je zbog jedne stvari - generacije klinaca koje su poslednjih godina prozivali da su izgubljena generacija, generacija koju su hteli da zapamte po vršnjačkom nasilju, huliganstvu, krađi patika za Kosovo, porno klipovima maloletnica, selfijima, nemaru roditelja sluđenih u tranziciji, bolesnoj kompetitivnoj ambiciji gajenoj u duhu kapitalizma, ipak neće biti zapamćene zbog toga, već su generacija klinaca koja će se pamtiti po tome što su nesebično pomogli, svako kako je mogao - pre svega preuzimajući inicijativu, gradeći nasipe, pomažući unesrećenima, volontirajući u prihvatnim centrima, organizujući prikupljanje pomoći, deleći informacije...mogu do sutra da nabrajam. Generacija koja ima čime da se ponosi, a ne da se stidi.
Drago mi je i zbog njihovih roditelja koji su optuživani za nemar i da nisu dobro vaspitali svoju decu, sad znaju da su uprkos teškim uslovima u kojima su tu decu gajili, uradili dobar posao.
Kritizeri koji lamentiraju nad "tim nekim izgubljenim pravim vrednostima" mogu mirno da začepe gubicu i pokriju se ušima."
Ova pozicija je problematična skoro u svim svojim momentima, iako naočigled pretenduje na nameru da "opere" radničku klasu Srbije (i njene najradikalnije sekcije) od onog "zla" po kojem će ona, za solidan deo srpske javnosti, biti upamćena. Dakle autor statusa (sa preko 100 lajkova) smatra da su ove odrednice "vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma" - zaista problematične u svojoj suštini i da će "5 dana javnog rada" uspeti da, u očima te iste javnosti koja ih je i na prvom mestu žigosala (!), izazvati neki momenat preispitivanja i konačno rezultirati tim uvidom da "na kraju krajeva, to i nisu tako loši momci". Naravno, problem sa klasnim ratom je taj da to ne funkcioniše tako i koliko god mladim, emancipovanim Beograđanima bilo lepo da (konačno) rame uz rame sa tim izvikanim dizelašima pune džakove i pomažu pogođenima poplavom, već 5 dana kasnije svi se vraćaju na svoje iste pozicije unutar klasne tenzije. Igrom istorijskih okolnosti, jedan deo ljudi se vraća na fakultete, ovaj "upitni deo" dizel-populacije se vraća na svoje plutajuće poslove ili u "sivu zonu", upravo onu zonu koja i rezultuje svim tim "problematičnim vidovima ponašanja" koji su pobrojani iznad.
Taj kolektivistički i solidarni impuls (pokazan ovog proleća i u Bosni i u Srbiji) nije impuls građen zaslugom "uprkos svemu, dobrog posla roditelja" (budući da svako ko je IOLE imao kontakata sa tom populacijom zna u kom stanju su njihove porodice, te ljude je podigla Ulica) - ne, taj impuls je građen upravo kroz ovaj 'izmet' "vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma", što pokazuje da u pitanju nije nikakav 'izmet' kao takav, tj. da to nisu pojave koje treba kod "neutralnih civila" da izazovu sažaljenje, niti je to sažaljenje iko ikad tražio. Poenta upravo jeste da to nije pozicija "ili-ili" nego pozicija "i jedno i drugo", dakle i vršnjačko nasilje i sve ostale stvari neprijatne za građanski habitus, ali i spremnost da se učestvuje u društvenim poduhvatima bitnim za narodni kolektivitet.
Problem naravno nastaje kad građanski subjekat ulazi u poziciju da sudi i meri kada i gde može da pusti problematizovane proleterske strukture da "pokažu da vrede" - dakle 6 dana radnih akcija je to ok, a ostalih 360 dana godišnje (i prethodnih četvrt veka), e pa o tome već mora da se razmisli. Po tom modelu promatranja sa visine, "prave vrednosti" su tu čak i kod tih ljudi (odgovornost, požrtvovanost, saosećajnost itd.) - samo treba da se javi neka "vanredna situacija" da ih ona aktivira, kao što je recimo prirodna katastrofa ili štrajk pretvoren u napad na državu.
Ovde se treba setiti Benjamina i reći da "vanredno stanje nije izuzetak, ono je pravilo" - po tom pravilu, biti na strani radničke klase u Srbiji znači biti na njenoj strani svih dana u godini i tokom svih dana u godini razumeti i doživeti "kolektivistički impuls", a ne samo tokom punjenja džakova, ne samo u situacijama kojima su svima dostupne i proverljive. Jer već sutradan, ti isti ljudi su nastavili da "lopataju" i "pune džakove" za neki drugi, ne tako očigledan interes - upravo onaj interes koji će, po ko zna koji put, i njihove roditelje i celo društvo vratiti na poziciju tvrdnje da su oni-da smo mi "generacija bez budućnosti".
I šta bi to značilo, ta odrednica "generacije bez budućnosti"?
Jel to znači da ova lumpenizovana, na ulicu gurnuta generacija Y "ima budućnost" tek kada po diktatu društvenog mejnstrima izađe javno da lopata i puni džakove i na taj način delimično okaje svoje "silne grehe vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma"? Ne, tvrdnja je ta da je njena i prošlost i budućnost duboko ukorenjena upravo u sve te "grehe" i da ta "grešnost" upravo proizvodi zalog tog čvrstog temelja sa koga se odskače u novu društvenu budućnost, ne obrnuto.
Ti "gresi" i ta "grešnost" je ništa drugo do život i običaji radničke klase, koji i jesu sve ove decenije unazad taj vreo krompir koji čekamo da skuvamo i svarimo.
