SVE STVARI IMAJU SVOJ KRAJ: Tractatus Soprana ili zašto su The Sopranos poslednji veliki projekat moderne (deo I)

-Umesto uvoda

Teška vremena zahtevaju teške mere, a najteža, očigledno – najteže mere. Obzirom da se nalazimo u letu 2020., kada se planeta bori sa infekcijom koronavirusa – teško možemo zamisliti situaciju katastrofičniju od ove posle Drugog svetskog rata. Globalna ekonomija je na kolenima ionako već 10 godina, sve od velike krize 2009. ali ovo se čini kao ekser u kovčeg iz koga neće biti baš tako brzog izlaza. Stoga, za dobro ili loše, opet se viđamo na staroj adresi, na adresi sa koje je mnogo toga poteklo i sa koje se mnogo toga još uvek odvija; ima li uopšte nečeg lepšeg od dobre rekapitulacije i svođenja računa? Teško.

Živimo, načelno, u vremenu konstantne evaluacije prošlosti i uporedbe sa sadašnjicom. To ne treba da čudi, s obzirom da nam neoliberalna distopija nije donela ništa dobro, čak ni vecini onih koji su je zdusno podrzavali. Od 11. Septembra 2001. svet kao da se nalazi u permanentnom nemiru, konstantnom sukobu (vratićemo se na ovaj datum u samom tekstu kasnije i značaju za samu seriju). Evaluacija prošlosti je, naravno, uvek bila prisutna otkad je kapitalistička moderna počela svoje ubrzavanje od parne mašine na ovamo, ali poslednje dve decenije su posebno traumatične, kako nama na Balkanima – tako po b. Istoku, tako u Americi. Čini se kao da je svet u opštem trokiranju i kuvanju. 

Sopranovi su upravo projekat koji dolazi iz početka samosvesti američkih autora da se nešto krupno dešava, da se valja nešto krupno iza brda i da to neće biti moguće baš tako lako zaustaviti.

Ovaj tekst je, makar u glavi autora, bio u pripremi sigurno dve godine. Prvi put sam gledao Sopranove sa tadašnjom devojkom 2010. kad ih je RTS premijerno otkupio, upali smo negde na pola treće sezone i već tada sam pomislio da je ovo nešto najjače što sam ikada gledao, ali tada ni ovaj blog nije bio u planu. Niti, kada je počeo da se blog odvija, sam mislio da ću ikada steći mogućnosti ili imati želju da pišem o TV seriji. U međuvremenu su TV serije postale možda najvažniji umetnički medij savremenog doba, najveći saopštavalac medijskih poruka, uz hip-hop kulturu. Onda se pojavila „Žica“ (The Wire) – pa se bavilo njom na ovom blogu. Za narednih deset godina (od 2010. do sada) – pogledao sam Sopranove sigurno pet puta u celosti, u proseku svake druge godine kada se prolazilo kroz neke sivije periode i svinjarije, tražeći nove načine da sagledavam stare fenomene, stara pitanja, reklo bi se večna pitanja. I onda u principu shvatim da dugujem ovaj tekst pre svega Dejvidu Čejsu, tvorcu serije (čoveku o čijem će geniju tek biti reči) – a zatim i nama, ljubiteljima serije u Srbiji, jer vidim da se ništa nije pisalo o njoj na našem govornom području, a trebalo bi.

Dugo vremena sam se, takođe, kompleksirao oko toga kako da ovaj tekst izvedem a da bude koncizan i raspodeljen onako da ima neku formalnu građu koja bi bila laka za praćenje. Onda sam shvatio da je to teško izvodljivo jer,

pod a) sam Dejvid Čejs je ovu seriju natrpao slojevima značenja i paralelnim razvojima,

pod b) teško serija koja nastaje u našem dobu može da se sažme sa dve ili tri osmatračke tačke. U pitanju su slojevi koji se odvijaju kroz druge slojeve – a koji su uhvaćeni u treće i četvrte slojeve.

Tako da, moraćemo malo da skokovitim metodama obrađujemo poente i slike.

Eto.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Anton Čehov je rekao da – umetnost nije dužna da daje odgovore, ali je dužna da postavlja dobra pitanja. Ovo je, vrlo verovatno, tamo gde Sopranovi najviše briljiraju. Nijedno filmsko delo nije uspelo da otvori i pokrene više tema od Sopranovih, niti da ih pokrene i aktivira na način na koji je ova serija to uradila. Uz to, sama serija kao takva odbija da daje ikakve jasne odgovore, moramo da se borimo sa njima na isti način kao što učesnici priče to moraju da rade. Baš kao što nas i sam život, van sveta Sopranovih, često uči.

Čejs je u Sopranovima otvorio najstarije, najprisutnije teme ljudskog postojanja čija su promišljanja sa nama otkad i naša samosvest: moral, identitet, ljubav, religija, dužnosti, zločin, sreća, kultura – i to je tek vrh brega. Vrh brega koji kopamo sami, kako u seriji, tako i u ovoj našoj životnoj seriji.

Najsuštinskiji zaplet je taj da gledamo kataklizmu u 6 činova - ako bi vas sutra neko pitao da sumirate radnju u jednom iskazu.

Nešto što se čitave prve sezone na HBOu borilo za život, doživelo je 8 godina snimanja u jednom od najdinamičnijih, najdramatičnijih američkih momenata, a to su rastakanje moći italo-američke mafije, 11. Septembar (kule Svetskog trgovinskog centra su sklonjene kasnije iz špice), napad na Irak i Avganistan koji su usledili, kao i prva od nekoliko savremenih ekonomskih kriza, tj. priprema za veliku recesiju 2008. Nešto što je krenulo kao simpatičan i čak prilično pokrpljen dijalog Tarantina i Skorsezea, što je čekalo skoro godinu i po dana između pilot epizode i nastavka snimanja, postalo je najveća dostupna filmska analiza modernog američkog društva i nas koji, zajedno sa ostatkom planete, gravitiramo u tom haosu.

To je širi aspekt haosa koji Čejs stvara i u ’Sopranos mikrosferi’, mi smo 6 sezona u haosu jednog čoveka, moćnog čoveka jedne organizacije, koja zajedno sa njim živi krizu, u kojoj žive i njegovi bližnji i njegovi saborci. Toni Soprano je, zapravo, skup haosa i kriza koje se samo nižu i  smenjuju do šeste sezone kada bivaju prekinute u američkom dajneru, za vreme porodične večere. Interesantan je način doduše kako Čejs sa uvodom i zaključkom (kroz detaljnu višegodišnju razradu), jedan krajnje uzburkan i na kraju poprilično mračan lik odlučuje da vodi do finalnog zaključka, do smrtnog ishoda mafijaške likvidacije. O tome više kasnije.

Uzmimo špicu serije koja se nije menjala sve vreme i spomenimo i to da je Čejsov maestralni odabir muzike evidentan od prve sekunde, do poslednje epizode; britanski bend Alabama3 je sa svojim trip-hop bluzom bio idealna potka za tih sat vremena koja su nas čekala. U uvodnoj špici, Toni Soprano vozi svoj džip Ševrolet Suburban od klasičnih poznatih nam nebodera Njujorka, preko tunela ispod Hadsona - do svog doma u Nju Džersiju, gde je gro gradnje smešteno. Kamera je iz ruke, kadrovi titraju, nebodere Njujorka vrlo brzo menjaju brutalni i oštri pejzaži provincijalizovanog i industrijskog Nju Džersija, sa one strane reke Hadson. Ipak, kako odmiče špica, Toni se približava sve više svom domu, luksuznoj porodičnoj kući odakle će poticati mnogi suštinski zapleti u seriji. U tom dijapazonu od oštrog, ulično potkovanog i namazanog Tonija Soprana koji obavlja poslove sa jednom od njujorških pet porodica, sve do zbunjenog čoveka koga uznemirava njegov porodični život – vrtećemo se sedam godina.

Šta započinje Soprano kataklizmu?

Koliko god prva sezona bila puna traženja identiteta, tematike i ritma, možemo da kažemo da je već sam pilot iznenadno precizan. Iako se nije znalo do nastavka da li će od tog pilota nastati samo dugometražni film ili će ipak dobiti dugometražnu seriju, motiv kriminalca kod psihologa je svakako unikum do tad na filmu. Već u otvarajućoj sceni mi vidimo moćnog Tonija Soprana šćućurenog u kadru između ženskih nogu modernističke statue, gde nas Čejs od prve sekunde uvlači u svoj opširni, ambiciozni svet simbolike – psihoanaliza, umetnost, maskulinitet, terapija, porodica, sve nas to odmah gađa u lice. Entoni Soprano nam odmah, u terapijskom okruženju, saopštava načelnu emociju za koju verujem da je nema ko je nije osetio u savremenom svetu,  makar ovom našem prvom svetu.  

„U zadnje vreme imam osećaj da se sve bliži kraju“. 

Nije zgoreg dodati da je ova emocija posebno validna i vredna pažnje tokom 2020. godine, godine za koju je period od 1999. do 2007.  svakako ključan. Već na tu konstataciju, dr. Melfi mu odgovara, uvodeći ga u terapijsku razmenu, da je to osećanje sa kojim se suočava većina Amerikanaca. Dakle, jasno je od starta da, prvo i osnovno, imamo posla sa socijalnom i porodičnom dramom, a onda tek sa kriminalnom dramom (iako Čejs jako, jako spretno balansira sve te naizgled neodržive naglaske). Od starta, znači, mi imamo savremeni, američki momenat, imamo čoveka koji, bez  obzira što je iz kriminalnog miljea, živi život više srednje klase – i svakako se suočava sa tim tipom problema; besmisao, dosada, depresija koja izaziva panične napade itd. Čejs onda kreće da plete mrežu simbola nezapamćenu na velikom ekranu; od pilota, dakle, mi ulazimo u mikrokosmos simbola i njihovnih značenja za aktere. 

Prvi  su,  svakako, patke – porodica  pataka koja se nastanila u Tonijevom dvorištu i  čiji odlazak njega šalje preko ivice, tj. u prvi napad panike. Standardnom psihoterapeutskom obradom, on  uz dr. Melfi razaznaje da je familija pataka metafora za njegov sopstveni trusni i neuredni porodični život: on ima posesivnu, depresivnu majku koju ne može da zadovolji, ima očevu figuru kojom se vodi, ima ženu kojoj je neveran i ima decu sa kojom od  starta već oseća da nije u dovoljnoj blizini. Od samog početka mi sa Tonijem proživljavamo 6 sezona dešifrovanja simbola, snova, gestova i emocija – to je svakako jedan od najbitnijih podtekstova same serije, Čejsov odnos prema psihoanalizi i njenom mestu u savremenom društvu SAD.

Sopranovi su, dakle, prvo i pre svega – društvena drama, analiza savremenog američkog, potrošačkog društva i duševnog stanja u njemu.

Takođe, već u pilotu se javlja još par centralnih vezivnih mesta: pitanje užitka kroz konzumaciju obilja (obilja luksuza, obilja novca, obilja hrane – ali i cene koju to nosi), simbolika mesa bukvalno dobije svoje posebno mesto u Čejsovom jeziku, ali i simbolika oružja; njegovog značaja i pozicije u američkom društvu, posebno u kriminalnom miljeu gde je oružje možda i osnovno sredstvo rada. Stoga, ne treba da čudi nikako obrnuta Bereta od 9mm u naslovnoj „Sopranos“ grafici; pitanje moći i pozicije je od samog početka neizostavno vezano za tematiku oružja koja se razvija do zadnje sekunde serije,  doslovno.

Sve vreme mi sa Tonijem, dakle, živimo te rascepane dualitete: on ima sve, ali nema užitak u tome, ima moć koju prvo sebi ne može da dokaže, ima prijatelje za koje opravdano može da sumnja da li to jesu, ima porodicu u kojoj mu je jako teško da sudeluje, brak koji ga ne dotiče, što su mu stvari bliže i na dohvat ruke, manje ih ima. Takođe, on je u ogromnom zapletu na samoj terapiji. Njegova društvena pozicija i uloga je takva da zahteva određenu vrstu napetog psihičkog stanja, taj posao i pozicija su stresni, odgovorni, podložna konstantnom riziku i napinjanjima. Upravo to sve vreme minira njegovu terapiju i samu mogućnost da on ikad sebe i svoje odnose zahvati u dovoljno velikom korenu da može da učini nešto za sebe, ikakvu pozitivnu promenu. Čak naprotiv, u jednom momentu serije on otvoreno skoro regresira i počinje celu terapiju da koristi krajnje instrumentalno, za najličnije koristi u svom životu kriminalnog šefa. Na taj način ova gomila kontradikcija koje se gomilaju, a ne rešavaju, odvlače ceo njegov život i svetonazor na jako mračna mesta. To Čejsovo ’ljuljanje’ temelja glavnog lika čak ide dotle da je poseban ugao serije momenat paralelnog univerzuma Tonija Soprana, gde on nije izabrao kriminalnu karijeru i gde ima prostora i vremena za sebe da možda, makar u snovima svoje kome, bude neko drugi, neko bolji, negde drugde, neko ko ima šire opcije i manje binaran svet. O tome više kasnije.

Ipak, Čejs uspeva da opasne i detaljne priče ispriča paralelno uz ocrtavanje lične, psihičke  kataklizme našeg aktera. On sam stupa u dijalog kroz svoje delo  sa  svojim nasleđima i viđenjima i to je ono što čitavu seriju čini tako burnom i dinamičnom. U jednom jako širokom, čak možda i preterano ambicioznom zamahu (za jedan  deo gledališta), Čejs umetnički ratuje sa:

-         - istorijom mafije u Americi, njenim usponom i padom

-         - italijanskim nasledjem u SAD

-        -  katoličkom doktrinom i njenim mestom u svemu ovome

-        -  bivanjem muškarcem u XXI veku

-         - mestom porodice u savremenom društvu

-         - neizostavnim seksualnim pitanjem

-          - socijalnom mobilnošću posebno u svetu „etničkih manjina“ u SAD

-          - impotencijom američke srednje klase

-          - psihoterapijom

-          - američkim društvom i njegovim destruktivnim tendencijama, kako spolja tako i iznutra

Da stvar bude zanimljivija, Čejs apsolutno nije imao ideju da će to moći ili hteti. Ono što je bio genijalan potez koji je omogućio ovo sumanuto  razlistavanje tema koje su padale pod lupu rediteljskog tima jeste upravo to, Čejsovo uvođenje nekoliko režisera tj. pisaca gde je on zadržavao vrhovnu, odgovornu ulogu – ali je na nivou epizoda  ostavljao maksimalnu slobodu timu ljudi koji je odabrao da ga prate i pariraju na tom putu. Ta podela rada i intelektualni sparing kroz razmenu stavova i ideja dali su nam najambicioznije filmsko delo ikada.

Stoga, da bismo uspeli sve ovo da pokrpimo i izbliza, jer u pitanju je zaista masivan materijal, tekst ćemo podeliti na nekoliko delova, a samom serijom ćemo da se bavimo na više nivoa  za koje mislim da su jasno odvojeni Čejsovim umetničkim postupkom.

Rekao bih da se sami Sopranovi mogu podeliti na tri celine;

- socijalnu komponentu, 

- personalno-emocionalnu i 

- umetničko-filozofsku (s tim što verujem da je ova treća najapstraktnija, samim tim najteže pokaziva i oko nje će biti malo povuci potegni, ali uspećemo nekako.)

Ne planiram više od 3 dela za ovo sve, tako da - čitaćemo se. Ne kažem da ćemo se pročitati ali čitaćemo se.