Hip-hop kao lokalno glasilo srpske radničke klase (deo II)

Hip-hop muzika je za Srbiju pre svega bila značajna u tom smislu da je pod 1. mladima pružala osnov, povod i zajedničko tlo za komunikaciju u momentima kada je rock kultura postala prevaziđen okvir omladinskog povezivanja, pod 2. bila maltene jedino mesto u Srbiji odakle i gde je mogao da se čuje govor, priča, razmišljanje donjih slojeva koji su bili isključeni iz javnog govora. Ovo su bile i jesu dve glavne funkcije hip-hop kulture za širi srpski društveni sklop – zajedničko tlo i područje necenzurisanog, nesputanog govora o situaciji. Ovaj pojam „zajedničkog tla“ je posebno značajan u uslovima kada je kapitalizam u Srbiji od 1991. naovamo potpuno uništio bilo kakvu državno-društvenu podršku organizacijama i udruženjima mladih i kada se budžet njihovih roditelja stanjivao i topio nemilice iz godine u godinu. Dok smo pre slušali priče naših roditelja, romantizovane ili ne, o druženjima na putovanjima, o ferijalnim savezima koji su olakšavali troškove puta, domovima omladine po svakom selu, jeftinim bioskopskim ulaznicama i uopšte bioskopima koji rade, o druženju u vojsci SFRJ, o putevima u Italiju ili Austriju itd. - generacije rođene nakon 1975. ne znaju ništa od toga, a generacije nakon 1990. znaju još manje od toga – prosto, vršnjaci i besparica su sve što oni imaju, ili što mi imamo, kako god. Hip-hop muzika i njeni tekstovi, uživanje opijata i povremeni koncerti uz skorašnje širenje Fejsbuk komunikacije jesu jedini vezivni momenat omladinskih interesovanja po Srbiji jer se za druge stvari prosto nema para. Naravno, ne treba potceniti druge pojavne momente kulture radničke omladine; tu je naravno stadionska, huliganska kultura, tu je povratak trance žurki i drugi talas ekstazi-kulture za generacije nakon 1990. i tu je naravno neizbežni srpski nacionalizam, tanka, nevidljiva opna koja nas sve povezuje u „srpski narod“ i jedno veliko post-SFRJ iskustvo pitanja lokalnih balkanskih identiteta, odnosu prema Zapadu, odnosu prema našoj istoriji, prema „precima“ itd.

U međuvremenu, u poslednjih 20 godina u Srbiji radnička klasa i njene fabrike su desetkovani načisto. Srbija raspolaže sa oko 2.900.000 radno-sposobnog stanovništva, gde oko milion ne radi i preživljava na različite načine, a 400.000 radi na minimalnoj plati, koja je u Srbiji bedno mala. Ispod granice siromaštva, prema zvaničnim podacima, živi oko 700.000 ljudi, a nema sumnje da je ta brojka makar neznatno veća. Čak 80 odsto stanovništva, prema podacima Instituta za sociološka istraživanja, živi lošije nego pre tri godine, a od 2000. godine naovamo standard ljudi pada progresivno na godišnjem nivou. Ne treba biti veliki naučnik ili ne znam kakav intelektualac da se zaključi da ovoj zemlji prete ozbiljni problemi, jer se iz godine u godinu taloži brojka ljudi koji manje-više žive na ulici. A na ulici je, kao što smo rekli, rodno mesto hip-hopa i njegovo prirodno mesto, među ljudima koje su ekonomija i politika izbacili van spiska na koje se računa. Dokolica nezaposlenosti, dokolica blejanja je prvi i osnovni uslov nastanka nečega što bismo nazvali “hip-hop” duhom.

U sličnim ili čak i gorim uslovima je hip-hop nastajao u Americi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, da bi već sredinom devedesetih bio prava globalna pop kultura, verovatno i glavna globalna kultura mladih današnjice, kao što je rock to nekada bio. No, kada pričamo o “dolasku” hip-hopa na Balkan, treba biti svestan da hip-hop kultura u biti jeste kulturni transfer iz jedne strane zemlje, konkretnije iz cnih geta Severne Amerike, u ostala društva i taj transfer se prvenstveno odigravao jer su ljudi po raznim betonskim stambenim blokovima širom planete osećali da ti crnci u Americi pričaju u neko opšte, neko „zajedničko“ ime. Isto tako, jasno je da prilikom tog transfera ne dolazi do automatske replike društvene pozicije i značenja koje je hip-hop imao u zemlji rođenja, i one koju će zauzeti u društvima koja ga usvajaju. Naime, postoje određeni društveni slojevi koji su po pravilu u povlašćenijem položaju da prime uticaje američke pop kulture. Konkretno, početkom ‘90-ih u tadašnjoj Jugoslaviji govorimo o individuama koje imaju pristup satelitskoj televiziji, koje imaju mogućnost nabavke ploča-kaseta-diskova iz inostranstva, određene markirane odeće, i pre svega govorimo o publici čije je poznavanje engleskog jezika na nivou koji omogućava dublju komunikaciju sa tom kulturom. Dakle, govorimo pe svega o omladini iz srednje i više srednje klase proizašle iz jugoslovenskog socijalizma u tom momentu, što je bila prva i osnovna kontradikcija prenosa hip-hopa iz getoa Amerike u gradove Srbije – u Srbiji je dugo godina „pravila“ diktirala srednja klasa kad je hip-hop bio u pitanju i nije retko bilo da se kroz rep muziku čuju vrednosti potpuno suprotstavljene tradicionalnim hip-hop vrednostima modernog proleterijata koji ima otvorenu komunikaciju sa gengsta repom, recimo.

U tom smislu, raditi rep u Srbiji za vreme Miloševića i raditi rep u Srbiji nakon pada Miloševića su dve skoro sasvim različite stvari. U tom koloritu i atmosferi sveopšte zbunjenosti, rep izvođači u Srbiji su neretko zanemarivali “hud” (kraj, naselje, rutine, običaje, ciljeve, stremljenja) i bavili se pitanjima kojima možda nije mesto u repu, u kraju, preuzimajući tačke gledanja tada dominantne u srpskim medijima, bili oni državni ili anti-miloševićevski. Rep muzika ‘90-tih je tako po pravilu “pogled sa strane”. Ona se bavi ulicom, bavi se drogom, bavi se kriminalom, bavi se blejanjem, ali uvek sa nekom vrstom otklona i problemom da se spusti na bazični nivo, da stane iza nečega, da nedvosmisleno zauzme nekakav jasniji, militantniji stav. Tu je uvek prisutna neka distanca, moralni prigovor, pouka, objašnjenje, itd. U toku te decenije zasnovana je i sada sveprisutna tema latentne autocenzure ili disciplinovanje repera od strane hip-hop zajednice, drugih slušalaca. Uvek je u vazduhu lebdela opomena da reper ne sme preterano da se razmaše na mikrofonu, da ne bi smeo “previše da se kurči”, a ako već repuje o tome, da ne bi smeo previše da veruje u ono o čemu repuje. Primedbe tipa: “gde si poleteo”, “nije ti ovo Amerika”, “šta ti zamišljaš da si crnac”, “nemoj da ispadaš smešan”, itd., bile su stalno prisutne. Tu dolazimo do ključne discipline i aktivnosti svih svetskih uličnih kultura – a to je praksa Kurčenja. Rep je značajan i po tome što je siromašnim ljudima dao priliku da se iskurče, da odu dalje od onoga što im je propisano unutar društva u kome znaju skoro samo za siromaštvo i sprečenost – kurčenje je tako neka najbazičnija delatnost testiranja granica životne teritorije neke individue. Naravno, “kurčenje” može da se obavlja na više načina i nivoa – verbalno (za šta je rep idealan primer) je najčešće, ali delikventne omladinske subkulture su vezane i za prakse fizičkog kurčenja, što je demonstracija i pretnje fizičkom moći, superiornosti itd. Ukratko, kurčenje je dokaz života, na jednak način na koji je Andrić pisao u romanu “Na Drini ćuprija” o dominantnom duhu srpskih studenata koji su studirali u Austriji pre početka I. sv. rata

„Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno; oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog izrečenog.“

Ovo, kao što sada znamo, u priličnoj meri opisuje i getoiziranu Ameriku u poslednjih 40-ak godina i Balkan od kraja osamdesetih naovamo, „u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca“. Paradoks koji se desio na recepciji hip-hopa u Srbiji, jeste da je jedan deo repera imao suštinski problem sa „krizom zakona društvenog i ličnog morala“ (što je pečat i potpis interesa srednje klase), dok jedan manji deo nije za njih mogao manje da mari, nije imao problem sa tom „krizom“ i uživao je upravo u tom „slobodnom tumačenju“, „primanju i odbacivanju“ tih zakona. U tim godinama velike, prebrze turbulencije, radnička klasa po Srbiji (dominantno u Beogradu) počinje da redove zbija oko dizelaške kulture, zanimljivog proizvoda lokalnog konteksta i globalnih tokova koji u nekoliko godina regrutuje zapanjujuće količine mladih i formira ih po svom obrascu, obrascu koji je u građanskoj Srbiji izazivao gađenje najvećih razmera. U tim godinama raznih raspleta, reperska zajednica je uvek osećala pritisak za sklapanjem nekih širih frontova. Dakle, “mi smo reperi, ali kada smo protiv Slobe onda smo SPO-vci ili studenti. Mi smo reperi, ali kada se suočimo sa turbo-folkom onda smo deo nekakvog “urbanog” fronta sa rokerima i padavičarima protiv seljaka”. Rep priča, rep ideologija je devedesetih mahom zauzimala pogrešne pozicije, pozicije protiv same sebe, ako tako možemo da kažemo – anti-hud, anti-radničke pozicije i pričala u nečije drugo ime. Naravno, bilo je izuzetaka i oni su pomenuti u prvom delu teksta, ali mora se reći po peti put (!) da tek nakon kraja devedesetih (faktičkog i simboličkog) rep priča, hip-hop priča u Srbiji dobija prostor da počne da samoj sebi polaže račune, ne nekim “društvenim interesima”. Takođe, vrlo malo emsijeva ulazi u ovu ulogu otvorenog ložača, lika koji se kurči, lika koji želi da izdominira jer to povezuje sa nekim “negativnim stereotipom koji treba kritikovati kroz rep” (!). Tu dolazi i do prvih sukoba, idejnih a i fizičkih, repera u Srbiji sa dizelašima, iako su te dve kulture sastavljene na osnovu istog narativa, iste priče: priče o oslobođenju i emancipaciji ljudi sa dna društvene lestvice i njihove samopromocije u društvu koje im nije naklonjeno.

Doduše, pad Miloševićevog režima i pucanje tog balona koji je sve tumačio kroz njegov režim i lik, nestanak pretnje zapadne oružane intervencije (za čim je postojala mogućnost sve od 1995. godine, koja je realizovana 1999.), prividni i blagi društveni oporavak i otvaranje zemlje ka Zapadu donelo je malo rasterećeniju atmosferu radničkoj omladini u Srbiji koja je doživela malu renesansu po klubovima sa elektronskom muzikom, splavovima sa turbo-folk muzikom, pojave letnjih festivala kao što su “Rose” i “Exit” dale su i letima neki smisao – početkom i do sredine 2000-ih kao da je sve imalo neki zamajac i smisao, u hedonističkom ključu. U tom periodu naravno, razvija se “drugi talas srpskog repa”, ako aproksimativno uzmemo kao “prvi talas” ovaj od 1992-2001, a “drugi” od 2002. do 2006, dakle “treći” bi bio ovaj aktuelni poslednjih 6 godina. Taj prozor od 4 godine od 2002. do 2006. je momenat kada rep u Srbiji dolazi do daha i počinje da priča iz lične identifikacije sa onim o čemu priča i gubi tu liniju “spoljašnjosti” sa tematikom koju obrađuje.

Za ovo je pre svega zaslužno kalemljenje globalnog hip-hop obrasca na neke autentičnije lokalne tradicije (Beograda, Balkana itd.) koje gaje senzibilitet koji je sličan hip-hopu. Ta lokalizacija ili odomaćenje hip hopa u slučaju Srbije postignuto je tek ulaskom u 21. vek, zajedno sa procesom otvaranja rep publike za lokalne, autentičnije ulične podkulture našeg podneblja poput: dizelaštva, navijačke scene, subkulture uživalaca ilegalnih droga ili "crnoće" romskih naselja. Ovakav razvoj nije bilo deo nekog master plana, već se desioo sasvim spontano. To kretanje su omogućile na hiljade individua koje su na svoj način praktikovale hip-hop kulturu. Uopšte, taj klasičan beogradski miks stadiona-šteka-kluba-splava-škole dao je preklapanje različitih obrazaca, što se posebno sada vidi među mladima rođenim nakon 1990. godine gde su muzički i kulturni ukusi nikad ravnopravniji, gde rep stoji rame uz rame sa psihodelijom a oba stoje rame uz rame sa klasicima narodne muzike itd i gde se potpuno gubi ta opsesivna manija devedesetih da se muzika i kultura “rangira” po tome da li je domaća ili uvozna, tj. gradska ili seljačka. Mladi koji su se se skupljali u stanovima i pre izlaska slušali rep, a onda se prebacivali na rejv, stadione, bleju ili na folk splav (neki ga, naravno, odnosili i u srpske zatvore) i deo tog hip hop "stava" preneli na ova mesta ili ga nakalemili na slične urbane kulturne obrasce koji su već postojali u ovim miljeima. 

Postoje tri ključne ličnosti beogradskog repa za komunikaciju dizel i rep miljea, a to su Ivan Ivanović Juice (1981), Ivan Jović Ikac (1981) i naravno Davor Bobić Mos-Kri (1977). Eventualno može da se priča o Feđi Dimoviću Flexu (1977) iz Beogradskog Sindikata, ali budući da se on dosledno okrenuo od cele te priče sa kojom je koketirao ranije tokom karijere, njegovim uticajem u komunikaciji rep kulture i dizel kulture se nećemo baviti. Ova tri emsija su tim početkom XXI veka pričali upravo u ime mladih koji su hip-hop stavove nosili po rejvovima, stadionima, blejanjima, grafitiranjima, uopšte na sva čvorna mesta prosečnog beogradskog odrastanja blizu “ulice”. Moskri iz ključne grupe Prti Bee Gee je na sve ovo u domaći hip-hop uveo i priču koja je, tradicionalno, bila suprotstavljena “ulici” a to je beogradski heroinski kontekst, neraskidivo vezan za mitove srednjeklasnog Beograda o “novom talasu” osamdesetih i “nekom drugom Beogradu”. Sa Davorom Bobićem i uopšte sa pojavom Prti Bee Gee-a po prvi put imamo izdizanje hip-hopa kao superiornog i zaokruženog pogleda na svet beogradskog omladinca iz nižih slojeva. Iz te pozicije moći, srpski hip-hop potom izvlači elemente “crnoće” iz raznoraznih izvora i uklapa ih u svoju priču, bilo da je u pitanju Đogani, Knele, Legija, Džoni Dep ili Pressing, bez moralnih ogradjivanja i bez predrasuda. Kompleksi se gube upravo u momentu kada hip-hop postaje masovna kultura mladih iz nižih društvenih slojeva, tj. u momentu kada hip-hop dobija mesto ekvivalentno onome koje je zauzimao u svojoj postojbini, dakle onda kada progovara onaj deo stanovništva koji, prema definiciji, najmanje pati od kompleksa različitih vrsta - a to je radnička klasa, proleterijat, ljudi sa dna koji nemaju nikakav imidž i sliku oko koje bi se na prvom mestu kompleksirali.

Na ovom mestu trebamo da se podsetimo onih ličnosti unutar istorije srpskog hip-hopa koji su pokušali i tokom autocenzurom nabijenih ’90-ih da isporuče neko krajevsko ludilo i da rep u Srbiji spoje sa svojim prirodnim pandanom, a to je dizel pokret. Tu je pre svega reč o Slobodanu Stevanoviću Pacovu, članu grupe Robin Hood koji je imao verovatno pionirsku ulogu u “dijalogu” kalemljenja crnačke hip-hop kulture sa lokalnim, zemunskim kontekstom dizelaša koji su bili sitni kriminalci i šaneri po zemljama Zapadne Evrope. Grupa Robin Hood je klasičan primer rasutosti rep priče devedesetih, njihova verovatno najbolja stvar je stvar “3223”, što je šifra za sobu u Centralnom Zatvoru u Beogradu (treći blok, drugi ulaz, drugi sprat, treća ćelija) – što je nezvanična himna svih ljudi koji su ikad imali nesreću da budu zatočeni u najvećoj pritvorskoj jedinici Evrope. Sa druge strane, pojedini članovi ove grupe sa delom tadašnje scene se otvoreno stavljao na stranu Miloševićeve opozicije tokom devedesetih, usvajajući njihove stavove očigledno “na lepe oči” i uz te kontakte se pravio front sa rokerima protiv “seljaka”, koji eto, slušaju narodnjake i glasaju za Miloševića, što je bila jedna, naravno, potpuno pojednostavljena i prazna priča. Ali opet, taj isti Robin Hood je među svojim demo radovima imao i numeru “Gangster”, koja po prvi put u istoriji tematizuje fascinaciju mladih Beograđana kriminalnom i ilegalnim poslovima, sa sledećom Pacovljevom strofom:

Ja nisam kriv što sam kriminalac
Ja bi voleo da budem intelektualac
Ali zašto da budem intelektualac
kada bolje živim kao kriminalac ?
I da slušam one kako varaju i lažu
da, gori su od mene, samo to neće da kažu
jer oni brate žive kao bubreg u loju
i još žele da uređuju sudbinu moju
zato moram preko grane da tamo radim Švabe
Švabe su ti brate ipak najveće barabe
a sve što oni nude, to su same laži
biću kriminalac, takav život mi je draži
ja sam gangster, da, gangster koji zna
gangster koji zna šta je prevara

Slobodan Stevanović Pacov

U suštini, ovde se dešava isti zahvat koji u Americi vrši gengsta rep, a pre gengsta repa poente filmova kao što su “Scarface” ili “Godfather”, da je bolje pošteno otimati, biti otvoreni negativac u vremenu u kom “niko nije čist”, nego biti figura u političkom establišmentu koja otima iza pravne regulative, iza lica zakona, dok prstom upire na sve druge pojave, samo ne na sebe. Uopšte, globalna hip-hop kultura skupog izgledanja i prekog, nabusitog, jakog stava donosi mladima širom sveta jedan novi nivo Omladinskog Gangsterskog Samoupravljanja, koji svoje potvrde i etose ispisuje svaki dan na ulici, među drugovima, protiv policije i ostalih neprijatelja. To je pojava koja je početkom devedesetih zapalila planetu, pričajući sa MTV-a i Beograd nikako nije bio izuzetak. Ali je to iskustvo koje su ovde ispisivali dizelaši mahom bilo prezirano od svake druge vršnjačke subkulture i bilo smatrano vrhunskom degeneracijom, ali i jasnim dokazom seljaštva, neukosti, necivilizovanosti, što su bile jasne klasne oznake. Rep je teško o tome pričao tokom devedesetih, tek na momente, jedan od tih momenata je svakako i album “CYAz Back”, gde je pomenuti Pacov napisao tekst koji je radio “po narudžbini” ortaka koji su po Italiji pljačkali bogatije italijanske kuće, butike itd, stvar “Šana-vala-va”, pomenutu u prvom delu. Na tragu Pacova, koji je tragično poginuo, Juice, Moskri i Ikac u XXI veku, sa dosta manje stigme i sa većim prostorom, mnogo slobodnije barataju dizel nasleđem i svako ga na svoj način tumači i uklapa u svoj rep izraz.

** - sagovornici u izradi delova teksta su bili Goran Musić i Predrag Vukčević

videti još i tekst DIZEL za XXI vek - pitanje od presudnog značaja (vol. 1)

Hip-hop kao lokalno glasilo srpske radničke klase (deo I)

“Od 70-ih do sredine 80-ih je u battle/represent poetiku unešeno mnogo motiva, ali su sigurno najznačajniji materijalistički. MC-jevi su, naime, u svom razmetanju uglavnom počeli da fetišizuju novac, da nabacuju nazive skupih robnih marki odeće, obuće, automobila, pića - sve ono što su u stvarnom životu želeli da poseduju i njihovi slušaoci, uglavnom obojena omladina iz porodica niže i niže srednje klase.

Rap su, jednostavno, radili mladi za mlade koji su, svi skupa, bili višestruko frustrirani i gladni zadovoljstava i moći, odnosno željni veoma jednostavno shvaćenog dobrog života. Tako je rap već u svojim ranim danima istovremeno počeo da se razvija i u smeru sredstva za individualnu afirmaciju i u smeru sredstva za razotkrivanje i tematizovanje kolektivnih želja iz perspektive pojedinca.”

Svaka budala danas zna, ako je pitate „šta je rep“ da je rep ili hip-hop načelno, muzika ulice.

Svaka ozbiljnija analiza fenomena hip-hop kulture bi morala da pođe od centralnog pojma „kulture ulice“. Dakle, ne ni od teme bunta, ne ni od teme 'mladih ljudi', ne ni od teme poetičnosti itd. 
Ali kad bi neko postavio podpitanje „okej, a šta misliš kada kažeš –ulica- ?“, tu već može da dođe do problema, jer realno je reći da je „Ulica“ ne baš najjasniji pojam. Takodje, pravi odnos stvari i situacija na toj „ulici“ mi ne možemo da znamo ukoliko ne znamo šta je „Ulica“ uopšteno. Šta je ta „socijala“ o kojoj je reč još od kraja '90-ih naovamo? Ko su ti ljudi, odakle dolaze, šta žele itd. Ove teme su mi se snažno nametnule nakon što sam pre izvesnog vremena naleteo na numeru „Rep radničkog naselja“ koju su spojili Mlata i Cobran iz grupe Sick Touch i Arafat, Čokomiš, Stefan i Sever iz Black Ring Crew-a sa Karaburme plus Čoda Optimus. Pre toga, pojavila se „U jee“ koju je uradio Čoda, u julu prošle godine, pre toga u januaru „Bratstvo i jedinstvo“ isto BRC itd. 

Tu sad već ozbiljno postoji jedna linija kojoj treba posvetiti dužnju pažnju, jedna idejna ili ideološka linija oko koje, narodski rečeno, treba zbiti redove. To je linija u kojoj rep kreće samosvesno i otvoreno da priča o svojim društvenim korenima, svojim načinima i ciljevima - na sebi svojstven način. Misli se na to da je domaćem repu trebalo neko vreme da dođe do određene samosvesti i samospoznaje, do momenta kada će bez ustručavanja progovoriti  o onim temama na kojima su ljudi kao Olja Bećković, Vanja Bulić, Olivera Kovačević i Nataša Miljković napravili svoje karijere.

_____________

Društveno-politička svest prvog talasa repa u Srbiji (1993-2001) bila je štura i zbunjena zbog toga što je tadašnji društveni kontekst bio štur i zbunjen. Terali su vas da se opredelite ili za Srbe ili za „one druge“, za „Srbiju“ ili „za zapad“, za „Slobu“ ili „opoziciju“ itd. Neke od tih podela su aktuelne i dan danas, ali neke je istorija čini se pokopala. Ratovalo se, pucalo se – onda je sve stalo, a ništa se nije rešilo. Samo se na siromaštvo moglo sigurno računati. Onda je bio kratkotrajan predah i uzlet ekonomski inspirisan počecima velikih privatizacija (1992-1998), a onda je udarila kosovska kriza, bombardovanje i pad Miloševićevog režima, sve to u roku od dve godine. Onda je opet usledio određen pomak na vetru opšte rasprodaje državne imovine, onda je ubijen Đinđić, onda je još malo prodavano sve do 2008-e kad je nastupila svetska recesija u ekonomiji i kad sadašnji režim više nema šta da proda, a sopstvenu industriju ni nemamo. Zatvorena slavina i opet samo na siromaštvo može da se računa. 
Tako izgleda ovih 20 godina u par redova, a u međuvremenu je na ovim prostorima između 4 i 5 miliona ljudi koji pokušavaju da sastave kraj sa krajem i održe se na površini.

Omladina kao omladina, manipulisalo se njom i manipulisaće se njom. Manipulisaće se željom da se živi bolje, da se ima perspektiva, da se živi u državi koja neće pare prvo slati na službena kola, putovanja, montirane tendere, crkvu i policiju već koja će pare koristiti da ljudima u državi omogući posao, zdravstvenu zaštitu, prevoz, parkove, bazene, bioskope itd.

To što je američka država osamdesetih godina prošlog veka radila obojenim manjinama i uopšte donjim slojevima društva je rezultiralo raznim kulturnim revolucijama house muzike, techno muzike, hip-hop muzike – koja je svaka na svoj način odgovarala na represivne društvene uslove i protiv njih se borila – stilom i plesom. Pitanje „pa hoće li ih stil i ples osloboditi“ bilo bi u ovom slučaju promašeno pitanje jer su i oni sami znali da neće, samo u tom momentu nisu imali šta pametnije da rade.

Problemi u „samoupravnoj socijalističkoj zajednici jugoslovenskih naroda“ nisu bili tako lako uočljivi jer je upravo ta sintagma „bratstva i jedinstva“ pokrivala sve probleme koji su tinjali u toj državi, posebno one na liniji radnici/omladina – vlast. U našem slučaju, u toj državi koja je bila formalno „narodna država“, nije se smelo dozvoliti da se društveni problemi izazvani nebrigom otrgnu kontroli, jer bi to onda bio veliki problem za funkcionisanje celog sistema. Ipak, otkad smo 1991. vratili sat na kapitalizam, parlamentarnu demokratiju i privatno vlasništvo – problemi donjih slojeva (posebno omladinskih donjih slojeva, što je oko 70% omladine u Srbiji) počinju da se prelivaju i razvijaju sopstvenom logikom jer više nije bilo države koja se starala o školovanju, zdravstvu, kulturi, slobodnom vremenu, putovanjima itd. Svako je počeo svoju trku za sebe, što u inostranstvu, što u „sivoj društvenoj zoni“, što na ulici, što u sportu itd.

I dosta dugo, u toj trci za sebe, mnogi ljudi se nisu snalazili. Po pravilu, što si bio stariji, bilo ti je znatno teže da se saživiš sa novonastalim uslovima. Takođe, usled specifične promaje građanskog morala koja je produvavala odgojem u SFRJ, početkom '90-ih je taj opštedruštveni raspad mnoge zatekao sa pitanjima „Šta je ovo-kako ćemo sad-jel' ovo kraj svega?“, do momenta kada je dobar deo radničke klase krenuo da se solidariše sa višim slojevima kukumavkama o tome kako „pošten rad više ne može da se naplati, džabe sam se školovao kad sam plaćen isto kao i neki kopač kanala“ itd. Činjenica nepobitna je ta da se društvo oštro podelilo na one koji su imali političke veze i uspeli da ih unovče i ogroman ostatak koji je bio opljačkan za godinu i po dana. Ali, jedan deo tog ostatka koji je prigrlio filozofiju betona i kulturu preživljavanja (koji nije bio dovoljno star da pamti dane socijalne brige države) nije imao na šta da se žali – sva je prilika da ako si odrastao u zadnjoj deceniji socijalizma (u ‘80-im) nisi imao što-šta lepo da upamtiš, za razliku od slavnih '60-ih i '70-ih godina ex-YU socijalizma. U tom delikatnom istorijskom trenutku kalio se određeni nekima surov, nekima bliži, nekima opasan survivalistički "gradski duh", koji je dao svaki grad koji je morao da se nosi sa ekonomskim i socijalnim iskušenjima pred kraj XX veka.

 Onda kada je definitivno proglašen „kraj perspektive“ u ovoj zemlji, kad je oko 300 000 ljudi podnelo zahteve za napuštanje zemlje i premestilo se u „civilizovanije zemlje“ – tada je ovaj lonac krenuo da ključa.  

Ako napravimo paralelu sa crncima, videćemo da je kod njih taj odnos, ta priča o „Poreklu“ (know where I'm comin from) jedan jako bitan momenat, narativ, priča. Poreklo – (kako klasno, rasno, tako i geografsko - neretko su ova 3 spojena) je ono što je, u komunikaciji sa ostalima i sa „spoljašnjim svetom“, garantovalo za vas. Način na koji obrađujete i ispostavljate priču o svom Poreklu (uticajima, okolini, idejama koje su oko vas, oznakama) – je vaša umetnička lična karta, rep lična karta. Ako primera radi brzo premotamo u sredinu '80-ih i setimo se velike ličnosti kakva je bio Schooly D iz radničke i crncima krcate zapadne Filadelfije – videćemo da je pitanje lokala-lokacije eksplodiralo tada kada je  Schooly D zapravo prvi izbacio šifre sa ulice, onog dela populacije koji je bio ostavljen sebi na staranje. Šifrovan jezik, sleng, lokalne priče o drogi, lakim ženama, prepadanju običnog sveta, kolima – Skuli je sve to ležerno svezao u vrećicu i bacio pred nas. „Tvrđenje kraja“, „tvrđenje ekipe“ – sve je krenulo tu. „Park Side Killers“ je bilo ime njegove ekipe, bande iz zapadne Filadelfije, a „PSK“ je otad deo rep istorije. Na samom početku mi još čujemo da je „P – za ljude koji ne razumeju kako je jedan ortak iz kraja postao čovek, S – za to što vrištimo, jer nas Skuli jednog po jednog izbacuje, K – za to što njegov DJ grebe ploče“ (kuttin). Ta šifra, i celo njeno značenje van te pesme – je osnov savremene kulture mladih u kapitalističkim gradskim sredinama.  Ulično odrastanje, eliminacija konkurenata (simbolička ili realna), muzika i vrednost muzike u celom procesu, to je to – “u toku odrastanja na asfaltu radničkog naselja“. I naravno – „ljudi se uvek pitaju šta to znači koji kurac“.

Pitanje radničke klase, proleterskog porekla itd – u američkom repu bilo je automatski vezano za pitanje rase. Biti “crnac” u Americi je u 90% slucajeva znacilo biti niskoobrazovani radnik, sklon opijanju raznim supstancama, tučama, incidentima, ispadima, skitanju – svemu onome što je vekovima karakterisalo slojeve društva na dnu lestvice. I doprinos upravo tih slojeva modernoj pop muzici, modernoj pop kulturi (modi i muzici) je nemerljiv. Samim tim – u pop kulturi modernog doba (od ’80-ih naovamo) imamo posla sa idejama i običajima upravog tog sloja ljudi koji ne žele da budu puko oruđe u rukama šefova, vreće za iživljavanje policije, koji žele da se provedu, da sijaju sjajem klasa koje se stavljaju “iznad njih”, koji žele da prevaziđu uslove u kojima su živeli i oni i njihovi prethodnici. U svim tim žanrovima koji se pojavljuju kroz poslednjih 20 godina (predvođenih hip-hop kulturom) imamo posla sa mladim ljudima poreklom iz nižih socijalnih slojeva koji se bore za vidljivost pripovedajući o svojim doživljajima klasnog raslojavanja, seksualnim pitanjima, međupolnim pitanjima, odnosa prema zakonu, pitanjima svakodnevnice, stila, slobodnog vremena itd. 

Pitanje radničke klase u Srbiji, pak – kompleksno je razmatrati. Pre svega jer je vrh SFRJ (nominalno i deklarativno – “država radnika i radnica”) vodila ne baš doslednu politiku prema sopstvenoj radničkoj klasi. Takva vrsta odnosa je rezultirala raspadom države koja se od ideje “Bratstva i jedinstva” krvavim bratoubilačkim ratom raspala na 6 ili 7 kolonijalnih jedinica u kojem narodi koji žive na ovim prostorima nisu u prilici da utiču na sopstvenu sudbinu. Dalja posledica te situacije je ta da se ti narodi i dan-danas optužuju međusobno za loše stanje u svojim matičnim državama, u nemogućnosti da artikulišu političku alternativu koja bi pokušala da se ova situacija prevaziđe na jedini održiv način – zajednički.

Tu treba stati i napraviti određenu vrstu reza, jer može da se tvrdi da je socijalistička birokratija vodila decenijama diskretan ili manje diskretan rat protiv sopstvene radničke klase, a posebno protiv njene problematične omladine (narkomana, asocijalnih elemenata, navijača, ljudi u kriminalu), istovremeno koristeći sekcije te omladine za svoje društvene i političke ciljeve. Jugoslovenska Služba Državne Bezbednosti je tokom krize šezdesetih, posle otvaranja granica, sa emigrantima sa područja Jugoslavije slala i razne “problematične omladince” koji su pratili raznorazne “antinarodne elemente” i neretko ih ubijali ili ucenjivali za informacije, imovinu itd. Politički vrh SFRJ je tako dve muve ubio jednim udarcem, ako ne i tri:

- nezaposleni višak poslao u zemlje Zapada
- sa nezaposlenim viškom poslao i one koji nisu želeli da žive u jugoslovenskom socijalizmu, iz ideoloških razloga i koji bi možda u perspektivi u zemlji pravili probleme
- a sa svima njima i jedan tanak sloj potencionalno opasnih proleterskih renegata Zemuna, Novog Beograda, Voždovca koji su po glavnom gradu federacije vikendima pravili velike probleme

Taj politički poduhvat je nakon dve decenije u zemljama kao što su Nemačka, Italija, Švedska, Belgija, Holandija itd. stvorio duboke korene jugoslovenske kriminalne emigracije, dominantno iz Beograda, Prištine, Splita, Skoplja i Sarajeva. No, nisu se svi odlučili za taj put zlatara, banki, prevara i ubistava srpskih, hrvatskih i albanskih nacionalista za potrebe državnog vrha. Dobar deo je ostao u zemlji, i tokom sedamdesetih počeo da se gomila po jeftinijim stajanjima iza golova, na stadionima. To je bio relativno paralelan trend sa onim na Zapadu, kada je radnička klasa dominantno počela da dolazi na fudbal ne toliko da bi pratila taj i taj klub, koliko da bi predstavila sebe i svoju društvenu moć koja je bila u frapantnom opadanju nakon dešavanja 1968. Naravno, grb i boja tog i tog kluba su bili mobilizacioni simbol, ali prava motivacija je bila samopromocija i dokazivanje sebi i drugima da “smo tu, da postojimo”. Navijački pokret SFRJ bio je vezan za pravi mali šik koji je navijačka subkultura emitovala o sebi iz centara kakvi su bili Engleska, Italija i Holandija. Savremeni fudbalski huliganizam je par-ekselans fenomen najuže moguće vezan za savremenu svetsku radničku klasu, budući da maltene nema dela planete gde je fudbal ostvario neku popularnost, a da tamo nije bilo problema vezanih za huliganizam – od Južne Amerike do Afrike. Kako kaže jedan dokument:

“Stadioni su sve više bili povezivani sa mestima gde tuče mogu neometano da se dešavaju. U ovom periodu (šezdesete i sedamdesete) fudbalski huliganizam je počeo da poprima manje-više koherentnu strukturu koju ima danas, a to je vikend aktivnost nezaposlenih, radničke klase i niže srednje klase. Previše ovih grupa je nastalo iz javnih stambenih blokova gradova zapadne Evrope, koji su bili prepuni nezaposlenih, poluzaposlenih, emigranata, niskokvalifikovane radne snage, preprodavaca itd. Ovi ljudi su svoj kulturni i društveni identitet vezivali za fudbalski klub i za grupu sa kojom su delili privrženost klubu. Široka povezivanja koja su stvorena između mladih ljudi vikendima nastala su iza golova, gde su karte bile najjeftinije, sve do danas. Ovo, između ostalog, je dovelo do jako lokalnog osećaja da identitet grupe i simbola mora biti branjen od bilo koga drugog. Rezultat su bile nacionalne i internacionalne mreže rivalskih bandi i masovnih tuča na stadionima i oko stadiona vikendom”.

Hajduk - Partizan, 1968

Ovo, kao što nam je poznato – nije zaobišlo bivšu Jugoslaviju i tokom osamdesetih su navijačke grupe po SFRJ nicale u svakom većem gradu koji je bio u prvoj fudbalskoj ligi, a najveći klubovi su svoja “militantna jezgra” dobili i početkom sedamdesetih. Veliki problem društvene istoriografije SFRJ jeste praktično nepostojeći odnos prema omladinskim subkulturama, posebno tesnim vezama na relaciji radnička klasa-subkultura-nasilje. Birokratski vrh SFRJ se, kao i svaka “normalna” država trudila da i sebe i građane uveri da je ona jedina koja putem aparata represije ima monopol na silu, iako su turbulentni društveni procesi štancovali subjekte koje nikakve “građanske norme” nisu sprečavale da se nasiljem služe vrlo često. Jedan od suštinskih problema je, čini nam se, to što je nominalno socijalistički vrh države Nasilje kao takvo stigmatizovao na isti način na koji su to radile građanske demokratije zapada, iako je, sada to znamo, to malo čudno ako je u pitanju država porinuta na teoriji koja se uvek trudila da nasilje kontekstualizuje, razradi ga i razume ga u aktuelnom društvenom trenutku. Nominalno, makar – SFRJ je bila država postavljena na marksističkim principima, sve do principa oružane narodne pobune koja svakako nije akt nenasilja. Ipak, ista SFRJ (državni vrh) se nije libila da sve veće sekcije populacije koje su makar i malo flertovali sa nasiljem naziva, stigmatizuje i demonizuje raznim terminima. 

U šturoj i naivnoj istoriografiji subkultura na području SFRJ, pominju se “silosi” kao dodatak “rokerima”, “šminkerima” i “hipicima”. “Silosi” su, prema svemu sudeći, najbliže ono što se zadnjih dvadeset godina u Srbiji makar zove “dizelašima” ili “šabanima” (iako je “šaban” pojam jako labave i klizave etimologije i upotrebe). “Silosi” su bili upravo taj otpad radničke klase koji se formirao sredinom sedamdesetih po gradovima, “eksplicitno sklon nasilju”. Prema jako uskim opisima i analizama, “silosi” su imali opasan problem sa rokerima i hipicima zbog dugih kosa, ali i ostalih kulturnih oznaka. Takođe, “silosi” su bili i element na ivicama sitnog kriminala, dilovanja i preprodavanja i nije možda prenapeto tvrditi da je ova društvena subkultura dala bazu za dalje razvoje na teritoriji SFRJ u tom pravcu. “Šminkeri”, sa druge strane, su bili kompleksniji fenomen – oni su bili sastavljeni od najraznorodnijih grupa, ali grupa dominantno van porodica radničke klase, dakle vojno-policijska birokratija, političko-privredna birokratija, profesori, ugledni lekari, šefovi itd. Vremenom, u tabor “šminkera” upadaju i omladinci koji manje ili više žive u “sivoj zoni”, ali i jedan deo omladine radničke klase koji je prosto hteo da “izgleda lepo i skupo”. Bez obzira na svoje “više” društveno poreklo, “šminkeri” se naspram “rokera” i “hipika” postavljaju kao omladinska grupa koja se služi nasiljem, koje ne zanima “politika” i “važna društvena pitanja”, koje ne zanima rok kultura (barem ne dominantno), kao grupa koju pre svega zanima sport, kao i to da “pravi sranja”, ne radi puno i “izgleda skupo”. U nekom logičnom momentu, makar u Beogradu “silosi” i “šminkeri” dolaze u kontakt na stadionima, barem onaj deo “šminkera” koje nije zanimalo sedenje za zapadu stadiona sa očevim prijateljima, već urlanje i zajebavanje murije na severu ili jugu. Kroz odnos konflikta i saradnje, “silosi” su od “šminkera" učili kako da budu šlifovaniji, manje sirovi, otvoreniji prema ženama, stilizovaniji, jednom rečju “namazaniji”, dok su za to “razmenjivali” umeće u tučama, krađama, džeparenjima za sve one momke koji su želeli da napuste svoje porodične SFRJ domove i žive na relacijama Beograd-Milano-Frankfurt-Amsterdam-Beograd, gde su se ugledali na svoje pandane na Zapadu, i te stilove donosili na ulice Jugoslavije. ("The first steps towards organized support of a club in Yugoslavia are connected to 1982- 83. This is when a few Red Star fans from Belgrade began writing to fans in Italy where this movement for organized ultra-support already caught strong roots. We were obtaining addresses and starting to exchange pictures with other fans across Italy, wishing for the alike to take place here in Serbia.") 

Prirodno, ove široke koalicije omladinaca po gradovima SFRJ koji su definitivno raskrstili i sa idejama učešća u SKJ, i sa idejama školovanja-diplome-porodice, i sa idejama poštovanja ustave “samoupravne zajednice” su bile onoliko potisnute van centra javnosti koliko su mogle da bude, SFRJ se na sve načine trudila da postojanje tih grupa obriše iz društvenog života. Naravno, kako je stvar olabavljivala i raspad federacije bio izvestan, popustila je ta kontrola, ali i sredinom osamdesetih taj sloj je narastao problematičnom progresijom i novinski izveštaji i emisije o omladinskim devijantnim grupama postali su sve učestaliji. Uz filmove o različitim sferama van-zakonskog funkcionisanja, od "Kuma" sve do "Ratnika Podzemlja" ("Warriors") - polako ali sigurno je ova priča dobijala jasne ideološke obrise. "Kosa" se više nije presnimavala sa kasete na kasetu.

Kada pričamo o tom ratu državne birokratije protiv posledica njihove sopstvene politike, treba reći da je do 1991-e on je bio donekle pod kontrolom (zbog same postavke SFRJ kao “socijalističke”), ali uvođenjem tržišta, višepartijskog sistema, promovisanjem nacionalizma na svim nivoima, agresivnom privatizacijom i ukidanjem sistema društvene pomoći, taj rat je počeo da se vodi otvoreno. Doduše, desio se jedan bitan korak za radničku klasu pojavom tržišta– a to je taj da se narodna muzika (“turbo-folk”) postavio kao društveno dominantan žanr koji je preuzeo estradu, na opšte zgražavanje novootkrivenih, post-socijalističkih liberala koji su bili uvereni da se to sluša “samo u Šumadiji”. Pomalo paradoksalno, ali tek je pad državne kontrole kulturne ponude oslobodio prostor za otvorenu dominaciju žanra koji je bio personifikacija kulturnog ukusa radničke klase – turbo-folka, a tokom devedesetih i domaće varijante eurodance-a.

E sad, nakon ove ne baš male digresije, možemo da se vratimo na pitanje odnosa hip-hopa na lokalnom nivou i društvene dimanike nakon 1991. jer možda se pitate “ok, a gde je tu mesto za domaći hip-hop ?”. Pa, takođe na Ulici, među “socijalom”.

Dominantno među tim ljudima.

Kada se pojavio među Srbima, sa grupama kao Who Is The Best, Robin Hood, 187, Sunshine, Straight Jackin, C YA, Gru-om i mnogim drugim, socijalni kompas domaćeg repa bio je često dezorijentisan. Ne uvek, ali često. Dezorijentisan u tom smislu da je dosta stavova koji su zujali kroz pesme bilo preuzeto iz propagande viših klasa u to vreme – problem sa izbeglicama, “lakim devojkama-sponzorušama”, prema ljudima koji su slušali narodnjake i-ili dance, došljacima u Beograd, Ciganima, režimom Slobodana Miloševića itd. Prosto, Ulica tu nije bio totalitet koji se posmatrao u celom svom opsegu, već su se selektivno izvlačile pojave koje su se kritikovale sa moralističkih pozicija, uglavnom. Samo Gruovo pitanje “Da li imaš pravo da nekom oduzmeš život” (upereno na pucanje na ulici sredinom ’90-ih) je nepotrebno pitanje, pitanje na koje nema ko da odgovori. Onaj ko ga sluša i kaže “e pa da, ovo je baš super pitanje, on je baš savestan” – on ionako neće nikad povlačiti ikakve obarače, a onaj koji povlači obarače će reći “šta bre kenja ovaj ?”. To je, svakako, odraz jednog vremena u kome smo žestoko bili pod pritiskom i da budemo “nacionalno odgovorni Srbi” (da ratujemo kad treba za državu i da ne postavljamo suvišna pitanja) i da budemo “moralno ispravni građani” (da se pitamo da li imamo pravo da nekom uzmemo život, da li je u redu da devojka prodaje svoje telo u korist parfema i kola, da li je u redu slušati narodnjake, biti Ciganin ili smrdeti u prevozu, da li je u redu imati naglasak, da li je u redu ne ići u školu, da li je u redu ne poznavati gramatiku itd.). Takođe, simptomatično je i učešće Grua i Kize iz Robin Hooda u numeri “Svi u napad” koja je korištena kao propaganda za proteste 1996-e koji nisu bili ništa drugo do najobičnija političarska manipulacija teškom situacijom u kojoj se našla zemlja nakon rasturanja SFRJ. Ekipa koja se još pojavljuje u numeri je: bendovi Beverly Hills, Dža ili Bu, Oružijem protivu otmičara, Familija, Direktori a svoj recital ima i Rade Šerbedžija (!).

Istina, bilo je i drugih stavova. Kroz numere kao što su “Gangster” grupe Robin Hood, “Shana-vala-va” CYA-e, “Kokane” Sunshine-a i “Straight Gangsterism” grupe Straight Jackin – imali smo slike onog dela omladine koji je svoju samoupravnost pokušao da re-izbori kroz akcije “sa one strane zakona”. Naravno, moglo se primetiti da i u slučaju Sunshine-a i u slučaju Straight Jackin-a na kraju spota postoji poruka kao što je “Stop nasilju”, ali nije bilo trunke sumnje da su te numere predstavljale svoje vreme, ideje svog vremena i njihove aktere. I, što se dela nas tiče, tu nema nikakvih problema. Takođe, filmovi “Rane” Srđana Dragojevića i “Do Koske” Slobodana Skerlića su možda do sad jedini balkanski hip-hop filmovi, socijalne drame rađene u zlatno doba eksplozije omladinskog hedonizma devedesetih koji su se trudili, uspešno ili ne, da sa što manje moralisanja i “poruka” ulete u vrtlog mladića sa zlatom i pištoljima, simbolima deklasiranog proleterijata u kasnom kapitalizmu.

Međutim, konkretnije i dublje klasno-društveno pitanje u domaćem repu kreće da se razrađuje tek nakon što je sa neba nestao težak i mistificirajući oblak 5. oktobra, a sa njim i gomila lažnih dilema koje je on izbacivao.

Taj oblak je bio potreban da ode jer je taj oblak SPS-a, Miloševića itd. stavljao kapak na razmatranje svakog bitnog pitanja, što se odnosilo i na domaći rep, koji je u suštini samo ponavljao zabune svakog prosečnog građanina i, uz izuzetke, bauljao u mulju tog tegobnog vremena. Pojavom izvođača kao što su Prti Bee Gee i Juice pa i VIP (donekle), klupko se odjednom odvilo vrlo radikalno, a sve tegobne zabune devedesetih je preuzeo Beogradski Sindikat koji je na njihovim osnovama izgradio neslućenu popularnost. Pucačko-narkomanski hedonizam i omladinska sirova snaga rima koje su 93FU i Prti Bee Gee uobličili i iscrtali na izlasku iz devete, poslednje decenije XX veka je bilo ubedljivo najveće blago koje je radnička omladina u Srbiji mogla da nasledi iz tog doba, ali i ne samo srpska budući na panbalkansku popularnost i Juice-a i Prti Bee Gee-a, daleko van granica Srbije, kako u ex-YU, tako i u jugo-dijaspori.