Hip-hop kao lokalno glasilo srpske radničke klase (deo I)

“Od 70-ih do sredine 80-ih je u battle/represent poetiku unešeno mnogo motiva, ali su sigurno najznačajniji materijalistički. MC-jevi su, naime, u svom razmetanju uglavnom počeli da fetišizuju novac, da nabacuju nazive skupih robnih marki odeće, obuće, automobila, pića - sve ono što su u stvarnom životu želeli da poseduju i njihovi slušaoci, uglavnom obojena omladina iz porodica niže i niže srednje klase.

Rap su, jednostavno, radili mladi za mlade koji su, svi skupa, bili višestruko frustrirani i gladni zadovoljstava i moći, odnosno željni veoma jednostavno shvaćenog dobrog života. Tako je rap već u svojim ranim danima istovremeno počeo da se razvija i u smeru sredstva za individualnu afirmaciju i u smeru sredstva za razotkrivanje i tematizovanje kolektivnih želja iz perspektive pojedinca.”

Svaka budala danas zna, ako je pitate „šta je rep“ da je rep ili hip-hop načelno, muzika ulice.

Svaka ozbiljnija analiza fenomena hip-hop kulture bi morala da pođe od centralnog pojma „kulture ulice“. Dakle, ne ni od teme bunta, ne ni od teme 'mladih ljudi', ne ni od teme poetičnosti itd. 
Ali kad bi neko postavio podpitanje „okej, a šta misliš kada kažeš –ulica- ?“, tu već može da dođe do problema, jer realno je reći da je „Ulica“ ne baš najjasniji pojam. Takodje, pravi odnos stvari i situacija na toj „ulici“ mi ne možemo da znamo ukoliko ne znamo šta je „Ulica“ uopšteno. Šta je ta „socijala“ o kojoj je reč još od kraja '90-ih naovamo? Ko su ti ljudi, odakle dolaze, šta žele itd. Ove teme su mi se snažno nametnule nakon što sam pre izvesnog vremena naleteo na numeru „Rep radničkog naselja“ koju su spojili Mlata i Cobran iz grupe Sick Touch i Arafat, Čokomiš, Stefan i Sever iz Black Ring Crew-a sa Karaburme plus Čoda Optimus. Pre toga, pojavila se „U jee“ koju je uradio Čoda, u julu prošle godine, pre toga u januaru „Bratstvo i jedinstvo“ isto BRC itd. 

Tu sad već ozbiljno postoji jedna linija kojoj treba posvetiti dužnju pažnju, jedna idejna ili ideološka linija oko koje, narodski rečeno, treba zbiti redove. To je linija u kojoj rep kreće samosvesno i otvoreno da priča o svojim društvenim korenima, svojim načinima i ciljevima - na sebi svojstven način. Misli se na to da je domaćem repu trebalo neko vreme da dođe do određene samosvesti i samospoznaje, do momenta kada će bez ustručavanja progovoriti  o onim temama na kojima su ljudi kao Olja Bećković, Vanja Bulić, Olivera Kovačević i Nataša Miljković napravili svoje karijere.

_____________

Društveno-politička svest prvog talasa repa u Srbiji (1993-2001) bila je štura i zbunjena zbog toga što je tadašnji društveni kontekst bio štur i zbunjen. Terali su vas da se opredelite ili za Srbe ili za „one druge“, za „Srbiju“ ili „za zapad“, za „Slobu“ ili „opoziciju“ itd. Neke od tih podela su aktuelne i dan danas, ali neke je istorija čini se pokopala. Ratovalo se, pucalo se – onda je sve stalo, a ništa se nije rešilo. Samo se na siromaštvo moglo sigurno računati. Onda je bio kratkotrajan predah i uzlet ekonomski inspirisan počecima velikih privatizacija (1992-1998), a onda je udarila kosovska kriza, bombardovanje i pad Miloševićevog režima, sve to u roku od dve godine. Onda je opet usledio određen pomak na vetru opšte rasprodaje državne imovine, onda je ubijen Đinđić, onda je još malo prodavano sve do 2008-e kad je nastupila svetska recesija u ekonomiji i kad sadašnji režim više nema šta da proda, a sopstvenu industriju ni nemamo. Zatvorena slavina i opet samo na siromaštvo može da se računa. 
Tako izgleda ovih 20 godina u par redova, a u međuvremenu je na ovim prostorima između 4 i 5 miliona ljudi koji pokušavaju da sastave kraj sa krajem i održe se na površini.

Omladina kao omladina, manipulisalo se njom i manipulisaće se njom. Manipulisaće se željom da se živi bolje, da se ima perspektiva, da se živi u državi koja neće pare prvo slati na službena kola, putovanja, montirane tendere, crkvu i policiju već koja će pare koristiti da ljudima u državi omogući posao, zdravstvenu zaštitu, prevoz, parkove, bazene, bioskope itd.

To što je američka država osamdesetih godina prošlog veka radila obojenim manjinama i uopšte donjim slojevima društva je rezultiralo raznim kulturnim revolucijama house muzike, techno muzike, hip-hop muzike – koja je svaka na svoj način odgovarala na represivne društvene uslove i protiv njih se borila – stilom i plesom. Pitanje „pa hoće li ih stil i ples osloboditi“ bilo bi u ovom slučaju promašeno pitanje jer su i oni sami znali da neće, samo u tom momentu nisu imali šta pametnije da rade.

Problemi u „samoupravnoj socijalističkoj zajednici jugoslovenskih naroda“ nisu bili tako lako uočljivi jer je upravo ta sintagma „bratstva i jedinstva“ pokrivala sve probleme koji su tinjali u toj državi, posebno one na liniji radnici/omladina – vlast. U našem slučaju, u toj državi koja je bila formalno „narodna država“, nije se smelo dozvoliti da se društveni problemi izazvani nebrigom otrgnu kontroli, jer bi to onda bio veliki problem za funkcionisanje celog sistema. Ipak, otkad smo 1991. vratili sat na kapitalizam, parlamentarnu demokratiju i privatno vlasništvo – problemi donjih slojeva (posebno omladinskih donjih slojeva, što je oko 70% omladine u Srbiji) počinju da se prelivaju i razvijaju sopstvenom logikom jer više nije bilo države koja se starala o školovanju, zdravstvu, kulturi, slobodnom vremenu, putovanjima itd. Svako je počeo svoju trku za sebe, što u inostranstvu, što u „sivoj društvenoj zoni“, što na ulici, što u sportu itd.

I dosta dugo, u toj trci za sebe, mnogi ljudi se nisu snalazili. Po pravilu, što si bio stariji, bilo ti je znatno teže da se saživiš sa novonastalim uslovima. Takođe, usled specifične promaje građanskog morala koja je produvavala odgojem u SFRJ, početkom '90-ih je taj opštedruštveni raspad mnoge zatekao sa pitanjima „Šta je ovo-kako ćemo sad-jel' ovo kraj svega?“, do momenta kada je dobar deo radničke klase krenuo da se solidariše sa višim slojevima kukumavkama o tome kako „pošten rad više ne može da se naplati, džabe sam se školovao kad sam plaćen isto kao i neki kopač kanala“ itd. Činjenica nepobitna je ta da se društvo oštro podelilo na one koji su imali političke veze i uspeli da ih unovče i ogroman ostatak koji je bio opljačkan za godinu i po dana. Ali, jedan deo tog ostatka koji je prigrlio filozofiju betona i kulturu preživljavanja (koji nije bio dovoljno star da pamti dane socijalne brige države) nije imao na šta da se žali – sva je prilika da ako si odrastao u zadnjoj deceniji socijalizma (u ‘80-im) nisi imao što-šta lepo da upamtiš, za razliku od slavnih '60-ih i '70-ih godina ex-YU socijalizma. U tom delikatnom istorijskom trenutku kalio se određeni nekima surov, nekima bliži, nekima opasan survivalistički "gradski duh", koji je dao svaki grad koji je morao da se nosi sa ekonomskim i socijalnim iskušenjima pred kraj XX veka.

 Onda kada je definitivno proglašen „kraj perspektive“ u ovoj zemlji, kad je oko 300 000 ljudi podnelo zahteve za napuštanje zemlje i premestilo se u „civilizovanije zemlje“ – tada je ovaj lonac krenuo da ključa.  

Ako napravimo paralelu sa crncima, videćemo da je kod njih taj odnos, ta priča o „Poreklu“ (know where I'm comin from) jedan jako bitan momenat, narativ, priča. Poreklo – (kako klasno, rasno, tako i geografsko - neretko su ova 3 spojena) je ono što je, u komunikaciji sa ostalima i sa „spoljašnjim svetom“, garantovalo za vas. Način na koji obrađujete i ispostavljate priču o svom Poreklu (uticajima, okolini, idejama koje su oko vas, oznakama) – je vaša umetnička lična karta, rep lična karta. Ako primera radi brzo premotamo u sredinu '80-ih i setimo se velike ličnosti kakva je bio Schooly D iz radničke i crncima krcate zapadne Filadelfije – videćemo da je pitanje lokala-lokacije eksplodiralo tada kada je  Schooly D zapravo prvi izbacio šifre sa ulice, onog dela populacije koji je bio ostavljen sebi na staranje. Šifrovan jezik, sleng, lokalne priče o drogi, lakim ženama, prepadanju običnog sveta, kolima – Skuli je sve to ležerno svezao u vrećicu i bacio pred nas. „Tvrđenje kraja“, „tvrđenje ekipe“ – sve je krenulo tu. „Park Side Killers“ je bilo ime njegove ekipe, bande iz zapadne Filadelfije, a „PSK“ je otad deo rep istorije. Na samom početku mi još čujemo da je „P – za ljude koji ne razumeju kako je jedan ortak iz kraja postao čovek, S – za to što vrištimo, jer nas Skuli jednog po jednog izbacuje, K – za to što njegov DJ grebe ploče“ (kuttin). Ta šifra, i celo njeno značenje van te pesme – je osnov savremene kulture mladih u kapitalističkim gradskim sredinama.  Ulično odrastanje, eliminacija konkurenata (simbolička ili realna), muzika i vrednost muzike u celom procesu, to je to – “u toku odrastanja na asfaltu radničkog naselja“. I naravno – „ljudi se uvek pitaju šta to znači koji kurac“.

Pitanje radničke klase, proleterskog porekla itd – u američkom repu bilo je automatski vezano za pitanje rase. Biti “crnac” u Americi je u 90% slucajeva znacilo biti niskoobrazovani radnik, sklon opijanju raznim supstancama, tučama, incidentima, ispadima, skitanju – svemu onome što je vekovima karakterisalo slojeve društva na dnu lestvice. I doprinos upravo tih slojeva modernoj pop muzici, modernoj pop kulturi (modi i muzici) je nemerljiv. Samim tim – u pop kulturi modernog doba (od ’80-ih naovamo) imamo posla sa idejama i običajima upravog tog sloja ljudi koji ne žele da budu puko oruđe u rukama šefova, vreće za iživljavanje policije, koji žele da se provedu, da sijaju sjajem klasa koje se stavljaju “iznad njih”, koji žele da prevaziđu uslove u kojima su živeli i oni i njihovi prethodnici. U svim tim žanrovima koji se pojavljuju kroz poslednjih 20 godina (predvođenih hip-hop kulturom) imamo posla sa mladim ljudima poreklom iz nižih socijalnih slojeva koji se bore za vidljivost pripovedajući o svojim doživljajima klasnog raslojavanja, seksualnim pitanjima, međupolnim pitanjima, odnosa prema zakonu, pitanjima svakodnevnice, stila, slobodnog vremena itd. 

Pitanje radničke klase u Srbiji, pak – kompleksno je razmatrati. Pre svega jer je vrh SFRJ (nominalno i deklarativno – “država radnika i radnica”) vodila ne baš doslednu politiku prema sopstvenoj radničkoj klasi. Takva vrsta odnosa je rezultirala raspadom države koja se od ideje “Bratstva i jedinstva” krvavim bratoubilačkim ratom raspala na 6 ili 7 kolonijalnih jedinica u kojem narodi koji žive na ovim prostorima nisu u prilici da utiču na sopstvenu sudbinu. Dalja posledica te situacije je ta da se ti narodi i dan-danas optužuju međusobno za loše stanje u svojim matičnim državama, u nemogućnosti da artikulišu političku alternativu koja bi pokušala da se ova situacija prevaziđe na jedini održiv način – zajednički.

Tu treba stati i napraviti određenu vrstu reza, jer može da se tvrdi da je socijalistička birokratija vodila decenijama diskretan ili manje diskretan rat protiv sopstvene radničke klase, a posebno protiv njene problematične omladine (narkomana, asocijalnih elemenata, navijača, ljudi u kriminalu), istovremeno koristeći sekcije te omladine za svoje društvene i političke ciljeve. Jugoslovenska Služba Državne Bezbednosti je tokom krize šezdesetih, posle otvaranja granica, sa emigrantima sa područja Jugoslavije slala i razne “problematične omladince” koji su pratili raznorazne “antinarodne elemente” i neretko ih ubijali ili ucenjivali za informacije, imovinu itd. Politički vrh SFRJ je tako dve muve ubio jednim udarcem, ako ne i tri:

- nezaposleni višak poslao u zemlje Zapada
- sa nezaposlenim viškom poslao i one koji nisu želeli da žive u jugoslovenskom socijalizmu, iz ideoloških razloga i koji bi možda u perspektivi u zemlji pravili probleme
- a sa svima njima i jedan tanak sloj potencionalno opasnih proleterskih renegata Zemuna, Novog Beograda, Voždovca koji su po glavnom gradu federacije vikendima pravili velike probleme

Taj politički poduhvat je nakon dve decenije u zemljama kao što su Nemačka, Italija, Švedska, Belgija, Holandija itd. stvorio duboke korene jugoslovenske kriminalne emigracije, dominantno iz Beograda, Prištine, Splita, Skoplja i Sarajeva. No, nisu se svi odlučili za taj put zlatara, banki, prevara i ubistava srpskih, hrvatskih i albanskih nacionalista za potrebe državnog vrha. Dobar deo je ostao u zemlji, i tokom sedamdesetih počeo da se gomila po jeftinijim stajanjima iza golova, na stadionima. To je bio relativno paralelan trend sa onim na Zapadu, kada je radnička klasa dominantno počela da dolazi na fudbal ne toliko da bi pratila taj i taj klub, koliko da bi predstavila sebe i svoju društvenu moć koja je bila u frapantnom opadanju nakon dešavanja 1968. Naravno, grb i boja tog i tog kluba su bili mobilizacioni simbol, ali prava motivacija je bila samopromocija i dokazivanje sebi i drugima da “smo tu, da postojimo”. Navijački pokret SFRJ bio je vezan za pravi mali šik koji je navijačka subkultura emitovala o sebi iz centara kakvi su bili Engleska, Italija i Holandija. Savremeni fudbalski huliganizam je par-ekselans fenomen najuže moguće vezan za savremenu svetsku radničku klasu, budući da maltene nema dela planete gde je fudbal ostvario neku popularnost, a da tamo nije bilo problema vezanih za huliganizam – od Južne Amerike do Afrike. Kako kaže jedan dokument:

“Stadioni su sve više bili povezivani sa mestima gde tuče mogu neometano da se dešavaju. U ovom periodu (šezdesete i sedamdesete) fudbalski huliganizam je počeo da poprima manje-više koherentnu strukturu koju ima danas, a to je vikend aktivnost nezaposlenih, radničke klase i niže srednje klase. Previše ovih grupa je nastalo iz javnih stambenih blokova gradova zapadne Evrope, koji su bili prepuni nezaposlenih, poluzaposlenih, emigranata, niskokvalifikovane radne snage, preprodavaca itd. Ovi ljudi su svoj kulturni i društveni identitet vezivali za fudbalski klub i za grupu sa kojom su delili privrženost klubu. Široka povezivanja koja su stvorena između mladih ljudi vikendima nastala su iza golova, gde su karte bile najjeftinije, sve do danas. Ovo, između ostalog, je dovelo do jako lokalnog osećaja da identitet grupe i simbola mora biti branjen od bilo koga drugog. Rezultat su bile nacionalne i internacionalne mreže rivalskih bandi i masovnih tuča na stadionima i oko stadiona vikendom”.

Hajduk - Partizan, 1968

Ovo, kao što nam je poznato – nije zaobišlo bivšu Jugoslaviju i tokom osamdesetih su navijačke grupe po SFRJ nicale u svakom većem gradu koji je bio u prvoj fudbalskoj ligi, a najveći klubovi su svoja “militantna jezgra” dobili i početkom sedamdesetih. Veliki problem društvene istoriografije SFRJ jeste praktično nepostojeći odnos prema omladinskim subkulturama, posebno tesnim vezama na relaciji radnička klasa-subkultura-nasilje. Birokratski vrh SFRJ se, kao i svaka “normalna” država trudila da i sebe i građane uveri da je ona jedina koja putem aparata represije ima monopol na silu, iako su turbulentni društveni procesi štancovali subjekte koje nikakve “građanske norme” nisu sprečavale da se nasiljem služe vrlo često. Jedan od suštinskih problema je, čini nam se, to što je nominalno socijalistički vrh države Nasilje kao takvo stigmatizovao na isti način na koji su to radile građanske demokratije zapada, iako je, sada to znamo, to malo čudno ako je u pitanju država porinuta na teoriji koja se uvek trudila da nasilje kontekstualizuje, razradi ga i razume ga u aktuelnom društvenom trenutku. Nominalno, makar – SFRJ je bila država postavljena na marksističkim principima, sve do principa oružane narodne pobune koja svakako nije akt nenasilja. Ipak, ista SFRJ (državni vrh) se nije libila da sve veće sekcije populacije koje su makar i malo flertovali sa nasiljem naziva, stigmatizuje i demonizuje raznim terminima. 

U šturoj i naivnoj istoriografiji subkultura na području SFRJ, pominju se “silosi” kao dodatak “rokerima”, “šminkerima” i “hipicima”. “Silosi” su, prema svemu sudeći, najbliže ono što se zadnjih dvadeset godina u Srbiji makar zove “dizelašima” ili “šabanima” (iako je “šaban” pojam jako labave i klizave etimologije i upotrebe). “Silosi” su bili upravo taj otpad radničke klase koji se formirao sredinom sedamdesetih po gradovima, “eksplicitno sklon nasilju”. Prema jako uskim opisima i analizama, “silosi” su imali opasan problem sa rokerima i hipicima zbog dugih kosa, ali i ostalih kulturnih oznaka. Takođe, “silosi” su bili i element na ivicama sitnog kriminala, dilovanja i preprodavanja i nije možda prenapeto tvrditi da je ova društvena subkultura dala bazu za dalje razvoje na teritoriji SFRJ u tom pravcu. “Šminkeri”, sa druge strane, su bili kompleksniji fenomen – oni su bili sastavljeni od najraznorodnijih grupa, ali grupa dominantno van porodica radničke klase, dakle vojno-policijska birokratija, političko-privredna birokratija, profesori, ugledni lekari, šefovi itd. Vremenom, u tabor “šminkera” upadaju i omladinci koji manje ili više žive u “sivoj zoni”, ali i jedan deo omladine radničke klase koji je prosto hteo da “izgleda lepo i skupo”. Bez obzira na svoje “više” društveno poreklo, “šminkeri” se naspram “rokera” i “hipika” postavljaju kao omladinska grupa koja se služi nasiljem, koje ne zanima “politika” i “važna društvena pitanja”, koje ne zanima rok kultura (barem ne dominantno), kao grupa koju pre svega zanima sport, kao i to da “pravi sranja”, ne radi puno i “izgleda skupo”. U nekom logičnom momentu, makar u Beogradu “silosi” i “šminkeri” dolaze u kontakt na stadionima, barem onaj deo “šminkera” koje nije zanimalo sedenje za zapadu stadiona sa očevim prijateljima, već urlanje i zajebavanje murije na severu ili jugu. Kroz odnos konflikta i saradnje, “silosi” su od “šminkera" učili kako da budu šlifovaniji, manje sirovi, otvoreniji prema ženama, stilizovaniji, jednom rečju “namazaniji”, dok su za to “razmenjivali” umeće u tučama, krađama, džeparenjima za sve one momke koji su želeli da napuste svoje porodične SFRJ domove i žive na relacijama Beograd-Milano-Frankfurt-Amsterdam-Beograd, gde su se ugledali na svoje pandane na Zapadu, i te stilove donosili na ulice Jugoslavije. ("The first steps towards organized support of a club in Yugoslavia are connected to 1982- 83. This is when a few Red Star fans from Belgrade began writing to fans in Italy where this movement for organized ultra-support already caught strong roots. We were obtaining addresses and starting to exchange pictures with other fans across Italy, wishing for the alike to take place here in Serbia.") 

Prirodno, ove široke koalicije omladinaca po gradovima SFRJ koji su definitivno raskrstili i sa idejama učešća u SKJ, i sa idejama školovanja-diplome-porodice, i sa idejama poštovanja ustave “samoupravne zajednice” su bile onoliko potisnute van centra javnosti koliko su mogle da bude, SFRJ se na sve načine trudila da postojanje tih grupa obriše iz društvenog života. Naravno, kako je stvar olabavljivala i raspad federacije bio izvestan, popustila je ta kontrola, ali i sredinom osamdesetih taj sloj je narastao problematičnom progresijom i novinski izveštaji i emisije o omladinskim devijantnim grupama postali su sve učestaliji. Uz filmove o različitim sferama van-zakonskog funkcionisanja, od "Kuma" sve do "Ratnika Podzemlja" ("Warriors") - polako ali sigurno je ova priča dobijala jasne ideološke obrise. "Kosa" se više nije presnimavala sa kasete na kasetu.

Kada pričamo o tom ratu državne birokratije protiv posledica njihove sopstvene politike, treba reći da je do 1991-e on je bio donekle pod kontrolom (zbog same postavke SFRJ kao “socijalističke”), ali uvođenjem tržišta, višepartijskog sistema, promovisanjem nacionalizma na svim nivoima, agresivnom privatizacijom i ukidanjem sistema društvene pomoći, taj rat je počeo da se vodi otvoreno. Doduše, desio se jedan bitan korak za radničku klasu pojavom tržišta– a to je taj da se narodna muzika (“turbo-folk”) postavio kao društveno dominantan žanr koji je preuzeo estradu, na opšte zgražavanje novootkrivenih, post-socijalističkih liberala koji su bili uvereni da se to sluša “samo u Šumadiji”. Pomalo paradoksalno, ali tek je pad državne kontrole kulturne ponude oslobodio prostor za otvorenu dominaciju žanra koji je bio personifikacija kulturnog ukusa radničke klase – turbo-folka, a tokom devedesetih i domaće varijante eurodance-a.

E sad, nakon ove ne baš male digresije, možemo da se vratimo na pitanje odnosa hip-hopa na lokalnom nivou i društvene dimanike nakon 1991. jer možda se pitate “ok, a gde je tu mesto za domaći hip-hop ?”. Pa, takođe na Ulici, među “socijalom”.

Dominantno među tim ljudima.

Kada se pojavio među Srbima, sa grupama kao Who Is The Best, Robin Hood, 187, Sunshine, Straight Jackin, C YA, Gru-om i mnogim drugim, socijalni kompas domaćeg repa bio je često dezorijentisan. Ne uvek, ali često. Dezorijentisan u tom smislu da je dosta stavova koji su zujali kroz pesme bilo preuzeto iz propagande viših klasa u to vreme – problem sa izbeglicama, “lakim devojkama-sponzorušama”, prema ljudima koji su slušali narodnjake i-ili dance, došljacima u Beograd, Ciganima, režimom Slobodana Miloševića itd. Prosto, Ulica tu nije bio totalitet koji se posmatrao u celom svom opsegu, već su se selektivno izvlačile pojave koje su se kritikovale sa moralističkih pozicija, uglavnom. Samo Gruovo pitanje “Da li imaš pravo da nekom oduzmeš život” (upereno na pucanje na ulici sredinom ’90-ih) je nepotrebno pitanje, pitanje na koje nema ko da odgovori. Onaj ko ga sluša i kaže “e pa da, ovo je baš super pitanje, on je baš savestan” – on ionako neće nikad povlačiti ikakve obarače, a onaj koji povlači obarače će reći “šta bre kenja ovaj ?”. To je, svakako, odraz jednog vremena u kome smo žestoko bili pod pritiskom i da budemo “nacionalno odgovorni Srbi” (da ratujemo kad treba za državu i da ne postavljamo suvišna pitanja) i da budemo “moralno ispravni građani” (da se pitamo da li imamo pravo da nekom uzmemo život, da li je u redu da devojka prodaje svoje telo u korist parfema i kola, da li je u redu slušati narodnjake, biti Ciganin ili smrdeti u prevozu, da li je u redu imati naglasak, da li je u redu ne ići u školu, da li je u redu ne poznavati gramatiku itd.). Takođe, simptomatično je i učešće Grua i Kize iz Robin Hooda u numeri “Svi u napad” koja je korištena kao propaganda za proteste 1996-e koji nisu bili ništa drugo do najobičnija političarska manipulacija teškom situacijom u kojoj se našla zemlja nakon rasturanja SFRJ. Ekipa koja se još pojavljuje u numeri je: bendovi Beverly Hills, Dža ili Bu, Oružijem protivu otmičara, Familija, Direktori a svoj recital ima i Rade Šerbedžija (!).

Istina, bilo je i drugih stavova. Kroz numere kao što su “Gangster” grupe Robin Hood, “Shana-vala-va” CYA-e, “Kokane” Sunshine-a i “Straight Gangsterism” grupe Straight Jackin – imali smo slike onog dela omladine koji je svoju samoupravnost pokušao da re-izbori kroz akcije “sa one strane zakona”. Naravno, moglo se primetiti da i u slučaju Sunshine-a i u slučaju Straight Jackin-a na kraju spota postoji poruka kao što je “Stop nasilju”, ali nije bilo trunke sumnje da su te numere predstavljale svoje vreme, ideje svog vremena i njihove aktere. I, što se dela nas tiče, tu nema nikakvih problema. Takođe, filmovi “Rane” Srđana Dragojevića i “Do Koske” Slobodana Skerlića su možda do sad jedini balkanski hip-hop filmovi, socijalne drame rađene u zlatno doba eksplozije omladinskog hedonizma devedesetih koji su se trudili, uspešno ili ne, da sa što manje moralisanja i “poruka” ulete u vrtlog mladića sa zlatom i pištoljima, simbolima deklasiranog proleterijata u kasnom kapitalizmu.

Međutim, konkretnije i dublje klasno-društveno pitanje u domaćem repu kreće da se razrađuje tek nakon što je sa neba nestao težak i mistificirajući oblak 5. oktobra, a sa njim i gomila lažnih dilema koje je on izbacivao.

Taj oblak je bio potreban da ode jer je taj oblak SPS-a, Miloševića itd. stavljao kapak na razmatranje svakog bitnog pitanja, što se odnosilo i na domaći rep, koji je u suštini samo ponavljao zabune svakog prosečnog građanina i, uz izuzetke, bauljao u mulju tog tegobnog vremena. Pojavom izvođača kao što su Prti Bee Gee i Juice pa i VIP (donekle), klupko se odjednom odvilo vrlo radikalno, a sve tegobne zabune devedesetih je preuzeo Beogradski Sindikat koji je na njihovim osnovama izgradio neslućenu popularnost. Pucačko-narkomanski hedonizam i omladinska sirova snaga rima koje su 93FU i Prti Bee Gee uobličili i iscrtali na izlasku iz devete, poslednje decenije XX veka je bilo ubedljivo najveće blago koje je radnička omladina u Srbiji mogla da nasledi iz tog doba, ali i ne samo srpska budući na panbalkansku popularnost i Juice-a i Prti Bee Gee-a, daleko van granica Srbije, kako u ex-YU, tako i u jugo-dijaspori.