O ideologiji anti-fašizma (drugi deo)

  

 

Spasoje Ljubenko

 

 

 

Faza 2 - 1968 - ~

 

Druga faza je naša faza, jedna metastaza poraza, neinventivnosti, radikalnog šika i ideološkog bankrota.

Kao političko opredeljenje, “Antifašizam” se na evropska vrata vraća krajem sedamdesetih, ali ovaj put kao dosta kompleksniji politički i omladinski fenomen. Naime, u svom drugom talasu on je bio refleks političkog haosa ’68-e i konačnog kolapsa ideoloških naslaga tog perioda pred idejom savremenog liberalizma. Na ovom mestu bi trebalo obratiti pažnju na kompleksnost samog pojma savremenog liberalizma jer, suštinski, naša glavna prepreka se krije upravo iza te zavese. Posle II sv. rata, koncept Ljudskih Prava postaje glavno pogonsko gorivo kapitalističke ideologije. Nakon 1948. i sednice Generalne skupštine UN gde se usvojila nova Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, savremeni kapitalizam uviđa da svoju ideološku borbu treba i može da vrši na ovom fonu. To je bila proračunata hladno-ratovska taktika, gde se u izlogu Zapada nudilo nešto čega nije bilo u izlogu Istoka. Savremena levica je, u nekoj meri, i tu bitku izgubila – bitku kroz koju je trebala da dokaže i pokaže gde mora da prestane koncept Ljudskih Prava. Repovi „rusoizma“, neraščišćeni računi sa utopijskim socijalizmom i radikalnim liberalizmom su se šunjali i došunjali i evidentno će se šunjati još neko vreme. U tom smislu, savremeni antifašizam je samo produžena, militantna ruka koncepta ljudskih prava i multikulturalizma, osnovnog ideologema liberalizma.

Savremeni antifašizam na istorijsku scenu stupa u jednom kompleksnom momentu. To je momenat "eurokomunizma" (kolapsa masovnih radničkih partija), levih urbanih gerila, punk kulture, kao i momenat pojave neo-naci skinheda; dakle kasne ’70-e. Ta ideja se diže iz mrtvih u zemljama kao što su Engleska, Švedska i Nemačka.

U Engleskoj je to možda najevidentnije – u pitanju je određen porast udela pripadnika skinhead pokreta i fudbalskih huligana koji su skrenuli udesno krajem sedamdesetih, prosto jer nijedna politička opcija nije želela da se bavi agitovanjem i artikulisanjem interesa tog dela populacije. Nacionalni Front je bio jedina organizacija koja je svakog vikenda stajala i delila letke ispred ulaza na tribine londonskih stadiona, koristeći ovaj otpisani deo populacije. Već tada, pitanje dinamike kulture skinheda je odsudno odlučivalo o tome koja će opcija biti zastupljenija na ulici. Nacionalni Front je jedan deo odvukao desno, ostatak onih koje je uopšte zanimala politizacija bio je ili anti-rasistički opredeljen ili se izjašnjavao kao “levo orijentisan”. U tim morima frakcija, do vrha je izbijala suštinska kulturološka priroda ovih opredeljenja. U mnogim istraživanjima ovih trendova, potvrđena su fluktuiranja članova koja nisu zanemarljiva. To bi značilo da ljudi ulaze u određenim godinama, gajeći određeni “radikalni svetonazor”, i posle nekog vremena izlaze. Ako je to tačno, onda je ta vrsta opredeljivanja unutar određene subkulture zapravo kulturološki, a ne politički fenomen. Uglavnom su to bile grupe ljudi koje su u nekom momentu želele da biju emigrante, dok je druga grupa ljudi želela da bije njih. Povrh ovoga, određene političke frakcije su želele da kapitalizuju na ovoj situaciji – u Engleskoj je tako stvorena Anti-Nazi League, organizacija koju su činili levi liberali iz mejnstrim Radničke partije (Labor), određeni broj anarhista, ljudi iza magazina Searchlight i na kraju, Socijalistička Radnička Partija (SWP) iz Engleske. Neformalno, ANL je bila krovna organizacija za regrutovanje ljudi u SWP i upravo zbog frontovske saradnje sa liberalima svih vrsta, ANL se na kraju i raspala. No, iako se ANL raspala, tu je udaren kalup za sva udruživanja ovog tipa nadalje; čak i u ovoj omladinsko-kontrakulturnoj varijanti imali smo ovaj reformistički svetonazor saradnje sa “najbližim do nas”, a nekako to uvek ispadnu liberali i uvek, uprkos objektivnom političkom stanju, oni ispadaju “sporedni neprijatelj”.

Sama činjenica postojanja nečega što je “anti-fašistička organizacija” ili opredeljenje koje slovi “anti-fašističkim”, sugeriše političku sumnju. Jer ko je ikada ozbiljan na levici verovao i mislio da je fašizam kao politička ideja zlo samo po sebi, zlo u posebnoj kategoriji kojoj treba “posebna vrsta leka” (nad-klasni pakt sa liberalima)? Fašizam je posledica, opskurna mutacija klasnog instinkta proleterijata i niže srednje klase koji desno idu samo pod uslovom da levice ili nema, ili ne želi da se obraća određenim delovima društva. Fašističke partije koriste jednu oprobanu vrstu demagogije, maskiranja klasnog konflikta nekim vidom nad-istorijske etničke tenzije koja mora da se nasilno reši, pritom insistirajući na što je moguće više predmodernih uvida u konstrukciju konflikta. No, i pored svoje krajnje retrogradne naracije, fašizam je kapitalistički fenomen par ekselans - šizofreni supstrat “zabačenih” feudalnih impulsa, želje da se izbegne društveni konflikt i temeljnog podozrenja u ideju progresa. Stoga, ne čudi da se on kao refleks javlja u kriznim momentima društvenih cepanja, kada ideja “statusa kvo” ne pije vodu i kada je svima jasno da ne pije vodu. No, kao što je Žižek rekao, ako desnica negde jača, ona jača tamo gde levica nije obavila svoj deo posla. Recimo, jasno je da su radikalno desnim idejama najpre izloženi najniži društveni slojevi, nezaposleni proleterijat, lumpen, delikventi itd. u kombinaciji sa srednjim slojevima koji tokom društvenih lomova gube orijentaciju po pitanju svog mesta unutar hijerarhije. Ali, ako ti slojevi krenu desno, gde su bili oni čija je dužnost bila da se postaraju da oni ne odu desno ? Oni nisu desničari po prirodi, ili zbog odgoja, ili zbog gluposti – oni su desničari jer desne političke ideje komuniciraju sa njihovim položajem i shvatanjima. U tom smislu,

“Populistička desnica teži da zauzme teren koji je napušten od strane levice kao jedina 'ozbiljna' politička snaga koja još koristi anti-kapitalističku retoriku, mada često presvučenu nacionalističkim, rasističkim, religijskim omotačem.... Dok multikulturna tolerancija postaje moto novih i privilegovanih 'simboličkih' klasa, krajnja desnica teži da se obrati i mobiliše ostatke glavnog toka 'radničke klase', ma kakvi oni bili u našim zapadnim društvima.... To je cena koju Levica plaća za odricanje od svakog radikalnog projekta i prihvatanje tržišnog kapitalizma kao 'jedine igre u gradu“

Tako postavljeno, biti „antifašista“ je kao biti vodoinstalater koga ne zanimaju cevi, biti kao vodoinstalater koji opsesivno obilazi kuće i pita „Ima li problema sa vodokotlićem ?“, ne zanimajući ga šta se dešava sa cevima, tj. strukturno.

No, već do sredine osamdesetih, „anti-fašizam“ je postao samostalno političko opredeljenje ljudi uverenih da su na strani civilizacijske pobede, na strani apsolutnog Dobra. Podela koja je usledila jeste ona na „liberalne anti-fašiste“ i „militantne anti-fašiste“; fiktivna podela gde su potonji uvereni da su na suštinski drugačijim pozicijama od prvih samo zato jer veruju i u „direktan fizički obračun sa fašistima“. Budući da živimo u kompleksnom svetu, ova ideologija je nastavila da mutira dalje prema ideji „anti-autoritarnosti“, kupeći usput sav mulj današnje post-ideološke levice: autonomizam, vegeterijanstvo, multikulturalizam, alternativnu muziku, DIY estetiku, ekologiju, ultra-levicu, anti-konzumerizam, hakerstvo, sve to zapakovano u estetski kolaps poznatiji kao dredovi-vijetnamke-kefije-martinke.


U suštini, ono za šta se zaista bori „anti-fašizam“ jeste tolerancija. On se bori protiv napada jedne grupe ljudi na drugu grupu ljudi, protiv „mržnje i diskriminacije“. Svakog anti-fašistu koga pitate za šta se bori, on će reći „protiv diskriminacije“. A kad ga pitate „Pa dobro, zar to nije u svakom građanskom ustavu obeleženo kao dužnost države ?“, on ili ona će reći „Pa jeste, da, ali država to ne sprovodi dosledno“. Ubrzo, dođemo do stare boljke levice – očekivanja od liberalne države da se „dosledno“ odnosi prema svojim deklaracijama. Na taj način, mi vidimo da „anti-fašizam“gaji tu aspiraciju da bude idealni, čisti policajac koji "ZAISTA" pomaže "onima kojima je pomoć najpreča" . „Anti-fašizam“ najnužnije suspenduje osnovnu premisu radikalnog socijalizma, a to je ideja o klasnom ratu, stalnom sukobu rada i kapitala i konflikt premešta u sferu „odbrane građanskih prava“, partikularnih ukidanja. On to svakako mora da uradi jer u toj borbi, on mora da pravi paktove sa sekcijama svoje glavne neprijateljske grupe, a to je liberalna buržoazija. Na ovaj način, buržoazija levicu već 3 decenije drži u „niti-niti“ položaju i koristi je kao moralnu policiju građanskih ekscesa, ekipu za hitne intervencije.

Posebno sa pojavom masivnog biznisa ljudskih prava i multimilijarderskih ne-vladinih fondova tokom osamdesetih (kao što su Amnesty International, Human Rights Watch, Helsinški Odbor itd.) – pomeranja „levih“ ideja prema Povelji Saveta Evrope bila su sve izraženja i definitivnija. Možda nije bilo najpoželjnije biti anti-kapitalista, ali biti protiv šovinizma, ksenofobije i netolerancije – svakako. I to je nekima bio isplativ korak.

Na lokalnom nivou, tekovine „Anti-fašizma“ skoro po pravilu začinjane su iz onog levog tabora beogradskih liberala. Uopšte, borba za „legitimnog nastavljača“ anti-fašističke tradicije u okvirima srpske građanske politike nije bila laka, jer se Slobodan Milošević i SPS nisu tako lako dali kada je u pitanju ta ideološka žila legitimacije perioda od 1991. do 2000. a čak i nakon toga. Pozanate su prepirke Žarka Koraća i Ivice Dačića iz nacionalnog parlamenta oko toga ko je „pravi anti-fašista“, kao i njihovi savezi protiv DSS-a u nekim momentima kada su se teme u Skupštini doticale perioda II sv. rata. Beogradski liberali opozicionog usmerenja (oni kojima je bar stalo do neke mere do „jugoslovenske tradicije“) nisu nikako želeli da dozvole da SPS uzme makar i deo tog ideološkog nasleđa; posebno jer, iz njihove vizure, SPS je bio „nacistička“ partija koja se oglušila o ideje mira, tolerancije i suživota itd, ali se ni SPS nije dao lako. Poznat je momenat, naime, iz 2009. kada je Ivica Dačić u funkciji ministra policije obistinio „vlažni san“ beogradske liberalne inteligencije i skinuo sliku kvinsliškog generala Milana Nedića. Čak je i jedan domaći liberalni magazin tradicionalno proevropske i opozicione orijentacije morao da konstatuje: „Dobro je ipak da se neko odredio prema slici čoveka koji je bio predsednik vlade pod nacistima, pa makar to bio i Ivica Dačić, funkcioner i ovog i onog SPS-a, kada već niko drugi iz vlasti nije želeo ili se nije usudio da to uradi.”

Često puta u beogradskim levičarskim kuloarima možete čuti fame i pripovedi o nekom „pravom anti-fašizmu“, „revolucionarnom anti-fašizmu“, „anti-fašizmu koji je u skladu sa svojom suštinom“ itd. Takva stvar, naravno, ne postoji, jer je anti-fašizam kao takav baziran na ideji klasnog saveza, klasnog saveza između neprijatelja koji, sticajem okolnosti, imaju zajedničkog neprijatelja. Dakle, ili ste socijalista ili ste anti-fašista, ne možete da budete oba u isto vreme. Upravo kada pričamo o značenju tog pojma danas, postoji određena niša domaćih intelektualaca koji se bave ovim pitanjem, kao što je recimo Olivera Milosavljević (profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu) koja je jedna od protežera ideje o anti-fašizmu kao „moralno-etičkoj vertikali evropske civilizacije“, dakle moderne civilizacije. Jasno je da je u ovoj postavci anti-fašizam uzet kao neki politički zdrav razum, neki „bazični minimum“ 'normalnog' čoveka današnjice. I upravo to je razlog što nema nekog „revolucionarnog antifašizma“, jer se tako nešto ne može održati. Anti-fašizam kao ideja je danas jedna od šupa koje je liberalni konsenzus namenio „dušebrižnoj“ levici koja može da apeluje na sve, samo da se ne meša u sistem reprodukcije kapitala i državnog aparata. U tom smislu, indikativan je momenat iz Beograda, oktobra 2008. kada je organizovan „Antifašistički marš“ koji su bez problema pohodili, među ostalima, i Nenad Čanak i Žarko Korać (kao i još neki članovi nekadašnjeg DOSa), dok su na vrhu povorke bili ljudi sa neskrivenim buržoaskim angažmanima kao što su Srećko Šekeljić i Boris Milićević koji, je li, imaju problem sa „ekstremnim nacionalizmom u Srbiji“. Čak i na tom skupu, crvene zastave ljudi sa levice su se nesmetano mešale sa zastavama Evropske Unije i niko nije imao neki ozbiljan problem sa tim, to je, u tom momentu, bio logičan savez.


Ako to znamo, onda nam ne ostaje ništa drugo sem da se ili mit „anti-fašizma“ raščlani na istorijom nagomilane komponente, ili da se živi u njegovoj slepoj, ideološkoj istini.