Lik Omara Littlea kao poslednji bastion moralnosti savremenog sveta

A feeling that you get from the good life.
Once you get the good life feeling  
Let me tell you no one can take it away
 

No no
No no.
No more bad times
Only glad times in the good life
Good life.

The Wire je bez sumnje fenomen par ekselans, serija koja je prestala da se emituje pre 4 godine najverovatnije će se diskutovati do kraja ove faze istorijsko-društvene proizvodnje koju znamo kao kapitalizam, verovatno i kasnije. Serija sama je bila svojevrsna kruna rada Davida Simona, ali i jednog šireg talasa novih američkih serija koje su krenule od legendarnog Simonovog i Tom Fontaninog Homicide: Life On The Street, („Odeljenje za ubistva“), preko Oz-a (opet Tom Fontana) i Sopranosa, do Wire-a – koji su se svi bavili pitanjem delikvencije, kriminala i prestupništva sa jedne i šireg društvenog konteksta u kojem se te pojave javljaju, sa druge strane.

U svakom slučaju, pojava ovih serija i njihov neverovatan svetski uspeh tokom devedesetih i tokom prve decenije ovog veka govori o potrebi da se o kriminalu, kriminalnoj sferi, ilegalnoj sferi progovori detaljnije, da je se ispita detaljnije. Naravno, ovaj trend su još tokom osamdesetih započeli i proslavili i Copolla i Scorsese – ali niko nije mogao da pretpostavi snimanja i finansiranje serija na komercijalnim kablovskim mrežama koje su, dobrim delom, i bile sjajne sociološke studije (u nedostatku boljeg termina) u momentima kada je američko (a i „Prvi svet“ načelno) prolazio kroz sekvencu ogromne, temeljne promene u svom funkcionisanju.

E sad, zašto je nama kriminal važan – pa važan nam je jer pitanje kriminala jeste bitno neuralgično pitanje društvene strukture u kojoj živimo: uzrok pojave, funkcija, način reprodukcije, njegov odnos sa državnim strukturama, njegova važnost za državne strukture itd. Postoji sad već poslovična slabost ili nemanje dovoljne želje „levo usmerenih“ kolektiva-pojedinaca da se sistematski bave ovim nesumnjivo važnim pitanjem i da pokušaju da ga interpretiraju u svoju korist, na svoju ruku. Ova barijera, ova prepreka nesumnjivo je posledica višedecenijske emisije negativne propagande i etičko-moralne osude aktivnosti sa „one strane zakona“. U isto vreme, medijsko-zabavna industrija kapitalizma nesumnjivo, neumitno zavisi od igranja na kartu spektakla kriminala, sve od početaka XX veka i feljtona u dnevnim magazinima koji su se ticali razbojnika, ubica, spektakularnih pljački, siledžija itd. Nasilje je, je li, proskribovano u kapitalizmu kao nedopustivo, samim tim jasna je tržišna logika – to će se i najbolje prodavati. Gengsta rep je tu stvar odavno shvatio i na taj način hiljade ljudi koji su imali sreće da uđu industriju zabave (u ovom slučaju u muzičku industriju) spasio nemaštine, ako ne i sigurne smrti.

Kriminal je neosporno važna, bitna društvena činjenica, posebno za savremeni, hiper-razvijeni kapitalizam. Takođe, jasno je da je kriminalna aktivnost istovremeno posledica i mesto klasne borbe; polje koje opstaje i nastaje sistematskim isključenjem ogromnog dela populacije iz procesa organizovane proizvodnje, kao i nezadovoljstvom dela stanovništva visinom nadnica i životnim mogućnostima u svetu „legalnog domena“ – kao i svet legalnog rada, kriminal takođe ima svoju „rezervnu armiju rada“ itd. Ipak, i pored svega toga, pitanje i oblast kriminala ostaje svojevrstan tabu čak i za najnaprednije akademske radnike. Ovo, naravno, ne znači da pitanja kriminala, kriminalne kulture itd. ostaje nedotaknuto istraživanjima i radovima, ali to svakako nije zadovoljavajući obim.

U tom smislu, kriminal, njegova jezgra i udaljeni predeli, jeste i tek će biti strateško pitanje za levicu u periodu koji je pred nama jer svakako lomovi koji se predviđaju neće svet kriminala ostaviti u stazisu, i on će se okretati prema dominantnoj društvenoj klimi i svoje interese pokušavati da ostvari kroz društvenu borbu, kao što to radi poslednjih 100 godina. Tako postavljeno, dodatno „kulturalizovana“ levica u poslednjih 30-ak godina (razdoblje koje koincidira sa najvećom eksplozijom kriminaliteta) će biti stavljena na test, političko-teorijski u momentu kada bude morala da odlučuje o pitanjima strateških savezništava, a bojim se da je odnos glavnice levičarskog aktivizma prema kriminalu i dalje u jednom stanju neprijatnog grča prema nekom zlu koje neko treba nekako da spere.

Vratimo se sad na „Žicu“.

Barem 30% sadržaja „Žice“ se bavi detaljno životima i organizacijom baltimorskog podzemlja: crnim delinkventima koji valjaju u getoima Baltimora, grčkom mafijom, sindikatima u rukama mafije, crnačkim kriminalnim strukturama itd. Uopšte, produkcijom filmova i serija imali smo detaljne prilike da se upoznamo kako i kuda uglavnom završava omladina koja je širom sveta bila izložena politikama ekonomske deregulacije i-ili tranzicije. Hip-hop, house i techno kulture (koje nastaju tokom osamdesetih), kulture fudbalskog huliganizma (tokom sedamdesetih), omladinske gang kulture (krajem šezdesetih), kultura “dizelaštva” na Balkanu i po balkanskoj dijaspori (kraj osamdesetih), kulture uživalaca droga (tokom sedamdesetih) – to su prstenovi omladinskog odgovora na zaokrete koje je pravila zapadna ekonomija. Ekstremni hedonizam kao centralno mesto povezivanja ovih pokreta bilo je najprimetnije na prvi pogled. Ti ljudi su kapitalizam hvatali za reč, shvatali su ga najdoslovnije, na njihovim pojavama i životima bio je ugravirano Kapitalističko Obećanje o “Ugodnom Životu”. Naravno, slični fenomeni postoje svuda na svetu, ali nije cilj ovog teksta da ulazi u pobrajanja istih. Ono što je važno jeste da se razume globalni proces urbane lumpenizacije i kao odgovor na to, borbene solidarizacije kroz materijalne prakse na ulici: organizovanje, naoružavanje, povezivanje, povećanje okrutnosti i beskrupuloznosti, napuštanje legalnih okvira i formiranje čitave paralelne mreže društvene produkcije. U tom smislu, od važnosti tekst Mislava Žitka koji je i na ovom blogu, tekst pod nazivom “Prilog kritici političke ekonomije narkotika” u kome “autor analizira na koji je način proizvodnja, distribucija i potrošnja narkotika u seriji uklopljena u klasnu strukturu američkog društva čime "Žica postaje ozbiljan sugovornik u raspravi o dinamici suvremenog kapitalizma".

Kako bilo, “Žica” bez sumnje pokušava da nas, “normalan, građanski svet” uvede u priču, u komunikaciju sa onom vrstom ljudi koja će nas možda sutra opljačkati, staviti nam nož na vrat, pokušati da nas izdominira nekim bahatim činom u javnosti itd. Delikvencija, de fakto, može da se tumači kao još jedan pokazatelj u prilog tezi o “kapitalizmu koji stvara svoje grobare”. Naravno, tu tezu možda nije lako dokazati i braniti, ali u borbi za interpretaciju, u borbi za pravo da se stvari interpretiraju iz “našeg registra”, to je zadatak vredan truda i promišljanja.

Prizor koji mi zatičemo u “Žici” kada su u pitanju životne logike i izbori delikventnih mladića u Inner City-ima širom Amerike nisu prijatni i svako od nas ih želi što dalje od svog kućnog praga: mladići koji prodaju drogu svojim komšijama ispod vašeg prozora, komšijama koje šikaniraju i ucenjuju za pare, koji podvode svoje sestre, koji pucaju jedni na druge i surovo eliminišu dojučerašnje školske drugove, koji ceo dan slušaju glasno muziku u kraju i vi ne možete ništa povodom toga kad dođete sa posla i hoćete da spavate, koji uriniraju u krugu zgrada, gomile polu-živih narkomana koji bauljaju od dana do dana, policijske racije i maltretiranja – to je realnost koja traje bezmalo 30 godina na različitim svetskim lokacijama, naravno sa varijacijama primerenim lokalnim istorijsko-geografskim tradicijama.

Sasvim je logično i realno da se većina, ogromna većina gledalaca “Žice” u tom momentu zapita – pa čekaj, da li svet to polako gubi bitku sa kriminalnim pojavama, što suštinski znači “čekaj, da li će zapravo prevladati logika horde, logika beskrupuloznog, kabadahijskog ponašanja?”. Naravno, to je mogućnost koju na globalnom nivou ishoda kasnog kapitalizma (koji teško iznalazi rešenja) ne smemo da ispustimo – filmovi post-apokalipse u poslednjih 30 godina (!) govore o ovom strahu ljudi, od “Mad Maxa” i “Assault on Precinct 13” do “Demolition Mana” sa Stalloneom. Bojazan od kriminalne društvene distopije je jedna od ideja koja prodaje filmove i bitan deo šika serije “The Wire”. Svi bi, naravno, voleli da vidimo kako izgleda ta siva budućnost u koju idemo, iako nam je Melle Mel još početkom osamdesetih objasnio da nije reč ni o kakvoj budućnosti, a “Žica” nas je uvela brzo i tvdo u aktuelni momenat, na frontove aktuelne borbe.

Naravno, u balkanskom lokalu, u srpskom lokalu, diskurs o “distopiji” nam nije nepoznat. Dve decenije nas razne nevladine organizacije, udruženja za zaštitu prava svih mogućih tipova, liberalni intelektualci, članovi partija, fondacija, centara, inicijativa upozoravaju da živimo u nekoj vrsti “Nenormalnosti”, “Nezdravosti”, “Iščašenosti”, “Pomerenosti”, “Nepoželjnosti” itd. Peti oktobar pre 12 godina se, finim delom, desio i na krilima priče da nas tamo negde 2005. očekuje nešto što se zove “Normalan Život”. 2005. (pre sedam godina), najpopularniji srpski i balkanski reper Ivan Ivanović Juice nas je obavestio da “ništa se ovde promeniti neće, vraća se ekipa devedeset treće”, kao i da “ne tražimo izlaz jer ga nema”, da “naučimo uličnu filozofiju, imaćemo manje problema”. Od obećanja o “Normalnom Životu”, doživeli smo svojevrstan povratak u budućnost, budućnost gde nasilje i radikalni hedonizam i dalje vrše jak diktat o pravilima igre. Neko je tražio “Normalni Život” kroz glasačku kutiju, neko je tražio “Dobar Život” sa drškom pištolja u ruci, i tako će biti do daljeg.

Lik Omara Little-a u tom smislu u razvijanju karaktera “Žice” ima specijalno operativno mesto. Ako pređemo odmah na stvar, čini se kao da on služi kao posebna vrsta bafera, amortizera u odnosu na količinu realnosti koja se istovaruje belom, liberalnom gledaocu na glavu. Kao da je rezon scenarista bio “ok, u pitanju jeste jedno opšte ludilo, ali nije sve izgubljeno, još uvek postoje individue čiji etički kompasi ostaju nepoljuljani u vremenu ovog ludila i logike džungle”.

U ovom momentu, teško je izbeći paralelu sa hitom iz 1993. Marca Brambille, filmom “Demoliton Man”. U filmu “Demolition Man” lik kojeg glumi Silvester Stallone biva odmrznut iz kriogeničkog sna u dalekoj budućnosti 2032. da bi se u distopičnom Los Anđelesu susreo sa kriminalnim, surovim genijem lika koga glumi Wesley Snipes. Zaplet je taj da nijedan “regularni” policajac 2032. nije mogao da iznađe način da se sukobi i pobedi genijalnog kriminalca koji je specijalnim kriogeničkim tretmanom nju-ejdž biznis gurua postao savršena ubilačka mašina. U tom slučaju, Stalloneov lik biva odmrznut kao “sila koja spašava dan”, harizmatični individualac u klišeu policajca koji “malo radi na svoju ruku”, malo je i grub – ali na kraju krajeva, on OBAVLJA posao. Ili rečima fraze koja provejava filmom “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”.

U slučaju “Žice” u savremenom dobu XXI veka, Omar Little može da se upravo tumači kao taj “manijak” koji je “poslat” da reši “manijaka”, kakav je Stringer Bell – kriminalni, samoobrazovani, ambiciozni brat iz geta koji u klasičnom maniru samoupravnog crnog gangstera pokušava da se penje društvenom lestvicom nemajući trunku obzira i ne birajući načine, što je centralna tema gengsta repa. Ko ga ubija ? Omar Little.

Kakav lik je Omar Little onda?

Svakako lik koji vas tera da se zapitate posle nekog vremena: “Čekaj, jel mene ovde neko zeza?”. Omar kao da je agent ideje post-modernog multikulturalizma u jednom krajnje surovom i teškom okruženju: crni, otvoreno homoseksualni pravednik, etička gromada sa vizuelnim imidžom usamljenog osvetnika (dugi crni, kožni mantil) koji pljačka dilere ne samo jer mu treba novac (što je logično), već i da bi time poslao neke “poruke” u svet koji je lišen svake pravde i mere. Omar nikad ne dira “nevine” (ljude koji nisu umešani u kriminal) i ima problem sa upotrebom psovki i ružnog jezika.

Dakle ako je “Žica” proslavljena po svom hiper-realističnom prikazu detalja, finesa savremenog društva, način na koji je osmišljen i predstavljen Omar Little stvara malu nelagodu u stomaku jer je pitanje odakle i kako je on sklepan, čije interese on tu zastupa, u čije ime priča ? Jasna nam je državna američka mašina, jasna nam je američka policija, jasna nam je grčka mafija, jasan nam je disfunkcionalni sindikat, jasni su nam mediji, jasan nam je propao sistem školovanja, jasna nam je crnačka geto-kultura i kriminalni sindikat dilera, ali kako figura Omara Little-a stoji tako usamljeno kao svetionik iznad svega toga, iznad svih tih jako verno i temeljno ispitanih struktura? Šta ona treba da kaže i koje probleme treba da reši, jer je jasno da ona ima tu funkciju, rešavača problema.

Teško je razumeti, iz pozicije scenariste koji se trudi da napiše uverljive likove utopljene čvrsto u kontekste i strukture koje ih prave, kako u fokus upada otvoreni homoseksualac iz geta koji ne psuje, prezire kriminal, sarađuje sa policijom, koji je surovi i ubeđeni individualista. Na prvi pogled svakome ko iole može da razume i zna kako stvari funkcionišu u ekstremno maskulinim i ekstremno oportunim sredinama kakva je svakako Ulična sredina – nešto ne štima.

Izmestimo se onda za sekund u ugao gledaoca, šta on očekuje od Omara i kako ga vidi. Recimo da je ovo jedan od najčešćih komentara, presek opšteg utiska:

“Omar is an amazing character.
I also think he's likeable because of the strict moral code he holds, while at the same time being a stick up man wanted by dozens of nasty criminals.”

Biti stick-up man u tradiciji američke ulice znači biti čovek van organizovanog kruga ljudi koji na blic, na iznenadni udar otima plen koji se dobija organizovanim radom dilovanja, iznude, prostitucije, prevara, reketa itd. No, iako zasnovana na organizaciji do 4 ili 5 ljudi, stick-up praksa je legitimni deo kriminalne lepeze, još jedan od načina da se dođe do novca. No, ako je u pitanju konkretan lik Omara Little-a, čini se da njemu novac nije važan kao sredstvo kojim se dolazi do “Dobrog Života”, već kao sredstvo kojim krupnim dilerima može da se drži životna lekcija: vi uzimate drugim ljudima, sad vidite kako je kad se uzima od vas. Ljudima se prosto “lepi” taj momenat prestupnika zakona, ali “prestupnika zakona koji ipak poštuje nekakav Zakon, pa makar to bio i nepisani Zakon”. Naravno, nepisani zakoni su najjači i najefektivniji, stoga i ne čudi kako i zašto Omar Little jeste “Policajac Novog Doba”, geto-proizvod koji u svom domenu inner city-a izotimava dilere, deli krek kokain besplatno narkomanima, rešava “moralno nepodobne” kao što je Stringer Bell, nije alav na novac (barem se tako čini), ne psuje, uvek uspeva da pobegne, nije nametljiv i prosto pleni svim mogućim, reći ćemo, građanskim kvalitetima. On je prvi post-moderni, kulturalizovani gangster na misiji osećanja neke više Pravde u segmentu društva koji je izgubio “sisteme vrednosti”.

U intervjuu koji je scenarista Dave Simon dao Guardianu, kada se priča o liku Omara Little-a navodi se da je on kombinacija stick-up individua koji su harali Baltimorom osamdesetih i devedesetih. Sam Simon kaže:

“Some are dead, some in prison, one has gone straight. Omar is not any one of these cats; he is, in a sense all of them. … The Wire is interested not in good versus evil.  We are bored with the theme.  The Wire is about the American city:  How it works, or doesn't, and ultimately, what is at stake for all of us in these times.”

Naravno, ako uzmemo konsenzus gledalaca o liku, delu i funkciji Omara Little-a, videćemo itekako da je on, zapravo, jedini nosilac ideje “Dobra” tokom čitave serije, vi prosto nećete naći nikoga, nikoga ko nije oduševljen likom i delom Omara Little-a. Definitivno se stvara utisak da je lik Omara pisan da bi komunicirao sa srednjom klasom (dominantno belom) koje bi priveo na svoju stranu svojim, bez daljeg, “new age” karakteristikama post-ideološkog kriminalca koji otvoreno stavlja na sto svoj za okolinu jako problematični seksualni identitet, kriminalca koji voli svoje partnere, koji nije promiskuitetan, koji je brižan, osećajan – kriminalca koji to zapravo nije. Omar je pisan tako da bi nam sav potencijalni bes ili ravnodušnost prema facama kakve su Stringer Bell ili brat mu Avon, Marlo ili Proposition Joe usmerio ka čoveku koji ima rešenje za sve njih, da bi nam oči okrenuo ka “pravoj strani geta”, koje naravno u stvarnosti nemaa način na koji o tome vlažno sanja Simon i svi ostali ljubitelji Omarovog lika. Dvoje ljudi koje je detaljno i gledalo “Wire” mi je reklo u razgovorima da nemaju utisak da je Omar tu da bi predstavio “stvarnog lika”, već više kao neka moralno-etička regulativa, željeni ishod, jer bez sumnje on ima kvalitete utvare koja dolazi i odlazi po potrebi, ali je uvek spremna i vreba da reaguje na slučajeve nepravde. Šizofrenija ide tako daleko i do te mere, da u prethodcima koji su rađeni za seriju tokom pete sezone, postoji epizoda “Young Omar” gde imamo 12-godišnjeg Omara koji još 1985. sabotira udruženi zločinački poduhvat svojih drugara i pod pretnjom pištolja svom bratu uzima pare koje su prethodno uzeli od nekog civila na autobuskoj stanici. Ta vrsta tretmana nas dodatno tera da verujemo da je Omar Little “prirodna sila” osećaja neke moralne prepodobnosti i saosećanja prema žrtvama koja curi kroz njegovu krv još odavno. Ovakav način obrade karaktera, Omara je učinio omiljenim karakterom studenata humanistike od američkih kontinenata do Evrope, on čak nije ni prestupnik koga volimo da mrzimo, on je prestupnik koga volimo da obožavamo.

Takođe, kao i svaki “fanki policajac” (onaj koji je pomalo anti-heroj, van propisa, na svoju ruku, izlovan i odbačen ali svakako sposoban i neophodan) koji se drži onih jačih nepisanih pravila, Omar Little je individualac. Bez problema, takva postavka lika u seriji ide ka tome da gledateljstvu sugeriše da je najjača Pravda ne ona koja je inskribovana kroz dokumenta ustajalih, korumpiranih državnih institucija i službi, već onaj mali plamen u našim srcima koji od nas čini savesne, odgovorne individue, tj. da nema tog mrtvog slova na papiru, u zakonima, koje je jače od našeg intimnog osećaja da razlikujemo te tako neizbežne kategorije Dobra i Zla. A individualizam je tu kao dokaz da su ljudi “kvarljiva roba”, subjekti koje je povampirio materijalizam i hedonizam kasnog kapitalizma, kojima su se orijentiri zamaglili i kojima svakako treba Deus Ex (još bolje ako je to romanticirana geto figura) koja dolazi i potezom ruke uvodi nove koordinate moralnosti. A tu je naravno kraj svake klasne analize, tu prestaje da bude važan materijalni interes i momenat strukture.

Kad smo već kod toga ko i kako i zašto obožava Omara, treba pomenuti i najbogatijeg crnca današnjice Barack Obamu, kome je Omar daleko omiljeni lik u seriji. Barack nam kaže:

“It's got to be Omar, right? I mean, that guy is unbelievable, right?

"What a combination… And that was one of the best shows of all time.

Naravno, i dragi Barack je prepoznao “kombinaciju” koju izdvaja: kolaž identiteta i odlika koji stvara idealnog čuvara reda i zakona, nepotkupljivog, nepodmitljivog, saosećajnog zaštitnika, Anđela Čuvara za koga iskušenja ne postoje. Doduše, druga bi se priča pričala kad bi na red došla porodica Obama od koje bi trebale da se izotimaju neke pare, ali verovatno da velika figura reda Omara Little-a nikad ne bi pomislila da uzme novac od porodice čiji je novac legalno stečen.