Poljem zdravog razuma na domaćem terenu

Ono što je u srpskom društvu jako zanimljiv fenomen jesu određeni iskazi koji cirkulišu narodom koji pokušavaju da tematizuju političke prilike, preciznije – društvene teškoće na ovim prostorima. Naravno, nije ovo pojava rezervisana samo za srpsko društvo, ovo su ideološki iskazi koji prate društvene fenomene života u siromašnoj zemlji i pokušavaju da ih ukratko objasne, da im daju formu, da ih odrede bliže i naravno, u većini slučajeva maše.

Prirodno, ti fenomeni (života u siromašnoj, kolonizovanoj zemlji) se retko mogu lako objasniti, oni su proizvod kompleksne političke i ekonomske istorije ovih prostora koja je turbulentna i koja će biti turbulentna. Njihova zanimljivost jeste da one često kombinuju elemente (polazne tačke) različitih ideologija (konzervativizma, liberalizma i egalitarizma), ali i da im je bitan zadatak da neko društvo (recimo srpsko društvo) predstave kao društvo koje pati od neke neizlečive bolesti, nekog defekta koji je urođen i od koga nema leka, koji iznova i iznova inficira naše društvo.

U poslednje vreme jedna zanimljivost na ovu temu (koja je svoj život tek dobila na internetu) jeste jedan skup stavova koji po internet prostoru kola u različitim formama,  i koja kaže da je autor ovih redova „neki američki novinar“ – što samo pokazuje jednu bitnu želju da se ovi pogledi izmeste na neko „funkcionišuće mesto“ koje može odatle da sudi o 'disfunkcijama' srpskog društva. U tom smislu, možda je ovaj skup stavova nužno liberalan, no pogledajmo ih bolje.

One su zahvalne za analizu sadržaja jer pokazuju stepen konfuzije u srpskom društvu koji se najlakše čita iz zdravorazumskih iskaza koji se najlakše reprodukuju u društvenom prostoru i pokazuju važnost teorijskog proboja naučnih principa razumevanja problema.

                                              

•     Ima na Balkanu jedna zemlja, koja se graniči sama sa sobom.

Ovo zvuči kao bitno liberalan stav. “Zemlja osuđena na auto-izolaciju svojom tvrdoglavošću”. Stari mit liberala u Srbiji koji zagovaraju modernizaciju.

·         

•       Gde žive najlepše žene, a natalitet opada.

Konzervativno-građanski stav, strah od bele kuge. Naravno, stav o “najlepšim ženama” je stari samopohvalni mit.

·    

•           Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju.

Proto-levičarski stav, stav koji ukazuje na deindustrijalizovanu privredu i ljude koji su gurnuti van industrije. Stav o “najplodnijoj zemlji” ukazuje na politiku uvoza prehrambenih sirovina u zemlji koja toga ima previše, dakle na iracionalnost tokova kapitala.

· 

• Gde vozovi kasne po redu vožnje

 Liberalni stav koji govori o “nefunkcionisanju” i “aljkavosti”.

·          

• Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci, rukometu ili odbojci.

Osoben stav, verovatno ima veze sa frustracijom srpskih navijača u vezi nemogućnosti reprezentacije da ikad ostvari ikakav rezultat, uprkos igračima koji su visoko kotirani u svetu evropskog fudbala. Verovatno sve ideologije nalaze saglasnost sa ovim, ovo je bazična mržnja nezalaganja srpske fudbalske reprezentacije, koja je poslovična.

·          

• Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme.

Liberalni problem. Sa jedne strane se žuri lažno, sa druge strane se kasni na posao. Problem “aljkavosti” i “samozavaravanja”.

·         

• Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. 

 Proto-levi antieksploatatorski stav.

•       Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo.

Proto-levi stav, mada može biti i pro-liberalni ukoliko bi se išlo na kartu “bolje je da imamo efikasno javno zdravstvo, ali koje će se plaćati, svi će znati cene i neće biti korupcije”.

 

·        

• Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi.

Liberalni stav u vezi “slobode javne reči”.

·         

•  Gde je svetska kriza dobila državljanstvo.

Nekritičko uverenje da je Srbija najdublje pogođena ekonomskom krizom i da je za nju sama odgovorna. Može biti transideološki stav, ali najčešće liberalni.

·        

•  Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne.

Liberalni iskaz koji se tiče korupcije i “netransparentnosti”.

·        

•  Gde se ratovi nikad ne završavaju.

Liberalni iskaz, ali u perspektivi i levo-liberalni, a čak i desno-liberalni. Ovaj stav ima veze sa uverenjem da je Srbija u permanentnom ratu pokvarenošću ili kratkovidošću svojih političkih elita. Kratkovido posmatranje vezano sa tumačenjem rata na krajnje nepolitički način.

·        

•  Gde se istorija ponavlja svaki dan.

Liberalni stav ili levo-liberalni stav. Tiče se uverenja da “Srbija stoji u mestu”, temeljnoj pretpostavci Druge Srbije.

·          

• Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili.

Transideološki stav koji može da vam kaže i konzervativac i liberal i neki naivni levičar, svako za svoj račun. Ima veze sa tim idealno-tipskim verovanjem da se treba bogatiti samo “poštenim radom”, a i naivno-levim kritikama prema vladajućim klasama koja ide linijom moralističke kritike.

·       

•   Gde je strana valuta uzeta za domaću.

Konzervativno-građanski stav dominantno, ali u perspektivi trans-ideološki. Problem se nalazi u nemanju dovoljno jake domaće valute, kao da je to problem koji ima veze sa srpskim narodom, ne sa tokovima globalnog kapitala.

·          

• Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga.

Konzervativno-građanski stav koji od ljudi zahteva doslednost i odluku – ili da veruju u boga, ili da budu otvoreni ateisti. Naravno, većina ljudi če izabrati i jedno i drugo, dakle poslovični tradicionalizam, koji često liberalima služi za kritiku u vidu “dosta ste jadni i nedosledni”.

·          

• Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima.

Par ekselans liberalni stav koji govori da sa našim društvom i njegovim “sistemom vrednosti” nešto temeljno nije u redu. U perspektivi, stav koji može da ide i levo i desno, jer i konzervativci (kao i dosta levičara) nalaze problem u toj floskuli bez značenja -“Sistemu Vrednosti”.

·          

• Gde nepismeni pišu istoriju.

Liberalni stav o tome kako “stručni ljudi nisu na stručnim mestima”. Tehnokratska primedba.

·         

•  Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje.

Liberalni stav o tome kako “stručni ljudi nisu na stručnim mestima”. Tehnokratska primedba koja govori o nemanju “pravne države”, tj. o “slabim institucijama”. Potencijalno desničarski argument u zahtevu za “čvrstom rukom” koja bi to sve rešila.

·        

•  Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.

Liberalni stav ekselens gde se država koja se “odmetnula” od građana suprotstavlja građanima, tj “civilnom društvu”. Ovo je jedan od najstarijih stavova još iz vremena građanskih revolucija i potencijalno proto-levičarski stav onih koji se nisu bavili temeljnije materijalizmom. Naivan stav prema kome kapitalistička država treba da “komunicira” sa svojim građanima.

·     

•  Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo.

Liberalna kukumavka o “oduzetom pravu na život”.

·        

•  Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro.

Liberalno uverenje da je većina ljudi u Srbiji zlo i neempatično, sklono zaverama. Potencijalno transideološki stav koji bi svako, manje-više, podržao.

·          

• Gde sudski postupci traju duže od života.

Liberalni problem sa “neefikasnim pravosuđem”, dakle “slabe institucije”.

• Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.

Potencijalno proto-leva primedba koja govori o zapuštenosti naših resursa usled anarhije tržišta.

·          

• Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale.

Liberalni stav gde se veruje da je većina ljudi u Srbiji po svom biću “autoritarno” i da priželjkuju diktatora koji će im “dati sve”. Verovanje da većina ljudi u Srbiji gaji “antidemokratske vrednosti”, a zanimljivo je da ovo dolazi najčešće iz kampa ljudi koji zagovaraju “drugu Sablju”.

·         

•  Gde smatraju da će zemlja više napredovati ako što više nazaduje.

Liberalni problem sa uverenjem da većina naroda u Srbiji ima problem sa tim da zemlja "napreduje" i da mentalno-kulturni sklop ljudi jeste takav da priželjkuje konstantno zaostajanje i izolovanost.

·         

•  Gde nisi normalan, ako ne poludiš.

Transideološki stav razoružanog građanina koji ne može više da se bavi politikom, koji je spreman da prosto prihvati da živi u zemlji koja je “prirodno poremećena” i u kojoj ništa nije “normalno”. Stav sa kojim bi se dosta ljudi složilo.

·          

• Gde živiš samo zato da bi umro, gde je vreme beskonačno, a vlast besmrtna...

Liberalni stav koji se priseća obećanja kapitalizma iz američkog ustava, konstatujući da u Srbiji “ništa ne napreduje”, a da vlast “uvek ostaje ista” i “uvek krade”.

Goran Musić - Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu

APSTRAKT:
Tekst će predstaviti osnove marksističke analize vrsta kriza u kapitalizmu. Pri tome, pokušaće da razgraniči ciklične krize kapitalizma od opštijih i skicirati dve tradicije posmatranja kriza iz marksističke perspektive – teoriju nedovoljne potrošnje i teoriju tendencijskog pada prosečne profitne stope. Pri kraju, tekst će opisati dva perioda kapitalističkog razvoja nakon Drugog svetskog rata – „zlatno doba“, od završetka rata do sredine sedamdesetih, i „dugoročni pad“, od tzv. druge energetske krize do danas.
U zaključku, rad daje uvid u par perspektiva za dalji razvoj globalnog kapitalizma nakon najnovije krize 2008. godine.




UVOD

„Posle Velike depresije javila se recesija 1937. Sve do Drugog svetskog rata nije bilo nagoveštaja kraju kriznih godina. Da nije bilo rata, svi su izgledi da bi se depresija nastavila. No, to doba u životu SAD danas je toliko daleko da neki ekonomisti mogu da razviju teorije koje poriču realnost krize, a da se pri tome na njih ne gleda kao na totalne budale.“ Lester Turou1

U protekle tri decenije termin „društvena kriza“ umnogome je izgubio na težini i potentnosti koje je nekada nosio sa sobom. Mediji ga danas koriste kako bi opisali mnoštvo, naizgled izolovanih, vanrednih događaja u različitim sferama društva. Crna hronika se uvek poziva na „krizu morala“, borbe za partijsku prevlast unutar vladajućih koalicija brzo se unapređuju u „političku krizu“, dok se bankrot velike banke ili pad cena akcija na berzi izjednačava sa „ekonomskom krizom“. Disciplinarna rascepkanost društvene teorije kao i već poslovična odbojnost prema „velikim narativima“ svakako ne doprinose promeni ovakvog stanja u popularnim diskursima. Ovaj tekst će pokušati da ide u pravcu suprotnom od glavnog toka diferencijacije društvenih fenomena i njihovih objašnjenja. Umesto pojedinačnog sagledavanja svake od prostorno i vremenski razbacanih mini-kriza, fokus će biti stavljen na globalne procese dugog trajanja i mnoštvo događaja unutar njih koji u trenutku nastanka možda ne deluju kao međusobno povezani i dovoljno spektakularni da bi ih posmatrači ili sami učesnici prepoznali kao naročito značajne. Po pravilu, tek nagla erupcija dugoročnih istorijskih procesa u vidu otvorenih i oštrih društvenih sukoba otvara mogućnost za sveobuhvatnije interpretacije koje pomenute događaje ređaju u uzročno-posledični tok.

Kapitalizam, kao društveno-ekonomska formacija koja je sklona krizama, redovno stvara uslove za ovakvu vrstu teorijske refleksije i obnove pokušaja objašnjenja istorijskih procesa. Liberalni konsenzus, nastao nakon pada projekta državnog socijalizma, u prvi plan stavlja navodno superiornu ekonomsku efikasnost kapitalizma u odnosu na druge sisteme. Ovo je često ključan argument za njegovo usvajanje kao „najboljeg od svih realno mogućih svetova“. U svojoj najnovijoj knjizi posvećenoj globalnom ekonomskom slomu 2008, Dejvid Harvi (David Harvey) opisuje danas opšte prisutan fetiš tehnoloških i vremensko-prostornih rešenja pod tržišnim zakonima. Savremeni kapitalizam čini se sposobnim za prevazilaženje svih prepreka koje mu se postave na putu neprestanog napretka.

Zdravorazumski uvidi tako često previđaju činjenicu da je tržište suštinski iracionalan i rasipnički mehanizam alokacije ekonomske aktivnosti i raspodele dobara. U kapitalizmu, tokovi društvene reprodukcije odvijaju se kao spolja nametnuti, a ne kao svesno regulisani procesi. Dovoljno je uporediti stepene nesigurnosti u televizijskom izveštavanju dnevnog poslovanja na berzi sa vremenskom prognozom da bi se shvatila bespomoćnost društva pred slepim silama tržišta. Suprotno očekivanjima neoklasične ekonomske teorije, marksistička politička ekonomija tvrdi da tržište ne dovodi do automatske ravnoteže ponude i tražnje, već „večnog kolebanja koje nikada ne dolazi do cilja“.2
Preduzetnik ne može unapred sa sigurnošću znati da li su mu šanse za profitabilno poslovanje veće u jednoj u odnosu na drugu investicionu priliku. Alokacija ex-post putem pokušaja i greške se tako nameće kao neizbežan način funkcionisanja tržišne privrede. Dakle, čak i da zamislimo tačku u kojoj su ponuda i tražnja u ravnoteži tokom dužeg vremenskog perioda, takvo stanje se ne može postići bez prethodnog rasipanja resursa kroz istrebljujuću konkurenciju i periodične krize.

CIK-CAK

Kapitalistička privreda razvija se duž cik-cak linije tokom koje se smenjuju periodi prosperiteta i pada. U godinama prosperiteta, kada su profitne stope visoke, kompanije teže da prošire proizvodnju i angažuju nove radnike kako bi sustigli rastuću potražnju. U momentu prezasićenja tržišta, preduzetnici naglo postaju zatrpani zalihama robe koju ne mogu realizovati. Sledi smanjenje obima proizvodnje i otpuštanje „prekobrojne“ radne snage, mere koje samo produbljuju krizu. U trenutku kada se profitne stope ponovo podignu, a agregatna tražnja oporavi, stvaraju se uslovi za novi ciklus ekspanzije. Gore opisani sled događaja predstavlja uobičajeni ritam cikličnih kriza kroz koje prolazi svaka tržišno orijentisana nacionalna ekonomija u vremenskim razmacima od otprilike deset godina. Takve redovne oscilacije treba razgraničiti od generalnih kriza (kriza kapitalizma) koje se javljaju akumulacijom kontradikcija kroz više manjih, cikličnih kriza. Od početka 20. veka, razvojem kapitalizma kao svetskog sistema, krize kapitalizma neminovno se manifestuju kao globalne ekonomske krize. Tokom proteklih sto godina čovečanstvo je prošlo kroz dve takve krize: veliku ekonomsku krizu tridesetih i energetsku krizu sedamdesetih godina prošlog veka.

Mnogi posmatrači ocenjuju globalnu krizu 2008. godine kao početak treće krize ovakvih razmera.3 Poput cikličnih kriza, krize kapitalizma propraćene su smanjenjem obima proizvodnje u preduzećima, negativnim trendom rasta bruto društvenog proizvoda, usporavanjem investicija, nezaposlenošću, padom cena sirovina na svetskom tržištu, nestabilnošću vrednosti akcija na berzama, itd. Međutim, razmera i upornost negativnih ekonomskih trendova u ovim slučajevima za sobom povlače dublje političke i društvene potrese unutar nacionalnih granica, nove geopolitičke saveze među državama i promenu dominantnih paradigmi razvoja. Tokom čitavog 19. veka, klasični liberalizam je na ekonomske krize gledao na način na koji ljudi gledaju na elementarne nepogode. Sve što su države u periodima krize mogle da urade bilo je da stabilizuju svoje ekonomije čvrstim poštovanjem tržišnih mehanizama i sačekaju da oluja prođe. Endrju Gembl (Andrew Gamble) nas podseća kako je između 1845. i 1849. godine skoro milion stanovnika u krizom pogođenoj Irskoj umrlo od gladi, a da pritom vlada Velike Britanije nije našla za shodno da interveniše ekonomskim merama koje bi eventualno ublažile patnje stanovništva.4 Vladajuće uverenje bilo je da tržište, prepušteno samo sebi, uvek postavi temelje za nov period ekspanzije. Na sličan način, sve do izbijanja globalne krize sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ortodoksno ekonomsko shvatanje bilo je da se ekspanzivna faza kapitalističkog ciklusa može produžavati u nedogled pomoću državne stimulacije agregatne tražnje. U situaciji stalno rastuće tražnje sa jedne, i državnih investicija u razvoj novih tehnologija sa druge strane, kapitalisti su navodno bili u poziciji da konstantno prilagođavaju nove pronalaske ljudskim potrebama i proširuju tržište. Ovo shvatanje ostavilo je traga i na levici. Jirgen Habermas razvio je teoriju „krize legitimiteta“ u kojoj je mehanizam ekonomske krize utihnuo pod administrativnim rešenjima i postao podređen borbi za održanje političke i kulturne legitimacije državnih institucija naspram društva.5

U protekle tri decenije svedoci smo povratka vere u sposobnost kapitalizma da prevaziđe svaku krizu. Odsustvo dužih lomova svetskog tržišta u ovom periodu navelo je mnoge ekonomiste da govore o „novoj paradigmi rasta“, zasnovanoj na naizgled nezaustavljivom rastu cena akcija na berzama. Široka primena novih elektronskih tehnologija u proizvodnom procesu, kao i komercijalna distribucija pronalazaka poput personalnih kompjutera ili mobilnih telefona, stvorili su novi kult progresa i vere u stvaralačku moć tržišta. Dejvid Harvi upozorava na promenu u „mentalnim konceptima“ građana razvijenih kapitalističkih zemalja tokom poslednjih par godina. Finansijski kapitalizam uvukao je široke slojeve stanovništva u ostvarivanje dela dohotka putem zaduživanja, špekulacije na berzi i privatizacije državne imovine, usađujući tako individualizam i princip lične odgovornosti kao kulturnu normu svim društvenim slojevima. Preliminarna istraživanja u SAD pokazuju da mnogi od ljudi pogođenih pucanjem balona cena nekretnina ne okrivljuju sistemska rešenja već sopstvenu nesposobnost da ispune norme dobrog poslovanja koje se navodno očekuju od privatnog posednika.6  Ne radi se dakle samo o nedostatku dužeg istorijskog pamćenja ekonomista, akademske levice i običnih građana.
Eksplozija finansija i berzanskog poslovanja u protekle tri decenije čine da se danas više nego u bilo kom prethodnom periodu, očekivanja javnosti smatraju za presudan ekonomski faktor. Menadžmentski kursevi biznis motivacije na koje firme šalju svoje zaposlene, baš kao i bestseleri o moći pozitivnog mišljenja, igraju vrlo konkretnu ulogu u naduvavanju finansijskih balona koji funkcionišu po sistemu piramidalne prevare. Što investitori predanije veruju u moć tržišta i što se više ljudi aktivno uključuje u finansijske špekulacije, to će cene na berzi jedno vreme nastavljati više da rastu.7
Pa ipak, i pored svih osobenosti perioda u kome živimo, ne postoji ni jedna fundamentalna promena u funkcionisanju kapitalizma proteklih trideset godina koja bi mogla sprečiti otvaranje prostora za borbu interpretacija društvenih i ekonomskih procesa nakon najnovije globalne krize. Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein) primećuje kako termin „kriza“ krajem prošlog veka umnogome biva zamenjen optimističnijim pojmom „globalizacija“.8
Antiglobalistički pokret je više voleo da govori o neoliberalizmu nego o kapitalizmu.

Nakon pucanja balona tržišta nekretnina i povratka državne intervencije tokom protekle tri godine, „kriza kapitalizma“ ponovo postaje dovoljno uverljiv opis društvene realnosti. Ekonomisti sa kejnzijanskim shvatanjem globalne krize, kao događaja koji vuče korene iz talasa neoliberalne deregulacije s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, dobijaju sve više pažnje u medijima.
Na sličan način, najnovija kriza vraća snagu teorijama koje se fokusiraju na unutrašnje zakone razvoja kapitalističke robne proizvodnje, a krizu vide kao inherentan deo društveno-ekonomskog sistema u kojem živimo. U sledećem delu teksta pokušaćemo bliže da objasnimo načine na koje marksistička politička ekonomija objašnjava periodične krize.

MEHANIZAM KRIZE

Većina ekonomista veruje da je svaka kriza jedinstvena i da samim tim zahteva zasebno objašnjenje. Štaviše, oni uzroke pojedinačnih kriza uglavnom vide u spletu posebnih okolnosti ili spoljašnjem šoku koji sistem naprasno izbacuje iz ravnoteže. Sklonost ka ovakvim objašnjenjima logična je ako se ima u vidu da glavni tok ekonomske teorije ima tendenciju da tržište posmatra kao samoregulišući mehanizam. Analize ovog tipa dominiraju u svakodnevnim osvrtima na aktuelnu krizu. One variraju od pokušaja svaljivanja krivice na konkretne individue i njihove akcije (bilo da su u pitanju moćni berzanski špekulanti koji u trci za što većim profitom zaobilaze pravila igre, dovodeći u opasnost čitav sistem, ili državni regulatori, koji pogrešnim političkim odlukama dozvoljavaju finansijskom kapitalu da se ponaša na uštrb većine običnih građana) do sofisticiranijih osvrta na promene u ekonomskoj filozofiji i zakonodavstvu tokom decenija neoliberalizma, koji su postepeno pripremili teren za današnju krizu. Marksistička tradicija na drugoj strani ne negira važnost egzogenih faktora, ali je sklonija da traži strukturne uzroke krize, inherentne samom procesu društvene reprodukcije pod kapitalizmom.
Na apstraktnom nivou, materijalističko shvatanje istorije kao smene društvenoekonomskih formacija, uslovljene dijalektičkim odnosom između proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, sugeriše da i u kapitalizmu treba tražiti iste kontradikcije. Radi se konstantnom razvoju proizvodnih snaga i neravnomernoj, skokovitoj promeni proizvodnih i svih ostalih društvenih odnosa. U prvom periodu razvoja kapitalizma, proizvodni odnosi su stimulisali unapređenje proizvodnih snaga društva, dok ih pak danas guše. Kako društveni odnosi kaskaju za evolucijom proizvodnih snaga, oni vremenom postaju preuzak okvir za nastavak nesmetanog razvitka tehnike, tehnologije i proizvodne sposobnosti ljudi. Posmatrano iz ovako široke istorijske perspektive, kriza nije ništa drugo do pokušaj pobune proizvodnih snaga protiv odnosa u proizvodnji i ostalim sferama društva.

Konkretnije gledano, način na koji kapitalizam organizuje materijalnu reprodukciju društva − putem proizvodnje, koja ima društveni karakter, sa jedne strane, i raspodele rezultata rada, zasnovane na privatnom vlasništvu nad sredstvima za rad, sa druge, kao i eksploatacija ljudskog rada kroz sam proces proizvodnje, neminovno guraju sistem u krize hiperprodukcije. Naime, da bi pokrenuo proizvodnju za tržište privatni preduzetnik unajmljuje sredstva za rad (mašine, zgrade, instalacije itd.), predmete rada (sirovine, gorivo itd.) i radnu snagu. Prva dva faktora proizvodnje prenose svoju originalnu vrednost u novi proizvod. Radna snaga, pak, ima to svojstvo da stvara novu vrednost, i kao takva jeste jedini izvor viška vrednosti. Vrednost robe se tako može izraziti u sledećim vrednosnim kategorijama:

- postojani kapital (deo vrednosti realizovane robe kojom kapitalista nadoknađuje angažovana sredstva za rad i predmete rada),
- varijabilni kapital (vrednost potrebna da se reprodukuje radna snaga)
i višak vrednosti.

Radnici, dakle, proizvode veću vrednost od one koju im preduzetnik vraća na kraju meseca u vidu najamnine. Ovo za posledicu ima činjenicu da radnici i njihove familije ne mogu kupiti nazad svu vrednost koju proizvedu. Da bi se proširena društvena reprodukcija neometano nastavila, kapitalisti su stoga primorani da negde pronađu tražnju za deo viška vrednosti koji su radnici proizveli a ne mogu ga konzumirati, usled eksploatatorskog karaktera robne proizvodnje. U težnji da realizuje ovaj višak, kapital se širi prostorno – prodirući u zemlje i narode koji ranije nisu bili izloženi kapitalističkim društvenim odnosima (restauracija kapitalizma u Istočnoj Evropi, na primer), i dubinski, u okviru društva koje je već prožeto kapitalom – u vidu komercijalizacije životnih sfera koje su do tada bile izuzete iz tržišne logike (privatizacija obrazovanja, pripremanje hrane, razonoda itd).9
Međutim, problemi kapitalističke reprodukcije se ne zaustavljaju ovde. Kapitalista, koji usled prava privatne svojine slobodno raspolaže proizvedenim viškom vrednosti, takođe se pojavljuje kao potencijalni kupac na tržištu. On može doprineti ukupnoj agregatnoj tražnji kupujući luksuznu robu ili investirajući u nova sredstva za rad i predmete rada kako bi unapredio proizvodnju. Pretnja konkurencijom od strane drugih proizvođača tera ga da veći deo viška vrednosti investira u nabavku novih mašina i opreme kojom bi poboljšao produktivnost, snizio cenu svog proizvoda i pri tome prisvojio veću masu profita u odnosu na konkurente u grani. Stalnom težnjom ka akumulaciji kapitala, tj. uvećavanjem postojanog kapitala svakog od pojedinačnih preduzetnika, ostvaruje se apsolutna hiperprodukcija kapitala u grani i samim tim snižavanje profitne stope. Kao što smo rekli, radna snaga je jedini faktor proizvodnje koji može proizvesti višak vrednosti, stoga se povećavanjem postojanog kapitala u odnosu na varijabilni (porast organskog sastava kapitala) javlja tendencija ka opadanju prosečne stope profita.
Kako je profit osnovni motiv kapitalističke proizvodnje, preduzetnik postepeno gubi interes za daljim investiranjem, povlači svoju tražnju sa tržišta i tako označava početak krize. U pokušaju da obnovi profitnu stopu pred hiperakumulacijom postojanog kapitala, on može pokušati da umanji plate radnika, no to samo dodatno zakida već strukturno limitiranu tražnju najamnih radnika i gura privredu u još dublju krizu. Kako je glavni uzrok krize prekomerna akumulacija kapitala, u vidu napuštenih fabrika, zaliha robe koja se ne može prodati i nataloženih akcija i nekretnina, najefikasniji način za njeno razrešenje jeste uništenje vrednosti ovog kapitala radikalnim snižavanjem njegove knjigovodstvene vrednosti kroz seriju bankrota ili fizičko uništenje putem ratova i prirodnih katastrofa. Pojeftinjenje radne snage kroz kreiranje masovne nezaposlenosti takođe igra bitnu ulogu u procesu povratka profitnih stopa. Kroz koju god od ovih metoda privreda uspe da se oporavi, cena koju plaća stanovništvo je više nego visoka.

PRILAZI

Nakon opisa mehanizma kapitalističke proizvodnje i osnovnih uzroka cikličnog kretanja jasno je da se genezi krize unutar kapitalizma može prići sa više strana. Marksistička tradicija pogleda na krizu može se grubo podeliti na dve glavne grupe – autore koji polaze od teorije nedovoljne potrošnje (hiperprodukcija robe) i one koji se fokusiraju na pad prosečne profitne stope (prekomerna akumulacija kapitala).10 Koreni ove diferencijacije sežu do načina na koji su „klasici marksizma“ videli krizu početkom 20. veka, pre svih razlike između analiza Roze Luksemburg i Vladimira Iljiča Lenjina. Ovaj tekst će se ipak osvrnuti samo na savremene predstavnike obe tendencije.

Teorija nedovoljne potrošnje polazi od pretpostavke da se višak proizvoda koji se stvara u kapitalističkom načinu proizvodnje ne može realizovati unutar sistema, pa je nužna geografska ekspanzija ili intervencija države da bi se problem rešio. Tendencija kapitalista da vrše pritisak na nadnice radnika u cilju povećanja profita vraća im se u lice poput bumeranga u trenutku kada se ponuda suoči sa nedostatkom agregatne tražnje na tržištu roba i usluga široke potrošnje. Snižavanje nadnica samo naglašava fundamentalnu kontradikciju između totalne vrednosti stvorene zajedničkom proizvodnjom i ukupne vrednosti koja se kroz raspodelu vraća varijabilnom kapitalu tj. radnicima. Proizvodnja raste usled investicija u nove mašine i tehnologije, ali agregatna tražnja za robama i uslugama široke potrošnje nikako ne može da je sustigne.
Kriza hiperprodukcije roba i usluga je tako „kriza izobilja“. Pretkapitalistički društveno-ekonomski sistemi zapadali su u periodične krize jer sredstva za rad nisu bila dovoljno razvijena da podmire osnovne potrebe većine stanovništva. Kapitalizam, s druge strane, po prvi put u istoriji stvara preduslove za zadovoljenje osnovnih zahteva većine stanovništva razvojem proizvodnih snaga do neslućenih granica, ali upravo trka za akumulacijom postojanog kapitala znači da sistem proširuje rascep između onoga što radnici proizvode i onoga što sebi mogu priuštiti da kupe.
Danas, nakon skoro tri decenije globalne ofanzive vladajućih klasa protiv sindikalnog organizovanja i životnog standarda radnika, teorija nedovoljne tražnje je posebno primamljiva kao početna tačka za objašnjenje krize. Nova generacija američkih marksista okupljenih oko magazina Monthly Review čini glavne predstavnike ove tendencije u anglofonskom svetu danas. Njihova analiza se nadovezuje na teoretske temelje koje su šezdesetih godina prošlog veka postavili Pol Svizi (Paul Sweezy) i Pol Baran (Paul Baran) u knjizi Monopolski Kapital.11 Da bi nastavio da se razvija, kapitalizam, po njima, mora stalno iznova pronalaziti prilike za nove investicije koje bi generisale tražnju za proizvedenom robom i uslugama. No, istorijska evolucija dovela je sistem u monopolsku fazu saturacije tržišta u kojoj je jako teško pronaći ovakve izvore profitabilnosti. Naime, osnovna industrijska infrastruktura u razvijenim kapitalističkim zemljama već je izgrađena, nedostaju novi epohalni proboji u tehnologiji poput parne mašine, železnice ili automobila, koji bi stimulisali rast. Monopoli guše cenovnu kompeticiju koja je nekada bila glavni izvor dinamike, dok sve neravnopravnija raspodela bogatstva limitira agregatnu tražnju. Nemogućnost realizacije proizvedenog viška čini da se kapitalistička država sve više uključuje u stimulisanje i supstituciju generalne tražnje, pre svega kroz vojne izdatke.

Za razliku od teorije hiperprodukcije roba i usluga, koja polazi od potrošnje, većina marksista i dalje preferira tradicionalniji fokus na proizvodnju. Kriza se tako izvodi iz tendencijskog pada prosečne profitne stope, uslovljenog prekomernom akumulacijom postojanog kapitala u odnosu na varijabilni, tj. porastom organskog sastava kapitala. Za ovu školu mišljenja, kriza hiperprodukcije samo je manifestacija prekomerne akumulacije sredstava za rad u proizvodnji. Potrošnja populacije uvek je nedovoljna da otkupi sve proizvode i usluge koje neka nacionalna kapitalistička ekonomija proizvede. Nedovoljna tražnja je, dakle, sasvim normalno stanje stvari koje ne može da objasni periode krize, kada ova kontradikcija naprasno postaje vidljiva. Američki ekonomski istoričar Robert Brener (Robert Brenner) verovatno je najpoznatiji savremeni autor koji ekonomsku krizu objašnjava kroz proizvodnju. Brener insistira da se marksistička teorija proteklih decenija previše koncentrisala na vertikalne odnose moći, tj. klasnu borbu između radnika i kapitalista, a premalo pažnje posvećivala horizontalnim odnosima konkurencije među kapitalistima i posledicama koje iz nje proističu. Za Brenera, pad profita u vodećim kapitalističkim ekonomijama prouzrokovan je prekomernim proizvodnim kapacitetima. Suočene sa globalnom konkurencijom, velike kompanije su se tokom protekle tri decenije radije odlučivale da nastave sa instaliranjem dodatnih, modernizovanih delova postojanog kapitala, bez osvrta na već postojeće kapacitete i potrebe da se i njihovi proizvodi realizuju. Osvajanje modernih tehnika proizvodnje u sve većem broju novoindustrijalizovanih zemalja, kao i istovremeno odbijanje industrijskih džinova u tradicionalnim kapitalističkim metropolama da ugase jedan deo svojih linija proizvodnje sa visokim troškovima, dovode do viška kapaciteta, snižavanja cena i istisnuća agregatne profitabilnosti.
Usled pada stope prinosa, kapitalisti nemaju izbora nego da uspore razvoj proizvodnih pogona i zapošljavanja kao i da izvrše pritisak na nivoe nadnica već zaposlenih. Pad agregatne tražnje tako dolazi samo kao krajnji ishod procesa koji se dešavaju u proizvodnji, naročito pada prosečne profitne stope.12

GRANICE KAPITALA

Uprkos opisanim strukturnim ograničenjima rasta, kapitalizam je tokom istorije pokazao zapanjujuću moć prilagođavanja i preskakanja granica koje mu unutrašnje kontradikcije nameću. Ne postoji konačna kriza kapitalizma koja bi ga automatski zamenila drugom društveno-ekonomskom formacijom. Dok ne bude bio svrgnut osmišljenom akcijom većine eksploatisanog čovečanstva, kapital će nastaviti da nalazi kreativne načine da se akumulira i tako produži život sistemu koji
je po marksistima odavno prestao da igra pozitivnu istorijsku ulogu, koju je nekada imao. Kapitalisti pronalaze razne načine da izbegnu nastavak protoka kapitala kroz jednostavno gomilanje postojanog kapitala. Neki od glavnih mehanizama kojima kapitalizam uspeva da jedno vreme zaobiđe ili prebrodi krize jesu: kredit, državni intervencionizam, geografska ekspanzija i stvaranje novih potreba i tržišnih nišā za realizaciju robe.
Potrošački kredit je danas verovatno najrasprostranjeniji način na koji kapitalisti uspevaju da nadoknade hronični deficit agregatne tražnje stanovništva. Širenje kredita olakšava cirkulaciju kapitala, tako što povezuje razmenu roba koje će se tek proizvesti u budućnosti sa vrednošću koja je već stvorena danas. Da bi kredit uspešno vršio svoju funkciju, neophodno je da kreditori budu uvereni da će im pozajmljena sredstva biti vraćena sa kamatom u budućnosti. U periodu ekspanzije
ovaj mehanizam uspešno funkcioniše neko vreme, šireći rizik i odlažući već postojeće kontradikcije. Međutim, u dužem vremenskom periodu dolazi do naprasne kontrakcije kredita i vraćanja početnog problema u mnogo širem obimu. Kao što smo videli, manjak agregatne tražnje nije osnovna kontradikcija kapitalističkog načina proizvodnje, već je to nemogućnost profitabilnog investiranja viška koji se vremenom akumulira. U momentu kada se javi usporavanje privredne aktivnosti,
dolazi do nagle kontrakcije ukupnog kredita, usled sumnje kreditora u mogućnost povraćaja pozajmljenih sredstava. Ovaj mehanizam smo videli na delu 2008. godine, prilikom urušavanja kredita kojima su kupovani stambeni objekti u SAD. Državna stimulacija tražnje jeste alternativni način veštačkog produžetka agregatne tražnje iznad nivoa zagarantovanog tržišnom raspodelom ukupno stvorene vrednosti. Država kroz mere fiskalne politike može preneti deo viška vrednosti u ruke onih koji će, za razliku od kapitalista, sa tim sredstvima sigurno izaći na tržište roba i usluga široke potrošnje. Ukoliko ne želi da oporezuje profit vladajuće klase, država se može zadužiti u svoje ime ili jednostavno štampati novac koji bi potom stimulisao agregatnu tražnju. Naravno, posledica ovih mera jeste pad vrednosti novca i potencijalna inflacija. Državna potrošnja zapravo daje najbolje rezultate kada se usmeri ka investicijama koje same ne doprinose daljoj akumulaciji kapitala, a to bi značilo u javne radove na kapitalnim projektima ili drugim nekomercijalnim projektima. No, takve mere je, usled istiskivanja privatnog sektora i smanjenja njegove osnovice za akumulaciju, pod normalnim okolnostima jako teško sprovesti tokom dužeg vremenskog perioda i u širokom obimu.13

Geografska ekspanzija je istorijski gledano bila glavna poluga za plasiranje viška vrednosti i širenje akumulacije kapitala. Imperijalizam je težio da uvuče većinu svetskog stanovništva u kapital odnos i na taj način sebi produži život. Vrednost stvorena izvan kapitalističkog sveta mogla je pljačkom ili razmenom biti doneta u metropolu i tako osvežiti tokove kapitala. Vremenom, strana tržišta su postala atraktivna, ne samo kao mesta gde bi se mogao plasirati deo robe koju ne može upiti domaća tražnja, već i kao prostor za izvoz samog kapitala i gradnju novih proizvodnih centara. Pitanje plasmana viška proizvedenog u stranoj zemlji se međutim ponovo postavlja. Slabljenje agregatne tražnje u metropoli premeštanjem dela proizvodnje na periferiju svakako ne doprinosi rešenju.
Razvijanje novih proizvoda i otvaranje graničnih tržišnih niša predstavlja za sistem verovatno najzdraviji način kanalisanja stvorenog viška vrednosti. Komercijalizacija onih sfera života koje su do skora bile izuzete s tržišta, razvoj roba i usluga široke potrošnje kao i stimulisanje konzumerizma kroz stvaranje novih potreba, eksplodirali su u proteklih šezdeset godina i stvorili kapitalizam teško zamisliv marksistima iz 19. i prve polovine 20. veka. Ograničenja agregatne tražnje ipak i u ovom slučaju koče razvoj potrošnje i kanališu je u pravcu u kom je moguće ostvariti profit umesto težnje za ispunjavanjem bazičnih društvenih potreba. Korporacijama je potrebno inicijalno tržište koje bi omogućilo akumulaciju kroz plasiranje novog proizvoda.
U pitanju su uglavnom niše na već zasićenim tržištima razvijenih zapadnih metropola. Tako dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj stanovnici brazilskih favela sebi mogu priuštiti mobilne telefone, a još uvek nemaju frižidere ili pijaću vodu. Kako Dejvid Harvi primećuje, u poslednjih par decenija se sve više govori o potencijalno dubljem problemu ekoloških granica kapitalizma, koji staru marksističku parolu „socijalizam ili varvarizam“ čini deplasiranom, jer čak i varvarizam pretpostavlja prirodni habitat u kom bi se razvijao. Kao i svaka društveno-ekonomska formacija pre njega, kapitalizam se zasniva na proizvodnji materijalnog sveta preradom prirode. No, do sada nezabeleženi ritam ekstrakcije prirodnih resursa, kao i neizbežno uvećavanje količine toksičnih nusproizvoda koji se vraćaju u okolinu, čine da čovečanstvo već sad oseća prirodne granice ovakve vrste razvoja. Harvi pak upozorava da postoji inherentna opasnost potenciranja pretpostavljenih „prirodnih limita“ na uštrb društvenih odnosa koji ekonomski razvoj guraju u tom pravcu. Odnos civilizacije i prirode je neizbežno dijalektički i otvoren. Analiza mora uzeti u obzir šanse za izmenu ljudskih navika, evoluciju prirode kao i proizvodnju prirode od strane samih ljudi. Ekološke krize se, u tom smislu, najbolje razumeju kao sastavni deo generalne krize kapitalizma.14

DUGOROČNI USPON I PAD

Suočeni sa potrebom objašnjenja razlike između poletnog razvoja svetske ekonomije, u prve tri decenije nakon Drugog svetskog rata, i sve skromnijih rezultata u decenijama nakon toga, ekonomisti sve češće posežu za teorijom „normalne stope rasta“ kapitalizma koja se navodno vratila nakon vanrednih okolnosti koje su uslovile visoke stope rasta pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ali, kako Robert Brener primećuje, ideja o nekakvoj prirodnoj stopi rasta koja važi za kapitalistički način proizvodnje pada u vodu pred bogatom istorijom raznovrsnih perioda razvitka u proteklih 150 godina. Kapitalizam se odlikuje dužim periodima uspona, tokom kojih se pokazao sposobnim za fantastičnu ekspanziju, i naglim padovima koji donose godine mukotrpnog povlačenja.15
Ciklična kretanja su sastavni deo dužih trendova razvoja bez kojih bismo govorili o kompleksnom ponavljanju umesto o dinamičnom razvoju sistema kao celine. Desetogodišnji ciklusi imaju drugačiji karakter u različitim periodima. Ukoliko godine oporavka uspevaju da nadoknade i izmeste gubitak nastao u recesiji koja im je prethodila, govorimo o ekspanzivnom dugoročnom trendu. Ukoliko recesioni ciklusi svojom destruktivnošću dovedu do poništavanja i unazađivanja dobitka nastalog u fazi rasta, govorimo o dugoročnom periodu pada. Po istoj logici, ukoliko recesija i oporavak iza sebe ostave izjednačujuće efekte, radi se o dugoročnoj stagnaciji.

Kroz istoriju tako možemo razlikovati čitave epohe koje se odlikuju kratkotrajnim i blagim recesijama koje smenjuju godine jakog rasta. U drugim periodima, ciklična oscilacija će imati negativan trend, sa dominantnim recesijama i sve slabijim oporavcima. Upravo prelazni periodi između ovakva dva dugoročna perioda otvaraju prostor za radikalne promene u odnosima između klasa u jednom društvu i odnosima između država u svetskom sistemu. Tako, na primer, možemo diferencirati dugoročni period uspona koji je započeo u poslednjoj dekadi 19. veka i ugasio se otpočinjanjem Prvog svetskog rata (La Belle Epoque), epohu između dva svetska rata koju je obeležila velika ekonomska kriza, zlatne godine najintenzivnijeg razvoja svetskog kapitalizma između Drugog svetskog rata i globalne ekonomske krize sedamdesetih i period koji Robert Brener naziva „dugoročni pad“, u kojem se i dalje nalazimo. Pre nego što ukratko opišemo dve poslednje epohe razvoja globalnog kapitalizma, bitno je napraviti jasniju diferencijaciju između ciklusa koji se smenjuju svakih desetak godina i dužih trendova razvoja.
Naime, među pristalicama Marksove analize uzroka kapitalističke krize do danas ne postoji saglasnost oko toga da li su i dugoročni trendovi razvoja ciklični, tj. da li postoji šablonizovani mehanizam koji prouzrokuje njihovu smenu u relativno ravnomernim vremenskim razmacima, ili je reč o drugačijem fenomenu, koji ne podleže unutrašnjim zakonitostima kakve nalazimo kod cikličnih oscilacija. Pristalice prvog viđenja se obično pozivaju na rad sovjetskog ekonomiste Nikolaja Kondratjeva koji je dvadesetih godina prošlog veka postavio teoriju takozvanih „dugih ekonomskih talasa“. Prema Kondratjevu, tokom istorije možemo razgraničiti dugoročne cikluse (prosečnog trajanja od pedesetak godina) koji su uslovljeni velikim tehničkim otkrićima koja otvaraju talas novih krupnih investicija i stvaranje novih privrednih grana. Za one koji negiraju pravilnosti u smeni dugoročnih trendova razvoja, radi se o mehanicističkom pristupu istorijskim epohama koje su uslovljene kompleksnijim uticajem raznih faktora, među kojima bitnu ulogu  igraju i oni neekonomske prirode poput revolucija, ratova i odnosa klasnih snaga na globalnom nivou.

Kao što smo videli, ratna razaranja mogu stimulativno delovati na akumulaciju kapitala. Razaranje infrastrukture i novi globalni geopolitički poredak koji je proizašao iz Drugog svetskog rata omogućio je period najsnažnijeg rasta kapitalizma u istoriji. SAD su se javile kao samouveren svetski hegemon koji je bio spreman da uspostavi novi liberalni ekonomski poredak orijentisan ka razvijanju svetske trgovine i podupiranju obnove tržišta u zemljama koje su pripadale američkoj sferi uticaja tokom hladnog rata. Niz političkih, društvenih i ekonomskih reformi u ratom razorenim državama Zapadne Evrope i Japanu, otvorio je put za slobodnu akumulaciju kapitala i tehnološki napredak. U samim SAD, investicije u razvoj novog modela urbanizacije posredstvom povezivanja predgrađa autoputevima, kao i društveni ugovor između kapitala i sindikata omogućio je postavljanje stabilnih temelja za prilagođavanje i komercijalizaciju velikog broja izuma poput automobila, frižidera, televizora, telefona, samoposluga itd. Homogenizacija životnih stilova i ukusa omogućila je globalnu difuziju novih proizvoda i obnovljen talas industrijalizacije u vodećim zemljama „slobodnog sveta“ koje su implementirale ove tehnologije.16 Zlatne godine rasta primiču se granicama ekspanzije krajem šezdesetih godina prošlog veka. Usponom Nemačke i Japana, koji počinju da proizvode robu dovoljno konkurentnu da se takmiči sa američkom, svetsko tržište postaje pretrpano fabrikama, mašinama i alatima.17
Pojava preterane ponude u odnosu na tražnju u jednoj za drugom privrednom granom utiče na pad cena, a time i profita. Sa druge strane, militantni radnički pokret i mobilizacija društvenih pokreta s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina onemogućavaju obnavljanje stope profita kroz snižavanje nadnica. Na ovaj način svetska ekonomija od sredine sedamdesetih ulazi u period dugoročnog pada, odnosno uočava se osetno slabljenje svih osnovnih ekonomskih pokazatelja poput bruto društvenog proizvoda, prosečne stope profita, produktivnosti i stope zaposlenosti. Sa padom investicija, usporavanjem kreiranja novih radnih mesta i dužničkom krizom u koju osamdesetih zapadaju zemlje na periferiji, počinje da se javlja problem nedovoljne agregatne tražnje na globalnom nivou.18
Svi uslovi za otpočinjanje ozbiljne globalne krize koja bi pročistila krvotok svetskog kapitalizma i povratila profitnu stopu su tako bili formirani tokom sedamdesetih. Sredinom osamdesetih, u intervjuu za jugoslovenski Časopis za kritiku znanosti, jedan od najpoznatijih marksističkih ekonomista tog vremena Ernest Mandel ovako je ocenio istorijski momenat u kome se kapitalizam našao:

„Bilo koji ’sistemski šok’ koji bi kapitalizmu dozvolio ulazak u novi, ekspanzivni dugi talas razvoja morao bi da bude katastrofalne prirode sličan onom iz perioda od 1930. do 1940. godine: uništavajući poraz radničke klase u ključnim imperijalističkim zemljama koji vodi u kvalitativno narastanje viška vrednosti, poraz nacionalnooslobodilačkog i radničkog pokreta u ključnim zemljama trećeg sveta, ratovi znatno šire prirode od onih do kojih je došlo u poslednjih trideset pet godina... Ono što mi izgleda najmanje verovatno jeste postepeno prevazilaženje sadašnje krize sa relativno malim promenama u delovanju međunarodnog kapitalizma, na primer povećanje industrijske težine pojedinih zemalja trećeg sveta, porast robotizma itd.“19

Upravo ovaj drugi, „manje verovatni“ deo Mandelovog odgovora, nagovestio je pravac razvoja globalnog kapitalizma u naredne dve i po decenije. Istina, do novog ekspanzivnog talasa, nalik onome posle Drugog svetskog rata, nikada nije došlo. No, kapitalizam i svetski poredak su u ovim godinama održali pozitivne stope rasta i prošli kroz interesantnu metamorfozu koju je malo ko mogao predvideti.

Jedna od najznačajnijih promena u ovom periodu bio je povratak ekonomskog liberalizma, koji je, verovalo se, zauvek otišao u istoriju ekonomske misli nakon Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Uspon neoliberalizma označio je intenziviranje klasne borbe na globalnom planu, pri čemu je vladajuća klasa ovoga puta vukla inicijativu. Kriza kejnzijanizma i reformističkog socijalizma na Zapadu, a potom i slom planskih ekonomija u Istočnoj Evropi, otvorili su vrata za interpretacije koje su privrednu stagnaciju i političku autoritarnost vezivale za državni intervencionizam, a individualnu slobodu i prosperitet povezivali sa slobodnim tržištem. Kapital se osnažio kroz procese porasta nezaposlenosti, privatizacije, deindustrijalizacije, ukidanja barijera za protok kapitala itd. Levica je, na drugoj strani, ostala zatečena promenama koje niko nije očekivao i okrenula se „alternativnim životnim stilovima“, politici identiteta i multikulturalizmu.20 Međutim, postoji jedan bitan aspekat klasičnog ekonomskog liberalizma koji se vlade vodećih zapadnih zemalja nisu usudile primeniti od početka usporavanja svetske privrede. Spontane kontrakcije tržišta, poput onih u XIX veku, do tačke u kojoj bi se dovoljno kapitala obezvredilo da bi se utabao put novom periodu jake ekspanzije, nikada nisu dopuštene. Rasprostranjeno shvatanje po kom je država odgovorna i dužna da na neki način zaštiti svoje stanovništvo od ekonomskih udara, sprečilo je čak i najpredanije neoliberalne vlade, poput one Ronalda Regana u SAD i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, da dopuste tržištu da se samoreguliše do kraja. Države su se postarale da obezbede uvek nove količine kredita koji bi zaštitio vodeće korporacije na svom tlu od bankrota usled pada tražnje.
No, stimulacija tražnje u protekle tri decenije nije se odigrala po klasičnom kejnzijanskom modelu. Potenciranje monetarizma i snižavanje inflacije položilo je temelje za nezapamćeni razvoj finansijskog sektora. Usled održavanja niskih stopa profita u proizvodnji, akumulirani kapital sve se više prebacuje u špekulaciju i trgovinu vrednostima na berzi. Deregulacija finansijskih tržišta i rast vrednosti akcija koji je usledio, značili su da veliki američki proizvođači, tipa General Motorsa, sada ostvaruju veći deo svog profita putem finansijskih transakcija, nego kroz proizvodnju i prodaju roba i usluga. Finansijalizacija nije zahvatila samo preduzetnike, već je odigrala bitnu ulogu i u održavanju kupovne moći širokih slojeva stanovništva, uprkos smanjenju realnih plata i rastu nezaposlenosti. Oslobođen stega regulacije, finansijski kapital počeo je uvlačiti u berzansko poslovanje sve oblike prihoda i svojine, poput penzija, štednje, kredita, osiguranja, renti na nekretnine itd, oblikujući ih u mnoštvo kreativnih finansijskih instrumenata. Robert Brener tako govori o „kejnzijanizmu cena nekretnina“, aludirajući na eksploziju duga baziranog na naduvanim cenama porodičnih kuća u SAD tokom proteklih godina. Kapitalizam je, dakle, uspeo da izbegne pad u produženu recesiju, ali je kao cenu za to dobio gomilu mehura u finansijskom sektoru koji prete da svojim pucanjem povuku celokupnu ekonomiju u ambis.21

PERSPEKTIVE

Čini se da, poput modernog alhemičara, finansijski kapital stvara novac iz novca samog, ne morajući da se napreže kroz proizvodni ciklus. Berza zaista ima moć delimičnog stvaranja vrednosti ex nihilo, pa ipak, globalna finansijska ekspanzija u protekle dve decenije ima jasnu potporu u realnoj ekonomiji. Ironija istorijskog razvoja jeste da je socijalistička revolucija u Kini, u izmenjenoj globalnoj političkoj konstelaciji, nizom radikalnih reformi društvene i ekonomske strukture, omogućila uslove za jednu od najspektakularnijih transformacija koje je čovečanstvo ikada doživelo širenjem tržišta. Procesi migracije i proletarizacije seljaka u gradovima istočne obale Kine privukli su ogromnu količinu akumuliranog kapitala koji je konačno našao izvor za masovnu proizvodnju jeftinih potrošačkih dobara. Izvozom ove robe, Kina je ostvarila veliko prelivanje globalne vrednosti u svoje dvorište. Usled nedovoljne kupovne moći domaćeg stanovništva, Kina je tokom protekle dve decenije revnosno koristila trgovinski suficit za kupovinu državnih obveznica SAD, koje su pak omogućavale nastavak potrošnje kroz zaduživanje američkih potrošača i naizgled beskonačan rast finansijskog tržišta. Sa druge strane, ekspanzija kineske proizvodnje sa sobom je povukla i rast cena sirovina na svetskom tržištu, a time i obnavljanje privrednog rasta jednog broja zemalja u razvoju, za koje se osamdesetih činilo da su ukopane krizom spoljnog duga. Uspon Kine tako je omogućio stabilizaciju globalnog kapitalizma u periodu dugoročnog pada.22 Po autorima poput Imanuela Volerstina ili Đovanija Arigija (Giovanni Arrighi), upravo su ove promene u odnosima između velikih svetskih sila glavni proces sadašnjeg perioda koji potencijalno nosi ključ za razrešenje globalne krize kapitalizma.
Za Volerstina, postojanje stabilnog svetskog poretka akumulacije kapitala umnogome zavisi od jakog hegemona koji je sposoban da nametne pravila igre kroz monopol geopolitičke moći. Po njemu, ciklusi smene globalnih hegemona su duži od Kondratjevih „dugih ekonomskih talasa“, a specifičnost perioda u kome živimo je poklapanje tranzicije iz jedne u drugu ekonomsku epohu (dugoročni pad) i ubrzanog opadanja uticaja najmoćnijeg hegemona u dosadašnjoj istoriji (SAD).23
Arigi ide korak dalje i vidi pomeranje težišta globalnog razvoja ka Aziji kao pozitivan korak prelivanja kapitalizma u sve šire „kontejnere“ koji mu omogućuju dalju akumulaciju. Poput Volerstina, Arigi vidi SAD kao hegemona u opadanju, naciju koja je prešla put od svetskog proizvođača do globalnog finansijskog rentijera. Kapitalizam je po njemu do sada prošao kroz četiri hegemonijska ciklusa (Venecija, Holandija, Engleska, SAD), a uspon Kine, sa modelom razvoja kroz „nekapitalističku tržišnu ekonomiju“, predstavlja alternativu sadašnjem periodu stagnacije. Nada čovečanstva ostaje da će SAD pristati da prepuste ulogu svetskog hegemona, a da to ne dovede do izbijanja nove serije imperijalističkih ratova.24

Drugi autori, poput Dejvida Harvija i Roberta Brenera, slažu se da geopolitika ponovo dobija na značaju. Međutim, za njih, polarizacija među svetskim silama još uvek nije dosegla kritičnu tačku, a uloga Kine daleko je od jednoznačno pozitivne. Za razliku od početka 20. veka, kada su svetske sile dočekale krizu kapitalizma sa jasno sukobljenim interesima i zonama uticaja, velike države su danas mnogo opreznije i svesne da po svaku cenu moraju zaštititi svetsku trgovinu od izazova protekcionizma. Brener ističe kako ni Zapadna Evropa, Rusija, pa ni Kina, još uvek nisu spremne da se odreknu stabilnosti koju SAD garantuju svetskom sistemu kao vodeća vojna sila.
Naravno, produžetak stagnacije na globalnom nivou ili ozbiljnija kriza u Kini mogle bi uneti nemir u svetski poredak. Suočena sa krizom, Kina bi mogla prestati da finansira američki deficit, dok bi bankrot SAD i kolaps dolara uveli svetsku ekonomiju u do sada neistražene vode. Poučeni iskustvom od prethodnih dvadeset godina, marksisti su danas, za razliku od osamdesetih, mnogo oprezniji u davanju prognoza. Ipak, svi se slažu da je globalna kriza 2008. godine označila, ako ne početak nove depresije, onda barem kraj poslednjeg blagog talasa ekspanzije. Jedno je sigurno: odluka većine država da intervenišu i zaštite finansijski sistem od kolapsa trajno je narušila ugled neoliberalizma kao vladajuće dogme. Mnogi predviđaju povratak kejnzijanizma kao nove strategije vladajućih klasa.
Postoji mnoštvo problema sa tom tezom.

Prvo, paradigme vladanja se ne mogu po potrebi menjati preko noći zbog vrlo konkretnih interesa delova vladajuće klase povezanih sa njihovim održavanjem. Drugo, kako osnovna kontradikcija ne leži u nedostatku agregatne tražnje, povratak klasičnog kejnzijanizma samo bi produžio agoniju, dajući korporacijama prostor da zadrže prekobrojne kapacitete, tako dalje snižavajući profitnu stopu. Kejnzijanizam nije funkcionisao tridesetih godina prošlog veka sve dok tržište nije povratilo vitalnost snagom „kreativne destrukcije“. Treće, iako su, kao što smo videli, zadali jake udarce radničkom pokretu, neoliberalni režimi u razvijenim kapitalističkim državama nisu se usudili ići „do kraja“ i u potpunosti poraziti radničku klasu. Svako okretanje od neoliberalizma u praksi svakako bi dalo vetar u leđa društvenim pokretima odozdo koji bi konačno bili oslobođeni stege vladajuće dogme o „nepostojanju alternativa“. Ono što Dejvid Harvi naziva „mentalnim konceptima“ među širokim slojevima stanovništva biće primorani da se menjaju kako bi shvatili globalne potrese koji se odvijaju pred nama. Levica bi svakako mogla odigrati značajnu ulogu u ovom procesu – ako se pokaže dovoljno odvažnom da se vrati „velikim narativima“ (Grand Narratives), razmišljanju u dužoj istorijskoj perspektivi i ambicioznim zadacima koji iz takve orijentacije proizilaze.







LITERATURA:

Arrighi, Giovanni, Adam Smith in Beijing:
Lineages of the Twenty-First Century, Verso,
London, 2007.

Baran, Pol i i Pol Svizi, Monopolski kapital,
Stvarnost, Zagreb, 1969.

Brenner, Robert, The Economics of Global
Turbulence: The Advanced Capitalist Economies
from Long Boom to Long Downturn,
1945−2005, Verso, London, 2006.

Gamble, Andrew, The Spectre and the Feast:
Capitalist Crisis and the Politics of Recession,
Palgrave Macmillan, London, 2009.

Habermas, Jürgen, Legitimation Crisis, Beacon
Press, Boston, 1975.

Harvey, David, The Enigma of Capital and the
Crises of Capitalism, Profile Books, London,
2010.

Kunkel, Benjamin, ‘How Much is Too Much?’,
London Review of Books, vol. 33, no. 3, 2011.

Magdoff, Fred i Michael D. Yates, The ABCs of
the Economic Crisis: What Working People Need
to Know, Monthly Review Press, New York,
2009.

Marks, Karl i Fridrih Engels, Rani radovi,
Naprijed, Zagreb, 1978.

Popov, Tatjana, ‘Razgovor sa Ernestom Mandelom’,
Gledišta, 1986.

Thurow, Lester, Ekonomika ponude — neobična
struja ili glavni pravac ekonomike, MC CK Srbije,
Beograd, 1986.

Wallerstein, Immanuel, ‘Structural Crises’, New
Left Review, 62, 2010.

Volfgang Štrek - Krize demokratskog kapitalizma

 Wolfgang Streeck, ‘The Crises of Democratic Capitalism’, New Left Review, no.71,
London, Sept–Oct 2011.
Prevod sa engleskog: Darko Vesić

*Volfgang Štrek, nemački sociolog i direktor Maks Plank Instituta za proučavanje društava u Kelnu. Studirao sociologiju u Frankfurtu i Njujorku, a kasnije radio kao asistent na Univerzitetu u Minsteru. Tokom studija bio je aktivan član Socijaldemokratskog saveza studenata i ko-osnivač Socijalističke kancelarije u Ofenbahu na Majni. Od 1988. do 1995. profesor je sociologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison. Godine 1999. preuzima poziciju profesora sociologije na Fakultetu za ekonomiju i društvene nauke na Univerzitetu u Kelnu. Štrek je od 1998. godine član Berlinsko-brandenburške akademije nauka.


 *****************************************************************************




Kolaps američkog finansijskog sistema koji se desio 2008. godine, pretvorio se u ekonomsku i političku krizu globalnih razmera.1
Kako treba razumeti ovaj događaj koji je potresao svet?

Mejnstrim ekonomija sklona je shvatanju prema kojem društvom vlada opšta tendencija ka ravnoteži, dok kriza i promena predstavljaju samo privremena odstupanja od stabilnog stanja dobro integrisanog sistema. Međutim, sociolog nema tu vrstu privrženosti. Umesto da tumačim našu sadašnju nesreću kao jednokratni poremećaj stanja koje je u osnovi stabilno, tumačiću „Veliku recesiju“2 i kasniji dolazak javnih finansija do ruba kolapsa, kao manifestaciju osnovnog sukoba u političko-ekonomskoj konfiguraciji razvijenih kapitalističkih društava; sukoba zbog kojeg su neravnoteža i nestabilnost pre pravilo nego izuzetak, i koji je našao svoj izraz u istorijskom nizu poremećaja unutar društvenoekonomskog poretka. Preciznije, izneću pretpostavku da se sadašnja kriza može u potpunosti razumeti samo ukoliko se uzme u obzir inherentno konfliktna transformacija društvene formacije koju nazivamo „demokratskim kapitalizamom“, a koja je u toku.

Demokratski kapitalizam je potpuno uspostavljen tek nakon Drugog svetskog rata, a i tada samo u „Zapadnim“ delovima sveta, Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Tu je funkcionisao izuzetno dobro tokom sledeće dve decenije – ustvari, toliko dobro, da ovaj period neprekidnog privrednog rasta i dalje dominantno određuje naša shvatanja i očekivanja o tome šta je moderni kapitalizam, ili šta bi mogao i trebalo da bude. Ovo je u supotnosti sa shvatanjem da u svetlu turbulencija koje su usledile, period od četvrt veka neposredno nakon rata treba da bude prepoznat kao izuzetno poseban. Zaista, smatram da normalno stanje demokratskog kapitalizma ne predstavlja trente glorieuses, već niz kriza koje su usledile – stanje kojim vlada endemski sukob između kapitalističkog tržišta i demokratske politike, koji se jasno potvrdio u trenutku kada je visoki privredni rast došao do svog kraja 1970-ih. U onome što sledi, prvo ću razmatrati prirodu tog sukoba, a zatim se okrenuti ka nizu političko-ekonomskih poremećaja koje je proizveo, a koji istovremeno prethode i oblikuju sadašnju globalnu krizu.


TRŽIŠTA NASUPROT BIRAČIMA


Sumnje u to da je spoj kapitalizma i demokratije moguć daleko su od novih. Počevši od devetnaestog, pa sve do kasnog dvadesetog veka, buržoazija i politička desnica izražavale su bojazan da bi vladavina većine, što neizbežno podrazumeva vladavinu siromašnih nad bogatima, neminovno vodila odbacivanju prava privatne svojine i slobodnih tržišta. Radnička klasa i politička levica su, sa svoje strane, upozoravale da bi kapitalisti mogli da se udruže sa reakcionarnim snagama u cilju ukidanja demokratije, da bi tako zaštitili sebe od vladavine permanentne većine, posvećene ekonomskoj i političkoj redistribuciji. Neću raspravljati o relativnim prednostima ove dve pozicije, mada nam istorija govori da je, barem u industrijalizovanim zemljama, levica imala više razloga za strah da će desnica srušiti demokratiju u cilju očuvanja kapitalizma, nego što se desnica mogla bojati da će levica ukinuti kapitalizam zarad demokratije. Kako god bilo, u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata, postojala je široko rasprostranjena pretpostavka da kapitalizam mora biti podvrgnut ekstenzivnoj političkoj kontroli, kako bi bio kompatibilan sa demokratijom – na primer, nacionalizacija ključnih firmi i sektora ili uključivanje radnika u proces odlučivanja, kao u Nemačkoj – u cilju očuvanja same demokratije od ograničenja u ime tržišta. Dok su Kejns (John Maynard Keynes) i, u nekoj meri, Kalecki (Michał Kalecki) i Polanji (Karl Polanyi) izašli kao pobednici, Hajek (Friedrich Hayek) se povukao u privremeno izgnanstvo.

Međutim, mejnstrim ekonomija je od tada postala opsednuta „neodgovornošću“ oportunističkih političara, koji udovoljavaju ekonomski neobrazovanom biračkom telu tako što se mešaju u rad inače efikasnih tržišta, kako bi ostvarili ciljeve kao što su puna zaposlenost i socijalna pravda, koje bi istinski slobodna tržišta svakako ispunila na dugi rok, ali u tome ne uspevaju pošto su ometana od strane politike. Prema standardnim teorijama „javnog izbora“, ekonomske krize, u suštini, proističu iz političkih intervencija koje teže socijalnim ciljevima.3 Po ovom mišljenju, ispravna vrsta intervencije je ona koja oslobađa tržišta od upliva politike, dok je pogrešna ona koja ih zbog viška demokratije remeti. Drugim rečima, pogrešna vrsta intervencije proističe iz toga što neodgovorni političari demokratiju prenose u ekonomiju - tamo gde joj nije mesto. Malo njih bi danas išlo toliko daleko kao Hajek, koji se u svojim kasnijim godinama zalagao za ukidanje demokratije kakvu poznajemo, zarad odbrane ekonomskih i građanskih sloboda. Ipak, cantus firmus sadašnje neoinstitucionalističke ekonomske teorije je u potpunosti hajekovski.

Da bi ispravno funkcionisao, kapitalizmu je neophodna pravilima propisana ekonomska politika, uz ustavom zagarantovanu zaštitu tržišta i imovinskih prava od diskrecionog političkog uticaja, zatim nezavisni regulatorni organi, centralne banke odlučno zaštićene od izbornih pritisaka, i međunarodne institucije, kao što su Evropska komisija ili Evropski sud pravde, koje ne moraju da brinu o svom reizboru. Međutim, takve teorije uporno izbegavaju odgovor na ključno pitanje – kako do toga doći; verovatno zato što nemaju nikakav odgovor, ili bar nijedan koji se može izneti javno.
Postoje različiti načini na osnovu kojih se inherentni uzroci sukoba kapitalizma i demokratije mogu razumeti. Za sadašnje potrebe, demokratski kapitalizam ću okarakterisati kao političku ekonomiju kojom vladaju dva suprotstavljena principa, ili režima, alokacije resursa: jedan koji funkcioniše na osnovu marginalne produktivnosti, ili prema onome što se pokazuje kao zasluga na osnovu „slobodnog dejstva tržišnih sila“, i drugi zasnovan na društvenoj potrebi ili pravu, potvrđenim putem kolektivnih izbora demokratske politike. U demokratskom kapitalizmu, vlade su u teoriji dužne da poštuju oba principa istovremeno, mada su u stvarnosti oni gotovo neuskladivi. U praksi, one mogu u jednom periodu da zanemaruju jedan u korist drugog, sve dok im se posledice ne obiju o glavu: vlade koje ne uspeju da ispoštuju demokratske zahteve za zaštitom i preraspodelom rizikuju da izgube većinu, dok one koje zanemaruju zahteve vlasnika proizvodnih sredstava za kompenzacijom, izraženo jezikom marginalne produktivnosti, dovode do ekonomskih poremećaja koje je vremenom sve teže kontrolisati, i na taj način, takođe, slabe političku podršku.

U liberalnoj utopiji standardne ekonomske teorije, sukob između dva principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma prevazilazi se pretvaranjem teorije u, ono što bi Marks (Karl Marx) nazvao, materijalnu silu. Po ovom gledištu, ekonomija, kao „naučno saznanje“, uči građane i političare da je istinska pravda – tržišna pravda, na osnovu koje su svi nagrađeni prema svojim zaslugama, a ne prema svojim potrebama, predefinisanim u prava. U meri u kojoj je ekonomska teorija postala prihvaćena kao društvena teorija, ona se u performativnom smislu „ostvarila“
–time otkrivajući svoju suštinski retoričku prirodu, kao instrument društvene konstrukcije putem ubeđivanja. Međutim, u stvarnosti se pokazalo da nije tako lako odvratiti ljude od njihovih „iracionalnih“ verovanja u socijalna i politička prava, kao nezavisna u odnosu na tržišne zakone i svojinska prava. Od perioda polovnog prodora neoliberalizma sve do danas, netržišna shvatanja socijalne pravde su se ipak uspela odupreti pokušajima ekonomske racionalizacije, ma koliko da su ti pokušaji bili snažni. Ljudi su tvrdoglavo odbijali da odustanu od ideje o moralnoj ekonomiji, unutar koje su posedovali prava koja su važnija od tržišnih ishoda.4 U stvari, tamo gde imaju priliku, kao što je neizbežno imaju unutar demokratije koja funkcioniše, ljudi nastoje da, na ovaj ili onaj način, insistiraju na prednosti društvenog nad ekonomskim, na zaštiti društvenih dužnosti i obaveza od tržišnih pritisaka ka većoj „fleksibilizaciji“, i na tome da društvo treba da poštuje ljudska očekivanja o životu kojim ne rukovode stalno promenljivi „tržišni signali“. Verovatno je to ono što je Polanji u Velikoj transformaciji opisao kao „kontra-pokret“ protiv komodifikacije rada. Za ekonomski mejnstrim, poremećaji kao što su inflacija, javni deficiti i prekomerni privatni ili javni dug, proizlaze iz nedovoljnog poznavanja zakona koji rukovode ekonomijom kao mašinom za stvaranje bogatstva, ili iz zanemarivanja istih tih zakona zarad sebičnih težnji ka političkoj moći. Nasuprot tome, teorije političke ekonomije – u meri u kojoj političko uzimaju za ozbiljno, i nisu samo funkcionalističke teorije efikasnosti – prepoznaju tržišnu alokaciju kao samo jednu vrstu političko-ekonomskog režima kojim vladaju interesi onih koji poseduju retka proizvodna sredstva i koji se zbog toga nalaze u dobroj tržišnoj poziciji. Političku alokaciju, kao alternativni režim, preferiraju oni sa lošom ekonomskom pozicijom, ali potencijalno velikom političkom moći. Iz ove perspektive, standardna ekonomija je, u osnovi, teorijska egzaltacija političko-ekonomskog društvenog poretka koji služi onima sa velikom ekonomskom moći, na taj način što izjednačava njihove interese sa opštim interesom. Ona zastupa distribucione zahteve vlasnika proizvodnog kapitala, kao tehničke imperative dobrog, u smislu naučno ispravnog, ekonomskog upravljanja. Za političku ekonomiju, shvatanja mejnstrim ekonomije o poremećaju u privredi, kao posledici razdora između tradicionalnih principa moralne ekonomije i racionalno-modernih principa, predstavljaju tendenciozno pogrešna tumačenja, jer skrivaju činjenicu da je „ekonomska“ ekonomija takođe moralna ekonomija za one sa odlučujućom moći na tržištu.

U jeziku mejnstrim ekonomije, kriza se pojavljuje kao kazna za situaciju kada vlade ne uspevaju da ispoštuju prirodne zakone, koji predstavljaju prave vladare ekonomije. Nasuprot tome, politička ekonomija, vredna svoga imena, opaža krize kao manifestacije „kaleckijanske reakcije“ vlasnika proizvodnih sredstava na prodiranje demokratske politike u njihov ekskluzivni domen, čime pokušava da ih spreči u tome da u potpunosti iskoriste svoju tržišnu moć, i time onemogući ispunjenje njihovih očekivanja da će mudro preuzimanje rizika biti pravedno zadovoljeno.5 Standardna ekonomska teorija se odnosi prema društvenoj strukturi i distribuciji interesa i moći unutar nje kao prema egzogenom činiocu, smatrajući je na taj način konstantnom, i time je čineći istovremeno nevidljivom i, za potrebe ekonomske „nauke“, prirodno datom. Jedina politika koju takva teorija može da zamisli uključuje oportunističke ili, u najboljem slučaju, nekompetentne pokušaje da se iskrive ekonomski zakoni. Prema tome, dobra ekonomska politika je, po definiciji, nepolitična. Problem je što ovakav stav ne dele mnogi za koje je politika više nego potrebna zaštita od tržišta, jer neometane tržišne operacije idu na uštrb upravo onoga što oni smatraju ispravnim. Ukoliko nisu, na neki način, navedeni da prihvate neoklasičnu ekonomiju kao samorazumevajući model društvenog života, njihovi demokratski politički zahtevi će se razlikovati od recepata standardne ekonomske teorije. Implikacija toga je da ekonomija, ukoliko je dovoljno konceptualno razgrađena, može biti oblikovana tako da teži ekvilibrijumu, dok politička ekonomija to ne može biti, sem ako nije lišena demokratije i vođena platonskom diktaturom ekonomista – kraljeva. Kapitalistička politika je, kao što će se pokazati, dala sve od sebe da nas izvede iz pustinje korumpiranog demokratskog oportunizma u obećanu zemlju samoregulišućih tržišta. Danas se uostalom, demokratski otpor nastavlja,i sa njim rastu i kontinuirane dislokacije u našim tržišnim ekonomijama.


POSLERATNE NAGODBE


U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, kada je inflacija počela naglo da raste širom zapadnog sveta i kada je usporavanje ekonomskog rasta počelo da otežava održavanje političko-ekonomske formule mira između rada i kapitala (formule koja je ugušila unutrašnje sukobe nakon pustošenja Drugog svetskog rata), posleratni demokratski kapitalizam ušao je u svoju prvu krizu. U suštini, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnička klasa prihvatila kapitalistička tržišta i imovinska prava u zamenu za političku demokratiju, čime su obezbeđeni socijalna sigurnost i stalni rast životnog standarda. Više od dve decenije neprekidnog rasta rezultiralo je u duboko ukorenjenoj popularnoj percepciji da stalni ekonomski napredak predstavlja demokratsko pravo. Ove predstave, pretočene u politička očekivanja, vlade su osećale dužnim da ispune, ali im je bilo sve teže da to i realizuju kada je rast počeo da usporava. Struktura posleratne nagodbe između rada i kapitala bila je u osnovi svuda ista, iako su zemlje u kojima je demokratski kapitalizam uspostavljen bile veoma različite. Ona je podrazumevala rast države blagostanja, pravo radnika na slobodno kolektivno pregovaranje i političku garanciju pune zaposlenosti. Sve ovo vlade su uspevale da osiguraju širokim primenama kejnzijanskih ekonomskih mera. Međutim, kada je rast počeo da usporava krajem 1960-ih, postalo je teško održavati ovu kombinaciju. Dok je slobodno kolektivno pregovaranje omogućilo radnicima da preko svojih sindikata utiču na, ono što je postalo, čvrsto ukorenjeno očekivanje o redovnom godišnjem povećanju zarade, posvećenost vlada punoj zaposlenosti, zajedno sa rastućom državom blagostanja, štitila je sindikalno članstvo od potencijalnog gubitka poslova, koje bi prouzrokovao dogovor o zaradama većim od rasta produktivnosti. Vladina politika je na taj način ojačala pregovaračku moć sindikata, više nego što bi to bilo moguće na slobodnom tržištu rada. Ovo se kasnih 1960-ih ogledalo u talasu radničke militantnosti širom sveta, koji je bio podstaknut snažnim osećajem za političko pravo na povećanje životnog standarda, a koji je bio nesputan strahom od nezaposlenosti.

U narednim godinama, vlade širom Zapada suočile su se sa pitanjem kako da nateraju sindikate da ublaže zahteve za zaradama svog članstva, a da pri tom ne pogaze kejnzijansko obećanje o punoj zaposlenosti. U zemljama u kojima institucionalna struktura sistema kolektivnog pregovaranja nije bila pogodna za postizanje tripartitnih „socijalnih sporazuma“, većina vlada je tokom 1970-ih ostala uverena da bi dozvoljavanje rasta nezaposlenosti, u cilju ograničenja rasta realnih zarada, bilo previše rizično za njihov sopstveni opstanak, ako ne i za stabilnost kapitalističke demokratije kao takve. Njihovo jedino rešenje bila je popustljiva monetarna politika, koja je omogućila nastavak koegzistencije slobodnog kolektivnog pregovaranja i pune zaposlenosti, ali po cenu porasta stope inflacije, do nivoa koji su vremenom počeli ubrzano da rastu.
U ranoj fazi, inflacija nije predstavljala veliki problem za radnike, koje su zastupali jaki sindikati i koji su bili dovoljno politički moćni da ostvare de facto indeksaciju plata. Inflacija je, pre svega, išla na štetu poverilaca i vlasnika finansijskih sredstava, odnosno grupa koje, po pravilu, ne uključuju radnike, ili ih barem nisu uključivali 1960-ih i 1970-ih godina prošlog veka. To je razlog zašto se inflacija može opisati kao monetarni odraz distributivnih sukoba između radničke klase, koja zahteva sigurnu zaposlenost i veći udeo u prihodu svoje zemlje, i kapitalističke klase, koja nastoji da maksimizira svoj profit. Pošto ove dve strane deluju na osnovu međusobno nekompatibilnih ideja o tome šta im pripada na osnovu prava, jedna naglašavajući građanska prava, a druga vlasnička prava i tržišnu moć, inflacija se može razumeti kao izraz anomije u društvu koje, zbog strukturalnih razloga, ne može da usaglasi zajedničke kriterijume o socijalnoj pravdi. U tom smislu je britanski sociolog, Džon Goldtorp (John Goldthorpe), kasnih 1970-ih sugerisao da je visoka inflacija neiskorenjiva u demokratsko-kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji koja omogućava radnicima i građanima da koriguju tržišne ishode kroz kolektivnu političku akciju.6 Za vlade koje su se u doba opadajuće stope rasta suočile sa suprotstavljenim zahtevima od strane radnika i kapitala, popustljiva monetarna politika predstavljala je pogodan ersatz metod za izbegavanje društvenog sukoba nultog zbira. U godinama neposredno nakon rata, ekonomski rast je vladama koje su se borile sa nekompatibilnim konceptima ekonomske pravde, obezbedio dodatna dobra i usluge kojima su mogle da smire klasne antagonizme. Sada su vlade morale da koriste do tada nepoznatu meru u realnoj ekonomiji – dodatni novac, kao vid uvlačenja budućih resursa u sadašnju potrošnju i distribuciju. Ma koliko da je isprva bio efikasan, ovaj režim pacifikacije sukoba nije mogao da se nastavi u nedogled. Kao što je Hajek neumorno isticao, ubrzanje inflacije neizbežno vodi do krajnje nekontrolisanih ekonomskih poremećaja u relativnim cenama, u odnosima između zavisnih i fiksnih prihoda i u onome što ekonomisti nazivaju „ekonomskim podsticajima“. Na kraju, prizivanjem kaleckijanske reakcije sve više nepoverljivih vlasnika kapitala, inflacija će proizvesti nezaposlenost, kažnjavajući tako upravo one radnike čijim interesima je u početku služila. Najkasnije u ovom trenutku, vlade u demokratskom kapitalizmu naći će se pod pritiskom da prekinu sa popustljivim nagodbama o preraspodeli zarada i obnove monetarnu disciplinu.


NISKA INFLACIJA, VIŠA NEZAPOSLENOST


Inflacija je pobeđena nakon 1979. godine, kada je Pol Volker (Paul Volcker), novoimenovani predsednik banke Federalnih rezervi, postavljen od strane predsednika Kartera (Jimmy Carter), podigao kamatne stope nečuveno visoko, i time izazvao najviši skok nezaposlenosti još od doba Velike depresije. Volkerov „puč“ je zapečaćen kada je predsednik Regan (Ronald Reagen), za koga se pričalo da se u početku plašio političkih posledica Volkerove agresivne deflatorne politike, ponovo bio izabran 1984. godine. Margaret Tačer (Margaret Thatcher), koja je sledila američko vođstvo, osvojila je drugi mandat 1983. godine, takođe uprkos visokoj nezaposlenosti i nagloj deindustralizaciji, izazvanoj, između ostalog, restriktivnom monetarnom politikom. I u SAD-u i u Velikoj Britaniji deflaciju su pratili odlučni napadi na sindikate od strane vlade i poslodavaca, obeleženi Reganovom pobedom nad kontrolorima letenja, i razbijanjem Nacionalnog sindikata rudara od strane Margaret Tačer. U narednim godinama, stopa inflacije je ostala trajno niska širom kapitalističkog sveta, dok je nezaposlenost, manje više, stalno rasla. Paralelno sa tim, nivo sindikalne organizovanosti je skoro svuda opao, a štrajkovi su postali toliko retki, da su pojedine zemlje prestale da vode statistike o njima. Neoliberalna era počela je tako što su anglo-američke vlade odbacile nasleđena znanja posleratnog demokratskog kapitalizma, na osnovu kojih se smatralo da bi nezaposlenost narušila političku podršku, ne samo za tadašnju vladu, već i za sam demokratski kapitalizam. Kreatori politike širom sveta su sa velikom pažnjom posmatrali eksperimente koje su Regan i Margaret Tačer sproveli nad svojim biračima. Međutim, oni koji su se nadali da će kraj inflacije značiti i kraj ekonomskog poremećaja ubrzo su bili razočarani. Dok je inflacija smanjena, javni dug je počeo da raste, i to ne potpuno neočekivano.7 Brojni su uzroci rasta javnog duga tokom
1980-ih. Stagnantni rast je poreske obveznike više nego ikad okrenuo protiv oporezivanja; a sa krajem inflacije, došao je kraj i automatskom podizanju poreza, kroz ono što se nazivalo „pomeranje poreskih razreda“ („bracket creep“).8 Isto važi i za kontinuirano devalviranje javnog duga kroz slabljenje nacionalne valute, proces koji je u početku dopunjavao ekonomski rast, a zatim ga u sve većoj meri zamenio, smanjujući tako akumulirani dug države, u odnosu na njen nominalni prihod. Na strani rashoda, povećanje nezaposlenosti, izazvano monetarnom stabilnošću, zahtevalo je povećanje troškova socijalne pomoći. Takođe, različita socijalna prava nastala tokom 1970-ih u zamenu za umerenije sindikalne zarade – kako se ispostavilo, odložene zarade iz neokorporativne ere – sazrela su i dospela na red za naplatu, postavši tako izuzetan teret za javne finansije. Pošto inflacija više nije mogla da se koristi za zatvaranje jaza između zahteva građana i „tržišta“, teret obezbeđivanja socijalnog mira pao je na državu. Ispostavilo se da je javni dug bio, na neko vreme, prikladan funkcionalni ekvivalent inflacije.
Kao i inflacija, javni dug je omogućio da se u sukobe oko raspodele uvedu sredstva koja još uvek nisu bila proizvedena, što je vladama dozvolilo da se oslone i na buduća sredstva, pored onih koja su im već bila na raspolaganju. Kako se borba između tržišta i društvene distribucije premestila sa tržišta rada u političku arenu, pritisci birača su zamenili sindikalne zahteve. Umesto inflacije valute, vlade su počele da se zadužuju u povećanom obimu kako bi na taj način udovoljile zahtevima za beneficijama i uslugama kao građanskim pravima, zajedno sa suprotstavljenim zahtevima za to da prihodi treba da odražavaju volju tržišta i time pomognu u maksimizaciji profitabilne upotrebe proizvodnih sredstava. Niska inflacija je bila od pomoći, pošto je uveravala poverioce da će državne obveznice zadržati svoju vrednost na duže staze; takođe, od pomoći su bile i niske kamatne stope, koje su usledile nakon što je inflacija iskorenjena. Međutim, kao ni inflacija, ni akumulacija javnog duga ne može da se odvija u nedogled. Ekonomisti su dugo upozoravali da javno deficitarno trošenje „istiskuje“ („crowding out“) privatne investicije, što dovodi do visokih kamatnih stopa i niskog rasta; ali nikada nisu bili u stanju da odrede gde se nalazi kritični prag.

U praksi, ispostavilo se da je moguće, bar za neko vreme, održavati niske kamatne stope putem deregulacije finansijskih tržišta, uz ograničavanje inflacije kroz kontinuirano razbijanje sindikata.9 Ipak, posebno su SAD sa svojom izuzetno niskom nacionalnom stopom štednje ubrzo počele da prodaju svoje državne obveznice, ne samo građanima, već i stranim investitorima, uključujući i suverene investicione fondove različitih vrsta.10 Štaviše, kako je teret dugova rastao, sve veći deo javne potrošnje morao je da bude posvećen servisiranju duga, iako su kamatne stope ostale na niskom nivou. Pre svega, morao je da postoji trenutak, iako očigledno do tada nepoznat, u kome će poverioci, kako strani tako i domaći, početi da se brinu o povratku svog novca. Najkasnije tada, počinju da rastu pritisci od strane „finansijskih tržišta“ za konsolidaciju državnih budžeta i povratak na fiskalnu disciplinu.


DEREGULACIJA I PRIVATNI DUG


Na predsedničkim izborima 1992. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, dominiralo je pitanje o dva deficita: onom federalne vlade i onom države u celini, koji je nastao u spoljnoj trgovini. Pobeda Bila Klintona (Bill Clinton), koji je svoju kampanju zasnivao pre svega na „duplom deficitu“, pokrenula je pokušaje finansijske konsolidacije širom sveta, agresivno promovisane pod američkim vođstvom, od strane međunarodnih organizacija kao što su Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj i Međunarodni monetarni fond. Čini se da je u početku Klintonova administracija razmatrala smanjivanje javnog deficita kroz ubrzavanje ekonomskog rasta prouzrokovanog socijalnom reformom, kao što je povećano javno ulaganje u obrazovanje.11 Ali, kada su demokrate izgubile većinu u Kongresu tokom izbora 1994. godine, Klinton se okrenuo politici oštre štednje, što je uključivalo veliko smanjenje javnih rashoda i nove promene u socijalnoj politici, koje je trebalo po rečima predsednika, da okončaju „blagostanje kakvo smo do tada poznavali“. Od 1998. do 2000. godine federalna vlada SAD-a je po prvi put nakon više decenija, imala budžetski suficit. Međutim, ovo ne znači da je Klintonova administracija pronašla neki način da pacifikuje demokratsko-kapitalističku političku ekonomiju bez korišćenja dodatnih ekonomskih resursa, koje je tek trebalo proizvesti. Klintonova strategija za upravljanje društvenim sukobima se u velikoj meri oslanjala na deregulaciju finansijskog sektora, koja je već započeta za vreme Regana, ali se sa istom sada otišlo dalje nego ikad pre.12 Nagli rast nejednakosti zarada, izazvan kontinuiranim slabljenjem sindikata i naglim smanjenjem socijalnih davanja, kao i redukcijom agregatne tražnje prouzrokovane fiskalnom konsolidacijom, imali su protivtežu u novim, do tad neviđenim mogućnostima za građane i firme u pogledu zaduživanja. „Privatizovani kejnzijanizam“, kao pogodan termin, skovan je kako bi opisao ono što je zapravo bila zamena javnog za privatni dug.13 Umesto da vlada pozajmljuje novac za finansiranje jednake dostupnosti pristojnog stambenog prostora, ili kreiranje radnih veština za kojima postoji potražnja na tržištu rada, sada je individualnim građanima, pod sistemom zaduživanja koji je bio izuzetno široke ruke, bilo dozvoljeno, a ponekada su na to bili i primorani, da se plaćajući svoje obrazovanje ili preseljenje u manje oskudno urbano okruženje, zadužuju na sopstveni rizik. Klintonova politika fiskalne konsolidacije i ekonomske revitalizacije kroz finansijsku
deregulaciju, imala je mnogo korisnika. Bogati su bili pošteđeni većih poreza, dok su oni koji su bili dovoljno pametni da premeste svoje interese u finansijski sektor, ostvarili ogromne profite na sve komplikovanijim „finansijskim uslugama“, koje su sada mogli da prodaju bez gotovo ikakvih ograničenja.
Ali, siromašni su takođe napredovali, barem neki od njih i na neko vreme. Drugorazredne (subprime) hipoteke su postale zamena, ma koliko iluzorna kako se na kraju ispostavilo, za socijalnu politiku koja je istovremeno ukinuta, kao i za povećanje zarada, koje više nije sledovalo donjem kraju „fleksibilisanog“ tržišta rada. Posebno za Afroamerikance, posedovanje kuće nije predstavljalo samo ostvarenje „američkog sna“, već i toliko potrebnu zamenu za starosne penzije, koje u to doba mnogi nisu bili u mogućnosti da zarade na tržištu rada, i za koje nisu imali razloga da očekuju da će ih dobiti od vlade koja se zavetovala na štednju. U jednom periodu je posedovanje stambenog prostora pružilo srednjoj klasi, čak i jednom delu siromašnih, primamljivu mogućnost da učestvuju u spekulativnom ludilu, zbog koje su se bogati samo još više obogatili tokom 1990-ih i ranih 2000-ih – bez obzira na to koliko da se ta mogućnost na kraju pokazala podmuklom. Kako je cena nekretnina eskalirala usled rasta potražnje od strane onih koji u normalnim okolnostima nikada ne bi bili u stanju da kupe kuću, postalo je uobičajeno korišćenje novih finansijskih instrumenata za ekstraktovanje dela ili ukupne vrednosti nečije nekretnine, radi finansiranja naglo rastućih troškova visokog obrazovanja sledeće generacije, ili jednostavno za ličnu potrošnju kako bi se time nadoknadile stagnantne ili opadajuće zarade. Takođe, nije bilo neuobičajeno za vlasnike kuća da koriste svoje nove kredite za kupovinu drugog ili trećeg stambenog objekta, u nadi da će profitirati na onome što se očekivalo da će biti stalan porast vrednosti nekretnina. Na ovaj način, za razliku od doba javnog duga, kada je vlada kroz zaduživanje obezbeđivala buduća sredstva za tadašnju upotrebu, sada su takva sredstva postala dostupna zahvaljujući tome što je mnoštvo pojedinaca, na liberalizovanim finansijskim tržištima, prodavalo poveriocima svoje obaveze da će im isplatiti značajan deo svojih očekivanih budućih zarada, dok su u zamenu od njih dobili instant mogućnost da kupe šta god požele.

Finansijska liberalizacija je tako poslužila kao kompenzacija za doba fiskalne konsolidacije i javne štednje. Individualni dug je zamenio javni, a individualna potražnja, stvorena za visoke honorare od strane naglo rastuće industrije za pravljenje novca, zauzela je mesto kolektivne potražnje rukovođene državom u održavanju zaposlenosti i profita u građevinarstvu i drugim sektorima. Ova dinamika je ubrzana nakon 2001. godine, kada su Federalne rezerve prešle na veoma niske kamatne stope kako bi sprečile ekonomski pad i povratak visoke nezaposlenosti koju je ovaj podrazumevao. Pored do tada neviđenih profita u finansijskom sektoru, privatizovani kejnzijanizam je proizveo ekonomski procvat, na kome mu je evropski radnički pokret u najmanju ruku zavideo. Štaviše, liderima evropskih sindikata je kao model poslužila politika Alana Grinspena (Greenspan), na osnovu koje je laki novac omogućavao nagli porast zaduženosti američkog društva. Oni su sa velikim uzbuđenjem primetili da su Federalne rezerve, za razliku od Evropske centralne banke, zakonom obavezane da obezbede ne samo monetarnu stabilnost, već i visok nivo zaposlenosti. Svemu ovome je naravno, došao kraj 2008. godine, kada se iznenada urušila međunarodna kreditna piramida na kojoj je počivao prosperitet kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih.


SUVERENA ZADUŽENOST


Sa krahom privatizovanog kejnzijanizma 2008. godine, nakon uzastopnih perioda inflacije, javnog deficita i privatne zaduženosti, kriza posleratnog demokratskog kapitalizma ušla je u četvrtu i najnoviju fazu.14 Dok je globalni finansijski sistem pretio da se dezintegriše, nacionalne države su pokušavale da obnove ekonomsko poverenje putem socijalizacije neotplaćenih kredita, koji su bili odobreni kao kompenzacija za fiskalnu konsolidaciju. Zajedno sa fiskalnom ekspanzijom, koja je bila neophodna kako bi se sprečio slom „realne ekonomije“, to je dovelo do novog dramatičnog porasta javnog deficita i javnog duga – razvoja događaja za koji, može se primetiti, nije zaslužna lakomislena prekomerna potrošnja od strane oportunističkih političara ili pogrešno shvaćenih javnih institucija, kao što to impliciraju teorije „javnog izbora“ i veliki deo institucionalno-ekonomske literature, proizvedene tokom 1990-ih pod pokroviteljstvom, između ostalih, Svetske banke i MMF-a.15 Kvantni skok javne zaduženosti nakon 2008. godine, koji je u potpunosti poništio bilo kakvu fiskalnu konsolidaciju možda postignutu u prethodnoj deceniji, oslikava činjenicu da se nijedna demokratska država nije usudila da svom društvu nametne još jednu ekonomsku krizu razmera Velike depresije iz 1930-ih, kao kaznu za ispade deregulisanog finansijskog sektora. Politička moć je još jednom primenjena kako bi se buduća sredstva učinila dostupnim za očuvanje sadašnjeg socijalnog mira, u smislu da su države, manje ili više, dobrovoljno preuzele na sebe značajan deo novog duga koji je izvorno nastao u privatnom sektoru, kako bi tako povratile poverenje poverilaca iz privatnog sektora. Ali, dok je to momentalno pomoglo fabrikama novca finansijske industrije, na brzinu obnavljajući njihove neverovatne profite, plate i bonuse, to ipak nije moglo da spreči porast sumnje kod tih istih „finansijskih tržišta“, da su nacionalne vlade, u procesu njihovog spasavanja prevazišle svoja ovlašćenja.
Iako globalna ekonomska kriza nije bila ni blizu kraja, poverioci su počeli glasno da zahtevaju povratak zdravom novcu kroz fiskalnu štednju, kao garanciju da njihovo znatno povećano investiranje u državni dug neće propasti.
Tokom tri godine nakon 2008, distribucioni sukob u demokratskom kapitalizmu se pretvorio u komplikovani rat natezanja između globalnih finansijskih investitora i suverenih nacionalnih država. Dok su se u prošlosti radnici borili sa poslodavcima, građani sa ministrima finansija, privatni dužnici sa privatnim bankama, sada se finansijske institucije rvu sa istim onim državama koje su nedavno ucenjivale da ih spasu. Međutim, konfiguracija moći i interesa, koja se nalazi u osnovi svega ovoga, mnogo je složenija i još uvek čeka da bude sistematski istražena. Na primer, nakon krize finansijska tržišta su se vratila naplaćivanju veoma različitih kamatnih stopa različitim državama, na taj način diferencirajući pritisak koji primenjuju na vlade kako bi ove primorale svoje građane da se prećutno slože sa smanjenjem troškova bez presedana – koje je, opet, u saglasnosti sa u osnovi nepromenjenom tržišnom logikom distribucije. Imajući u vidu iznos duga kojim je većina država danas opterećena, čak i manje povećanje kamatne stope na državne obveznice može da izazove fiskalnu katastrofu.16 U isto vreme, tržišta moraju da paze da ne primoraju države na proglašenje suverenog bankrota, što je uvek jedna od mogućnosti, ukoliko pritisci tržišta postanu preveliki. Zbog toga, druge države moraju da budu voljne da iz poteškoća izvuku one sa najvećim rizikom, kako bi zaštitile sebe od opšteg porasta kamatnih stopa na državne obveznice, koje bi prvo neizvršenje novčanih obaveza moglo da prouzrokuje. Slična vrsta „solidarnosti“ među državama u interesu investitora, neguje se tamo gde bi suvereno neizvršenje obaveza pogodilo banke koje su locirane izvan te zemlje, što bi moglo da natera matične zemlje da još jednom nacionalizuju ogromne količine loših dugova, kako bi stabilizovale svoje ekonomije.

Još uvek postoje razni vidovi u kojima se sukob unutar demokratskog kapitalizma -sukob između zahteva za socijalna prava i funkcionisanja slobodnih tržišta - danas ispoljava. Neke vlade, uključujući i Obaminu (Barack Obama) administraciju, pokušale su da obnove ekonomski rast kroz dalje zaduživanje – u nadi da će buduće politike konsolidacije biti potpomognute dobitima od rasta. Drugi se možda potajno nadaju povratku inflacije koja bi istopila akumulirani dug kroz tihu eksproprijaciju poverilaca – što bi, kao i ekonomski rast, ublažilo političke tenzije koje se očekuju kao posledica štednje. Istovremeno, finansijska tržišta možda očekuju povoljan ishod borbe protiv političkog uticaja, što bi jednom zauvek obnovilo tržišnu disciplinu i stavilo tačku na pokušaje politike da je podrije.
Dalje komplikacije proističu iz činjenice da je finansijskim tržištima potreban državni dug za sigurno investiranje; preveliki pritisak ka balansiranim budžetima može ih lišiti veoma povoljnih mogućnosti za ulaganje. Srednje klase naprednih kapitalističkih zemalja uložile su veliki deo svoje ušteđevine u državne obveznice, dok su mnogi radnici u velikoj meri investirali u dopunske penzije. Balansirani budžeti bi najverovatnije značili sledeće: države bi morale da u formi većih poreza još više uzimaju od svojih srednjih klasa ono što ove klase sada štede i investiraju, između ostalog, u javni dug. Ne samo da građani više ne bi ostvarivali kamatu, već ne bi bili ni u mogućnosti da prenesu svoju ušteđevinu na svoju decu. Međutim, iako bi zbog toga trebalo da su zainteresovani za to da države budu ako ne u potpunosti bez dugova, a onda barem u stanju da ispune svoje obaveze prema poveriocima, to takođe može da znači da moraju da plate za likvidnost svoje vlade, u vidu velikog smanjenja javnih davanja i usluga, od kojih, takođe, delom zavise.
Koliko god da je komplikovano prožimanje podela u međunarodnoj politici javnog duga u nastajanju, cenu finansijske stabilizacije će najverovatnije platiti oni koji nisu vlasnici novca, ili barem ne realnog novca. Na primer, fiskalni pritisci će ubrzati reformu penzionog sistema, a u meri u kojoj vlade država bilo gde u svetu ne budu mogle da isplate svoje obaveze, privatne penzije će takođe biti pogođene. Prosečni građanin će konsolidaciju državnih finansija, bankrot stranih država, povećanje kamatne stope na javni dug i, ako je potrebno, još jedno spasavanje nacionalnih i internacionalnih banaka, platiti svojom privatnom ušteđevinom, smanjenjem javnih davanja, redukcijom javnih usluga i većim oporezivanjem.


SEKVENCIJALNA PREMEŠTANJA


Tokom četiri decenije nakon završetka posleratnog rasta, epicentar tektonske tenzije unutar demokratskog kapitalizma migrirao je od jedne institucionalne lokacije do druge, dovodeći do niza različitih, ali sistematski povezanih ekonomskih poremećaja. Tokom 1970-ih, konflikt između demokratskih potraživanja za socijalnom pravdom i kapitalističkih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne produktivnosti, ili „ekonomske pravde“, uglavnom se odigravao na nacionalnim tržištima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod političkim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kada je ono što je, u stvari, bila redistribucija putem snižavanja vrednosti valute postalo ekonomski neodrživo, primoravajući vlade da uz visoki politički rizik to okončaju, konflikt se ponovo pojavio u političkoj areni. Ovde je on doveo do porasta razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, što je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve birača za javnim davanjima i uslugama, većim nego što je „poreska država“ mogla da izvuče iz svoje demokratsko-kapitalističke ekonomije.17 Međutim, kada su napori da se javni dug zauzda postali neizbežni, kako bi se održao socijalni mir morali su da budu propraćeni finansijskom deregulacijom, olakšavajućitako pristup privatnim kreditima, kao alternativnom načinu za zadovoljavanje normativno i politički moćnih zahteva za sigurnošću i prosperitetom od strane građana. Ovo je, takođe, trajalo ne duže od jedne decenije, sve dok globalna ekonomija nije gotovo posrnula pod teretom nerealnih obećanja o budućim otplatama za sadašnju potrošnju i investicije, omogućenim od strane vlada kao kompenzacija za fiskalnu štednju. Od tada, sukob između popularnih ideja socijalne pravde i ekonomskog insistiranja na tržišnoj pravdi, još jednom je promenio svoje sedište, pojavljujući se, ovoga puta, na međunarodnim tržištima kapitala i u složenoj borbi koja se trenutno odvija između finansijskih institucija i birača, vlada, država i međunarodnih organizacija. Sada se postavlja pitanje koliko daleko mogu da idu države u nametanju imovinskih prava i profitnih očekivanja tržišta svojim građanima, dok istovremeno izbegavaju da proglase bankrot i pokušavaju da očuvaju ono što je ostalo od njihovog demokratskog legitimiteta. Tolerisanje inflacije, prihvatanje javnog duga i deregulacija privatnih kredita bila su samo privremena sredstva za vlade suočene sa očigledno neuništivim sukobom između dva kontradiktorna principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma: socijalnih prava, sa jedne strane, i marginalne produktivnosti, ostvarene na tržištu, sa druge. Svako od ova tri sredstva je funkcionisalo u nekom periodu, ali su onda počeli da izazivaju više problema nego što su rešavali, dokazujući time da trajno pomirenje između društvene i ekonomske stabilnosti unutar demokratskog kapitalizma predstavlja utopijski projekat. Sve što su vlade mogle da ostvare u suočavanju sa krizama svoga vremena, jeste da ih premeste u nove arene, gde su se one ponovo pojavljivale u novim oblicima. Nema razloga da verujemo da bi ovaj proces – sukcesivnog manifestovanja kontradikcija demokratskog kapitalizma, u uvek novim vrstama ekonomskih poremećaja – trebalo da bude okončan.


POLITIČKI POREMEĆAJ


U ovom trenutku, čini se jasnim da je mogućnost političkog upravljanja demokratskim kapitalizmom naglo opala u poslednjih nekoliko godina, više u nekim zemljama nego u drugim, ali i globalno, u novom političko-ekonomskom sistemu. Kao rezultat toga, čini se da rizik raste, kako za demokratiju, tako i za ekonomiju. Još od vremena Velike depresije, kreatori politike su retko, ako uopšte ikad, bili suočeni sa tolikom nesigurnošću kao danas. Jedan primer među mnogim je to da tržišta istovremeno očekuju ne samo fiskalnu konsolidaciju, već i razumne izglede za budući ekonomski rast. Uopšte nije jasno kako je moguće spojiti ova dva očekivanja. Iako je premija za rizik na irski državni dug pala kada se zemlja obavezala na agresivno smanjenje deficita, nekoliko nedelja kasnije je ponovo porasla, navodno zbog toga što se irski program konsolidacije činio toliko striktnim da bi onemogućio ekonomski oporavak.18 Štaviše, postoji široko prihvaćeno uverenje da se sledeći mehur već stvara negde u svetu, koji je – više nego ikad – preplavljen jeftinim novcem. Drugorazredne hipoteke više ne predstavljaju mogućnost za investiranje, bar ne u ovom trenutku. Ali, postoje tržišta za sirovine, ili nove internet tehnologije.
Ništa ne sprečava finansijska preduzeća da iskoriste višak novca obezbeđen od strane centralnih banaka, za ulazak u šta god da se čini da su novi razvojni sektori, naravno u svoje i u ime svojih omiljenih klijenata. Uostalom, uz činjenicu da je regulatorna reforma u finansijskom sektoru u gotovo svakom aspektu propala, kapitalni zahtevi su sada nešto veći nego što su bili, a banke koje su bile prevelike da bi propale 2008. godine, mogu da računaju na to da su će ostati velike i 2012. ili 2013. godine. Ovo im ostavlja iste one mogućnosti za ucenjivanje javnosti koje su tri godine ranije tako vešto iskoristile. Ali sada se može pokazati da je nemoguće ponoviti javni bailout (spasavanje – prim. prev.), privatnog kapitalizma po modelu iz 2008. godine, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su državne finansije nategnute do krajnjih granica.
Ipak, demokratija je u opasnosti jednako koliko i ekonomija, ako ne i više. Ne samo da je „sistem integracije“ savremenih društava, tj. efikasno funkcionisanje njihovih kapitalističkih ekonomija, postao nesiguran, već je i njihova „društvena integracija“ isto tako u opasnosti.19 Sa dolaskom novog doba oštrih mera štednje, kapaciteti nacionalnih država za posredovanje između prava građana i zahteva za akumulacijom kapitala, ozbiljno su pogođeni. Vlade se svuda suočavaju sa jačim otporom povećanju poreza, posebno u visoko zaduženim zemljama, u kojima će novi državni novac morati da se troši tokom dugog niza godina kako bi se otplatila dobra koja su odavno potrošena. Osim toga, sa sve čvršćom globalnom međuzavisnošću, nemoguće je pretvarati se da se sukob između ekonomije i društva, između kapitalizma i demokratije, može rešiti unutar nacionalnih političkih zajednica. Nijedna vlada danas ne može da upravlja bez obraćanja posebne pažnje na međunarodna ograničenja i obaveze, uključujući i ona koje dolaze od strane finansijskih tržišta, a koje primoravaju države da svom stanovništvu nametnu žrtvovanje.
Krize i kontradikcije demokratskog kapitalizma su konačno postale međunarodne, odigravajući se ne samo unutar država, već i između njih, u kombinacijama i permutacijama koje su još uvek neistražene.

Kao što sada već skoro svakog dana čitamo u novinama, „tržišta“ su počela da diktiraju, na nečuvene načine, šta navodno suverene i demokratske države mogu još uvek da urade za svoje građane, a šta moraju da im uskrate. Iste one agencije za procenu smeštene na Menhetnu, koje su bile korisne za prouzrokovanje propasti globalne industrije novca, sada prete da će degradirati obveznice država koje su prihvatile prethodno nezamisliv nivo novog duga kako bi spasle tu istu industriju i kapitalističku ekonomiju u celini. Politika još uvek ograničava i remeti tržišta, ali,
čini se samo na nivou znatno udaljenijem od dnevnog iskustva i organizacionih kapaciteta normalnih ljudi: SAD, naoružane do zuba ne samo nosačima aviona, već i neograničenom količinom kreditnih kartica, i dalje postižu to da Kina kupuje njihov rastući dug. Svi drugi moraju da slušaju ono što „tržišta“ kažu. Posledica toga je da građani sve više doživljavaju svoje vlade ne kao svoje, već kao zastupnike drugih zemalja ili međunarodnih organizacija (kao što su MMF ili Evropska unija), koje su mnogo više zaštićene od izbornih pritisaka, nego što je to bila tradicionalna nacionalna država. U zemljama poput Grčke i Irske, sve što nalikuje na demokratiju biće momentalno suspendovano na dugi niz godina; kako bi se ponašale „odgovorno“, na način na koji to definišu međunarodna tržišta i institucije, nacionalne vlade će morati da nametnu strogu štednju, po cenu toga da će sve manje pažnje obraćati na zahteve svojih građana.20 Demokratija nije na udaru samo u onim zemljama koje su trenutno pod napadom „tržišta“. Nemačka, kojoj ekonomski još uvek dobro ide, obavezala se da će u narednim decenijama smanjiti javnu potrošnju. Pored toga, nemačka vlada će ponovo morati da natera svoje građane da obezbede likvidnost za zemlje koje su u opasnosti od neizvršenja novčanih obaveza, ne samo kako bi spasla nemačke banke, već i kako bi stabilizovala zajedničku evropsku valutu i sprečila opšte povećanje kamatnih stopa na javni dug, koje će se verovatno desiti u onom trenutku kada se prva država bude urušila. Visoka politička cena ovoga može se meriti u progresivnom opadanju izbornog kapitala vlade Angele Merkel (Merkel), koje je dovelo doserije poraza na većim regionalnim izborima tokom prošle godine. Populistička retorika, u smislu da bi možda i poverioci trebalo da plate deo troškova, mišljenje koje je kancelarka odlučno iznela početkom 2010, ubrzo je napuštena kada su „tržišta“ izrazila šok tako što su blago podigla kamatne stope na novi javni dug. Sada se govori o potrebi za prelaskom, prema rečima nemačkog ministra finansija, sa staromodne „vlade“, koja više ne može da odgovori na nove izazove globalizacije, na „upravljanje“, što pre svega, znači trajno smanjenje budžetskih ovlašćenja Bundestaga.21

Politička očekivanja novih upravnika, sa kojima se demokratske države sada suočavaju, mogu se pokazati kao neostvariva. Međunarodna tržišta i institucije zahtevaju da se, ne samo vlade, već i građani uverljivo obavežu na fiskalnu konsolidaciju.
Političke partije koje se protive štednji moraju biti ubedljivo pobeđene na nacionalnim izborima, a kako vlada, tako i se opozicija moraju javno obavezati na „zdrave finansije“, ili će u suprotnom troškovi servisiranja duga porasti. Međutim, izbori na kojima glasači nemaju pravi izbor, mogu, sa nјihove strane, biti shvaćeni kao lažni, što može izazvati različite vrste političkih poremećaja, od pada izlaznosti, uspona populističkih partija, do nereda na ulicama. Jedan od faktora ovde je i taj što su se arene distribucionalnog sukoba još više udaljile od popularne politike. Nacionalna tržišta rada iz 1970-ih, sa višestrukim mogućnostima koje su nudila korporativističkoj političkoj mobilizaciji i međuklasnim koalicijama, ili politika javne potrošnje iz 1980-ih, nisu bili nužno van domašaja ili strateškog dohvata „čoveka sa ulice“. Od tada, bojišta na kojima dolazi do sukoba između kontradikcija demokratskog kapitalizma postala su složenija, i zbog toga je izuzetno teško za sve one izvan političke i finansijske elite da prepoznaju kako svoje, tako i interese koji se nalaze u osnovi svega navedenog.22 Dok to može proizvesti apatiju na masovnom nivou i time olakšati život za elite, u svetu u kome se slepa saglasnost sa finansijskim investitorima propagira kao jedino racionalno i odgovorno ponašanje, nemoguće je osloniti se na takvo očekivanje. Za one koji odbijaju da budu odvraćeni od drugih socijalnih racionalnosti i odgovornosti, takav svet se može činiti jednostavno apsurdnim – nakon čega bi jedino racionalno i odgovorno ponašanje bilo da se baci što je više moguće poluga u točkove haute finance. Tamo gde je demokratija kakvu poznajemo efektivno suspendovana, kao što je to već slučaj u zemljama poput Grčke, Irske i Portugala, ulični nemiri i narodne pobune mogu biti jedini preostali način političkog izražavanja za one lišene tržišne moći.
Da li bi trebalo u ime demokratije da se nadamo da ćemo uskoro imati priliku da vidimo još nekoliko primera?


Društvena nauka može da učini malo toga, ako i išta, kako bi pomogla u rešavanju strukturalnih sukoba i kontradikcija koje se nalaze u osnovi ekonomskih i društvenih poremećaja danas. Međutim, ono što može jeste da ih izvede na svetlo i identifikuje istorijske kontinuitete u okviru kojih se sadašnja kriza može u potpunosti razumeti. Takođe, može – i mora – da ukaže na dramu pretvaranja demokratskih država u agencije za uterivanje dugova u ime globalne oligarhije investitora, u poređenju sa kojom „elita moći“ Rajta Milsa (C. Wright Mills), izgleda kao sjajan primer liberalnog pluralizma. 23 Čini se da je danas, više nego ikada, ekonomska moć postala politička moć, dok su građani lišeni svoje demokratske odbrane i svoje sposobnosti da političkoj ekonomiji nametnu interese i zahteve koji su neuporedivi sa onima vlasnika kapitala. U stvari, ukoliko se osvrnemo unazad, na niz demokratsko-kapitalističkih kriza od 1970-ih, čini se da postoji realna mogućnost za novo, makar privremeno, rešenje društvenog sukoba u naprednom kapitalizmu, ovoga puta u potpunosti u korist imućnih klasa, koje su sada čvrsto utvrđene u svoje politički neosvojivo uporište, međunarodnu finansijsku industriju.

















1 Ovaj rad je prezentovan kao Max Weber Lecture 2011. na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci. Zahvalan sam Danijelu Mertensu (Daniel Mertens) na njegovoj pomoći pri istraživanju.

2 Za termin „Velika recesija“, vid. Carmen Reinhart and Kenneth Rogoff, This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly, Princeton, 2009.

3 Klasični primer predstavlja rad: James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of Constitutional Democracy, Ann Arbor, MI, 1962.

4 Vid. Edward Thompson, ‘The Moral Economy of the English Crowd in the Eighteenth Century’, Past & Present, vol. 50, no. 1, 1971; i James Scott, The Moral Economy of the Peasant: Rebellion and Subsistence in Southeast Asia, New Haven, CT 1976. Tačan sadržaj ovakvih prava očigledno varira u odnosu na različite društvene i istorijske lokacije.

5 U svom eseju, Mihal Kalecki je identifikovao „poverenje“ investitora kao ključni faktor koji određuje ekonomske performanse: ‘Political Aspects of Full Employment’, Political Quarterly, vol. 14, no. 4, 1943. Prema Kaleckom, poverenje investitora zavisi od toga u kojoj meri su trenutna profitna očekivanja vlasnika kapitala potvrđena raspodelom političke moći i od politika koje prouzrokuju. Do ekonomskih poremećaja – u slučaju Kaleckog to je nezaposlenost – dolazi kada biznis oseti da politički uticaj preti njegovim profitnim očekivanjima. „Pogrešna“ politika, u ovom smislu, dovodi do gubitka poslovnog poverenja, što za uzvrat može da prouzrokuje ono što bi trebalo da bude investicioni štrajk vlasnika kapitala. Perspektiva Kaleckog omogućava da se kapitalistička ekonomija oblikuje kao interaktivna utakmica, za razliku od prirodnog, ili mehanizma nalik mašini. U tom smislu, tačku u kojoj kapitalisti reaguju negativno na netržišni vid alokacije povlačenjem investicija, ne treba posmatrati kao fiksnu i matematički predvidljivu, već kao nešto o čemu
se može pregovarati. Na primer, ona može biti postavljena na osnovu istorijski promenljivog nivoa aspiracija ili na osnovu strateške kalkulacije. Ovo je razlog zašto su predviđanja zasnovana na univerzalističkim, odnosno istorijski i kulturno indiferentnim, ekonomskim modelima, toliko često neuspešna: ona pretpostavljaju fiksne parametre, dok su oni u stvarnosti društveno determinisani.

6 John Goldthorpe, ‘The Current Inflation: Towards a Sociological Account’, u: Fred Hirsch and Goldthorpe, eds, The Political Economy of Inflation, Cambridge, MA 1978.

7 Entoni Dauns (Anthony Downs) je već 1950-ih primetio da su u demokratiji zahtevi za javnim uslugama od strane građana, težili prevazilaženju količine resursa koja je bila dostupna vladama; kao primer pogledati, ‘Why the Government Budget Is Too Small in a Democracy’, World Politics, vol. 12, no. 4, 1960. Vid. takođe: James O’Connor, ‘The Fiscal Crisis of the State’, Socialist Revolution, vol. 1, nos 1 and 2, 1970.

8 Situacija u kojoj inflacija gura prihod u viši poreski razred. Rezultat je povećanje poreza na dohodak, ali ne i povećanje realne kupovne moći – prim.prev.

9 Greta Krippner, Capitalizing on Crisis: The Political Origins of the Rise of Finance, Cambridge, MA 2011.

10 David Spiro, The Hidden Hand of American Hegemony: Petrodollar Recycling and International Markets, Ithaca, NY, 1999.

11 Robert Reich, Locked in the Cabinet, New York 1997.

12 Joseph Stiglitz, The Roaring Nineties: A New History of the World’s Most Prosperous Decade, New York 2003.

13 Colin Crouch, ‘Privatised Keynesianism: An Unacknowledged Policy Regime’, British Journal of Politics and International Relations, vol. 11, no. 3, 2009.

14 U vodećoj kapitalističkoj zemlji, Sjedinjenim Američkim Državama, četiri faze su se odvijale na idealnotipski način. Za druge zemlje neophodno je napraviti dopune koje odražavaju njihove specifične okolnosti, uključujući i poziciju u globalnoj političkoj ekonomiji. Na primer, u Nemačkoj je javni dug počeo naglo da raste 1970-ih. Ovo je povezano sa činjenicom da je nemačka inflacija bila niska mnogo pre Volkera, zahvaljujući nezavisnosti Bundesbanke i monetarnim politikama koje je usvojila još 1974. godine; Fritz Scharpf, Crisis and Choice in European Social Democracy, Ithaca, NY 1991.

15 Kao reprezentativnu kolekciju vid. James Poterba and Jürgen von Hagen, eds, Institutions, Politics and Fiscal Policy, Chicago, 1999.

16 Za državu čiji javni dug iznosi 100% BDP-a, povećanje prosečne kamatne stope od 2% koje treba da isplati svojim poveriocima, podiglo bi godišnji deficit za isti iznos. To bi za posledicu imalo povećanje trenutnog budžetskog deficita od 4% BDP-a za pola.

17 Joseph Schumpeter, ‘The Crisis of the Tax State’ [1918], u: Richard Swedberg, ed., The Economics and Sociology of Capitalism, Princeton, NY, 1991.

18 Drugim rečima, čak ni tržišta nisu spremna da se klade na ekonomiju ponude, prema kojoj smanjenje javne potrošnje stimuliše rast. Sa druge strane, ko može da kaže koliko je novog duga dovoljno da zemlju razreši starog duga, a koliko je previše.

19 Koncepti su postavljeni od strane: David Lockwood, ‘Social Integration and System Integration’, u: George Zollschan and Walter Hirsch, eds, Explorations in Social Change, London, 1964.

20 Peter Mair, ‘Representative versus Responsible Government’, Max Planck Institute for the Study of SocietiesWorking Paper 09/8, Cologne 2009.

21 Prema Volfgangu Šojbleu (Wolfgang Schäuble): „Potrebne su nam nove forme međunarodnog, svetskog i upravljanja na evropskom nivou“, Financial Times, 5. decembar 2010. Šojble je tada priznao da, ukoliko bi ste tražili od nemačkog parlamenta da odmah preda svoju nadležnost nad budžetom, „niko ne bi glasao za“– „[ali] ukoliko bi nam dali nekoliko meseci da poradimo na tome, i ukoliko bi postojala nada da će se i druge zemlje članice takođe složiti, ja bih u tome video šansu.“ Šojble je, prikladno, govorio kao pobednik FT takmičenja za evropskog ministra finansija godine.

22 Na primer, politički apeli za distributivnom „solidarnošću” sada su usmereni na čitave nacije, od kojih međunarodne organizacije traže da podrže druge nacije, kao što se od Slovenije zahteva da pomogne Irskoj, Grčkoj i Portugalu. Ovo prikriva činjenicu da oni koji dobijaju podršku „međunarodne solidarnosti” nisu ljudi na ulici, već banke, domaće i strane, koje bi u suprotnom morale da privhate gubitke, ili da smanje profite. Ovo, takođe, zanemaruje razlike u nacionalnom dohotku. Dok su Nemci u proseku bogatiji od Grka (mada su neki Grci mnogo bogatiji od gotovo svih Nemaca), Slovenci su u proseku mnogo siromašniji od Iraca, koji statistički imaju viši prihod po glavi stanovnika od skoro svih zemalja članica zone evra, uključujući i Nemačku. U suštini, nova linija sukoba pretvara klasni sukob u međunarodni, suprotstavljajući međusobno nacije koje su sve meta istih pritisaka finansijskih tržišta za javnom štednjom. Običnim ljudima je rečeno da zahtevaju „žrtvovanje” od drugih običnih ljudi, koji su, igrom slučaja, građani drugih država, pre nego od onih koji su dugo vremena nastavljali da prikupljaju svoje „bonuse“.