Goran Musić - Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu

APSTRAKT:
Tekst će predstaviti osnove marksističke analize vrsta kriza u kapitalizmu. Pri tome, pokušaće da razgraniči ciklične krize kapitalizma od opštijih i skicirati dve tradicije posmatranja kriza iz marksističke perspektive – teoriju nedovoljne potrošnje i teoriju tendencijskog pada prosečne profitne stope. Pri kraju, tekst će opisati dva perioda kapitalističkog razvoja nakon Drugog svetskog rata – „zlatno doba“, od završetka rata do sredine sedamdesetih, i „dugoročni pad“, od tzv. druge energetske krize do danas.
U zaključku, rad daje uvid u par perspektiva za dalji razvoj globalnog kapitalizma nakon najnovije krize 2008. godine.




UVOD

„Posle Velike depresije javila se recesija 1937. Sve do Drugog svetskog rata nije bilo nagoveštaja kraju kriznih godina. Da nije bilo rata, svi su izgledi da bi se depresija nastavila. No, to doba u životu SAD danas je toliko daleko da neki ekonomisti mogu da razviju teorije koje poriču realnost krize, a da se pri tome na njih ne gleda kao na totalne budale.“ Lester Turou1

U protekle tri decenije termin „društvena kriza“ umnogome je izgubio na težini i potentnosti koje je nekada nosio sa sobom. Mediji ga danas koriste kako bi opisali mnoštvo, naizgled izolovanih, vanrednih događaja u različitim sferama društva. Crna hronika se uvek poziva na „krizu morala“, borbe za partijsku prevlast unutar vladajućih koalicija brzo se unapređuju u „političku krizu“, dok se bankrot velike banke ili pad cena akcija na berzi izjednačava sa „ekonomskom krizom“. Disciplinarna rascepkanost društvene teorije kao i već poslovična odbojnost prema „velikim narativima“ svakako ne doprinose promeni ovakvog stanja u popularnim diskursima. Ovaj tekst će pokušati da ide u pravcu suprotnom od glavnog toka diferencijacije društvenih fenomena i njihovih objašnjenja. Umesto pojedinačnog sagledavanja svake od prostorno i vremenski razbacanih mini-kriza, fokus će biti stavljen na globalne procese dugog trajanja i mnoštvo događaja unutar njih koji u trenutku nastanka možda ne deluju kao međusobno povezani i dovoljno spektakularni da bi ih posmatrači ili sami učesnici prepoznali kao naročito značajne. Po pravilu, tek nagla erupcija dugoročnih istorijskih procesa u vidu otvorenih i oštrih društvenih sukoba otvara mogućnost za sveobuhvatnije interpretacije koje pomenute događaje ređaju u uzročno-posledični tok.

Kapitalizam, kao društveno-ekonomska formacija koja je sklona krizama, redovno stvara uslove za ovakvu vrstu teorijske refleksije i obnove pokušaja objašnjenja istorijskih procesa. Liberalni konsenzus, nastao nakon pada projekta državnog socijalizma, u prvi plan stavlja navodno superiornu ekonomsku efikasnost kapitalizma u odnosu na druge sisteme. Ovo je često ključan argument za njegovo usvajanje kao „najboljeg od svih realno mogućih svetova“. U svojoj najnovijoj knjizi posvećenoj globalnom ekonomskom slomu 2008, Dejvid Harvi (David Harvey) opisuje danas opšte prisutan fetiš tehnoloških i vremensko-prostornih rešenja pod tržišnim zakonima. Savremeni kapitalizam čini se sposobnim za prevazilaženje svih prepreka koje mu se postave na putu neprestanog napretka.

Zdravorazumski uvidi tako često previđaju činjenicu da je tržište suštinski iracionalan i rasipnički mehanizam alokacije ekonomske aktivnosti i raspodele dobara. U kapitalizmu, tokovi društvene reprodukcije odvijaju se kao spolja nametnuti, a ne kao svesno regulisani procesi. Dovoljno je uporediti stepene nesigurnosti u televizijskom izveštavanju dnevnog poslovanja na berzi sa vremenskom prognozom da bi se shvatila bespomoćnost društva pred slepim silama tržišta. Suprotno očekivanjima neoklasične ekonomske teorije, marksistička politička ekonomija tvrdi da tržište ne dovodi do automatske ravnoteže ponude i tražnje, već „večnog kolebanja koje nikada ne dolazi do cilja“.2
Preduzetnik ne može unapred sa sigurnošću znati da li su mu šanse za profitabilno poslovanje veće u jednoj u odnosu na drugu investicionu priliku. Alokacija ex-post putem pokušaja i greške se tako nameće kao neizbežan način funkcionisanja tržišne privrede. Dakle, čak i da zamislimo tačku u kojoj su ponuda i tražnja u ravnoteži tokom dužeg vremenskog perioda, takvo stanje se ne može postići bez prethodnog rasipanja resursa kroz istrebljujuću konkurenciju i periodične krize.

CIK-CAK

Kapitalistička privreda razvija se duž cik-cak linije tokom koje se smenjuju periodi prosperiteta i pada. U godinama prosperiteta, kada su profitne stope visoke, kompanije teže da prošire proizvodnju i angažuju nove radnike kako bi sustigli rastuću potražnju. U momentu prezasićenja tržišta, preduzetnici naglo postaju zatrpani zalihama robe koju ne mogu realizovati. Sledi smanjenje obima proizvodnje i otpuštanje „prekobrojne“ radne snage, mere koje samo produbljuju krizu. U trenutku kada se profitne stope ponovo podignu, a agregatna tražnja oporavi, stvaraju se uslovi za novi ciklus ekspanzije. Gore opisani sled događaja predstavlja uobičajeni ritam cikličnih kriza kroz koje prolazi svaka tržišno orijentisana nacionalna ekonomija u vremenskim razmacima od otprilike deset godina. Takve redovne oscilacije treba razgraničiti od generalnih kriza (kriza kapitalizma) koje se javljaju akumulacijom kontradikcija kroz više manjih, cikličnih kriza. Od početka 20. veka, razvojem kapitalizma kao svetskog sistema, krize kapitalizma neminovno se manifestuju kao globalne ekonomske krize. Tokom proteklih sto godina čovečanstvo je prošlo kroz dve takve krize: veliku ekonomsku krizu tridesetih i energetsku krizu sedamdesetih godina prošlog veka.

Mnogi posmatrači ocenjuju globalnu krizu 2008. godine kao početak treće krize ovakvih razmera.3 Poput cikličnih kriza, krize kapitalizma propraćene su smanjenjem obima proizvodnje u preduzećima, negativnim trendom rasta bruto društvenog proizvoda, usporavanjem investicija, nezaposlenošću, padom cena sirovina na svetskom tržištu, nestabilnošću vrednosti akcija na berzama, itd. Međutim, razmera i upornost negativnih ekonomskih trendova u ovim slučajevima za sobom povlače dublje političke i društvene potrese unutar nacionalnih granica, nove geopolitičke saveze među državama i promenu dominantnih paradigmi razvoja. Tokom čitavog 19. veka, klasični liberalizam je na ekonomske krize gledao na način na koji ljudi gledaju na elementarne nepogode. Sve što su države u periodima krize mogle da urade bilo je da stabilizuju svoje ekonomije čvrstim poštovanjem tržišnih mehanizama i sačekaju da oluja prođe. Endrju Gembl (Andrew Gamble) nas podseća kako je između 1845. i 1849. godine skoro milion stanovnika u krizom pogođenoj Irskoj umrlo od gladi, a da pritom vlada Velike Britanije nije našla za shodno da interveniše ekonomskim merama koje bi eventualno ublažile patnje stanovništva.4 Vladajuće uverenje bilo je da tržište, prepušteno samo sebi, uvek postavi temelje za nov period ekspanzije. Na sličan način, sve do izbijanja globalne krize sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ortodoksno ekonomsko shvatanje bilo je da se ekspanzivna faza kapitalističkog ciklusa može produžavati u nedogled pomoću državne stimulacije agregatne tražnje. U situaciji stalno rastuće tražnje sa jedne, i državnih investicija u razvoj novih tehnologija sa druge strane, kapitalisti su navodno bili u poziciji da konstantno prilagođavaju nove pronalaske ljudskim potrebama i proširuju tržište. Ovo shvatanje ostavilo je traga i na levici. Jirgen Habermas razvio je teoriju „krize legitimiteta“ u kojoj je mehanizam ekonomske krize utihnuo pod administrativnim rešenjima i postao podređen borbi za održanje političke i kulturne legitimacije državnih institucija naspram društva.5

U protekle tri decenije svedoci smo povratka vere u sposobnost kapitalizma da prevaziđe svaku krizu. Odsustvo dužih lomova svetskog tržišta u ovom periodu navelo je mnoge ekonomiste da govore o „novoj paradigmi rasta“, zasnovanoj na naizgled nezaustavljivom rastu cena akcija na berzama. Široka primena novih elektronskih tehnologija u proizvodnom procesu, kao i komercijalna distribucija pronalazaka poput personalnih kompjutera ili mobilnih telefona, stvorili su novi kult progresa i vere u stvaralačku moć tržišta. Dejvid Harvi upozorava na promenu u „mentalnim konceptima“ građana razvijenih kapitalističkih zemalja tokom poslednjih par godina. Finansijski kapitalizam uvukao je široke slojeve stanovništva u ostvarivanje dela dohotka putem zaduživanja, špekulacije na berzi i privatizacije državne imovine, usađujući tako individualizam i princip lične odgovornosti kao kulturnu normu svim društvenim slojevima. Preliminarna istraživanja u SAD pokazuju da mnogi od ljudi pogođenih pucanjem balona cena nekretnina ne okrivljuju sistemska rešenja već sopstvenu nesposobnost da ispune norme dobrog poslovanja koje se navodno očekuju od privatnog posednika.6  Ne radi se dakle samo o nedostatku dužeg istorijskog pamćenja ekonomista, akademske levice i običnih građana.
Eksplozija finansija i berzanskog poslovanja u protekle tri decenije čine da se danas više nego u bilo kom prethodnom periodu, očekivanja javnosti smatraju za presudan ekonomski faktor. Menadžmentski kursevi biznis motivacije na koje firme šalju svoje zaposlene, baš kao i bestseleri o moći pozitivnog mišljenja, igraju vrlo konkretnu ulogu u naduvavanju finansijskih balona koji funkcionišu po sistemu piramidalne prevare. Što investitori predanije veruju u moć tržišta i što se više ljudi aktivno uključuje u finansijske špekulacije, to će cene na berzi jedno vreme nastavljati više da rastu.7
Pa ipak, i pored svih osobenosti perioda u kome živimo, ne postoji ni jedna fundamentalna promena u funkcionisanju kapitalizma proteklih trideset godina koja bi mogla sprečiti otvaranje prostora za borbu interpretacija društvenih i ekonomskih procesa nakon najnovije globalne krize. Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein) primećuje kako termin „kriza“ krajem prošlog veka umnogome biva zamenjen optimističnijim pojmom „globalizacija“.8
Antiglobalistički pokret je više voleo da govori o neoliberalizmu nego o kapitalizmu.

Nakon pucanja balona tržišta nekretnina i povratka državne intervencije tokom protekle tri godine, „kriza kapitalizma“ ponovo postaje dovoljno uverljiv opis društvene realnosti. Ekonomisti sa kejnzijanskim shvatanjem globalne krize, kao događaja koji vuče korene iz talasa neoliberalne deregulacije s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, dobijaju sve više pažnje u medijima.
Na sličan način, najnovija kriza vraća snagu teorijama koje se fokusiraju na unutrašnje zakone razvoja kapitalističke robne proizvodnje, a krizu vide kao inherentan deo društveno-ekonomskog sistema u kojem živimo. U sledećem delu teksta pokušaćemo bliže da objasnimo načine na koje marksistička politička ekonomija objašnjava periodične krize.

MEHANIZAM KRIZE

Većina ekonomista veruje da je svaka kriza jedinstvena i da samim tim zahteva zasebno objašnjenje. Štaviše, oni uzroke pojedinačnih kriza uglavnom vide u spletu posebnih okolnosti ili spoljašnjem šoku koji sistem naprasno izbacuje iz ravnoteže. Sklonost ka ovakvim objašnjenjima logična je ako se ima u vidu da glavni tok ekonomske teorije ima tendenciju da tržište posmatra kao samoregulišući mehanizam. Analize ovog tipa dominiraju u svakodnevnim osvrtima na aktuelnu krizu. One variraju od pokušaja svaljivanja krivice na konkretne individue i njihove akcije (bilo da su u pitanju moćni berzanski špekulanti koji u trci za što većim profitom zaobilaze pravila igre, dovodeći u opasnost čitav sistem, ili državni regulatori, koji pogrešnim političkim odlukama dozvoljavaju finansijskom kapitalu da se ponaša na uštrb većine običnih građana) do sofisticiranijih osvrta na promene u ekonomskoj filozofiji i zakonodavstvu tokom decenija neoliberalizma, koji su postepeno pripremili teren za današnju krizu. Marksistička tradicija na drugoj strani ne negira važnost egzogenih faktora, ali je sklonija da traži strukturne uzroke krize, inherentne samom procesu društvene reprodukcije pod kapitalizmom.
Na apstraktnom nivou, materijalističko shvatanje istorije kao smene društvenoekonomskih formacija, uslovljene dijalektičkim odnosom između proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, sugeriše da i u kapitalizmu treba tražiti iste kontradikcije. Radi se konstantnom razvoju proizvodnih snaga i neravnomernoj, skokovitoj promeni proizvodnih i svih ostalih društvenih odnosa. U prvom periodu razvoja kapitalizma, proizvodni odnosi su stimulisali unapređenje proizvodnih snaga društva, dok ih pak danas guše. Kako društveni odnosi kaskaju za evolucijom proizvodnih snaga, oni vremenom postaju preuzak okvir za nastavak nesmetanog razvitka tehnike, tehnologije i proizvodne sposobnosti ljudi. Posmatrano iz ovako široke istorijske perspektive, kriza nije ništa drugo do pokušaj pobune proizvodnih snaga protiv odnosa u proizvodnji i ostalim sferama društva.

Konkretnije gledano, način na koji kapitalizam organizuje materijalnu reprodukciju društva − putem proizvodnje, koja ima društveni karakter, sa jedne strane, i raspodele rezultata rada, zasnovane na privatnom vlasništvu nad sredstvima za rad, sa druge, kao i eksploatacija ljudskog rada kroz sam proces proizvodnje, neminovno guraju sistem u krize hiperprodukcije. Naime, da bi pokrenuo proizvodnju za tržište privatni preduzetnik unajmljuje sredstva za rad (mašine, zgrade, instalacije itd.), predmete rada (sirovine, gorivo itd.) i radnu snagu. Prva dva faktora proizvodnje prenose svoju originalnu vrednost u novi proizvod. Radna snaga, pak, ima to svojstvo da stvara novu vrednost, i kao takva jeste jedini izvor viška vrednosti. Vrednost robe se tako može izraziti u sledećim vrednosnim kategorijama:

- postojani kapital (deo vrednosti realizovane robe kojom kapitalista nadoknađuje angažovana sredstva za rad i predmete rada),
- varijabilni kapital (vrednost potrebna da se reprodukuje radna snaga)
i višak vrednosti.

Radnici, dakle, proizvode veću vrednost od one koju im preduzetnik vraća na kraju meseca u vidu najamnine. Ovo za posledicu ima činjenicu da radnici i njihove familije ne mogu kupiti nazad svu vrednost koju proizvedu. Da bi se proširena društvena reprodukcija neometano nastavila, kapitalisti su stoga primorani da negde pronađu tražnju za deo viška vrednosti koji su radnici proizveli a ne mogu ga konzumirati, usled eksploatatorskog karaktera robne proizvodnje. U težnji da realizuje ovaj višak, kapital se širi prostorno – prodirući u zemlje i narode koji ranije nisu bili izloženi kapitalističkim društvenim odnosima (restauracija kapitalizma u Istočnoj Evropi, na primer), i dubinski, u okviru društva koje je već prožeto kapitalom – u vidu komercijalizacije životnih sfera koje su do tada bile izuzete iz tržišne logike (privatizacija obrazovanja, pripremanje hrane, razonoda itd).9
Međutim, problemi kapitalističke reprodukcije se ne zaustavljaju ovde. Kapitalista, koji usled prava privatne svojine slobodno raspolaže proizvedenim viškom vrednosti, takođe se pojavljuje kao potencijalni kupac na tržištu. On može doprineti ukupnoj agregatnoj tražnji kupujući luksuznu robu ili investirajući u nova sredstva za rad i predmete rada kako bi unapredio proizvodnju. Pretnja konkurencijom od strane drugih proizvođača tera ga da veći deo viška vrednosti investira u nabavku novih mašina i opreme kojom bi poboljšao produktivnost, snizio cenu svog proizvoda i pri tome prisvojio veću masu profita u odnosu na konkurente u grani. Stalnom težnjom ka akumulaciji kapitala, tj. uvećavanjem postojanog kapitala svakog od pojedinačnih preduzetnika, ostvaruje se apsolutna hiperprodukcija kapitala u grani i samim tim snižavanje profitne stope. Kao što smo rekli, radna snaga je jedini faktor proizvodnje koji može proizvesti višak vrednosti, stoga se povećavanjem postojanog kapitala u odnosu na varijabilni (porast organskog sastava kapitala) javlja tendencija ka opadanju prosečne stope profita.
Kako je profit osnovni motiv kapitalističke proizvodnje, preduzetnik postepeno gubi interes za daljim investiranjem, povlači svoju tražnju sa tržišta i tako označava početak krize. U pokušaju da obnovi profitnu stopu pred hiperakumulacijom postojanog kapitala, on može pokušati da umanji plate radnika, no to samo dodatno zakida već strukturno limitiranu tražnju najamnih radnika i gura privredu u još dublju krizu. Kako je glavni uzrok krize prekomerna akumulacija kapitala, u vidu napuštenih fabrika, zaliha robe koja se ne može prodati i nataloženih akcija i nekretnina, najefikasniji način za njeno razrešenje jeste uništenje vrednosti ovog kapitala radikalnim snižavanjem njegove knjigovodstvene vrednosti kroz seriju bankrota ili fizičko uništenje putem ratova i prirodnih katastrofa. Pojeftinjenje radne snage kroz kreiranje masovne nezaposlenosti takođe igra bitnu ulogu u procesu povratka profitnih stopa. Kroz koju god od ovih metoda privreda uspe da se oporavi, cena koju plaća stanovništvo je više nego visoka.

PRILAZI

Nakon opisa mehanizma kapitalističke proizvodnje i osnovnih uzroka cikličnog kretanja jasno je da se genezi krize unutar kapitalizma može prići sa više strana. Marksistička tradicija pogleda na krizu može se grubo podeliti na dve glavne grupe – autore koji polaze od teorije nedovoljne potrošnje (hiperprodukcija robe) i one koji se fokusiraju na pad prosečne profitne stope (prekomerna akumulacija kapitala).10 Koreni ove diferencijacije sežu do načina na koji su „klasici marksizma“ videli krizu početkom 20. veka, pre svih razlike između analiza Roze Luksemburg i Vladimira Iljiča Lenjina. Ovaj tekst će se ipak osvrnuti samo na savremene predstavnike obe tendencije.

Teorija nedovoljne potrošnje polazi od pretpostavke da se višak proizvoda koji se stvara u kapitalističkom načinu proizvodnje ne može realizovati unutar sistema, pa je nužna geografska ekspanzija ili intervencija države da bi se problem rešio. Tendencija kapitalista da vrše pritisak na nadnice radnika u cilju povećanja profita vraća im se u lice poput bumeranga u trenutku kada se ponuda suoči sa nedostatkom agregatne tražnje na tržištu roba i usluga široke potrošnje. Snižavanje nadnica samo naglašava fundamentalnu kontradikciju između totalne vrednosti stvorene zajedničkom proizvodnjom i ukupne vrednosti koja se kroz raspodelu vraća varijabilnom kapitalu tj. radnicima. Proizvodnja raste usled investicija u nove mašine i tehnologije, ali agregatna tražnja za robama i uslugama široke potrošnje nikako ne može da je sustigne.
Kriza hiperprodukcije roba i usluga je tako „kriza izobilja“. Pretkapitalistički društveno-ekonomski sistemi zapadali su u periodične krize jer sredstva za rad nisu bila dovoljno razvijena da podmire osnovne potrebe većine stanovništva. Kapitalizam, s druge strane, po prvi put u istoriji stvara preduslove za zadovoljenje osnovnih zahteva većine stanovništva razvojem proizvodnih snaga do neslućenih granica, ali upravo trka za akumulacijom postojanog kapitala znači da sistem proširuje rascep između onoga što radnici proizvode i onoga što sebi mogu priuštiti da kupe.
Danas, nakon skoro tri decenije globalne ofanzive vladajućih klasa protiv sindikalnog organizovanja i životnog standarda radnika, teorija nedovoljne tražnje je posebno primamljiva kao početna tačka za objašnjenje krize. Nova generacija američkih marksista okupljenih oko magazina Monthly Review čini glavne predstavnike ove tendencije u anglofonskom svetu danas. Njihova analiza se nadovezuje na teoretske temelje koje su šezdesetih godina prošlog veka postavili Pol Svizi (Paul Sweezy) i Pol Baran (Paul Baran) u knjizi Monopolski Kapital.11 Da bi nastavio da se razvija, kapitalizam, po njima, mora stalno iznova pronalaziti prilike za nove investicije koje bi generisale tražnju za proizvedenom robom i uslugama. No, istorijska evolucija dovela je sistem u monopolsku fazu saturacije tržišta u kojoj je jako teško pronaći ovakve izvore profitabilnosti. Naime, osnovna industrijska infrastruktura u razvijenim kapitalističkim zemljama već je izgrađena, nedostaju novi epohalni proboji u tehnologiji poput parne mašine, železnice ili automobila, koji bi stimulisali rast. Monopoli guše cenovnu kompeticiju koja je nekada bila glavni izvor dinamike, dok sve neravnopravnija raspodela bogatstva limitira agregatnu tražnju. Nemogućnost realizacije proizvedenog viška čini da se kapitalistička država sve više uključuje u stimulisanje i supstituciju generalne tražnje, pre svega kroz vojne izdatke.

Za razliku od teorije hiperprodukcije roba i usluga, koja polazi od potrošnje, većina marksista i dalje preferira tradicionalniji fokus na proizvodnju. Kriza se tako izvodi iz tendencijskog pada prosečne profitne stope, uslovljenog prekomernom akumulacijom postojanog kapitala u odnosu na varijabilni, tj. porastom organskog sastava kapitala. Za ovu školu mišljenja, kriza hiperprodukcije samo je manifestacija prekomerne akumulacije sredstava za rad u proizvodnji. Potrošnja populacije uvek je nedovoljna da otkupi sve proizvode i usluge koje neka nacionalna kapitalistička ekonomija proizvede. Nedovoljna tražnja je, dakle, sasvim normalno stanje stvari koje ne može da objasni periode krize, kada ova kontradikcija naprasno postaje vidljiva. Američki ekonomski istoričar Robert Brener (Robert Brenner) verovatno je najpoznatiji savremeni autor koji ekonomsku krizu objašnjava kroz proizvodnju. Brener insistira da se marksistička teorija proteklih decenija previše koncentrisala na vertikalne odnose moći, tj. klasnu borbu između radnika i kapitalista, a premalo pažnje posvećivala horizontalnim odnosima konkurencije među kapitalistima i posledicama koje iz nje proističu. Za Brenera, pad profita u vodećim kapitalističkim ekonomijama prouzrokovan je prekomernim proizvodnim kapacitetima. Suočene sa globalnom konkurencijom, velike kompanije su se tokom protekle tri decenije radije odlučivale da nastave sa instaliranjem dodatnih, modernizovanih delova postojanog kapitala, bez osvrta na već postojeće kapacitete i potrebe da se i njihovi proizvodi realizuju. Osvajanje modernih tehnika proizvodnje u sve većem broju novoindustrijalizovanih zemalja, kao i istovremeno odbijanje industrijskih džinova u tradicionalnim kapitalističkim metropolama da ugase jedan deo svojih linija proizvodnje sa visokim troškovima, dovode do viška kapaciteta, snižavanja cena i istisnuća agregatne profitabilnosti.
Usled pada stope prinosa, kapitalisti nemaju izbora nego da uspore razvoj proizvodnih pogona i zapošljavanja kao i da izvrše pritisak na nivoe nadnica već zaposlenih. Pad agregatne tražnje tako dolazi samo kao krajnji ishod procesa koji se dešavaju u proizvodnji, naročito pada prosečne profitne stope.12

GRANICE KAPITALA

Uprkos opisanim strukturnim ograničenjima rasta, kapitalizam je tokom istorije pokazao zapanjujuću moć prilagođavanja i preskakanja granica koje mu unutrašnje kontradikcije nameću. Ne postoji konačna kriza kapitalizma koja bi ga automatski zamenila drugom društveno-ekonomskom formacijom. Dok ne bude bio svrgnut osmišljenom akcijom većine eksploatisanog čovečanstva, kapital će nastaviti da nalazi kreativne načine da se akumulira i tako produži život sistemu koji
je po marksistima odavno prestao da igra pozitivnu istorijsku ulogu, koju je nekada imao. Kapitalisti pronalaze razne načine da izbegnu nastavak protoka kapitala kroz jednostavno gomilanje postojanog kapitala. Neki od glavnih mehanizama kojima kapitalizam uspeva da jedno vreme zaobiđe ili prebrodi krize jesu: kredit, državni intervencionizam, geografska ekspanzija i stvaranje novih potreba i tržišnih nišā za realizaciju robe.
Potrošački kredit je danas verovatno najrasprostranjeniji način na koji kapitalisti uspevaju da nadoknade hronični deficit agregatne tražnje stanovništva. Širenje kredita olakšava cirkulaciju kapitala, tako što povezuje razmenu roba koje će se tek proizvesti u budućnosti sa vrednošću koja je već stvorena danas. Da bi kredit uspešno vršio svoju funkciju, neophodno je da kreditori budu uvereni da će im pozajmljena sredstva biti vraćena sa kamatom u budućnosti. U periodu ekspanzije
ovaj mehanizam uspešno funkcioniše neko vreme, šireći rizik i odlažući već postojeće kontradikcije. Međutim, u dužem vremenskom periodu dolazi do naprasne kontrakcije kredita i vraćanja početnog problema u mnogo širem obimu. Kao što smo videli, manjak agregatne tražnje nije osnovna kontradikcija kapitalističkog načina proizvodnje, već je to nemogućnost profitabilnog investiranja viška koji se vremenom akumulira. U momentu kada se javi usporavanje privredne aktivnosti,
dolazi do nagle kontrakcije ukupnog kredita, usled sumnje kreditora u mogućnost povraćaja pozajmljenih sredstava. Ovaj mehanizam smo videli na delu 2008. godine, prilikom urušavanja kredita kojima su kupovani stambeni objekti u SAD. Državna stimulacija tražnje jeste alternativni način veštačkog produžetka agregatne tražnje iznad nivoa zagarantovanog tržišnom raspodelom ukupno stvorene vrednosti. Država kroz mere fiskalne politike može preneti deo viška vrednosti u ruke onih koji će, za razliku od kapitalista, sa tim sredstvima sigurno izaći na tržište roba i usluga široke potrošnje. Ukoliko ne želi da oporezuje profit vladajuće klase, država se može zadužiti u svoje ime ili jednostavno štampati novac koji bi potom stimulisao agregatnu tražnju. Naravno, posledica ovih mera jeste pad vrednosti novca i potencijalna inflacija. Državna potrošnja zapravo daje najbolje rezultate kada se usmeri ka investicijama koje same ne doprinose daljoj akumulaciji kapitala, a to bi značilo u javne radove na kapitalnim projektima ili drugim nekomercijalnim projektima. No, takve mere je, usled istiskivanja privatnog sektora i smanjenja njegove osnovice za akumulaciju, pod normalnim okolnostima jako teško sprovesti tokom dužeg vremenskog perioda i u širokom obimu.13

Geografska ekspanzija je istorijski gledano bila glavna poluga za plasiranje viška vrednosti i širenje akumulacije kapitala. Imperijalizam je težio da uvuče većinu svetskog stanovništva u kapital odnos i na taj način sebi produži život. Vrednost stvorena izvan kapitalističkog sveta mogla je pljačkom ili razmenom biti doneta u metropolu i tako osvežiti tokove kapitala. Vremenom, strana tržišta su postala atraktivna, ne samo kao mesta gde bi se mogao plasirati deo robe koju ne može upiti domaća tražnja, već i kao prostor za izvoz samog kapitala i gradnju novih proizvodnih centara. Pitanje plasmana viška proizvedenog u stranoj zemlji se međutim ponovo postavlja. Slabljenje agregatne tražnje u metropoli premeštanjem dela proizvodnje na periferiju svakako ne doprinosi rešenju.
Razvijanje novih proizvoda i otvaranje graničnih tržišnih niša predstavlja za sistem verovatno najzdraviji način kanalisanja stvorenog viška vrednosti. Komercijalizacija onih sfera života koje su do skora bile izuzete s tržišta, razvoj roba i usluga široke potrošnje kao i stimulisanje konzumerizma kroz stvaranje novih potreba, eksplodirali su u proteklih šezdeset godina i stvorili kapitalizam teško zamisliv marksistima iz 19. i prve polovine 20. veka. Ograničenja agregatne tražnje ipak i u ovom slučaju koče razvoj potrošnje i kanališu je u pravcu u kom je moguće ostvariti profit umesto težnje za ispunjavanjem bazičnih društvenih potreba. Korporacijama je potrebno inicijalno tržište koje bi omogućilo akumulaciju kroz plasiranje novog proizvoda.
U pitanju su uglavnom niše na već zasićenim tržištima razvijenih zapadnih metropola. Tako dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj stanovnici brazilskih favela sebi mogu priuštiti mobilne telefone, a još uvek nemaju frižidere ili pijaću vodu. Kako Dejvid Harvi primećuje, u poslednjih par decenija se sve više govori o potencijalno dubljem problemu ekoloških granica kapitalizma, koji staru marksističku parolu „socijalizam ili varvarizam“ čini deplasiranom, jer čak i varvarizam pretpostavlja prirodni habitat u kom bi se razvijao. Kao i svaka društveno-ekonomska formacija pre njega, kapitalizam se zasniva na proizvodnji materijalnog sveta preradom prirode. No, do sada nezabeleženi ritam ekstrakcije prirodnih resursa, kao i neizbežno uvećavanje količine toksičnih nusproizvoda koji se vraćaju u okolinu, čine da čovečanstvo već sad oseća prirodne granice ovakve vrste razvoja. Harvi pak upozorava da postoji inherentna opasnost potenciranja pretpostavljenih „prirodnih limita“ na uštrb društvenih odnosa koji ekonomski razvoj guraju u tom pravcu. Odnos civilizacije i prirode je neizbežno dijalektički i otvoren. Analiza mora uzeti u obzir šanse za izmenu ljudskih navika, evoluciju prirode kao i proizvodnju prirode od strane samih ljudi. Ekološke krize se, u tom smislu, najbolje razumeju kao sastavni deo generalne krize kapitalizma.14

DUGOROČNI USPON I PAD

Suočeni sa potrebom objašnjenja razlike između poletnog razvoja svetske ekonomije, u prve tri decenije nakon Drugog svetskog rata, i sve skromnijih rezultata u decenijama nakon toga, ekonomisti sve češće posežu za teorijom „normalne stope rasta“ kapitalizma koja se navodno vratila nakon vanrednih okolnosti koje su uslovile visoke stope rasta pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ali, kako Robert Brener primećuje, ideja o nekakvoj prirodnoj stopi rasta koja važi za kapitalistički način proizvodnje pada u vodu pred bogatom istorijom raznovrsnih perioda razvitka u proteklih 150 godina. Kapitalizam se odlikuje dužim periodima uspona, tokom kojih se pokazao sposobnim za fantastičnu ekspanziju, i naglim padovima koji donose godine mukotrpnog povlačenja.15
Ciklična kretanja su sastavni deo dužih trendova razvoja bez kojih bismo govorili o kompleksnom ponavljanju umesto o dinamičnom razvoju sistema kao celine. Desetogodišnji ciklusi imaju drugačiji karakter u različitim periodima. Ukoliko godine oporavka uspevaju da nadoknade i izmeste gubitak nastao u recesiji koja im je prethodila, govorimo o ekspanzivnom dugoročnom trendu. Ukoliko recesioni ciklusi svojom destruktivnošću dovedu do poništavanja i unazađivanja dobitka nastalog u fazi rasta, govorimo o dugoročnom periodu pada. Po istoj logici, ukoliko recesija i oporavak iza sebe ostave izjednačujuće efekte, radi se o dugoročnoj stagnaciji.

Kroz istoriju tako možemo razlikovati čitave epohe koje se odlikuju kratkotrajnim i blagim recesijama koje smenjuju godine jakog rasta. U drugim periodima, ciklična oscilacija će imati negativan trend, sa dominantnim recesijama i sve slabijim oporavcima. Upravo prelazni periodi između ovakva dva dugoročna perioda otvaraju prostor za radikalne promene u odnosima između klasa u jednom društvu i odnosima između država u svetskom sistemu. Tako, na primer, možemo diferencirati dugoročni period uspona koji je započeo u poslednjoj dekadi 19. veka i ugasio se otpočinjanjem Prvog svetskog rata (La Belle Epoque), epohu između dva svetska rata koju je obeležila velika ekonomska kriza, zlatne godine najintenzivnijeg razvoja svetskog kapitalizma između Drugog svetskog rata i globalne ekonomske krize sedamdesetih i period koji Robert Brener naziva „dugoročni pad“, u kojem se i dalje nalazimo. Pre nego što ukratko opišemo dve poslednje epohe razvoja globalnog kapitalizma, bitno je napraviti jasniju diferencijaciju između ciklusa koji se smenjuju svakih desetak godina i dužih trendova razvoja.
Naime, među pristalicama Marksove analize uzroka kapitalističke krize do danas ne postoji saglasnost oko toga da li su i dugoročni trendovi razvoja ciklični, tj. da li postoji šablonizovani mehanizam koji prouzrokuje njihovu smenu u relativno ravnomernim vremenskim razmacima, ili je reč o drugačijem fenomenu, koji ne podleže unutrašnjim zakonitostima kakve nalazimo kod cikličnih oscilacija. Pristalice prvog viđenja se obično pozivaju na rad sovjetskog ekonomiste Nikolaja Kondratjeva koji je dvadesetih godina prošlog veka postavio teoriju takozvanih „dugih ekonomskih talasa“. Prema Kondratjevu, tokom istorije možemo razgraničiti dugoročne cikluse (prosečnog trajanja od pedesetak godina) koji su uslovljeni velikim tehničkim otkrićima koja otvaraju talas novih krupnih investicija i stvaranje novih privrednih grana. Za one koji negiraju pravilnosti u smeni dugoročnih trendova razvoja, radi se o mehanicističkom pristupu istorijskim epohama koje su uslovljene kompleksnijim uticajem raznih faktora, među kojima bitnu ulogu  igraju i oni neekonomske prirode poput revolucija, ratova i odnosa klasnih snaga na globalnom nivou.

Kao što smo videli, ratna razaranja mogu stimulativno delovati na akumulaciju kapitala. Razaranje infrastrukture i novi globalni geopolitički poredak koji je proizašao iz Drugog svetskog rata omogućio je period najsnažnijeg rasta kapitalizma u istoriji. SAD su se javile kao samouveren svetski hegemon koji je bio spreman da uspostavi novi liberalni ekonomski poredak orijentisan ka razvijanju svetske trgovine i podupiranju obnove tržišta u zemljama koje su pripadale američkoj sferi uticaja tokom hladnog rata. Niz političkih, društvenih i ekonomskih reformi u ratom razorenim državama Zapadne Evrope i Japanu, otvorio je put za slobodnu akumulaciju kapitala i tehnološki napredak. U samim SAD, investicije u razvoj novog modela urbanizacije posredstvom povezivanja predgrađa autoputevima, kao i društveni ugovor između kapitala i sindikata omogućio je postavljanje stabilnih temelja za prilagođavanje i komercijalizaciju velikog broja izuma poput automobila, frižidera, televizora, telefona, samoposluga itd. Homogenizacija životnih stilova i ukusa omogućila je globalnu difuziju novih proizvoda i obnovljen talas industrijalizacije u vodećim zemljama „slobodnog sveta“ koje su implementirale ove tehnologije.16 Zlatne godine rasta primiču se granicama ekspanzije krajem šezdesetih godina prošlog veka. Usponom Nemačke i Japana, koji počinju da proizvode robu dovoljno konkurentnu da se takmiči sa američkom, svetsko tržište postaje pretrpano fabrikama, mašinama i alatima.17
Pojava preterane ponude u odnosu na tražnju u jednoj za drugom privrednom granom utiče na pad cena, a time i profita. Sa druge strane, militantni radnički pokret i mobilizacija društvenih pokreta s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina onemogućavaju obnavljanje stope profita kroz snižavanje nadnica. Na ovaj način svetska ekonomija od sredine sedamdesetih ulazi u period dugoročnog pada, odnosno uočava se osetno slabljenje svih osnovnih ekonomskih pokazatelja poput bruto društvenog proizvoda, prosečne stope profita, produktivnosti i stope zaposlenosti. Sa padom investicija, usporavanjem kreiranja novih radnih mesta i dužničkom krizom u koju osamdesetih zapadaju zemlje na periferiji, počinje da se javlja problem nedovoljne agregatne tražnje na globalnom nivou.18
Svi uslovi za otpočinjanje ozbiljne globalne krize koja bi pročistila krvotok svetskog kapitalizma i povratila profitnu stopu su tako bili formirani tokom sedamdesetih. Sredinom osamdesetih, u intervjuu za jugoslovenski Časopis za kritiku znanosti, jedan od najpoznatijih marksističkih ekonomista tog vremena Ernest Mandel ovako je ocenio istorijski momenat u kome se kapitalizam našao:

„Bilo koji ’sistemski šok’ koji bi kapitalizmu dozvolio ulazak u novi, ekspanzivni dugi talas razvoja morao bi da bude katastrofalne prirode sličan onom iz perioda od 1930. do 1940. godine: uništavajući poraz radničke klase u ključnim imperijalističkim zemljama koji vodi u kvalitativno narastanje viška vrednosti, poraz nacionalnooslobodilačkog i radničkog pokreta u ključnim zemljama trećeg sveta, ratovi znatno šire prirode od onih do kojih je došlo u poslednjih trideset pet godina... Ono što mi izgleda najmanje verovatno jeste postepeno prevazilaženje sadašnje krize sa relativno malim promenama u delovanju međunarodnog kapitalizma, na primer povećanje industrijske težine pojedinih zemalja trećeg sveta, porast robotizma itd.“19

Upravo ovaj drugi, „manje verovatni“ deo Mandelovog odgovora, nagovestio je pravac razvoja globalnog kapitalizma u naredne dve i po decenije. Istina, do novog ekspanzivnog talasa, nalik onome posle Drugog svetskog rata, nikada nije došlo. No, kapitalizam i svetski poredak su u ovim godinama održali pozitivne stope rasta i prošli kroz interesantnu metamorfozu koju je malo ko mogao predvideti.

Jedna od najznačajnijih promena u ovom periodu bio je povratak ekonomskog liberalizma, koji je, verovalo se, zauvek otišao u istoriju ekonomske misli nakon Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Uspon neoliberalizma označio je intenziviranje klasne borbe na globalnom planu, pri čemu je vladajuća klasa ovoga puta vukla inicijativu. Kriza kejnzijanizma i reformističkog socijalizma na Zapadu, a potom i slom planskih ekonomija u Istočnoj Evropi, otvorili su vrata za interpretacije koje su privrednu stagnaciju i političku autoritarnost vezivale za državni intervencionizam, a individualnu slobodu i prosperitet povezivali sa slobodnim tržištem. Kapital se osnažio kroz procese porasta nezaposlenosti, privatizacije, deindustrijalizacije, ukidanja barijera za protok kapitala itd. Levica je, na drugoj strani, ostala zatečena promenama koje niko nije očekivao i okrenula se „alternativnim životnim stilovima“, politici identiteta i multikulturalizmu.20 Međutim, postoji jedan bitan aspekat klasičnog ekonomskog liberalizma koji se vlade vodećih zapadnih zemalja nisu usudile primeniti od početka usporavanja svetske privrede. Spontane kontrakcije tržišta, poput onih u XIX veku, do tačke u kojoj bi se dovoljno kapitala obezvredilo da bi se utabao put novom periodu jake ekspanzije, nikada nisu dopuštene. Rasprostranjeno shvatanje po kom je država odgovorna i dužna da na neki način zaštiti svoje stanovništvo od ekonomskih udara, sprečilo je čak i najpredanije neoliberalne vlade, poput one Ronalda Regana u SAD i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, da dopuste tržištu da se samoreguliše do kraja. Države su se postarale da obezbede uvek nove količine kredita koji bi zaštitio vodeće korporacije na svom tlu od bankrota usled pada tražnje.
No, stimulacija tražnje u protekle tri decenije nije se odigrala po klasičnom kejnzijanskom modelu. Potenciranje monetarizma i snižavanje inflacije položilo je temelje za nezapamćeni razvoj finansijskog sektora. Usled održavanja niskih stopa profita u proizvodnji, akumulirani kapital sve se više prebacuje u špekulaciju i trgovinu vrednostima na berzi. Deregulacija finansijskih tržišta i rast vrednosti akcija koji je usledio, značili su da veliki američki proizvođači, tipa General Motorsa, sada ostvaruju veći deo svog profita putem finansijskih transakcija, nego kroz proizvodnju i prodaju roba i usluga. Finansijalizacija nije zahvatila samo preduzetnike, već je odigrala bitnu ulogu i u održavanju kupovne moći širokih slojeva stanovništva, uprkos smanjenju realnih plata i rastu nezaposlenosti. Oslobođen stega regulacije, finansijski kapital počeo je uvlačiti u berzansko poslovanje sve oblike prihoda i svojine, poput penzija, štednje, kredita, osiguranja, renti na nekretnine itd, oblikujući ih u mnoštvo kreativnih finansijskih instrumenata. Robert Brener tako govori o „kejnzijanizmu cena nekretnina“, aludirajući na eksploziju duga baziranog na naduvanim cenama porodičnih kuća u SAD tokom proteklih godina. Kapitalizam je, dakle, uspeo da izbegne pad u produženu recesiju, ali je kao cenu za to dobio gomilu mehura u finansijskom sektoru koji prete da svojim pucanjem povuku celokupnu ekonomiju u ambis.21

PERSPEKTIVE

Čini se da, poput modernog alhemičara, finansijski kapital stvara novac iz novca samog, ne morajući da se napreže kroz proizvodni ciklus. Berza zaista ima moć delimičnog stvaranja vrednosti ex nihilo, pa ipak, globalna finansijska ekspanzija u protekle dve decenije ima jasnu potporu u realnoj ekonomiji. Ironija istorijskog razvoja jeste da je socijalistička revolucija u Kini, u izmenjenoj globalnoj političkoj konstelaciji, nizom radikalnih reformi društvene i ekonomske strukture, omogućila uslove za jednu od najspektakularnijih transformacija koje je čovečanstvo ikada doživelo širenjem tržišta. Procesi migracije i proletarizacije seljaka u gradovima istočne obale Kine privukli su ogromnu količinu akumuliranog kapitala koji je konačno našao izvor za masovnu proizvodnju jeftinih potrošačkih dobara. Izvozom ove robe, Kina je ostvarila veliko prelivanje globalne vrednosti u svoje dvorište. Usled nedovoljne kupovne moći domaćeg stanovništva, Kina je tokom protekle dve decenije revnosno koristila trgovinski suficit za kupovinu državnih obveznica SAD, koje su pak omogućavale nastavak potrošnje kroz zaduživanje američkih potrošača i naizgled beskonačan rast finansijskog tržišta. Sa druge strane, ekspanzija kineske proizvodnje sa sobom je povukla i rast cena sirovina na svetskom tržištu, a time i obnavljanje privrednog rasta jednog broja zemalja u razvoju, za koje se osamdesetih činilo da su ukopane krizom spoljnog duga. Uspon Kine tako je omogućio stabilizaciju globalnog kapitalizma u periodu dugoročnog pada.22 Po autorima poput Imanuela Volerstina ili Đovanija Arigija (Giovanni Arrighi), upravo su ove promene u odnosima između velikih svetskih sila glavni proces sadašnjeg perioda koji potencijalno nosi ključ za razrešenje globalne krize kapitalizma.
Za Volerstina, postojanje stabilnog svetskog poretka akumulacije kapitala umnogome zavisi od jakog hegemona koji je sposoban da nametne pravila igre kroz monopol geopolitičke moći. Po njemu, ciklusi smene globalnih hegemona su duži od Kondratjevih „dugih ekonomskih talasa“, a specifičnost perioda u kome živimo je poklapanje tranzicije iz jedne u drugu ekonomsku epohu (dugoročni pad) i ubrzanog opadanja uticaja najmoćnijeg hegemona u dosadašnjoj istoriji (SAD).23
Arigi ide korak dalje i vidi pomeranje težišta globalnog razvoja ka Aziji kao pozitivan korak prelivanja kapitalizma u sve šire „kontejnere“ koji mu omogućuju dalju akumulaciju. Poput Volerstina, Arigi vidi SAD kao hegemona u opadanju, naciju koja je prešla put od svetskog proizvođača do globalnog finansijskog rentijera. Kapitalizam je po njemu do sada prošao kroz četiri hegemonijska ciklusa (Venecija, Holandija, Engleska, SAD), a uspon Kine, sa modelom razvoja kroz „nekapitalističku tržišnu ekonomiju“, predstavlja alternativu sadašnjem periodu stagnacije. Nada čovečanstva ostaje da će SAD pristati da prepuste ulogu svetskog hegemona, a da to ne dovede do izbijanja nove serije imperijalističkih ratova.24

Drugi autori, poput Dejvida Harvija i Roberta Brenera, slažu se da geopolitika ponovo dobija na značaju. Međutim, za njih, polarizacija među svetskim silama još uvek nije dosegla kritičnu tačku, a uloga Kine daleko je od jednoznačno pozitivne. Za razliku od početka 20. veka, kada su svetske sile dočekale krizu kapitalizma sa jasno sukobljenim interesima i zonama uticaja, velike države su danas mnogo opreznije i svesne da po svaku cenu moraju zaštititi svetsku trgovinu od izazova protekcionizma. Brener ističe kako ni Zapadna Evropa, Rusija, pa ni Kina, još uvek nisu spremne da se odreknu stabilnosti koju SAD garantuju svetskom sistemu kao vodeća vojna sila.
Naravno, produžetak stagnacije na globalnom nivou ili ozbiljnija kriza u Kini mogle bi uneti nemir u svetski poredak. Suočena sa krizom, Kina bi mogla prestati da finansira američki deficit, dok bi bankrot SAD i kolaps dolara uveli svetsku ekonomiju u do sada neistražene vode. Poučeni iskustvom od prethodnih dvadeset godina, marksisti su danas, za razliku od osamdesetih, mnogo oprezniji u davanju prognoza. Ipak, svi se slažu da je globalna kriza 2008. godine označila, ako ne početak nove depresije, onda barem kraj poslednjeg blagog talasa ekspanzije. Jedno je sigurno: odluka većine država da intervenišu i zaštite finansijski sistem od kolapsa trajno je narušila ugled neoliberalizma kao vladajuće dogme. Mnogi predviđaju povratak kejnzijanizma kao nove strategije vladajućih klasa.
Postoji mnoštvo problema sa tom tezom.

Prvo, paradigme vladanja se ne mogu po potrebi menjati preko noći zbog vrlo konkretnih interesa delova vladajuće klase povezanih sa njihovim održavanjem. Drugo, kako osnovna kontradikcija ne leži u nedostatku agregatne tražnje, povratak klasičnog kejnzijanizma samo bi produžio agoniju, dajući korporacijama prostor da zadrže prekobrojne kapacitete, tako dalje snižavajući profitnu stopu. Kejnzijanizam nije funkcionisao tridesetih godina prošlog veka sve dok tržište nije povratilo vitalnost snagom „kreativne destrukcije“. Treće, iako su, kao što smo videli, zadali jake udarce radničkom pokretu, neoliberalni režimi u razvijenim kapitalističkim državama nisu se usudili ići „do kraja“ i u potpunosti poraziti radničku klasu. Svako okretanje od neoliberalizma u praksi svakako bi dalo vetar u leđa društvenim pokretima odozdo koji bi konačno bili oslobođeni stege vladajuće dogme o „nepostojanju alternativa“. Ono što Dejvid Harvi naziva „mentalnim konceptima“ među širokim slojevima stanovništva biće primorani da se menjaju kako bi shvatili globalne potrese koji se odvijaju pred nama. Levica bi svakako mogla odigrati značajnu ulogu u ovom procesu – ako se pokaže dovoljno odvažnom da se vrati „velikim narativima“ (Grand Narratives), razmišljanju u dužoj istorijskoj perspektivi i ambicioznim zadacima koji iz takve orijentacije proizilaze.







LITERATURA:

Arrighi, Giovanni, Adam Smith in Beijing:
Lineages of the Twenty-First Century, Verso,
London, 2007.

Baran, Pol i i Pol Svizi, Monopolski kapital,
Stvarnost, Zagreb, 1969.

Brenner, Robert, The Economics of Global
Turbulence: The Advanced Capitalist Economies
from Long Boom to Long Downturn,
1945−2005, Verso, London, 2006.

Gamble, Andrew, The Spectre and the Feast:
Capitalist Crisis and the Politics of Recession,
Palgrave Macmillan, London, 2009.

Habermas, Jürgen, Legitimation Crisis, Beacon
Press, Boston, 1975.

Harvey, David, The Enigma of Capital and the
Crises of Capitalism, Profile Books, London,
2010.

Kunkel, Benjamin, ‘How Much is Too Much?’,
London Review of Books, vol. 33, no. 3, 2011.

Magdoff, Fred i Michael D. Yates, The ABCs of
the Economic Crisis: What Working People Need
to Know, Monthly Review Press, New York,
2009.

Marks, Karl i Fridrih Engels, Rani radovi,
Naprijed, Zagreb, 1978.

Popov, Tatjana, ‘Razgovor sa Ernestom Mandelom’,
Gledišta, 1986.

Thurow, Lester, Ekonomika ponude — neobična
struja ili glavni pravac ekonomike, MC CK Srbije,
Beograd, 1986.

Wallerstein, Immanuel, ‘Structural Crises’, New
Left Review, 62, 2010.