Volfgang Štrek - Krize demokratskog kapitalizma

 Wolfgang Streeck, ‘The Crises of Democratic Capitalism’, New Left Review, no.71,
London, Sept–Oct 2011.
Prevod sa engleskog: Darko Vesić

*Volfgang Štrek, nemački sociolog i direktor Maks Plank Instituta za proučavanje društava u Kelnu. Studirao sociologiju u Frankfurtu i Njujorku, a kasnije radio kao asistent na Univerzitetu u Minsteru. Tokom studija bio je aktivan član Socijaldemokratskog saveza studenata i ko-osnivač Socijalističke kancelarije u Ofenbahu na Majni. Od 1988. do 1995. profesor je sociologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison. Godine 1999. preuzima poziciju profesora sociologije na Fakultetu za ekonomiju i društvene nauke na Univerzitetu u Kelnu. Štrek je od 1998. godine član Berlinsko-brandenburške akademije nauka.


 *****************************************************************************




Kolaps američkog finansijskog sistema koji se desio 2008. godine, pretvorio se u ekonomsku i političku krizu globalnih razmera.1
Kako treba razumeti ovaj događaj koji je potresao svet?

Mejnstrim ekonomija sklona je shvatanju prema kojem društvom vlada opšta tendencija ka ravnoteži, dok kriza i promena predstavljaju samo privremena odstupanja od stabilnog stanja dobro integrisanog sistema. Međutim, sociolog nema tu vrstu privrženosti. Umesto da tumačim našu sadašnju nesreću kao jednokratni poremećaj stanja koje je u osnovi stabilno, tumačiću „Veliku recesiju“2 i kasniji dolazak javnih finansija do ruba kolapsa, kao manifestaciju osnovnog sukoba u političko-ekonomskoj konfiguraciji razvijenih kapitalističkih društava; sukoba zbog kojeg su neravnoteža i nestabilnost pre pravilo nego izuzetak, i koji je našao svoj izraz u istorijskom nizu poremećaja unutar društvenoekonomskog poretka. Preciznije, izneću pretpostavku da se sadašnja kriza može u potpunosti razumeti samo ukoliko se uzme u obzir inherentno konfliktna transformacija društvene formacije koju nazivamo „demokratskim kapitalizamom“, a koja je u toku.

Demokratski kapitalizam je potpuno uspostavljen tek nakon Drugog svetskog rata, a i tada samo u „Zapadnim“ delovima sveta, Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Tu je funkcionisao izuzetno dobro tokom sledeće dve decenije – ustvari, toliko dobro, da ovaj period neprekidnog privrednog rasta i dalje dominantno određuje naša shvatanja i očekivanja o tome šta je moderni kapitalizam, ili šta bi mogao i trebalo da bude. Ovo je u supotnosti sa shvatanjem da u svetlu turbulencija koje su usledile, period od četvrt veka neposredno nakon rata treba da bude prepoznat kao izuzetno poseban. Zaista, smatram da normalno stanje demokratskog kapitalizma ne predstavlja trente glorieuses, već niz kriza koje su usledile – stanje kojim vlada endemski sukob između kapitalističkog tržišta i demokratske politike, koji se jasno potvrdio u trenutku kada je visoki privredni rast došao do svog kraja 1970-ih. U onome što sledi, prvo ću razmatrati prirodu tog sukoba, a zatim se okrenuti ka nizu političko-ekonomskih poremećaja koje je proizveo, a koji istovremeno prethode i oblikuju sadašnju globalnu krizu.


TRŽIŠTA NASUPROT BIRAČIMA


Sumnje u to da je spoj kapitalizma i demokratije moguć daleko su od novih. Počevši od devetnaestog, pa sve do kasnog dvadesetog veka, buržoazija i politička desnica izražavale su bojazan da bi vladavina većine, što neizbežno podrazumeva vladavinu siromašnih nad bogatima, neminovno vodila odbacivanju prava privatne svojine i slobodnih tržišta. Radnička klasa i politička levica su, sa svoje strane, upozoravale da bi kapitalisti mogli da se udruže sa reakcionarnim snagama u cilju ukidanja demokratije, da bi tako zaštitili sebe od vladavine permanentne većine, posvećene ekonomskoj i političkoj redistribuciji. Neću raspravljati o relativnim prednostima ove dve pozicije, mada nam istorija govori da je, barem u industrijalizovanim zemljama, levica imala više razloga za strah da će desnica srušiti demokratiju u cilju očuvanja kapitalizma, nego što se desnica mogla bojati da će levica ukinuti kapitalizam zarad demokratije. Kako god bilo, u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata, postojala je široko rasprostranjena pretpostavka da kapitalizam mora biti podvrgnut ekstenzivnoj političkoj kontroli, kako bi bio kompatibilan sa demokratijom – na primer, nacionalizacija ključnih firmi i sektora ili uključivanje radnika u proces odlučivanja, kao u Nemačkoj – u cilju očuvanja same demokratije od ograničenja u ime tržišta. Dok su Kejns (John Maynard Keynes) i, u nekoj meri, Kalecki (Michał Kalecki) i Polanji (Karl Polanyi) izašli kao pobednici, Hajek (Friedrich Hayek) se povukao u privremeno izgnanstvo.

Međutim, mejnstrim ekonomija je od tada postala opsednuta „neodgovornošću“ oportunističkih političara, koji udovoljavaju ekonomski neobrazovanom biračkom telu tako što se mešaju u rad inače efikasnih tržišta, kako bi ostvarili ciljeve kao što su puna zaposlenost i socijalna pravda, koje bi istinski slobodna tržišta svakako ispunila na dugi rok, ali u tome ne uspevaju pošto su ometana od strane politike. Prema standardnim teorijama „javnog izbora“, ekonomske krize, u suštini, proističu iz političkih intervencija koje teže socijalnim ciljevima.3 Po ovom mišljenju, ispravna vrsta intervencije je ona koja oslobađa tržišta od upliva politike, dok je pogrešna ona koja ih zbog viška demokratije remeti. Drugim rečima, pogrešna vrsta intervencije proističe iz toga što neodgovorni političari demokratiju prenose u ekonomiju - tamo gde joj nije mesto. Malo njih bi danas išlo toliko daleko kao Hajek, koji se u svojim kasnijim godinama zalagao za ukidanje demokratije kakvu poznajemo, zarad odbrane ekonomskih i građanskih sloboda. Ipak, cantus firmus sadašnje neoinstitucionalističke ekonomske teorije je u potpunosti hajekovski.

Da bi ispravno funkcionisao, kapitalizmu je neophodna pravilima propisana ekonomska politika, uz ustavom zagarantovanu zaštitu tržišta i imovinskih prava od diskrecionog političkog uticaja, zatim nezavisni regulatorni organi, centralne banke odlučno zaštićene od izbornih pritisaka, i međunarodne institucije, kao što su Evropska komisija ili Evropski sud pravde, koje ne moraju da brinu o svom reizboru. Međutim, takve teorije uporno izbegavaju odgovor na ključno pitanje – kako do toga doći; verovatno zato što nemaju nikakav odgovor, ili bar nijedan koji se može izneti javno.
Postoje različiti načini na osnovu kojih se inherentni uzroci sukoba kapitalizma i demokratije mogu razumeti. Za sadašnje potrebe, demokratski kapitalizam ću okarakterisati kao političku ekonomiju kojom vladaju dva suprotstavljena principa, ili režima, alokacije resursa: jedan koji funkcioniše na osnovu marginalne produktivnosti, ili prema onome što se pokazuje kao zasluga na osnovu „slobodnog dejstva tržišnih sila“, i drugi zasnovan na društvenoj potrebi ili pravu, potvrđenim putem kolektivnih izbora demokratske politike. U demokratskom kapitalizmu, vlade su u teoriji dužne da poštuju oba principa istovremeno, mada su u stvarnosti oni gotovo neuskladivi. U praksi, one mogu u jednom periodu da zanemaruju jedan u korist drugog, sve dok im se posledice ne obiju o glavu: vlade koje ne uspeju da ispoštuju demokratske zahteve za zaštitom i preraspodelom rizikuju da izgube većinu, dok one koje zanemaruju zahteve vlasnika proizvodnih sredstava za kompenzacijom, izraženo jezikom marginalne produktivnosti, dovode do ekonomskih poremećaja koje je vremenom sve teže kontrolisati, i na taj način, takođe, slabe političku podršku.

U liberalnoj utopiji standardne ekonomske teorije, sukob između dva principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma prevazilazi se pretvaranjem teorije u, ono što bi Marks (Karl Marx) nazvao, materijalnu silu. Po ovom gledištu, ekonomija, kao „naučno saznanje“, uči građane i političare da je istinska pravda – tržišna pravda, na osnovu koje su svi nagrađeni prema svojim zaslugama, a ne prema svojim potrebama, predefinisanim u prava. U meri u kojoj je ekonomska teorija postala prihvaćena kao društvena teorija, ona se u performativnom smislu „ostvarila“
–time otkrivajući svoju suštinski retoričku prirodu, kao instrument društvene konstrukcije putem ubeđivanja. Međutim, u stvarnosti se pokazalo da nije tako lako odvratiti ljude od njihovih „iracionalnih“ verovanja u socijalna i politička prava, kao nezavisna u odnosu na tržišne zakone i svojinska prava. Od perioda polovnog prodora neoliberalizma sve do danas, netržišna shvatanja socijalne pravde su se ipak uspela odupreti pokušajima ekonomske racionalizacije, ma koliko da su ti pokušaji bili snažni. Ljudi su tvrdoglavo odbijali da odustanu od ideje o moralnoj ekonomiji, unutar koje su posedovali prava koja su važnija od tržišnih ishoda.4 U stvari, tamo gde imaju priliku, kao što je neizbežno imaju unutar demokratije koja funkcioniše, ljudi nastoje da, na ovaj ili onaj način, insistiraju na prednosti društvenog nad ekonomskim, na zaštiti društvenih dužnosti i obaveza od tržišnih pritisaka ka većoj „fleksibilizaciji“, i na tome da društvo treba da poštuje ljudska očekivanja o životu kojim ne rukovode stalno promenljivi „tržišni signali“. Verovatno je to ono što je Polanji u Velikoj transformaciji opisao kao „kontra-pokret“ protiv komodifikacije rada. Za ekonomski mejnstrim, poremećaji kao što su inflacija, javni deficiti i prekomerni privatni ili javni dug, proizlaze iz nedovoljnog poznavanja zakona koji rukovode ekonomijom kao mašinom za stvaranje bogatstva, ili iz zanemarivanja istih tih zakona zarad sebičnih težnji ka političkoj moći. Nasuprot tome, teorije političke ekonomije – u meri u kojoj političko uzimaju za ozbiljno, i nisu samo funkcionalističke teorije efikasnosti – prepoznaju tržišnu alokaciju kao samo jednu vrstu političko-ekonomskog režima kojim vladaju interesi onih koji poseduju retka proizvodna sredstva i koji se zbog toga nalaze u dobroj tržišnoj poziciji. Političku alokaciju, kao alternativni režim, preferiraju oni sa lošom ekonomskom pozicijom, ali potencijalno velikom političkom moći. Iz ove perspektive, standardna ekonomija je, u osnovi, teorijska egzaltacija političko-ekonomskog društvenog poretka koji služi onima sa velikom ekonomskom moći, na taj način što izjednačava njihove interese sa opštim interesom. Ona zastupa distribucione zahteve vlasnika proizvodnog kapitala, kao tehničke imperative dobrog, u smislu naučno ispravnog, ekonomskog upravljanja. Za političku ekonomiju, shvatanja mejnstrim ekonomije o poremećaju u privredi, kao posledici razdora između tradicionalnih principa moralne ekonomije i racionalno-modernih principa, predstavljaju tendenciozno pogrešna tumačenja, jer skrivaju činjenicu da je „ekonomska“ ekonomija takođe moralna ekonomija za one sa odlučujućom moći na tržištu.

U jeziku mejnstrim ekonomije, kriza se pojavljuje kao kazna za situaciju kada vlade ne uspevaju da ispoštuju prirodne zakone, koji predstavljaju prave vladare ekonomije. Nasuprot tome, politička ekonomija, vredna svoga imena, opaža krize kao manifestacije „kaleckijanske reakcije“ vlasnika proizvodnih sredstava na prodiranje demokratske politike u njihov ekskluzivni domen, čime pokušava da ih spreči u tome da u potpunosti iskoriste svoju tržišnu moć, i time onemogući ispunjenje njihovih očekivanja da će mudro preuzimanje rizika biti pravedno zadovoljeno.5 Standardna ekonomska teorija se odnosi prema društvenoj strukturi i distribuciji interesa i moći unutar nje kao prema egzogenom činiocu, smatrajući je na taj način konstantnom, i time je čineći istovremeno nevidljivom i, za potrebe ekonomske „nauke“, prirodno datom. Jedina politika koju takva teorija može da zamisli uključuje oportunističke ili, u najboljem slučaju, nekompetentne pokušaje da se iskrive ekonomski zakoni. Prema tome, dobra ekonomska politika je, po definiciji, nepolitična. Problem je što ovakav stav ne dele mnogi za koje je politika više nego potrebna zaštita od tržišta, jer neometane tržišne operacije idu na uštrb upravo onoga što oni smatraju ispravnim. Ukoliko nisu, na neki način, navedeni da prihvate neoklasičnu ekonomiju kao samorazumevajući model društvenog života, njihovi demokratski politički zahtevi će se razlikovati od recepata standardne ekonomske teorije. Implikacija toga je da ekonomija, ukoliko je dovoljno konceptualno razgrađena, može biti oblikovana tako da teži ekvilibrijumu, dok politička ekonomija to ne može biti, sem ako nije lišena demokratije i vođena platonskom diktaturom ekonomista – kraljeva. Kapitalistička politika je, kao što će se pokazati, dala sve od sebe da nas izvede iz pustinje korumpiranog demokratskog oportunizma u obećanu zemlju samoregulišućih tržišta. Danas se uostalom, demokratski otpor nastavlja,i sa njim rastu i kontinuirane dislokacije u našim tržišnim ekonomijama.


POSLERATNE NAGODBE


U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, kada je inflacija počela naglo da raste širom zapadnog sveta i kada je usporavanje ekonomskog rasta počelo da otežava održavanje političko-ekonomske formule mira između rada i kapitala (formule koja je ugušila unutrašnje sukobe nakon pustošenja Drugog svetskog rata), posleratni demokratski kapitalizam ušao je u svoju prvu krizu. U suštini, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnička klasa prihvatila kapitalistička tržišta i imovinska prava u zamenu za političku demokratiju, čime su obezbeđeni socijalna sigurnost i stalni rast životnog standarda. Više od dve decenije neprekidnog rasta rezultiralo je u duboko ukorenjenoj popularnoj percepciji da stalni ekonomski napredak predstavlja demokratsko pravo. Ove predstave, pretočene u politička očekivanja, vlade su osećale dužnim da ispune, ali im je bilo sve teže da to i realizuju kada je rast počeo da usporava. Struktura posleratne nagodbe između rada i kapitala bila je u osnovi svuda ista, iako su zemlje u kojima je demokratski kapitalizam uspostavljen bile veoma različite. Ona je podrazumevala rast države blagostanja, pravo radnika na slobodno kolektivno pregovaranje i političku garanciju pune zaposlenosti. Sve ovo vlade su uspevale da osiguraju širokim primenama kejnzijanskih ekonomskih mera. Međutim, kada je rast počeo da usporava krajem 1960-ih, postalo je teško održavati ovu kombinaciju. Dok je slobodno kolektivno pregovaranje omogućilo radnicima da preko svojih sindikata utiču na, ono što je postalo, čvrsto ukorenjeno očekivanje o redovnom godišnjem povećanju zarade, posvećenost vlada punoj zaposlenosti, zajedno sa rastućom državom blagostanja, štitila je sindikalno članstvo od potencijalnog gubitka poslova, koje bi prouzrokovao dogovor o zaradama većim od rasta produktivnosti. Vladina politika je na taj način ojačala pregovaračku moć sindikata, više nego što bi to bilo moguće na slobodnom tržištu rada. Ovo se kasnih 1960-ih ogledalo u talasu radničke militantnosti širom sveta, koji je bio podstaknut snažnim osećajem za političko pravo na povećanje životnog standarda, a koji je bio nesputan strahom od nezaposlenosti.

U narednim godinama, vlade širom Zapada suočile su se sa pitanjem kako da nateraju sindikate da ublaže zahteve za zaradama svog članstva, a da pri tom ne pogaze kejnzijansko obećanje o punoj zaposlenosti. U zemljama u kojima institucionalna struktura sistema kolektivnog pregovaranja nije bila pogodna za postizanje tripartitnih „socijalnih sporazuma“, većina vlada je tokom 1970-ih ostala uverena da bi dozvoljavanje rasta nezaposlenosti, u cilju ograničenja rasta realnih zarada, bilo previše rizično za njihov sopstveni opstanak, ako ne i za stabilnost kapitalističke demokratije kao takve. Njihovo jedino rešenje bila je popustljiva monetarna politika, koja je omogućila nastavak koegzistencije slobodnog kolektivnog pregovaranja i pune zaposlenosti, ali po cenu porasta stope inflacije, do nivoa koji su vremenom počeli ubrzano da rastu.
U ranoj fazi, inflacija nije predstavljala veliki problem za radnike, koje su zastupali jaki sindikati i koji su bili dovoljno politički moćni da ostvare de facto indeksaciju plata. Inflacija je, pre svega, išla na štetu poverilaca i vlasnika finansijskih sredstava, odnosno grupa koje, po pravilu, ne uključuju radnike, ili ih barem nisu uključivali 1960-ih i 1970-ih godina prošlog veka. To je razlog zašto se inflacija može opisati kao monetarni odraz distributivnih sukoba između radničke klase, koja zahteva sigurnu zaposlenost i veći udeo u prihodu svoje zemlje, i kapitalističke klase, koja nastoji da maksimizira svoj profit. Pošto ove dve strane deluju na osnovu međusobno nekompatibilnih ideja o tome šta im pripada na osnovu prava, jedna naglašavajući građanska prava, a druga vlasnička prava i tržišnu moć, inflacija se može razumeti kao izraz anomije u društvu koje, zbog strukturalnih razloga, ne može da usaglasi zajedničke kriterijume o socijalnoj pravdi. U tom smislu je britanski sociolog, Džon Goldtorp (John Goldthorpe), kasnih 1970-ih sugerisao da je visoka inflacija neiskorenjiva u demokratsko-kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji koja omogućava radnicima i građanima da koriguju tržišne ishode kroz kolektivnu političku akciju.6 Za vlade koje su se u doba opadajuće stope rasta suočile sa suprotstavljenim zahtevima od strane radnika i kapitala, popustljiva monetarna politika predstavljala je pogodan ersatz metod za izbegavanje društvenog sukoba nultog zbira. U godinama neposredno nakon rata, ekonomski rast je vladama koje su se borile sa nekompatibilnim konceptima ekonomske pravde, obezbedio dodatna dobra i usluge kojima su mogle da smire klasne antagonizme. Sada su vlade morale da koriste do tada nepoznatu meru u realnoj ekonomiji – dodatni novac, kao vid uvlačenja budućih resursa u sadašnju potrošnju i distribuciju. Ma koliko da je isprva bio efikasan, ovaj režim pacifikacije sukoba nije mogao da se nastavi u nedogled. Kao što je Hajek neumorno isticao, ubrzanje inflacije neizbežno vodi do krajnje nekontrolisanih ekonomskih poremećaja u relativnim cenama, u odnosima između zavisnih i fiksnih prihoda i u onome što ekonomisti nazivaju „ekonomskim podsticajima“. Na kraju, prizivanjem kaleckijanske reakcije sve više nepoverljivih vlasnika kapitala, inflacija će proizvesti nezaposlenost, kažnjavajući tako upravo one radnike čijim interesima je u početku služila. Najkasnije u ovom trenutku, vlade u demokratskom kapitalizmu naći će se pod pritiskom da prekinu sa popustljivim nagodbama o preraspodeli zarada i obnove monetarnu disciplinu.


NISKA INFLACIJA, VIŠA NEZAPOSLENOST


Inflacija je pobeđena nakon 1979. godine, kada je Pol Volker (Paul Volcker), novoimenovani predsednik banke Federalnih rezervi, postavljen od strane predsednika Kartera (Jimmy Carter), podigao kamatne stope nečuveno visoko, i time izazvao najviši skok nezaposlenosti još od doba Velike depresije. Volkerov „puč“ je zapečaćen kada je predsednik Regan (Ronald Reagen), za koga se pričalo da se u početku plašio političkih posledica Volkerove agresivne deflatorne politike, ponovo bio izabran 1984. godine. Margaret Tačer (Margaret Thatcher), koja je sledila američko vođstvo, osvojila je drugi mandat 1983. godine, takođe uprkos visokoj nezaposlenosti i nagloj deindustralizaciji, izazvanoj, između ostalog, restriktivnom monetarnom politikom. I u SAD-u i u Velikoj Britaniji deflaciju su pratili odlučni napadi na sindikate od strane vlade i poslodavaca, obeleženi Reganovom pobedom nad kontrolorima letenja, i razbijanjem Nacionalnog sindikata rudara od strane Margaret Tačer. U narednim godinama, stopa inflacije je ostala trajno niska širom kapitalističkog sveta, dok je nezaposlenost, manje više, stalno rasla. Paralelno sa tim, nivo sindikalne organizovanosti je skoro svuda opao, a štrajkovi su postali toliko retki, da su pojedine zemlje prestale da vode statistike o njima. Neoliberalna era počela je tako što su anglo-američke vlade odbacile nasleđena znanja posleratnog demokratskog kapitalizma, na osnovu kojih se smatralo da bi nezaposlenost narušila političku podršku, ne samo za tadašnju vladu, već i za sam demokratski kapitalizam. Kreatori politike širom sveta su sa velikom pažnjom posmatrali eksperimente koje su Regan i Margaret Tačer sproveli nad svojim biračima. Međutim, oni koji su se nadali da će kraj inflacije značiti i kraj ekonomskog poremećaja ubrzo su bili razočarani. Dok je inflacija smanjena, javni dug je počeo da raste, i to ne potpuno neočekivano.7 Brojni su uzroci rasta javnog duga tokom
1980-ih. Stagnantni rast je poreske obveznike više nego ikad okrenuo protiv oporezivanja; a sa krajem inflacije, došao je kraj i automatskom podizanju poreza, kroz ono što se nazivalo „pomeranje poreskih razreda“ („bracket creep“).8 Isto važi i za kontinuirano devalviranje javnog duga kroz slabljenje nacionalne valute, proces koji je u početku dopunjavao ekonomski rast, a zatim ga u sve većoj meri zamenio, smanjujući tako akumulirani dug države, u odnosu na njen nominalni prihod. Na strani rashoda, povećanje nezaposlenosti, izazvano monetarnom stabilnošću, zahtevalo je povećanje troškova socijalne pomoći. Takođe, različita socijalna prava nastala tokom 1970-ih u zamenu za umerenije sindikalne zarade – kako se ispostavilo, odložene zarade iz neokorporativne ere – sazrela su i dospela na red za naplatu, postavši tako izuzetan teret za javne finansije. Pošto inflacija više nije mogla da se koristi za zatvaranje jaza između zahteva građana i „tržišta“, teret obezbeđivanja socijalnog mira pao je na državu. Ispostavilo se da je javni dug bio, na neko vreme, prikladan funkcionalni ekvivalent inflacije.
Kao i inflacija, javni dug je omogućio da se u sukobe oko raspodele uvedu sredstva koja još uvek nisu bila proizvedena, što je vladama dozvolilo da se oslone i na buduća sredstva, pored onih koja su im već bila na raspolaganju. Kako se borba između tržišta i društvene distribucije premestila sa tržišta rada u političku arenu, pritisci birača su zamenili sindikalne zahteve. Umesto inflacije valute, vlade su počele da se zadužuju u povećanom obimu kako bi na taj način udovoljile zahtevima za beneficijama i uslugama kao građanskim pravima, zajedno sa suprotstavljenim zahtevima za to da prihodi treba da odražavaju volju tržišta i time pomognu u maksimizaciji profitabilne upotrebe proizvodnih sredstava. Niska inflacija je bila od pomoći, pošto je uveravala poverioce da će državne obveznice zadržati svoju vrednost na duže staze; takođe, od pomoći su bile i niske kamatne stope, koje su usledile nakon što je inflacija iskorenjena. Međutim, kao ni inflacija, ni akumulacija javnog duga ne može da se odvija u nedogled. Ekonomisti su dugo upozoravali da javno deficitarno trošenje „istiskuje“ („crowding out“) privatne investicije, što dovodi do visokih kamatnih stopa i niskog rasta; ali nikada nisu bili u stanju da odrede gde se nalazi kritični prag.

U praksi, ispostavilo se da je moguće, bar za neko vreme, održavati niske kamatne stope putem deregulacije finansijskih tržišta, uz ograničavanje inflacije kroz kontinuirano razbijanje sindikata.9 Ipak, posebno su SAD sa svojom izuzetno niskom nacionalnom stopom štednje ubrzo počele da prodaju svoje državne obveznice, ne samo građanima, već i stranim investitorima, uključujući i suverene investicione fondove različitih vrsta.10 Štaviše, kako je teret dugova rastao, sve veći deo javne potrošnje morao je da bude posvećen servisiranju duga, iako su kamatne stope ostale na niskom nivou. Pre svega, morao je da postoji trenutak, iako očigledno do tada nepoznat, u kome će poverioci, kako strani tako i domaći, početi da se brinu o povratku svog novca. Najkasnije tada, počinju da rastu pritisci od strane „finansijskih tržišta“ za konsolidaciju državnih budžeta i povratak na fiskalnu disciplinu.


DEREGULACIJA I PRIVATNI DUG


Na predsedničkim izborima 1992. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, dominiralo je pitanje o dva deficita: onom federalne vlade i onom države u celini, koji je nastao u spoljnoj trgovini. Pobeda Bila Klintona (Bill Clinton), koji je svoju kampanju zasnivao pre svega na „duplom deficitu“, pokrenula je pokušaje finansijske konsolidacije širom sveta, agresivno promovisane pod američkim vođstvom, od strane međunarodnih organizacija kao što su Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj i Međunarodni monetarni fond. Čini se da je u početku Klintonova administracija razmatrala smanjivanje javnog deficita kroz ubrzavanje ekonomskog rasta prouzrokovanog socijalnom reformom, kao što je povećano javno ulaganje u obrazovanje.11 Ali, kada su demokrate izgubile većinu u Kongresu tokom izbora 1994. godine, Klinton se okrenuo politici oštre štednje, što je uključivalo veliko smanjenje javnih rashoda i nove promene u socijalnoj politici, koje je trebalo po rečima predsednika, da okončaju „blagostanje kakvo smo do tada poznavali“. Od 1998. do 2000. godine federalna vlada SAD-a je po prvi put nakon više decenija, imala budžetski suficit. Međutim, ovo ne znači da je Klintonova administracija pronašla neki način da pacifikuje demokratsko-kapitalističku političku ekonomiju bez korišćenja dodatnih ekonomskih resursa, koje je tek trebalo proizvesti. Klintonova strategija za upravljanje društvenim sukobima se u velikoj meri oslanjala na deregulaciju finansijskog sektora, koja je već započeta za vreme Regana, ali se sa istom sada otišlo dalje nego ikad pre.12 Nagli rast nejednakosti zarada, izazvan kontinuiranim slabljenjem sindikata i naglim smanjenjem socijalnih davanja, kao i redukcijom agregatne tražnje prouzrokovane fiskalnom konsolidacijom, imali su protivtežu u novim, do tad neviđenim mogućnostima za građane i firme u pogledu zaduživanja. „Privatizovani kejnzijanizam“, kao pogodan termin, skovan je kako bi opisao ono što je zapravo bila zamena javnog za privatni dug.13 Umesto da vlada pozajmljuje novac za finansiranje jednake dostupnosti pristojnog stambenog prostora, ili kreiranje radnih veština za kojima postoji potražnja na tržištu rada, sada je individualnim građanima, pod sistemom zaduživanja koji je bio izuzetno široke ruke, bilo dozvoljeno, a ponekada su na to bili i primorani, da se plaćajući svoje obrazovanje ili preseljenje u manje oskudno urbano okruženje, zadužuju na sopstveni rizik. Klintonova politika fiskalne konsolidacije i ekonomske revitalizacije kroz finansijsku
deregulaciju, imala je mnogo korisnika. Bogati su bili pošteđeni većih poreza, dok su oni koji su bili dovoljno pametni da premeste svoje interese u finansijski sektor, ostvarili ogromne profite na sve komplikovanijim „finansijskim uslugama“, koje su sada mogli da prodaju bez gotovo ikakvih ograničenja.
Ali, siromašni su takođe napredovali, barem neki od njih i na neko vreme. Drugorazredne (subprime) hipoteke su postale zamena, ma koliko iluzorna kako se na kraju ispostavilo, za socijalnu politiku koja je istovremeno ukinuta, kao i za povećanje zarada, koje više nije sledovalo donjem kraju „fleksibilisanog“ tržišta rada. Posebno za Afroamerikance, posedovanje kuće nije predstavljalo samo ostvarenje „američkog sna“, već i toliko potrebnu zamenu za starosne penzije, koje u to doba mnogi nisu bili u mogućnosti da zarade na tržištu rada, i za koje nisu imali razloga da očekuju da će ih dobiti od vlade koja se zavetovala na štednju. U jednom periodu je posedovanje stambenog prostora pružilo srednjoj klasi, čak i jednom delu siromašnih, primamljivu mogućnost da učestvuju u spekulativnom ludilu, zbog koje su se bogati samo još više obogatili tokom 1990-ih i ranih 2000-ih – bez obzira na to koliko da se ta mogućnost na kraju pokazala podmuklom. Kako je cena nekretnina eskalirala usled rasta potražnje od strane onih koji u normalnim okolnostima nikada ne bi bili u stanju da kupe kuću, postalo je uobičajeno korišćenje novih finansijskih instrumenata za ekstraktovanje dela ili ukupne vrednosti nečije nekretnine, radi finansiranja naglo rastućih troškova visokog obrazovanja sledeće generacije, ili jednostavno za ličnu potrošnju kako bi se time nadoknadile stagnantne ili opadajuće zarade. Takođe, nije bilo neuobičajeno za vlasnike kuća da koriste svoje nove kredite za kupovinu drugog ili trećeg stambenog objekta, u nadi da će profitirati na onome što se očekivalo da će biti stalan porast vrednosti nekretnina. Na ovaj način, za razliku od doba javnog duga, kada je vlada kroz zaduživanje obezbeđivala buduća sredstva za tadašnju upotrebu, sada su takva sredstva postala dostupna zahvaljujući tome što je mnoštvo pojedinaca, na liberalizovanim finansijskim tržištima, prodavalo poveriocima svoje obaveze da će im isplatiti značajan deo svojih očekivanih budućih zarada, dok su u zamenu od njih dobili instant mogućnost da kupe šta god požele.

Finansijska liberalizacija je tako poslužila kao kompenzacija za doba fiskalne konsolidacije i javne štednje. Individualni dug je zamenio javni, a individualna potražnja, stvorena za visoke honorare od strane naglo rastuće industrije za pravljenje novca, zauzela je mesto kolektivne potražnje rukovođene državom u održavanju zaposlenosti i profita u građevinarstvu i drugim sektorima. Ova dinamika je ubrzana nakon 2001. godine, kada su Federalne rezerve prešle na veoma niske kamatne stope kako bi sprečile ekonomski pad i povratak visoke nezaposlenosti koju je ovaj podrazumevao. Pored do tada neviđenih profita u finansijskom sektoru, privatizovani kejnzijanizam je proizveo ekonomski procvat, na kome mu je evropski radnički pokret u najmanju ruku zavideo. Štaviše, liderima evropskih sindikata je kao model poslužila politika Alana Grinspena (Greenspan), na osnovu koje je laki novac omogućavao nagli porast zaduženosti američkog društva. Oni su sa velikim uzbuđenjem primetili da su Federalne rezerve, za razliku od Evropske centralne banke, zakonom obavezane da obezbede ne samo monetarnu stabilnost, već i visok nivo zaposlenosti. Svemu ovome je naravno, došao kraj 2008. godine, kada se iznenada urušila međunarodna kreditna piramida na kojoj je počivao prosperitet kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih.


SUVERENA ZADUŽENOST


Sa krahom privatizovanog kejnzijanizma 2008. godine, nakon uzastopnih perioda inflacije, javnog deficita i privatne zaduženosti, kriza posleratnog demokratskog kapitalizma ušla je u četvrtu i najnoviju fazu.14 Dok je globalni finansijski sistem pretio da se dezintegriše, nacionalne države su pokušavale da obnove ekonomsko poverenje putem socijalizacije neotplaćenih kredita, koji su bili odobreni kao kompenzacija za fiskalnu konsolidaciju. Zajedno sa fiskalnom ekspanzijom, koja je bila neophodna kako bi se sprečio slom „realne ekonomije“, to je dovelo do novog dramatičnog porasta javnog deficita i javnog duga – razvoja događaja za koji, može se primetiti, nije zaslužna lakomislena prekomerna potrošnja od strane oportunističkih političara ili pogrešno shvaćenih javnih institucija, kao što to impliciraju teorije „javnog izbora“ i veliki deo institucionalno-ekonomske literature, proizvedene tokom 1990-ih pod pokroviteljstvom, između ostalih, Svetske banke i MMF-a.15 Kvantni skok javne zaduženosti nakon 2008. godine, koji je u potpunosti poništio bilo kakvu fiskalnu konsolidaciju možda postignutu u prethodnoj deceniji, oslikava činjenicu da se nijedna demokratska država nije usudila da svom društvu nametne još jednu ekonomsku krizu razmera Velike depresije iz 1930-ih, kao kaznu za ispade deregulisanog finansijskog sektora. Politička moć je još jednom primenjena kako bi se buduća sredstva učinila dostupnim za očuvanje sadašnjeg socijalnog mira, u smislu da su države, manje ili više, dobrovoljno preuzele na sebe značajan deo novog duga koji je izvorno nastao u privatnom sektoru, kako bi tako povratile poverenje poverilaca iz privatnog sektora. Ali, dok je to momentalno pomoglo fabrikama novca finansijske industrije, na brzinu obnavljajući njihove neverovatne profite, plate i bonuse, to ipak nije moglo da spreči porast sumnje kod tih istih „finansijskih tržišta“, da su nacionalne vlade, u procesu njihovog spasavanja prevazišle svoja ovlašćenja.
Iako globalna ekonomska kriza nije bila ni blizu kraja, poverioci su počeli glasno da zahtevaju povratak zdravom novcu kroz fiskalnu štednju, kao garanciju da njihovo znatno povećano investiranje u državni dug neće propasti.
Tokom tri godine nakon 2008, distribucioni sukob u demokratskom kapitalizmu se pretvorio u komplikovani rat natezanja između globalnih finansijskih investitora i suverenih nacionalnih država. Dok su se u prošlosti radnici borili sa poslodavcima, građani sa ministrima finansija, privatni dužnici sa privatnim bankama, sada se finansijske institucije rvu sa istim onim državama koje su nedavno ucenjivale da ih spasu. Međutim, konfiguracija moći i interesa, koja se nalazi u osnovi svega ovoga, mnogo je složenija i još uvek čeka da bude sistematski istražena. Na primer, nakon krize finansijska tržišta su se vratila naplaćivanju veoma različitih kamatnih stopa različitim državama, na taj način diferencirajući pritisak koji primenjuju na vlade kako bi ove primorale svoje građane da se prećutno slože sa smanjenjem troškova bez presedana – koje je, opet, u saglasnosti sa u osnovi nepromenjenom tržišnom logikom distribucije. Imajući u vidu iznos duga kojim je većina država danas opterećena, čak i manje povećanje kamatne stope na državne obveznice može da izazove fiskalnu katastrofu.16 U isto vreme, tržišta moraju da paze da ne primoraju države na proglašenje suverenog bankrota, što je uvek jedna od mogućnosti, ukoliko pritisci tržišta postanu preveliki. Zbog toga, druge države moraju da budu voljne da iz poteškoća izvuku one sa najvećim rizikom, kako bi zaštitile sebe od opšteg porasta kamatnih stopa na državne obveznice, koje bi prvo neizvršenje novčanih obaveza moglo da prouzrokuje. Slična vrsta „solidarnosti“ među državama u interesu investitora, neguje se tamo gde bi suvereno neizvršenje obaveza pogodilo banke koje su locirane izvan te zemlje, što bi moglo da natera matične zemlje da još jednom nacionalizuju ogromne količine loših dugova, kako bi stabilizovale svoje ekonomije.

Još uvek postoje razni vidovi u kojima se sukob unutar demokratskog kapitalizma -sukob između zahteva za socijalna prava i funkcionisanja slobodnih tržišta - danas ispoljava. Neke vlade, uključujući i Obaminu (Barack Obama) administraciju, pokušale su da obnove ekonomski rast kroz dalje zaduživanje – u nadi da će buduće politike konsolidacije biti potpomognute dobitima od rasta. Drugi se možda potajno nadaju povratku inflacije koja bi istopila akumulirani dug kroz tihu eksproprijaciju poverilaca – što bi, kao i ekonomski rast, ublažilo političke tenzije koje se očekuju kao posledica štednje. Istovremeno, finansijska tržišta možda očekuju povoljan ishod borbe protiv političkog uticaja, što bi jednom zauvek obnovilo tržišnu disciplinu i stavilo tačku na pokušaje politike da je podrije.
Dalje komplikacije proističu iz činjenice da je finansijskim tržištima potreban državni dug za sigurno investiranje; preveliki pritisak ka balansiranim budžetima može ih lišiti veoma povoljnih mogućnosti za ulaganje. Srednje klase naprednih kapitalističkih zemalja uložile su veliki deo svoje ušteđevine u državne obveznice, dok su mnogi radnici u velikoj meri investirali u dopunske penzije. Balansirani budžeti bi najverovatnije značili sledeće: države bi morale da u formi većih poreza još više uzimaju od svojih srednjih klasa ono što ove klase sada štede i investiraju, između ostalog, u javni dug. Ne samo da građani više ne bi ostvarivali kamatu, već ne bi bili ni u mogućnosti da prenesu svoju ušteđevinu na svoju decu. Međutim, iako bi zbog toga trebalo da su zainteresovani za to da države budu ako ne u potpunosti bez dugova, a onda barem u stanju da ispune svoje obaveze prema poveriocima, to takođe može da znači da moraju da plate za likvidnost svoje vlade, u vidu velikog smanjenja javnih davanja i usluga, od kojih, takođe, delom zavise.
Koliko god da je komplikovano prožimanje podela u međunarodnoj politici javnog duga u nastajanju, cenu finansijske stabilizacije će najverovatnije platiti oni koji nisu vlasnici novca, ili barem ne realnog novca. Na primer, fiskalni pritisci će ubrzati reformu penzionog sistema, a u meri u kojoj vlade država bilo gde u svetu ne budu mogle da isplate svoje obaveze, privatne penzije će takođe biti pogođene. Prosečni građanin će konsolidaciju državnih finansija, bankrot stranih država, povećanje kamatne stope na javni dug i, ako je potrebno, još jedno spasavanje nacionalnih i internacionalnih banaka, platiti svojom privatnom ušteđevinom, smanjenjem javnih davanja, redukcijom javnih usluga i većim oporezivanjem.


SEKVENCIJALNA PREMEŠTANJA


Tokom četiri decenije nakon završetka posleratnog rasta, epicentar tektonske tenzije unutar demokratskog kapitalizma migrirao je od jedne institucionalne lokacije do druge, dovodeći do niza različitih, ali sistematski povezanih ekonomskih poremećaja. Tokom 1970-ih, konflikt između demokratskih potraživanja za socijalnom pravdom i kapitalističkih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne produktivnosti, ili „ekonomske pravde“, uglavnom se odigravao na nacionalnim tržištima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod političkim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kada je ono što je, u stvari, bila redistribucija putem snižavanja vrednosti valute postalo ekonomski neodrživo, primoravajući vlade da uz visoki politički rizik to okončaju, konflikt se ponovo pojavio u političkoj areni. Ovde je on doveo do porasta razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, što je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve birača za javnim davanjima i uslugama, većim nego što je „poreska država“ mogla da izvuče iz svoje demokratsko-kapitalističke ekonomije.17 Međutim, kada su napori da se javni dug zauzda postali neizbežni, kako bi se održao socijalni mir morali su da budu propraćeni finansijskom deregulacijom, olakšavajućitako pristup privatnim kreditima, kao alternativnom načinu za zadovoljavanje normativno i politički moćnih zahteva za sigurnošću i prosperitetom od strane građana. Ovo je, takođe, trajalo ne duže od jedne decenije, sve dok globalna ekonomija nije gotovo posrnula pod teretom nerealnih obećanja o budućim otplatama za sadašnju potrošnju i investicije, omogućenim od strane vlada kao kompenzacija za fiskalnu štednju. Od tada, sukob između popularnih ideja socijalne pravde i ekonomskog insistiranja na tržišnoj pravdi, još jednom je promenio svoje sedište, pojavljujući se, ovoga puta, na međunarodnim tržištima kapitala i u složenoj borbi koja se trenutno odvija između finansijskih institucija i birača, vlada, država i međunarodnih organizacija. Sada se postavlja pitanje koliko daleko mogu da idu države u nametanju imovinskih prava i profitnih očekivanja tržišta svojim građanima, dok istovremeno izbegavaju da proglase bankrot i pokušavaju da očuvaju ono što je ostalo od njihovog demokratskog legitimiteta. Tolerisanje inflacije, prihvatanje javnog duga i deregulacija privatnih kredita bila su samo privremena sredstva za vlade suočene sa očigledno neuništivim sukobom između dva kontradiktorna principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma: socijalnih prava, sa jedne strane, i marginalne produktivnosti, ostvarene na tržištu, sa druge. Svako od ova tri sredstva je funkcionisalo u nekom periodu, ali su onda počeli da izazivaju više problema nego što su rešavali, dokazujući time da trajno pomirenje između društvene i ekonomske stabilnosti unutar demokratskog kapitalizma predstavlja utopijski projekat. Sve što su vlade mogle da ostvare u suočavanju sa krizama svoga vremena, jeste da ih premeste u nove arene, gde su se one ponovo pojavljivale u novim oblicima. Nema razloga da verujemo da bi ovaj proces – sukcesivnog manifestovanja kontradikcija demokratskog kapitalizma, u uvek novim vrstama ekonomskih poremećaja – trebalo da bude okončan.


POLITIČKI POREMEĆAJ


U ovom trenutku, čini se jasnim da je mogućnost političkog upravljanja demokratskim kapitalizmom naglo opala u poslednjih nekoliko godina, više u nekim zemljama nego u drugim, ali i globalno, u novom političko-ekonomskom sistemu. Kao rezultat toga, čini se da rizik raste, kako za demokratiju, tako i za ekonomiju. Još od vremena Velike depresije, kreatori politike su retko, ako uopšte ikad, bili suočeni sa tolikom nesigurnošću kao danas. Jedan primer među mnogim je to da tržišta istovremeno očekuju ne samo fiskalnu konsolidaciju, već i razumne izglede za budući ekonomski rast. Uopšte nije jasno kako je moguće spojiti ova dva očekivanja. Iako je premija za rizik na irski državni dug pala kada se zemlja obavezala na agresivno smanjenje deficita, nekoliko nedelja kasnije je ponovo porasla, navodno zbog toga što se irski program konsolidacije činio toliko striktnim da bi onemogućio ekonomski oporavak.18 Štaviše, postoji široko prihvaćeno uverenje da se sledeći mehur već stvara negde u svetu, koji je – više nego ikad – preplavljen jeftinim novcem. Drugorazredne hipoteke više ne predstavljaju mogućnost za investiranje, bar ne u ovom trenutku. Ali, postoje tržišta za sirovine, ili nove internet tehnologije.
Ništa ne sprečava finansijska preduzeća da iskoriste višak novca obezbeđen od strane centralnih banaka, za ulazak u šta god da se čini da su novi razvojni sektori, naravno u svoje i u ime svojih omiljenih klijenata. Uostalom, uz činjenicu da je regulatorna reforma u finansijskom sektoru u gotovo svakom aspektu propala, kapitalni zahtevi su sada nešto veći nego što su bili, a banke koje su bile prevelike da bi propale 2008. godine, mogu da računaju na to da su će ostati velike i 2012. ili 2013. godine. Ovo im ostavlja iste one mogućnosti za ucenjivanje javnosti koje su tri godine ranije tako vešto iskoristile. Ali sada se može pokazati da je nemoguće ponoviti javni bailout (spasavanje – prim. prev.), privatnog kapitalizma po modelu iz 2008. godine, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su državne finansije nategnute do krajnjih granica.
Ipak, demokratija je u opasnosti jednako koliko i ekonomija, ako ne i više. Ne samo da je „sistem integracije“ savremenih društava, tj. efikasno funkcionisanje njihovih kapitalističkih ekonomija, postao nesiguran, već je i njihova „društvena integracija“ isto tako u opasnosti.19 Sa dolaskom novog doba oštrih mera štednje, kapaciteti nacionalnih država za posredovanje između prava građana i zahteva za akumulacijom kapitala, ozbiljno su pogođeni. Vlade se svuda suočavaju sa jačim otporom povećanju poreza, posebno u visoko zaduženim zemljama, u kojima će novi državni novac morati da se troši tokom dugog niza godina kako bi se otplatila dobra koja su odavno potrošena. Osim toga, sa sve čvršćom globalnom međuzavisnošću, nemoguće je pretvarati se da se sukob između ekonomije i društva, između kapitalizma i demokratije, može rešiti unutar nacionalnih političkih zajednica. Nijedna vlada danas ne može da upravlja bez obraćanja posebne pažnje na međunarodna ograničenja i obaveze, uključujući i ona koje dolaze od strane finansijskih tržišta, a koje primoravaju države da svom stanovništvu nametnu žrtvovanje.
Krize i kontradikcije demokratskog kapitalizma su konačno postale međunarodne, odigravajući se ne samo unutar država, već i između njih, u kombinacijama i permutacijama koje su još uvek neistražene.

Kao što sada već skoro svakog dana čitamo u novinama, „tržišta“ su počela da diktiraju, na nečuvene načine, šta navodno suverene i demokratske države mogu još uvek da urade za svoje građane, a šta moraju da im uskrate. Iste one agencije za procenu smeštene na Menhetnu, koje su bile korisne za prouzrokovanje propasti globalne industrije novca, sada prete da će degradirati obveznice država koje su prihvatile prethodno nezamisliv nivo novog duga kako bi spasle tu istu industriju i kapitalističku ekonomiju u celini. Politika još uvek ograničava i remeti tržišta, ali,
čini se samo na nivou znatno udaljenijem od dnevnog iskustva i organizacionih kapaciteta normalnih ljudi: SAD, naoružane do zuba ne samo nosačima aviona, već i neograničenom količinom kreditnih kartica, i dalje postižu to da Kina kupuje njihov rastući dug. Svi drugi moraju da slušaju ono što „tržišta“ kažu. Posledica toga je da građani sve više doživljavaju svoje vlade ne kao svoje, već kao zastupnike drugih zemalja ili međunarodnih organizacija (kao što su MMF ili Evropska unija), koje su mnogo više zaštićene od izbornih pritisaka, nego što je to bila tradicionalna nacionalna država. U zemljama poput Grčke i Irske, sve što nalikuje na demokratiju biće momentalno suspendovano na dugi niz godina; kako bi se ponašale „odgovorno“, na način na koji to definišu međunarodna tržišta i institucije, nacionalne vlade će morati da nametnu strogu štednju, po cenu toga da će sve manje pažnje obraćati na zahteve svojih građana.20 Demokratija nije na udaru samo u onim zemljama koje su trenutno pod napadom „tržišta“. Nemačka, kojoj ekonomski još uvek dobro ide, obavezala se da će u narednim decenijama smanjiti javnu potrošnju. Pored toga, nemačka vlada će ponovo morati da natera svoje građane da obezbede likvidnost za zemlje koje su u opasnosti od neizvršenja novčanih obaveza, ne samo kako bi spasla nemačke banke, već i kako bi stabilizovala zajedničku evropsku valutu i sprečila opšte povećanje kamatnih stopa na javni dug, koje će se verovatno desiti u onom trenutku kada se prva država bude urušila. Visoka politička cena ovoga može se meriti u progresivnom opadanju izbornog kapitala vlade Angele Merkel (Merkel), koje je dovelo doserije poraza na većim regionalnim izborima tokom prošle godine. Populistička retorika, u smislu da bi možda i poverioci trebalo da plate deo troškova, mišljenje koje je kancelarka odlučno iznela početkom 2010, ubrzo je napuštena kada su „tržišta“ izrazila šok tako što su blago podigla kamatne stope na novi javni dug. Sada se govori o potrebi za prelaskom, prema rečima nemačkog ministra finansija, sa staromodne „vlade“, koja više ne može da odgovori na nove izazove globalizacije, na „upravljanje“, što pre svega, znači trajno smanjenje budžetskih ovlašćenja Bundestaga.21

Politička očekivanja novih upravnika, sa kojima se demokratske države sada suočavaju, mogu se pokazati kao neostvariva. Međunarodna tržišta i institucije zahtevaju da se, ne samo vlade, već i građani uverljivo obavežu na fiskalnu konsolidaciju.
Političke partije koje se protive štednji moraju biti ubedljivo pobeđene na nacionalnim izborima, a kako vlada, tako i se opozicija moraju javno obavezati na „zdrave finansije“, ili će u suprotnom troškovi servisiranja duga porasti. Međutim, izbori na kojima glasači nemaju pravi izbor, mogu, sa nјihove strane, biti shvaćeni kao lažni, što može izazvati različite vrste političkih poremećaja, od pada izlaznosti, uspona populističkih partija, do nereda na ulicama. Jedan od faktora ovde je i taj što su se arene distribucionalnog sukoba još više udaljile od popularne politike. Nacionalna tržišta rada iz 1970-ih, sa višestrukim mogućnostima koje su nudila korporativističkoj političkoj mobilizaciji i međuklasnim koalicijama, ili politika javne potrošnje iz 1980-ih, nisu bili nužno van domašaja ili strateškog dohvata „čoveka sa ulice“. Od tada, bojišta na kojima dolazi do sukoba između kontradikcija demokratskog kapitalizma postala su složenija, i zbog toga je izuzetno teško za sve one izvan političke i finansijske elite da prepoznaju kako svoje, tako i interese koji se nalaze u osnovi svega navedenog.22 Dok to može proizvesti apatiju na masovnom nivou i time olakšati život za elite, u svetu u kome se slepa saglasnost sa finansijskim investitorima propagira kao jedino racionalno i odgovorno ponašanje, nemoguće je osloniti se na takvo očekivanje. Za one koji odbijaju da budu odvraćeni od drugih socijalnih racionalnosti i odgovornosti, takav svet se može činiti jednostavno apsurdnim – nakon čega bi jedino racionalno i odgovorno ponašanje bilo da se baci što je više moguće poluga u točkove haute finance. Tamo gde je demokratija kakvu poznajemo efektivno suspendovana, kao što je to već slučaj u zemljama poput Grčke, Irske i Portugala, ulični nemiri i narodne pobune mogu biti jedini preostali način političkog izražavanja za one lišene tržišne moći.
Da li bi trebalo u ime demokratije da se nadamo da ćemo uskoro imati priliku da vidimo još nekoliko primera?


Društvena nauka može da učini malo toga, ako i išta, kako bi pomogla u rešavanju strukturalnih sukoba i kontradikcija koje se nalaze u osnovi ekonomskih i društvenih poremećaja danas. Međutim, ono što može jeste da ih izvede na svetlo i identifikuje istorijske kontinuitete u okviru kojih se sadašnja kriza može u potpunosti razumeti. Takođe, može – i mora – da ukaže na dramu pretvaranja demokratskih država u agencije za uterivanje dugova u ime globalne oligarhije investitora, u poređenju sa kojom „elita moći“ Rajta Milsa (C. Wright Mills), izgleda kao sjajan primer liberalnog pluralizma. 23 Čini se da je danas, više nego ikada, ekonomska moć postala politička moć, dok su građani lišeni svoje demokratske odbrane i svoje sposobnosti da političkoj ekonomiji nametnu interese i zahteve koji su neuporedivi sa onima vlasnika kapitala. U stvari, ukoliko se osvrnemo unazad, na niz demokratsko-kapitalističkih kriza od 1970-ih, čini se da postoji realna mogućnost za novo, makar privremeno, rešenje društvenog sukoba u naprednom kapitalizmu, ovoga puta u potpunosti u korist imućnih klasa, koje su sada čvrsto utvrđene u svoje politički neosvojivo uporište, međunarodnu finansijsku industriju.

















1 Ovaj rad je prezentovan kao Max Weber Lecture 2011. na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci. Zahvalan sam Danijelu Mertensu (Daniel Mertens) na njegovoj pomoći pri istraživanju.

2 Za termin „Velika recesija“, vid. Carmen Reinhart and Kenneth Rogoff, This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly, Princeton, 2009.

3 Klasični primer predstavlja rad: James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of Constitutional Democracy, Ann Arbor, MI, 1962.

4 Vid. Edward Thompson, ‘The Moral Economy of the English Crowd in the Eighteenth Century’, Past & Present, vol. 50, no. 1, 1971; i James Scott, The Moral Economy of the Peasant: Rebellion and Subsistence in Southeast Asia, New Haven, CT 1976. Tačan sadržaj ovakvih prava očigledno varira u odnosu na različite društvene i istorijske lokacije.

5 U svom eseju, Mihal Kalecki je identifikovao „poverenje“ investitora kao ključni faktor koji određuje ekonomske performanse: ‘Political Aspects of Full Employment’, Political Quarterly, vol. 14, no. 4, 1943. Prema Kaleckom, poverenje investitora zavisi od toga u kojoj meri su trenutna profitna očekivanja vlasnika kapitala potvrđena raspodelom političke moći i od politika koje prouzrokuju. Do ekonomskih poremećaja – u slučaju Kaleckog to je nezaposlenost – dolazi kada biznis oseti da politički uticaj preti njegovim profitnim očekivanjima. „Pogrešna“ politika, u ovom smislu, dovodi do gubitka poslovnog poverenja, što za uzvrat može da prouzrokuje ono što bi trebalo da bude investicioni štrajk vlasnika kapitala. Perspektiva Kaleckog omogućava da se kapitalistička ekonomija oblikuje kao interaktivna utakmica, za razliku od prirodnog, ili mehanizma nalik mašini. U tom smislu, tačku u kojoj kapitalisti reaguju negativno na netržišni vid alokacije povlačenjem investicija, ne treba posmatrati kao fiksnu i matematički predvidljivu, već kao nešto o čemu
se može pregovarati. Na primer, ona može biti postavljena na osnovu istorijski promenljivog nivoa aspiracija ili na osnovu strateške kalkulacije. Ovo je razlog zašto su predviđanja zasnovana na univerzalističkim, odnosno istorijski i kulturno indiferentnim, ekonomskim modelima, toliko često neuspešna: ona pretpostavljaju fiksne parametre, dok su oni u stvarnosti društveno determinisani.

6 John Goldthorpe, ‘The Current Inflation: Towards a Sociological Account’, u: Fred Hirsch and Goldthorpe, eds, The Political Economy of Inflation, Cambridge, MA 1978.

7 Entoni Dauns (Anthony Downs) je već 1950-ih primetio da su u demokratiji zahtevi za javnim uslugama od strane građana, težili prevazilaženju količine resursa koja je bila dostupna vladama; kao primer pogledati, ‘Why the Government Budget Is Too Small in a Democracy’, World Politics, vol. 12, no. 4, 1960. Vid. takođe: James O’Connor, ‘The Fiscal Crisis of the State’, Socialist Revolution, vol. 1, nos 1 and 2, 1970.

8 Situacija u kojoj inflacija gura prihod u viši poreski razred. Rezultat je povećanje poreza na dohodak, ali ne i povećanje realne kupovne moći – prim.prev.

9 Greta Krippner, Capitalizing on Crisis: The Political Origins of the Rise of Finance, Cambridge, MA 2011.

10 David Spiro, The Hidden Hand of American Hegemony: Petrodollar Recycling and International Markets, Ithaca, NY, 1999.

11 Robert Reich, Locked in the Cabinet, New York 1997.

12 Joseph Stiglitz, The Roaring Nineties: A New History of the World’s Most Prosperous Decade, New York 2003.

13 Colin Crouch, ‘Privatised Keynesianism: An Unacknowledged Policy Regime’, British Journal of Politics and International Relations, vol. 11, no. 3, 2009.

14 U vodećoj kapitalističkoj zemlji, Sjedinjenim Američkim Državama, četiri faze su se odvijale na idealnotipski način. Za druge zemlje neophodno je napraviti dopune koje odražavaju njihove specifične okolnosti, uključujući i poziciju u globalnoj političkoj ekonomiji. Na primer, u Nemačkoj je javni dug počeo naglo da raste 1970-ih. Ovo je povezano sa činjenicom da je nemačka inflacija bila niska mnogo pre Volkera, zahvaljujući nezavisnosti Bundesbanke i monetarnim politikama koje je usvojila još 1974. godine; Fritz Scharpf, Crisis and Choice in European Social Democracy, Ithaca, NY 1991.

15 Kao reprezentativnu kolekciju vid. James Poterba and Jürgen von Hagen, eds, Institutions, Politics and Fiscal Policy, Chicago, 1999.

16 Za državu čiji javni dug iznosi 100% BDP-a, povećanje prosečne kamatne stope od 2% koje treba da isplati svojim poveriocima, podiglo bi godišnji deficit za isti iznos. To bi za posledicu imalo povećanje trenutnog budžetskog deficita od 4% BDP-a za pola.

17 Joseph Schumpeter, ‘The Crisis of the Tax State’ [1918], u: Richard Swedberg, ed., The Economics and Sociology of Capitalism, Princeton, NY, 1991.

18 Drugim rečima, čak ni tržišta nisu spremna da se klade na ekonomiju ponude, prema kojoj smanjenje javne potrošnje stimuliše rast. Sa druge strane, ko može da kaže koliko je novog duga dovoljno da zemlju razreši starog duga, a koliko je previše.

19 Koncepti su postavljeni od strane: David Lockwood, ‘Social Integration and System Integration’, u: George Zollschan and Walter Hirsch, eds, Explorations in Social Change, London, 1964.

20 Peter Mair, ‘Representative versus Responsible Government’, Max Planck Institute for the Study of SocietiesWorking Paper 09/8, Cologne 2009.

21 Prema Volfgangu Šojbleu (Wolfgang Schäuble): „Potrebne su nam nove forme međunarodnog, svetskog i upravljanja na evropskom nivou“, Financial Times, 5. decembar 2010. Šojble je tada priznao da, ukoliko bi ste tražili od nemačkog parlamenta da odmah preda svoju nadležnost nad budžetom, „niko ne bi glasao za“– „[ali] ukoliko bi nam dali nekoliko meseci da poradimo na tome, i ukoliko bi postojala nada da će se i druge zemlje članice takođe složiti, ja bih u tome video šansu.“ Šojble je, prikladno, govorio kao pobednik FT takmičenja za evropskog ministra finansija godine.

22 Na primer, politički apeli za distributivnom „solidarnošću” sada su usmereni na čitave nacije, od kojih međunarodne organizacije traže da podrže druge nacije, kao što se od Slovenije zahteva da pomogne Irskoj, Grčkoj i Portugalu. Ovo prikriva činjenicu da oni koji dobijaju podršku „međunarodne solidarnosti” nisu ljudi na ulici, već banke, domaće i strane, koje bi u suprotnom morale da privhate gubitke, ili da smanje profite. Ovo, takođe, zanemaruje razlike u nacionalnom dohotku. Dok su Nemci u proseku bogatiji od Grka (mada su neki Grci mnogo bogatiji od gotovo svih Nemaca), Slovenci su u proseku mnogo siromašniji od Iraca, koji statistički imaju viši prihod po glavi stanovnika od skoro svih zemalja članica zone evra, uključujući i Nemačku. U suštini, nova linija sukoba pretvara klasni sukob u međunarodni, suprotstavljajući međusobno nacije koje su sve meta istih pritisaka finansijskih tržišta za javnom štednjom. Običnim ljudima je rečeno da zahtevaju „žrtvovanje” od drugih običnih ljudi, koji su, igrom slučaja, građani drugih država, pre nego od onih koji su dugo vremena nastavljali da prikupljaju svoje „bonuse“.