U ovom tekstu, nameravam da uradim nešto možda nepopularno među savremenom levicom, a to je uslovna odbrana Teorije sa velikim T i posredno možda akademije sa tačke gledišta radikalne levice i njenih kritičara. Dok će se prvi deo ovog osvrta ticati potonjeg, ovo mi daje uvod za moje razmatranje prvopomenutog, a to je potreba da se brani teorija radi nje same, prednosti apstrahovanja i priznavanja prirode znanja i svega onoga što ono predstavlja kada su u pitanju radikalni pogledi na svet.
Dosta toga je napisano o "akademskom zaokretu" u marksizmu (radikalnoj misli još šire) - kao propratnom slabljenju radikalnog radničkog pokreta.
Skoro svako je upoznat sa načinom na koji marksizam relativno brzo postao deo "profesionalnog teorisanja" i pomerio sa prvobitnih tačaka svog fokusa: ekonomska istorija, ekonomska teorija i politička teorija su sve manje i manje marksističke, dok (posebno u "Anglosferi") dosta marksističkih intelektualaca su ga ili skroz napustili ili potražili utočište u bezbednijim delovima socijalne teorije kao što su umetnička kritika ili kulturne studije. Ovo je, na neki način, borba unutar akademije koja institucionalni okvir uzima zdravo za gotovo. Verujem da je ova promena teže velik deo poraza marksizma u XX veku, i kao uzrok i kao posledica - no ovo mišljenje ne deli puno ljudi na savremenoj levici. Pre se uopšte dovodi u pitanje da li akademija kao takva vredna bavljenjem i još bitnije - da li marksizam danas pati od "viška teorije" a "manjka prakse". Akademska levica se dosta često optužuje za ovakvo stanje stvari - svi su verovatno upoznati sa čuvenom prebacivkom poštenog aktiviste da svi ovi "navodni marksisti" samo pišu neke nerazumne stvari u kulama od slonovače i da bi "trebali da se spuste" na ulice, na štrajk, na letke itd.
Da bi dao neke druge poglede na ovu temu, prvo bih napravio važnu distinkciju za koju mislim da često fali diskusijama o akademiji i njenoj ulozi na levici. Moramo da razlikujemo akademiju kao instituciju, deo podele rada kapitalističkog društva, i akademije kao jednog oblika sticanja univerzalnog ljudskog znanja. Iako su u našem društvu ova dva spojena, oni mogu biti analitički razdvojeni. Neko svakako može da kritikuje akademiju institucionalno, radi njenih pravila, praksi, procedura i normi. No, treba voditi računa da se ima u vidu da se njena osnovna namena i kako se ona odvija u savremenom svetu. Kad uzmemo i dobro i loše, akademija je možda jedino mesto u našem svetu koja je posvećna sticanju znanja o svetu oko nas radi njega samog. Oni koji, kao ja, su još uvek bliski ideji da je najveća misija humaniteta ta da stekne samorazumevanje sebe ne bi trebali tek tako da odbace ovu funkciju akademije.
U načelu je svakako moguće biti nezavisni intelektualac, ali vrlo malo ljudi zapravo uspe ovo da postigne. Ako imamo u vidu koliko današnjeg intelektualnog rada biva povezano sa interesima profita, uplivom korporativnog novca (institucionalnog uticaja) - vrlo je retko da se bilo kakvo teorisanje ili "čisto mišljenje" dotira na ovaj način.
Naravno, ovome se može prigovoriti da u našoj eri neoliberalne ekonomije univerziteti kao takvi postaju deo tržišne prinude. Ovo ne može da se spori i to je jako zabrinjavajuć trend i za one na univerzitetu i za one van njega. Ali ovo isto otkriva nešto o prirodi akademije kao socijalnoj instituciji modernosti. Ova agresija bez presedana protiv univerziteta i njihovih studenata uvođenjem bodovnog rangiranja, povećavanja iznosa školarina itd. - mogu da budu indikator kako ciljevi akademije i njene strukture nisu nužno bili deo kapitalističke reprodukcije. Treba dodati da su često univerziteti, posebno na nižim nivoima obrazovnog stepena, radili kao regrutni centar za radnu snagu koju je kapital zahtevao u većem broju nakon II sv. rata. No i pored ovoga, univerzitet bi mogao da bude nešto drugo, nešto što projektuje ljudske ciljeve van brojivog, sabirljivog i prodajnog - to je ono što neoliberalna ofanziva pokušava da uništi. U kontekstu šireg rata protiv obrazovanja, univerzitet je jedno od poslednjih mesta duha znanja.
Elitizam, Akademija i Levica
Ovo takođe može biti osporeno: zar nije univerzitet uvek bio elitna institucija, od i za više slojeve ili one koji planiraju da idu tuda? Velik deo levičarske skepse prema akademiji je nus-efekat velikih 'anti-autoritarnih' i 'anti-birokratskih' pobuna 60ih i 70ih protiv Institucija i legitimnosti elita.
Česta implicitna ili eksplicitna sugestija da je insistiranje na teorijskoj potrazi ili načelnim principima jedna štetna, elitistička, nepodesna aktivnost koja ne pomaže "stvarnim borbama u praksi" se dosta razlikuje od zahteva pre 6oih, koji su se ticali toga da bi univerziteti trebali više da budu otvoreni ka radničkoj klasi i da služe interesima radničke klase. Čini se da kao trebamo da pretpostavimo da idealni radnik nema ili kapacitet ili interesa prema teoriji i da takve avanture nikako ne mogu da služe radničkom pokretu. U suštini, ovaj savremeni tip kritike je konzervativan - onaj koji tvrdi da teoriju treba prepustiti teoretičarima a da radnici rade "konkretne zadatke na zemlji". Mislim da levica ne treba da ide ka tome da podupire ovu podelu rada, već da je prevazilazi. Umesto da se protivi akademiji kao takvoj, tako što otpisuje njen sadržaj kao i formu, možda bi trebali da gađamo promenu forme da bi sadržaj akademije bio dostupan svima - pre ove mračnjačke ideje da nikog niti zanima Teorija niti bi trebalo, trebali bi da stremimo ka tome da svi, ili makar što više nas, može i želi to.
Ovo nije neka iluzja: korisna analogija se može naći u holandskoj istoriji. U Holandiji je nezavisna gimnazija tradicionalno najviši nivo sekundarnog obrazovanja, mesto sa klasičnim obrazovanjem najvišeg standarda i sa reputacijom elitnog studentskog entiteta. Kada su obrazovne reforme tokom 60ih i 70ih postale velika tema, razne figure "Nove Levice" iz Holandske Radničke Partije (zajedno sa nekim liberalima) tvrdili su da gimnaziju treba ukinuti i sjediniti je sa drugim tipovima škola jer je gimnazija elitistička institucija kontra interesa levice. No, u ovome su snažno osporavani od strane Markusa Bakera (viđenijeg člana KP Holandije, čoveka bez univerzitetskog obrazovanja i iz radničke porodice) koji je rekao tokom jedne debate u skupštini: "Konačno deca radničke klase mogu da pohađaju gimnaziju jednako kao i deca viših slojeva. I šta oni urade? Hoće da je ukinu".
Vrline Apstrakcije
Da bi učvrstili ovaj argument, nešto moramo reći i o ovom konceptu Teorije samom.
Ne mislim da mnogi na levici imaju ovaj problem sa idealnim "organskim intelektualcem", ili sa konceptom besplatnih i otvorenih univerziteta. No čini mi se da ovaj opisni pridev retko može da se pomiri sa neprijateljstvom mnogih aktivista koje imaju prema teoriji ili da promeni stav da vrednost teorije "nema veze sa primenom u borbi". Jedan deo ove emocije verovatno jeste rezultat nasledja lenjinističke forme marksizma i uputa iz dela "Šta da se radi?" gde Lenjin saopštava da "teorija mora biti uneta spolja u radnički pokret". Od različitih interpretatora, malicioznih ili ne, ova izjava je koren uzročnik arogancije, manipulativnosti i zaista elitističkih praksi politika koje su se vodile u Lenjinovo ime. Možda bi zaključak onda mogao da bude da teorija ne bi trebala da dođe spolja, ili da ne može doći spolja, i da zato legitimna teorija je nešto što sudeonici u borbi proizvode u toku same borbe. To posebno treba imati u vidu ako se setimo teza o Fojerbahu i pomena znanja kao "samotransformacije u praksi".
No, Teorija sa velikim T (tj. opštosti i zakonitosti koje nisu momentalno svodive na ili intuitivne prema svakodnevnim fenomenima) daleko od toga da nema važnosti za bilo koju političku praksu. Postoje tri načina na koja mislim da je ova tvrdnja tačna.
Prvi je to da je politika sama deo unutar-akademskih borbi. Strukturu akademije čini njen personal, koji (kako nam kaže treća teza o Fojerbahu) "podučava". Kako su univerziteti sve više kompetitivni, borbe oko toga ko vodi koje odeljenje, koji je program, ko zapošljava koga - očigledno jesu deo političke borbe.
Štaviše, ove političke borbe nisu ništa manje politike radnog mesta od bilo kog drugog. One svakako imaju veliku političku dimenziju zbog uticaja univerzitetskog posla na svet: ne samo transformacija koje donose nove tehnologije i otkrića u prirodnim naukama, već i kad su u pitanju ideološki i teorijski resursi i rečnici koji su forma i izraz svake političke borbe. Kao što je Marks rekao "pravni, politički, religijski, umetnički ili filozofski - ukratko ideološki oblici unutar kojih ljudi bivaju svesni konflikta i pokušavaju da ga reše". Ovo nije teren koji bi trebali da damo našim protivnicima, posebno ne u eri velike opšte slabosti levih ideja.
Može se možda reći da ove borbe reprodukuju, van subjektivnih namera učesnika, elitističku strukturu univerziteta, samim tim i da reprodukuju kapital odnos. Ovo se zatim proteže na generalno nepoverenje (mada ne štetno samo po sebi) prema onima koji su plaćeni da pišu i misle, što izražava opravdanu opoziciju jakoj podeli rada na intelektualni i manualni. No, naravno - kao što to radi i sav rad pod kapitalizmom, posebno rad onih koji proizvode višak vrednosti. Ipak, ova zamerka je previše opšta
Ako imamo ovo u vidu ovo me dovodi do druge tačke o značaju teorije. Naravno da jeste ili bi trebalo da bude banalno reći da akademske rasprave prave razliku u praksi radikalne politike. Ali levica je često bila opterećena tendencijom ka anti-intelektualizmu nešto što ide nazad sve do 1848. i nešto što se pokazuje u selektivnosti teorijskog opusa. Tako da za mnoge na aktivističkoj levici ovaj ili onaj omiljeni autor svakako može da prođe kao favorit za citiranje ili inspirator razumevanja ličnih iskustava i njihovog prelaska u politički registar. Tu svakako spadaju recimo teoretičari autonomizma ili feminističke teorije anarhistički autori itd. Ali ovo često nije jednako sa poštovanjem za proces i praktični status teoriziranja i pre svega potrebom za teorizacijom. Istini za volju ni Marks ni Engels nikad nisu bili akademci kao ni mnoge velike figure istorije marksizma. Ali ipak teško može da se spori da je Marksov život i teorijski rad moguć bez teorije sa velikim T: od njegovog korišćenja biblioteke britanskog muzeja do statističkih i praktičnih studija fabričkih inspektora do teorijskih radova britanskih i francuskih političkih ekonomista do studija Darvina i Morgana. Zanimljiva je činjenica kako u prirodnim naukama skoro niko nema problem da prizna da stoji na ramenima prethodnika kada su u pitanju teorije ali kada je u pitanju humanistička nauka teorija kao deo obaveznog procesa biva standarno zaobiđena.
To isto važi za praktične posledice. Ispostavlja se da su radovi klasika bitni jer su radovi genija a da je teren za genije u modernom dobu ispucan tako da je sve što nam je potrebno od naučnog znanja samo ono što je dala istorija. Naravno genija je premalo da bi se ovaj pogled koji se oslanja na akumulaciju i "verifikaciju" znanja tek nakon nekog vremena (a da se u međuvremenu koncentrišemo na praksu) konzervativan a ne progresivan. Ne možemo da se oslanjamo na genije, tako da moramo da gradimo kolektivnog genija a to jedino može da se uradi akumulacijom i integracijom radova mnogih autora i u tom smislu to zahteva da teorizaciju shvatimo ozbiljno i u jednoj meri kao cilj samoj sebi.
Praktičan primer bi bio marksova teorija vrednosti koja je često najkompleksniji deo njegovog opusa i van relativno malog broja marksističkih ekonomista često odbačena kao nasleđe 19. veka i relevantno za praktični rad. "Koga briga za ovu apstrakciju za ovu teoriju kad svi znamo ko je neprijatelj". A ipak kao što navodi Alan Friman ovo zanemarivanje imalo je značajnih posledica i u i van akademije. Ovaj odnos koji Friman naziva 'marksizam bez ekonomije' smatra da je ovaj potez bez ikakvih posledica. Većina misli da važnost Marksovog doprinosa nije u njegovoj komplikovanoj ekonomskoj teoriji već u njegovoj političkoj analizi: teoriji klasa, teoriji kulture, teoriji radničke organizacije itd. Ali ako bi uzeli teorijske stavove koji zaobilaze klasičnu teoriju vrednosti ne samo da gubimo jezgro teorije eksploatacije već i samu teoriju o klasama. Ako dohodak kapitalista potiče iz izvora koji nije rad njihov dohodak ne zavisi od postojanja radnika. Čitava fabrika istorijskog materijalizma zavisi od praćenja pažljivih staza teorijske međuzavisnosti.
Drugim rečima Marksova teorija vrednosti je paradigmatski slučaj teoriziranja sa kule od slonovače za mnoge na levici. Ipak kao što vidimo dosta toga zavisi upravo od pomenute teorije budući da Marksov čitav argument o radu i eksploataciji počiva na toj teoriji. Kao što kaže Friman ako bi teoriju vrednosti zamenili marginalizmom ili sličnim aproksimacijama empirističkog tipa gubimo okvir u kome kapitalizam eksploatiše, koja je uloga radničke klase, kako kapitalizam sebe održava itd. Suštinski vadimo marksizam iz marksizma. Što bi ovo radili? Sigurno nije u ime prakse pošto cilj prakse svakako nije predavanje čitavog terena protivniku. Takođe ovo ne treba razumeti kao da trebamo da se držimo ortodoksne teorije zauvek ili kanonskog mišljenja. Čak naprotiv - upravo ovaj čin izazova kanonskog mišljenja je čin shvatanja teorije ozbiljno u smislu da li je primenljiva ili ne.
O Neodređenosti
Ovde dolazim do svoje finalne tačke i možda najvažnije u celoj diskusiji (po mom subjektivnom osećaju one koja je najmanje cenjena na levici).
Ovo ima veze sa statusom teorije pod uslovima neodređenosti (nepredvidivosti). Ovo se delom tiče toga da da je u našem životnom opsegu dosta toga u našem razumevanju određeno - neodređenošću.
Upravo ovaj deo nedostatka određenog tipa znanja je naterao čovečanstvo da razume i samim tim kontroliše i menja naše okruženje, a okruženjem i sebe. Ovo je oduvek, logično, zahtevalo finu dozu apstrakcije, razumeti realnost iza svakodnevnog doživljaja stvari koji nam se doima nasumičnim, nekontrolisanim - van kontrole uopšte. Ova neodređenost je proizvela našu želju, našu potrebu da znamo stvari ne samo radi onoga što jesu, već šta nama predstavljaju. "Sva nauka bila bi suvišna kada bi spoljni doživljaj i esencija stvari direktno koincidirali".
Treba naglasiti da i sa našim ubrzano skupljajućim informacijama i mogućnostima kontrole savremenog sveta - mi i dalje jako malo znamo i živimo pod uslovima neodređenosti. Koliko god bilo teško razviti teoriju koja ima moć objašnjavanja, toliko je teže dokazati da ima nepobedivu vrlinu prednosti nad konkurentnim teorijama i onu posebnu vrstu primenjivosti koja ide iza predviđanja. Ovaj tip a fortiori istine kod društvenih nauka, gde smo radi same prirode predmeta istraživanja van domašaja eksperimentacije i kontrole, smanjuje našu preciznost i stepen praktičke izvesnosti u najmanjim elementima teorije. I ako su mnogobrojne debate u filozofiji nauke pokazale išta, onda je to da svima bude jasno kako je proces "testiranja" teorija složen i kako su takvi testovi nužni, budući da živimo u svetu koji je, manje ili više, neodredljiv.
Potrebno je da ozbiljno shvatimo našu neizvesnost o znanju, posebno na levici, među levicom. Možda mislimo da imamo jake moralne poglede na svet ili superiorno lično iskustvo koje nas je presudno gurnulo u ovaj ili onaj pravac, ali kada pričamo o bilo kojoj političkoj aktivnosti i nekom "menjanju sveta" - ovaj problem mora da se ozbiljno shvati. Imati predstavu o "menjanju sveta" bez razumevanja metoda i uzročno-posledičnog odnosa teorije je zaista težak, verovatno neizvodiv zadatak. Naravno, svi mogu da se slože oko levičarske fiks-ideje "jedinstva teorije i prakse" - ali šta je ova floskula bez nekog realnog punjenja? "Kako znamo da je tačno ono što mislimo da znamo" -- je presudno praktično pitanje koje se ne može rasplesti bez teorijske analize "znanja" i "mišljenja", pitanje koje je presudno za apsolutno sva polja ljudske aktivnosti, posebno za ambiciozne projekte "transformacije realno postojećeg". Ko proverava i verifikuje "praksu" ako ne Teorija?
Opravdano neko može da nas pita - čemu sva ova apstrakcija, gde su štrajkovi, gde su pobune? Gde je pokret, gde je partija itd. No - sve ovo može i da bude pogrešno, koliko i tačno. Ne pričamo ovde u eri neoliberalizma o tome kako "ovu neodređenost treba slaviti" - ona je svakako naš neprijatelj. Ali pokreti greše, partije greše, ljudi greše, štrajkovi su nekad preuranjeni ili prekasni. Tako je bilo i tako mora da bude sem ako se stvari ne odvijaju u izolovanom vakuumu društvene laboratorije gde je svaki potez pogodak u centar. Moramo doduše da priznamo i bavimo se posledicama neodređenosti istorije i njene otvorenosti za scenarije.
"Filozofija je svoje soptveno vreme sabijeno u misao".
Verovatno cela ljudska vrsta stremi ka uopštenju, ka apstrakciji. Pozicije i uglovi sa kojih gledamo na stvari se menjaju, to je proces bez koga naša životinjska vrsta ne bi stigla nikuda, istorijska distanca nas tera da drugačije sagledavamo postupke. Tako da teoriju u ime teorije ne treba uzimati prelako, u kojoj god formi ona bila zatvorena u našem političkom sistemu. Neminovno će sva naša dela otići u prah, statue pasti, imena bledeti ali ono što ostaje tokom istorije naše vrste su naši pokušaji da mic po mic, griz po griz nagrizemo kavez neizvesnosti u kojem se nalazimo otkad postojimo kao vrsta.
