O ideologiji anti-fašizma (drugi deo)

  

 

Spasoje Ljubenko

 

 

 

Faza 2 - 1968 - ~

 

Druga faza je naša faza, jedna metastaza poraza, neinventivnosti, radikalnog šika i ideološkog bankrota.

Kao političko opredeljenje, “Antifašizam” se na evropska vrata vraća krajem sedamdesetih, ali ovaj put kao dosta kompleksniji politički i omladinski fenomen. Naime, u svom drugom talasu on je bio refleks političkog haosa ’68-e i konačnog kolapsa ideoloških naslaga tog perioda pred idejom savremenog liberalizma. Na ovom mestu bi trebalo obratiti pažnju na kompleksnost samog pojma savremenog liberalizma jer, suštinski, naša glavna prepreka se krije upravo iza te zavese. Posle II sv. rata, koncept Ljudskih Prava postaje glavno pogonsko gorivo kapitalističke ideologije. Nakon 1948. i sednice Generalne skupštine UN gde se usvojila nova Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, savremeni kapitalizam uviđa da svoju ideološku borbu treba i može da vrši na ovom fonu. To je bila proračunata hladno-ratovska taktika, gde se u izlogu Zapada nudilo nešto čega nije bilo u izlogu Istoka. Savremena levica je, u nekoj meri, i tu bitku izgubila – bitku kroz koju je trebala da dokaže i pokaže gde mora da prestane koncept Ljudskih Prava. Repovi „rusoizma“, neraščišćeni računi sa utopijskim socijalizmom i radikalnim liberalizmom su se šunjali i došunjali i evidentno će se šunjati još neko vreme. U tom smislu, savremeni antifašizam je samo produžena, militantna ruka koncepta ljudskih prava i multikulturalizma, osnovnog ideologema liberalizma.

Savremeni antifašizam na istorijsku scenu stupa u jednom kompleksnom momentu. To je momenat "eurokomunizma" (kolapsa masovnih radničkih partija), levih urbanih gerila, punk kulture, kao i momenat pojave neo-naci skinheda; dakle kasne ’70-e. Ta ideja se diže iz mrtvih u zemljama kao što su Engleska, Švedska i Nemačka.

U Engleskoj je to možda najevidentnije – u pitanju je određen porast udela pripadnika skinhead pokreta i fudbalskih huligana koji su skrenuli udesno krajem sedamdesetih, prosto jer nijedna politička opcija nije želela da se bavi agitovanjem i artikulisanjem interesa tog dela populacije. Nacionalni Front je bio jedina organizacija koja je svakog vikenda stajala i delila letke ispred ulaza na tribine londonskih stadiona, koristeći ovaj otpisani deo populacije. Već tada, pitanje dinamike kulture skinheda je odsudno odlučivalo o tome koja će opcija biti zastupljenija na ulici. Nacionalni Front je jedan deo odvukao desno, ostatak onih koje je uopšte zanimala politizacija bio je ili anti-rasistički opredeljen ili se izjašnjavao kao “levo orijentisan”. U tim morima frakcija, do vrha je izbijala suštinska kulturološka priroda ovih opredeljenja. U mnogim istraživanjima ovih trendova, potvrđena su fluktuiranja članova koja nisu zanemarljiva. To bi značilo da ljudi ulaze u određenim godinama, gajeći određeni “radikalni svetonazor”, i posle nekog vremena izlaze. Ako je to tačno, onda je ta vrsta opredeljivanja unutar određene subkulture zapravo kulturološki, a ne politički fenomen. Uglavnom su to bile grupe ljudi koje su u nekom momentu želele da biju emigrante, dok je druga grupa ljudi želela da bije njih. Povrh ovoga, određene političke frakcije su želele da kapitalizuju na ovoj situaciji – u Engleskoj je tako stvorena Anti-Nazi League, organizacija koju su činili levi liberali iz mejnstrim Radničke partije (Labor), određeni broj anarhista, ljudi iza magazina Searchlight i na kraju, Socijalistička Radnička Partija (SWP) iz Engleske. Neformalno, ANL je bila krovna organizacija za regrutovanje ljudi u SWP i upravo zbog frontovske saradnje sa liberalima svih vrsta, ANL se na kraju i raspala. No, iako se ANL raspala, tu je udaren kalup za sva udruživanja ovog tipa nadalje; čak i u ovoj omladinsko-kontrakulturnoj varijanti imali smo ovaj reformistički svetonazor saradnje sa “najbližim do nas”, a nekako to uvek ispadnu liberali i uvek, uprkos objektivnom političkom stanju, oni ispadaju “sporedni neprijatelj”.

Sama činjenica postojanja nečega što je “anti-fašistička organizacija” ili opredeljenje koje slovi “anti-fašističkim”, sugeriše političku sumnju. Jer ko je ikada ozbiljan na levici verovao i mislio da je fašizam kao politička ideja zlo samo po sebi, zlo u posebnoj kategoriji kojoj treba “posebna vrsta leka” (nad-klasni pakt sa liberalima)? Fašizam je posledica, opskurna mutacija klasnog instinkta proleterijata i niže srednje klase koji desno idu samo pod uslovom da levice ili nema, ili ne želi da se obraća određenim delovima društva. Fašističke partije koriste jednu oprobanu vrstu demagogije, maskiranja klasnog konflikta nekim vidom nad-istorijske etničke tenzije koja mora da se nasilno reši, pritom insistirajući na što je moguće više predmodernih uvida u konstrukciju konflikta. No, i pored svoje krajnje retrogradne naracije, fašizam je kapitalistički fenomen par ekselans - šizofreni supstrat “zabačenih” feudalnih impulsa, želje da se izbegne društveni konflikt i temeljnog podozrenja u ideju progresa. Stoga, ne čudi da se on kao refleks javlja u kriznim momentima društvenih cepanja, kada ideja “statusa kvo” ne pije vodu i kada je svima jasno da ne pije vodu. No, kao što je Žižek rekao, ako desnica negde jača, ona jača tamo gde levica nije obavila svoj deo posla. Recimo, jasno je da su radikalno desnim idejama najpre izloženi najniži društveni slojevi, nezaposleni proleterijat, lumpen, delikventi itd. u kombinaciji sa srednjim slojevima koji tokom društvenih lomova gube orijentaciju po pitanju svog mesta unutar hijerarhije. Ali, ako ti slojevi krenu desno, gde su bili oni čija je dužnost bila da se postaraju da oni ne odu desno ? Oni nisu desničari po prirodi, ili zbog odgoja, ili zbog gluposti – oni su desničari jer desne političke ideje komuniciraju sa njihovim položajem i shvatanjima. U tom smislu,

“Populistička desnica teži da zauzme teren koji je napušten od strane levice kao jedina 'ozbiljna' politička snaga koja još koristi anti-kapitalističku retoriku, mada često presvučenu nacionalističkim, rasističkim, religijskim omotačem.... Dok multikulturna tolerancija postaje moto novih i privilegovanih 'simboličkih' klasa, krajnja desnica teži da se obrati i mobiliše ostatke glavnog toka 'radničke klase', ma kakvi oni bili u našim zapadnim društvima.... To je cena koju Levica plaća za odricanje od svakog radikalnog projekta i prihvatanje tržišnog kapitalizma kao 'jedine igre u gradu“

Tako postavljeno, biti „antifašista“ je kao biti vodoinstalater koga ne zanimaju cevi, biti kao vodoinstalater koji opsesivno obilazi kuće i pita „Ima li problema sa vodokotlićem ?“, ne zanimajući ga šta se dešava sa cevima, tj. strukturno.

No, već do sredine osamdesetih, „anti-fašizam“ je postao samostalno političko opredeljenje ljudi uverenih da su na strani civilizacijske pobede, na strani apsolutnog Dobra. Podela koja je usledila jeste ona na „liberalne anti-fašiste“ i „militantne anti-fašiste“; fiktivna podela gde su potonji uvereni da su na suštinski drugačijim pozicijama od prvih samo zato jer veruju i u „direktan fizički obračun sa fašistima“. Budući da živimo u kompleksnom svetu, ova ideologija je nastavila da mutira dalje prema ideji „anti-autoritarnosti“, kupeći usput sav mulj današnje post-ideološke levice: autonomizam, vegeterijanstvo, multikulturalizam, alternativnu muziku, DIY estetiku, ekologiju, ultra-levicu, anti-konzumerizam, hakerstvo, sve to zapakovano u estetski kolaps poznatiji kao dredovi-vijetnamke-kefije-martinke.


U suštini, ono za šta se zaista bori „anti-fašizam“ jeste tolerancija. On se bori protiv napada jedne grupe ljudi na drugu grupu ljudi, protiv „mržnje i diskriminacije“. Svakog anti-fašistu koga pitate za šta se bori, on će reći „protiv diskriminacije“. A kad ga pitate „Pa dobro, zar to nije u svakom građanskom ustavu obeleženo kao dužnost države ?“, on ili ona će reći „Pa jeste, da, ali država to ne sprovodi dosledno“. Ubrzo, dođemo do stare boljke levice – očekivanja od liberalne države da se „dosledno“ odnosi prema svojim deklaracijama. Na taj način, mi vidimo da „anti-fašizam“gaji tu aspiraciju da bude idealni, čisti policajac koji "ZAISTA" pomaže "onima kojima je pomoć najpreča" . „Anti-fašizam“ najnužnije suspenduje osnovnu premisu radikalnog socijalizma, a to je ideja o klasnom ratu, stalnom sukobu rada i kapitala i konflikt premešta u sferu „odbrane građanskih prava“, partikularnih ukidanja. On to svakako mora da uradi jer u toj borbi, on mora da pravi paktove sa sekcijama svoje glavne neprijateljske grupe, a to je liberalna buržoazija. Na ovaj način, buržoazija levicu već 3 decenije drži u „niti-niti“ položaju i koristi je kao moralnu policiju građanskih ekscesa, ekipu za hitne intervencije.

Posebno sa pojavom masivnog biznisa ljudskih prava i multimilijarderskih ne-vladinih fondova tokom osamdesetih (kao što su Amnesty International, Human Rights Watch, Helsinški Odbor itd.) – pomeranja „levih“ ideja prema Povelji Saveta Evrope bila su sve izraženja i definitivnija. Možda nije bilo najpoželjnije biti anti-kapitalista, ali biti protiv šovinizma, ksenofobije i netolerancije – svakako. I to je nekima bio isplativ korak.

Na lokalnom nivou, tekovine „Anti-fašizma“ skoro po pravilu začinjane su iz onog levog tabora beogradskih liberala. Uopšte, borba za „legitimnog nastavljača“ anti-fašističke tradicije u okvirima srpske građanske politike nije bila laka, jer se Slobodan Milošević i SPS nisu tako lako dali kada je u pitanju ta ideološka žila legitimacije perioda od 1991. do 2000. a čak i nakon toga. Pozanate su prepirke Žarka Koraća i Ivice Dačića iz nacionalnog parlamenta oko toga ko je „pravi anti-fašista“, kao i njihovi savezi protiv DSS-a u nekim momentima kada su se teme u Skupštini doticale perioda II sv. rata. Beogradski liberali opozicionog usmerenja (oni kojima je bar stalo do neke mere do „jugoslovenske tradicije“) nisu nikako želeli da dozvole da SPS uzme makar i deo tog ideološkog nasleđa; posebno jer, iz njihove vizure, SPS je bio „nacistička“ partija koja se oglušila o ideje mira, tolerancije i suživota itd, ali se ni SPS nije dao lako. Poznat je momenat, naime, iz 2009. kada je Ivica Dačić u funkciji ministra policije obistinio „vlažni san“ beogradske liberalne inteligencije i skinuo sliku kvinsliškog generala Milana Nedića. Čak je i jedan domaći liberalni magazin tradicionalno proevropske i opozicione orijentacije morao da konstatuje: „Dobro je ipak da se neko odredio prema slici čoveka koji je bio predsednik vlade pod nacistima, pa makar to bio i Ivica Dačić, funkcioner i ovog i onog SPS-a, kada već niko drugi iz vlasti nije želeo ili se nije usudio da to uradi.”

Često puta u beogradskim levičarskim kuloarima možete čuti fame i pripovedi o nekom „pravom anti-fašizmu“, „revolucionarnom anti-fašizmu“, „anti-fašizmu koji je u skladu sa svojom suštinom“ itd. Takva stvar, naravno, ne postoji, jer je anti-fašizam kao takav baziran na ideji klasnog saveza, klasnog saveza između neprijatelja koji, sticajem okolnosti, imaju zajedničkog neprijatelja. Dakle, ili ste socijalista ili ste anti-fašista, ne možete da budete oba u isto vreme. Upravo kada pričamo o značenju tog pojma danas, postoji određena niša domaćih intelektualaca koji se bave ovim pitanjem, kao što je recimo Olivera Milosavljević (profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu) koja je jedna od protežera ideje o anti-fašizmu kao „moralno-etičkoj vertikali evropske civilizacije“, dakle moderne civilizacije. Jasno je da je u ovoj postavci anti-fašizam uzet kao neki politički zdrav razum, neki „bazični minimum“ 'normalnog' čoveka današnjice. I upravo to je razlog što nema nekog „revolucionarnog antifašizma“, jer se tako nešto ne može održati. Anti-fašizam kao ideja je danas jedna od šupa koje je liberalni konsenzus namenio „dušebrižnoj“ levici koja može da apeluje na sve, samo da se ne meša u sistem reprodukcije kapitala i državnog aparata. U tom smislu, indikativan je momenat iz Beograda, oktobra 2008. kada je organizovan „Antifašistički marš“ koji su bez problema pohodili, među ostalima, i Nenad Čanak i Žarko Korać (kao i još neki članovi nekadašnjeg DOSa), dok su na vrhu povorke bili ljudi sa neskrivenim buržoaskim angažmanima kao što su Srećko Šekeljić i Boris Milićević koji, je li, imaju problem sa „ekstremnim nacionalizmom u Srbiji“. Čak i na tom skupu, crvene zastave ljudi sa levice su se nesmetano mešale sa zastavama Evropske Unije i niko nije imao neki ozbiljan problem sa tim, to je, u tom momentu, bio logičan savez.


Ako to znamo, onda nam ne ostaje ništa drugo sem da se ili mit „anti-fašizma“ raščlani na istorijom nagomilane komponente, ili da se živi u njegovoj slepoj, ideološkoj istini.

 

Lik Omara Littlea kao poslednji bastion moralnosti savremenog sveta

A feeling that you get from the good life.
Once you get the good life feeling  
Let me tell you no one can take it away
 

No no
No no.
No more bad times
Only glad times in the good life
Good life.

The Wire je bez sumnje fenomen par ekselans, serija koja je prestala da se emituje pre 4 godine najverovatnije će se diskutovati do kraja ove faze istorijsko-društvene proizvodnje koju znamo kao kapitalizam, verovatno i kasnije. Serija sama je bila svojevrsna kruna rada Davida Simona, ali i jednog šireg talasa novih američkih serija koje su krenule od legendarnog Simonovog i Tom Fontaninog Homicide: Life On The Street, („Odeljenje za ubistva“), preko Oz-a (opet Tom Fontana) i Sopranosa, do Wire-a – koji su se svi bavili pitanjem delikvencije, kriminala i prestupništva sa jedne i šireg društvenog konteksta u kojem se te pojave javljaju, sa druge strane.

U svakom slučaju, pojava ovih serija i njihov neverovatan svetski uspeh tokom devedesetih i tokom prve decenije ovog veka govori o potrebi da se o kriminalu, kriminalnoj sferi, ilegalnoj sferi progovori detaljnije, da je se ispita detaljnije. Naravno, ovaj trend su još tokom osamdesetih započeli i proslavili i Copolla i Scorsese – ali niko nije mogao da pretpostavi snimanja i finansiranje serija na komercijalnim kablovskim mrežama koje su, dobrim delom, i bile sjajne sociološke studije (u nedostatku boljeg termina) u momentima kada je američko (a i „Prvi svet“ načelno) prolazio kroz sekvencu ogromne, temeljne promene u svom funkcionisanju.

E sad, zašto je nama kriminal važan – pa važan nam je jer pitanje kriminala jeste bitno neuralgično pitanje društvene strukture u kojoj živimo: uzrok pojave, funkcija, način reprodukcije, njegov odnos sa državnim strukturama, njegova važnost za državne strukture itd. Postoji sad već poslovična slabost ili nemanje dovoljne želje „levo usmerenih“ kolektiva-pojedinaca da se sistematski bave ovim nesumnjivo važnim pitanjem i da pokušaju da ga interpretiraju u svoju korist, na svoju ruku. Ova barijera, ova prepreka nesumnjivo je posledica višedecenijske emisije negativne propagande i etičko-moralne osude aktivnosti sa „one strane zakona“. U isto vreme, medijsko-zabavna industrija kapitalizma nesumnjivo, neumitno zavisi od igranja na kartu spektakla kriminala, sve od početaka XX veka i feljtona u dnevnim magazinima koji su se ticali razbojnika, ubica, spektakularnih pljački, siledžija itd. Nasilje je, je li, proskribovano u kapitalizmu kao nedopustivo, samim tim jasna je tržišna logika – to će se i najbolje prodavati. Gengsta rep je tu stvar odavno shvatio i na taj način hiljade ljudi koji su imali sreće da uđu industriju zabave (u ovom slučaju u muzičku industriju) spasio nemaštine, ako ne i sigurne smrti.

Kriminal je neosporno važna, bitna društvena činjenica, posebno za savremeni, hiper-razvijeni kapitalizam. Takođe, jasno je da je kriminalna aktivnost istovremeno posledica i mesto klasne borbe; polje koje opstaje i nastaje sistematskim isključenjem ogromnog dela populacije iz procesa organizovane proizvodnje, kao i nezadovoljstvom dela stanovništva visinom nadnica i životnim mogućnostima u svetu „legalnog domena“ – kao i svet legalnog rada, kriminal takođe ima svoju „rezervnu armiju rada“ itd. Ipak, i pored svega toga, pitanje i oblast kriminala ostaje svojevrstan tabu čak i za najnaprednije akademske radnike. Ovo, naravno, ne znači da pitanja kriminala, kriminalne kulture itd. ostaje nedotaknuto istraživanjima i radovima, ali to svakako nije zadovoljavajući obim.

U tom smislu, kriminal, njegova jezgra i udaljeni predeli, jeste i tek će biti strateško pitanje za levicu u periodu koji je pred nama jer svakako lomovi koji se predviđaju neće svet kriminala ostaviti u stazisu, i on će se okretati prema dominantnoj društvenoj klimi i svoje interese pokušavati da ostvari kroz društvenu borbu, kao što to radi poslednjih 100 godina. Tako postavljeno, dodatno „kulturalizovana“ levica u poslednjih 30-ak godina (razdoblje koje koincidira sa najvećom eksplozijom kriminaliteta) će biti stavljena na test, političko-teorijski u momentu kada bude morala da odlučuje o pitanjima strateških savezništava, a bojim se da je odnos glavnice levičarskog aktivizma prema kriminalu i dalje u jednom stanju neprijatnog grča prema nekom zlu koje neko treba nekako da spere.

Vratimo se sad na „Žicu“.

Barem 30% sadržaja „Žice“ se bavi detaljno životima i organizacijom baltimorskog podzemlja: crnim delinkventima koji valjaju u getoima Baltimora, grčkom mafijom, sindikatima u rukama mafije, crnačkim kriminalnim strukturama itd. Uopšte, produkcijom filmova i serija imali smo detaljne prilike da se upoznamo kako i kuda uglavnom završava omladina koja je širom sveta bila izložena politikama ekonomske deregulacije i-ili tranzicije. Hip-hop, house i techno kulture (koje nastaju tokom osamdesetih), kulture fudbalskog huliganizma (tokom sedamdesetih), omladinske gang kulture (krajem šezdesetih), kultura “dizelaštva” na Balkanu i po balkanskoj dijaspori (kraj osamdesetih), kulture uživalaca droga (tokom sedamdesetih) – to su prstenovi omladinskog odgovora na zaokrete koje je pravila zapadna ekonomija. Ekstremni hedonizam kao centralno mesto povezivanja ovih pokreta bilo je najprimetnije na prvi pogled. Ti ljudi su kapitalizam hvatali za reč, shvatali su ga najdoslovnije, na njihovim pojavama i životima bio je ugravirano Kapitalističko Obećanje o “Ugodnom Životu”. Naravno, slični fenomeni postoje svuda na svetu, ali nije cilj ovog teksta da ulazi u pobrajanja istih. Ono što je važno jeste da se razume globalni proces urbane lumpenizacije i kao odgovor na to, borbene solidarizacije kroz materijalne prakse na ulici: organizovanje, naoružavanje, povezivanje, povećanje okrutnosti i beskrupuloznosti, napuštanje legalnih okvira i formiranje čitave paralelne mreže društvene produkcije. U tom smislu, od važnosti tekst Mislava Žitka koji je i na ovom blogu, tekst pod nazivom “Prilog kritici političke ekonomije narkotika” u kome “autor analizira na koji je način proizvodnja, distribucija i potrošnja narkotika u seriji uklopljena u klasnu strukturu američkog društva čime "Žica postaje ozbiljan sugovornik u raspravi o dinamici suvremenog kapitalizma".

Kako bilo, “Žica” bez sumnje pokušava da nas, “normalan, građanski svet” uvede u priču, u komunikaciju sa onom vrstom ljudi koja će nas možda sutra opljačkati, staviti nam nož na vrat, pokušati da nas izdominira nekim bahatim činom u javnosti itd. Delikvencija, de fakto, može da se tumači kao još jedan pokazatelj u prilog tezi o “kapitalizmu koji stvara svoje grobare”. Naravno, tu tezu možda nije lako dokazati i braniti, ali u borbi za interpretaciju, u borbi za pravo da se stvari interpretiraju iz “našeg registra”, to je zadatak vredan truda i promišljanja.

Prizor koji mi zatičemo u “Žici” kada su u pitanju životne logike i izbori delikventnih mladića u Inner City-ima širom Amerike nisu prijatni i svako od nas ih želi što dalje od svog kućnog praga: mladići koji prodaju drogu svojim komšijama ispod vašeg prozora, komšijama koje šikaniraju i ucenjuju za pare, koji podvode svoje sestre, koji pucaju jedni na druge i surovo eliminišu dojučerašnje školske drugove, koji ceo dan slušaju glasno muziku u kraju i vi ne možete ništa povodom toga kad dođete sa posla i hoćete da spavate, koji uriniraju u krugu zgrada, gomile polu-živih narkomana koji bauljaju od dana do dana, policijske racije i maltretiranja – to je realnost koja traje bezmalo 30 godina na različitim svetskim lokacijama, naravno sa varijacijama primerenim lokalnim istorijsko-geografskim tradicijama.

Sasvim je logično i realno da se većina, ogromna većina gledalaca “Žice” u tom momentu zapita – pa čekaj, da li svet to polako gubi bitku sa kriminalnim pojavama, što suštinski znači “čekaj, da li će zapravo prevladati logika horde, logika beskrupuloznog, kabadahijskog ponašanja?”. Naravno, to je mogućnost koju na globalnom nivou ishoda kasnog kapitalizma (koji teško iznalazi rešenja) ne smemo da ispustimo – filmovi post-apokalipse u poslednjih 30 godina (!) govore o ovom strahu ljudi, od “Mad Maxa” i “Assault on Precinct 13” do “Demolition Mana” sa Stalloneom. Bojazan od kriminalne društvene distopije je jedna od ideja koja prodaje filmove i bitan deo šika serije “The Wire”. Svi bi, naravno, voleli da vidimo kako izgleda ta siva budućnost u koju idemo, iako nam je Melle Mel još početkom osamdesetih objasnio da nije reč ni o kakvoj budućnosti, a “Žica” nas je uvela brzo i tvdo u aktuelni momenat, na frontove aktuelne borbe.

Naravno, u balkanskom lokalu, u srpskom lokalu, diskurs o “distopiji” nam nije nepoznat. Dve decenije nas razne nevladine organizacije, udruženja za zaštitu prava svih mogućih tipova, liberalni intelektualci, članovi partija, fondacija, centara, inicijativa upozoravaju da živimo u nekoj vrsti “Nenormalnosti”, “Nezdravosti”, “Iščašenosti”, “Pomerenosti”, “Nepoželjnosti” itd. Peti oktobar pre 12 godina se, finim delom, desio i na krilima priče da nas tamo negde 2005. očekuje nešto što se zove “Normalan Život”. 2005. (pre sedam godina), najpopularniji srpski i balkanski reper Ivan Ivanović Juice nas je obavestio da “ništa se ovde promeniti neće, vraća se ekipa devedeset treće”, kao i da “ne tražimo izlaz jer ga nema”, da “naučimo uličnu filozofiju, imaćemo manje problema”. Od obećanja o “Normalnom Životu”, doživeli smo svojevrstan povratak u budućnost, budućnost gde nasilje i radikalni hedonizam i dalje vrše jak diktat o pravilima igre. Neko je tražio “Normalni Život” kroz glasačku kutiju, neko je tražio “Dobar Život” sa drškom pištolja u ruci, i tako će biti do daljeg.

Lik Omara Little-a u tom smislu u razvijanju karaktera “Žice” ima specijalno operativno mesto. Ako pređemo odmah na stvar, čini se kao da on služi kao posebna vrsta bafera, amortizera u odnosu na količinu realnosti koja se istovaruje belom, liberalnom gledaocu na glavu. Kao da je rezon scenarista bio “ok, u pitanju jeste jedno opšte ludilo, ali nije sve izgubljeno, još uvek postoje individue čiji etički kompasi ostaju nepoljuljani u vremenu ovog ludila i logike džungle”.

U ovom momentu, teško je izbeći paralelu sa hitom iz 1993. Marca Brambille, filmom “Demoliton Man”. U filmu “Demolition Man” lik kojeg glumi Silvester Stallone biva odmrznut iz kriogeničkog sna u dalekoj budućnosti 2032. da bi se u distopičnom Los Anđelesu susreo sa kriminalnim, surovim genijem lika koga glumi Wesley Snipes. Zaplet je taj da nijedan “regularni” policajac 2032. nije mogao da iznađe način da se sukobi i pobedi genijalnog kriminalca koji je specijalnim kriogeničkim tretmanom nju-ejdž biznis gurua postao savršena ubilačka mašina. U tom slučaju, Stalloneov lik biva odmrznut kao “sila koja spašava dan”, harizmatični individualac u klišeu policajca koji “malo radi na svoju ruku”, malo je i grub – ali na kraju krajeva, on OBAVLJA posao. Ili rečima fraze koja provejava filmom “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”.

U slučaju “Žice” u savremenom dobu XXI veka, Omar Little može da se upravo tumači kao taj “manijak” koji je “poslat” da reši “manijaka”, kakav je Stringer Bell – kriminalni, samoobrazovani, ambiciozni brat iz geta koji u klasičnom maniru samoupravnog crnog gangstera pokušava da se penje društvenom lestvicom nemajući trunku obzira i ne birajući načine, što je centralna tema gengsta repa. Ko ga ubija ? Omar Little.

Kakav lik je Omar Little onda?

Svakako lik koji vas tera da se zapitate posle nekog vremena: “Čekaj, jel mene ovde neko zeza?”. Omar kao da je agent ideje post-modernog multikulturalizma u jednom krajnje surovom i teškom okruženju: crni, otvoreno homoseksualni pravednik, etička gromada sa vizuelnim imidžom usamljenog osvetnika (dugi crni, kožni mantil) koji pljačka dilere ne samo jer mu treba novac (što je logično), već i da bi time poslao neke “poruke” u svet koji je lišen svake pravde i mere. Omar nikad ne dira “nevine” (ljude koji nisu umešani u kriminal) i ima problem sa upotrebom psovki i ružnog jezika.

Dakle ako je “Žica” proslavljena po svom hiper-realističnom prikazu detalja, finesa savremenog društva, način na koji je osmišljen i predstavljen Omar Little stvara malu nelagodu u stomaku jer je pitanje odakle i kako je on sklepan, čije interese on tu zastupa, u čije ime priča ? Jasna nam je državna američka mašina, jasna nam je američka policija, jasna nam je grčka mafija, jasan nam je disfunkcionalni sindikat, jasni su nam mediji, jasan nam je propao sistem školovanja, jasna nam je crnačka geto-kultura i kriminalni sindikat dilera, ali kako figura Omara Little-a stoji tako usamljeno kao svetionik iznad svega toga, iznad svih tih jako verno i temeljno ispitanih struktura? Šta ona treba da kaže i koje probleme treba da reši, jer je jasno da ona ima tu funkciju, rešavača problema.

Teško je razumeti, iz pozicije scenariste koji se trudi da napiše uverljive likove utopljene čvrsto u kontekste i strukture koje ih prave, kako u fokus upada otvoreni homoseksualac iz geta koji ne psuje, prezire kriminal, sarađuje sa policijom, koji je surovi i ubeđeni individualista. Na prvi pogled svakome ko iole može da razume i zna kako stvari funkcionišu u ekstremno maskulinim i ekstremno oportunim sredinama kakva je svakako Ulična sredina – nešto ne štima.

Izmestimo se onda za sekund u ugao gledaoca, šta on očekuje od Omara i kako ga vidi. Recimo da je ovo jedan od najčešćih komentara, presek opšteg utiska:

“Omar is an amazing character.
I also think he's likeable because of the strict moral code he holds, while at the same time being a stick up man wanted by dozens of nasty criminals.”

Biti stick-up man u tradiciji američke ulice znači biti čovek van organizovanog kruga ljudi koji na blic, na iznenadni udar otima plen koji se dobija organizovanim radom dilovanja, iznude, prostitucije, prevara, reketa itd. No, iako zasnovana na organizaciji do 4 ili 5 ljudi, stick-up praksa je legitimni deo kriminalne lepeze, još jedan od načina da se dođe do novca. No, ako je u pitanju konkretan lik Omara Little-a, čini se da njemu novac nije važan kao sredstvo kojim se dolazi do “Dobrog Života”, već kao sredstvo kojim krupnim dilerima može da se drži životna lekcija: vi uzimate drugim ljudima, sad vidite kako je kad se uzima od vas. Ljudima se prosto “lepi” taj momenat prestupnika zakona, ali “prestupnika zakona koji ipak poštuje nekakav Zakon, pa makar to bio i nepisani Zakon”. Naravno, nepisani zakoni su najjači i najefektivniji, stoga i ne čudi kako i zašto Omar Little jeste “Policajac Novog Doba”, geto-proizvod koji u svom domenu inner city-a izotimava dilere, deli krek kokain besplatno narkomanima, rešava “moralno nepodobne” kao što je Stringer Bell, nije alav na novac (barem se tako čini), ne psuje, uvek uspeva da pobegne, nije nametljiv i prosto pleni svim mogućim, reći ćemo, građanskim kvalitetima. On je prvi post-moderni, kulturalizovani gangster na misiji osećanja neke više Pravde u segmentu društva koji je izgubio “sisteme vrednosti”.

U intervjuu koji je scenarista Dave Simon dao Guardianu, kada se priča o liku Omara Little-a navodi se da je on kombinacija stick-up individua koji su harali Baltimorom osamdesetih i devedesetih. Sam Simon kaže:

“Some are dead, some in prison, one has gone straight. Omar is not any one of these cats; he is, in a sense all of them. … The Wire is interested not in good versus evil.  We are bored with the theme.  The Wire is about the American city:  How it works, or doesn't, and ultimately, what is at stake for all of us in these times.”

Naravno, ako uzmemo konsenzus gledalaca o liku, delu i funkciji Omara Little-a, videćemo itekako da je on, zapravo, jedini nosilac ideje “Dobra” tokom čitave serije, vi prosto nećete naći nikoga, nikoga ko nije oduševljen likom i delom Omara Little-a. Definitivno se stvara utisak da je lik Omara pisan da bi komunicirao sa srednjom klasom (dominantno belom) koje bi priveo na svoju stranu svojim, bez daljeg, “new age” karakteristikama post-ideološkog kriminalca koji otvoreno stavlja na sto svoj za okolinu jako problematični seksualni identitet, kriminalca koji voli svoje partnere, koji nije promiskuitetan, koji je brižan, osećajan – kriminalca koji to zapravo nije. Omar je pisan tako da bi nam sav potencijalni bes ili ravnodušnost prema facama kakve su Stringer Bell ili brat mu Avon, Marlo ili Proposition Joe usmerio ka čoveku koji ima rešenje za sve njih, da bi nam oči okrenuo ka “pravoj strani geta”, koje naravno u stvarnosti nemaa način na koji o tome vlažno sanja Simon i svi ostali ljubitelji Omarovog lika. Dvoje ljudi koje je detaljno i gledalo “Wire” mi je reklo u razgovorima da nemaju utisak da je Omar tu da bi predstavio “stvarnog lika”, već više kao neka moralno-etička regulativa, željeni ishod, jer bez sumnje on ima kvalitete utvare koja dolazi i odlazi po potrebi, ali je uvek spremna i vreba da reaguje na slučajeve nepravde. Šizofrenija ide tako daleko i do te mere, da u prethodcima koji su rađeni za seriju tokom pete sezone, postoji epizoda “Young Omar” gde imamo 12-godišnjeg Omara koji još 1985. sabotira udruženi zločinački poduhvat svojih drugara i pod pretnjom pištolja svom bratu uzima pare koje su prethodno uzeli od nekog civila na autobuskoj stanici. Ta vrsta tretmana nas dodatno tera da verujemo da je Omar Little “prirodna sila” osećaja neke moralne prepodobnosti i saosećanja prema žrtvama koja curi kroz njegovu krv još odavno. Ovakav način obrade karaktera, Omara je učinio omiljenim karakterom studenata humanistike od američkih kontinenata do Evrope, on čak nije ni prestupnik koga volimo da mrzimo, on je prestupnik koga volimo da obožavamo.

Takođe, kao i svaki “fanki policajac” (onaj koji je pomalo anti-heroj, van propisa, na svoju ruku, izlovan i odbačen ali svakako sposoban i neophodan) koji se drži onih jačih nepisanih pravila, Omar Little je individualac. Bez problema, takva postavka lika u seriji ide ka tome da gledateljstvu sugeriše da je najjača Pravda ne ona koja je inskribovana kroz dokumenta ustajalih, korumpiranih državnih institucija i službi, već onaj mali plamen u našim srcima koji od nas čini savesne, odgovorne individue, tj. da nema tog mrtvog slova na papiru, u zakonima, koje je jače od našeg intimnog osećaja da razlikujemo te tako neizbežne kategorije Dobra i Zla. A individualizam je tu kao dokaz da su ljudi “kvarljiva roba”, subjekti koje je povampirio materijalizam i hedonizam kasnog kapitalizma, kojima su se orijentiri zamaglili i kojima svakako treba Deus Ex (još bolje ako je to romanticirana geto figura) koja dolazi i potezom ruke uvodi nove koordinate moralnosti. A tu je naravno kraj svake klasne analize, tu prestaje da bude važan materijalni interes i momenat strukture.

Kad smo već kod toga ko i kako i zašto obožava Omara, treba pomenuti i najbogatijeg crnca današnjice Barack Obamu, kome je Omar daleko omiljeni lik u seriji. Barack nam kaže:

“It's got to be Omar, right? I mean, that guy is unbelievable, right?

"What a combination… And that was one of the best shows of all time.

Naravno, i dragi Barack je prepoznao “kombinaciju” koju izdvaja: kolaž identiteta i odlika koji stvara idealnog čuvara reda i zakona, nepotkupljivog, nepodmitljivog, saosećajnog zaštitnika, Anđela Čuvara za koga iskušenja ne postoje. Doduše, druga bi se priča pričala kad bi na red došla porodica Obama od koje bi trebale da se izotimaju neke pare, ali verovatno da velika figura reda Omara Little-a nikad ne bi pomislila da uzme novac od porodice čiji je novac legalno stečen.