O ideologiji anti-fašizma (prvi deo)

 Ilinka Mitreva

 

Ako govorimo o zadacima i pre svega najhitnijim zadacima levičarskog pokreta, globalno i lokalno, nema sumnje oko toga da su oni vezani za povlačenje jasne demarkacije između revolucionarne socijalističke (komunističke) ideje, sa jedne strane, i modernog reformizma oličenog u post-ideološkim identitetskim politikama i idejama, sa druge. Prosto, i to je teza koja je vredna utemeljenja, bez jasnog podvajanja ta dva, bez izvlačenja revolucionarnog jezgra iz njegove sadašnje tolerantne, post-ideološke ljuske, socijalistički projekat na globalnom nivou nema budućnost.

U tom smislu, jasno treba raditi na osvetljavanju i dokazivanju dejstva i uticaja „post-ideološkog“ liberalnog konsenzusa unutar praksi koje se kotiraju kao „leve“ i „emancipatorske“. Naravno, pitanje istorijskog procesa fuzije ta dva polja je ovde od presudnog značaja, no taj proces je tolikog obima da bi pre iziskivao detaljnu studiju istorijsko-političkog karaktera – ipak, svakako da ni taj projekat ne bi trebalo zanemariti.

Unutar „levog“ polja danas, jedno posebno problematično pod-polje je ideologija i praksa anti-fašističke ideje. Knjiški, antifašizam se tumači kao „opozicija fašističkoj ideologiji, grupama i individuama“. Posredstvom različitih istorijskih okolnosti, ideja „antifašizma“ i pre, a posebno nakon 1945-e postaje još samo jedan od simptoma kontinuiranih poraza komunističke ideje; sve od početka tridesetih godina XX veka, sa tendencijom radikalnog ubrzanja nakon kraha 1968.

Uradimo taj istorijski osvrt, onda.

Istorija ideje 'anti-fašizma' na levici vodi svoje korene od tegobne i turobne dezorijentacije nemačkog (pre svega) radničkog pokreta u periodu nakon I sv. rata, sve do početka II sv. rata, potpomognute temeljnom oportunističkom dezorijentacijom staljinističke vrhuške iz KP SSSR, koja je tokom ’30-ih osmislila “antifašizam” kao neku samostalnu ideju preko koje je vodila svoju oportunu politiku sa Zapadom sve do kraja ’40-ih.

U pitanju je sigurno raspon od nekih dve decenije, od 1920. (kasnije ćemo videti zašto), do onog momenta kada ta ideja efektivno prestaje da bude na dnevnom redu masovnih komunističkih partija toga doba. Te dve decenije su jako bitne za tumačenje i razumevanje ove pervertirane ideje, koja svoj drugi život dobija nakon 1968.

Znači, možemo da podelimo razdoblje u dve faze – jedna je od 1920. do, recimo, 1948. – druga je od post-1968. dešavanja sve do danas. I u ovoj analizi ćemo ta dva perioda tumačiti odvojeno.

Faza 1: 1920-1948

Prirodno, prvi prigovor ovakvoj sekvenciji bio bi: „Pa čekaj, zar nije anti-fašizam vezan za koalicije vezane za uspon fašizma, tj. za tridesete godine“. Da, ako bi taj pojam tumačili kao „akciono jedinstvo levičarskih i građanskih partija i intelektualaca protiv fašističkog pritiska“. Ali prvo i pre svega – 'anti-fašizam', kao jedan politički mutant kome je bio cilj da vadi kestenje iz vatre (i koji je zato i sklepan), jeste revizija revolucionarnog socijalizma, devijacija, odstupanje. U tom smislu, ova revizija nije počela 10. jula 1932. u Berlinu, na zajedničku inicijativu Komunističke partije Nemačke (KPD) i Socijaldemokrtaske partije Nemačke (SPD). Formalno, tada je ozvaničena, ali taj neprincipijalni pakt je imao uvod od 10 godina i bio je pravljen na solidnom temelju reformizma i potpune političke dezorijentacije vrha Komunističke partije Nemačke.

Na ovom mestu u tekstu, jako je bitno da se podsetimo da je upravo Socijaldemokratska Partija režirala ubistvo Roze Luksemburg i Karla Libknehta u januaru 1919, prestrašena primerom boljševičke revolucije. Lukseburg i Libkneht su tada postavili temelje onoga što je postalo samim krajem 1918. Komunistička partija Nemačke. Januara 1919. dva visoka funkcionera SPD, Fridrih Ebert i Gustav Noske, odobrili su desničarskoj miliciji, Frajkorpsima, da ubiju Luksemburgovu i Libknehta i na taj način otkinu glavu radikalizovanom nemačkom radništvu i okončaju revolucionarni pokret radničke klase u Nemačkoj u periodu 1918-1919.

Period od 1920-1933 je dug i bolan niz najnejasnijih manevara nemačkih levih partija, čija je neodlučnost (ili preciznije potpuni teorijski bankrot) direktno dovela do rasta i osnaženja nemačkog nacional-socijalizma. Naravno, partija koja je ovde direktno na meti kritike jeste KPD, Komunistička patija Nemačke koja je od 1920. do 1930. imala barem dve sjajne prilike za podizanje oružanog ustanka i-ili proglašavanje generalnog štrajka na teritorijama unutar kojih su imali uticaja za to. Ono što je trebao biti prvenstveni zadatak, zapravo, jeste napad na SPD, partiju koja je de fakto bila stožer održavanja Vajmarske republike, partija bez koje ništa nije moglo da se uradi. Direktan uzrok rasta uticaja nacističke opcije jeste potpuno nejasan, praktično sumanut odnos KPD-a prema SPD-u, partiji koja je 1919. aminovala ubistvo dva vrhunska kadra komunističke borbe na nivou kontinenta.

Dosta knjiga, relevantnih knjiga, je napisano na temu ovog perioda, pomenimo samo neke od naslova: „A History of the German Republic” Artura Rozenberga, “Stillborn Revolution” Vernera Angresa, “Hammer or Anvil: The Story of the German Working-Class Movement” Evelin Anderson – prilično dobro dokumentuju ovaj period.

Zemlja Marksa i Engelsa, nakon Luksemburgove i Libknehta, nije uspela da iznedri teoretičara i-ili organizatora koji bi uspeo da poveže i artikuliše impulse koji su nadirali i smenjivali se jedan za drugim u brzoj sukcesiji. Da stvar bude gora, ceo proces je tokom dvadesetih dobio nadgledno telo u vidu Komunističke Internacionale, a zapravo CK KP SSSR, a zapravo Staljinove vrhuške koja sredinom dvadesetih definitivno nije imala jasan kurs ispred sebe, sem tog ideala izbegavanja novog talasa nasilne konfrontacije sa Zapadom. Ovaj vremenski kurs je lepo praćen teorijsko-aktivističkim spisima Lava Trockog koji je, čini se, bio najbliži doslednom stavu kada je u pitanju bila cela nemačka situacija. Kroz razvoj i tempo njegovog pisanja na ovu temu (1924-1935), možemo steći prilično orijentisan uvid u ovaj maksimalno turbulentni period.

1920. godine, vlada Vajmarske republike na čelu sa Socijaldemokratskom partijom pokušala je da razoruža oko 250 000 ljudi, u skladu sa obavezama nametnutim u Versajskom ugovoru. Trebalo je razoružati veliki deo vojske i notorne Frajkorps, neformalne desničarske odrede korišćene u I sv. ratu, a najviše u post-ratnom periodu krajem 1918. i tokom 1919. kada su gasili komunističke ustanke po celoj Nemačkoj. Norman Erhart, vođa najvećeg puka Frajkorpsa, je od generala Valtera von Lutvica dobio zeleno svetlo da umaršira u Berlin sa Frajkorpsima, a da vojska neće pucati na njih, iako je za formalnog vođu puča proglašen sporedni vojni birokrata Volfgang Kap, po kome je ovaj događaj iz marta 1920. dobio ime “Kapov puč”. Sam puč nije naišao na odjek koji su očekivali Erhart i von Lutvic; SPD na čelu sa Fridrihom Ebertom i Ludvigom Noskeom (koji su u to vreme bili predsednik i ministar odbrane Vajmarske republike) objavljuje generalni štrajk koji okončava puč u roku od dva dana. Ipak, situacija je eksplodirala van očekivanja SPD-ove sindikalne birokratije, jer radnici nisu želeli da okončaju generalni štrajk, što je dovelo čak do otvaranja novih revolucionarnih žarišta samo godinu dana nakon 1919. U Rurskoj oblasti, na zapadu Nemačke, formirana je “Rurska Crvena armija” i razne radničke milicije koje su potpuno razbile i ostatke Frajkorpsa i regularnu nemačku armiju, pritom umarširala u nekoliko većih gradova. Buržoazija se plašila nove 1919-e i 24. marta 1920. u Bilefeldu je sazvan hitan sastanak raznih građanskih političara, sindikata, obe socijal-demokratske partije (SPD i njenog polu-levog krila Nezavisne socijaldemokratske partije koje se ocepilo još početkom I sv. rata), i neimenovana dva predstavnika KPD. Buržoaziji se žurilo i nudila je da povuče vojsku iz Rurske oblasti, da predstavnici komunističkih sindikata uđu u policijske snage, da pozatvara ostatke Frajkorpsa i da otpusti sve službenike države “nelojalne” Republici. Nije jasno kako, ali nakon što su rurske radničke formacije predale oružje, nemačka vojska i Frajkorps su uleteli na zapad Nemačke svom snagom i poubijali sve što se našlo na putu. Ta krvava lekcija pregovora iz marta 1920. je samo zadala temu za dolazak nacista na vlast 13 godina kasnije. Na ogromnu žalost, vrhuška KPD nikad nije izvukla pouke iz ovog dešavanja, po drugi put za dve godine. Partija je tvrdila da su ta dva predstavnika potpisala dokument u Bilefeldu “bez mandata da to urade”, ali nema sumnje da je to uradio neko odgovoran, ko je garantovao rurskim radnicima za ta obećanja države. SPD je, paradoksalno, drugi put uspela da namagarči nemački revolucionarni proleterijat i da ga još jednom desetkuje u ime kapitala. I još paradoksalnije, KPD nije nikad kompletno odustala od ideje da je saradnja sa socijal-demokratama u Nemačkoj moguća i da će kad-tad upecati većinsko članstvo socijal-demokratskih organizacija, verovatno verujući da će se “kad-tad videti ko je ko”.

Nakon sloma Rurskog ustanka aprila 1920. usledila je tzv. “martovska akcija”, marta 1921. Tada je vrh KPD pozvao radnike na oružani ustanak, nakon što je vojska i policija izvela seriju provokacija u rudnicima u centralnom delu zemlje. Prema kolektivnoj oceni Kominterne, poziv je bio ishitren i preuranjen, doživeo je neuspeh. Međutim, zanimljiv je epilog. Tadašnji predsednik partije Pol Levi je kritikovao ove poteze i morao je da podnese ostavku pod pritiskom Kominterne, da bi na kraju bio i izguran iz partije. Lenjin i Trocki su se načelno slagali sa suštinom Levijevih zamerki, ali ne sa načinom na koji su bile iznošene. U tom momentu, čak i Klara Cetkin napušta CK partije, a na mesto generalnog sekretara dolazi Hajnrih Brandler. Tokom suđenja za “martovsku akciju”, Hajnrih Brandler, krivicu je prebacivao ili na KAPD (Komunističku radničku partiju Nemačke, koja se odvojila od KPD) ili na neke manje prominentne članove, kao što je bio slučaj sa Maksom Helcom. Brandler je pred sudom pričao kako je “diktatura proleterijata moguća pod nemačkim ustavom”, kao i to da se njemu čini da “je od 1919. šansa da se politička pitanja rešavaju oružanim ustancima jako mala”, a odgovornost za mart je prebacio na KAPD. Dve godine kasnije, na sastanku ruskog Politbiroa, Trocki je opisao mentalitet nemačkog vođstva kao “mentalitet išibanog psa”. Od “martovske akcije”, KPD je i faktički prestala da bude nadležna za svoje činove, jer je Kominterna preko Zinovjeva i Radeka sve češće počela da se meša u odluke partije. Trockijev uticaj, i kasnije uticaj cele Leve opozicije, bio je minimalizovan. Čak i pre “martovske akcije”, novembra 1920. KPD je podržala lokalne vlasti u oblastima Saksonije i Turingije, zajedno sa SPD-om. Naravno, sve ovo se pravdaolo teorijama o “ujedinjenom frontu”, kao i teorijama da se parlamentarni sistem može “unutrašnjom agitacijom” okretati ka radničkoj republici, u tom smeru su bili svi govori i svi partijski dokumenti. Marta Heler, dopisnica za Kominternu iz Kila rekla je da “su nestala sva uverenja koje su komunisti držali za zajednička. Revolucija, masovna borba, razbijanje ekonomskog i političkog aparata buržoazije je odlepršalo, a na to mesto je došlo prikupljanje glasova i dobijanje ministarskih mesta”. Već u novembru 1922. SPD je pozvala zvanično KPD da učestvuju u novoj Vladi. Na IV kongresu Kominterne (kome Lenjin i Trocki nisu prisustvovali u celosti), Zinovjev je odobrio ulazak u ovu avanturu sa SPD-om, iako je Lenjin kod Klare Cetkin izričito reagovao protiv politike vođstva KPD. U svom jednom obraćanju, Lenjin je insistirao da se KPD drži lekcija iznetih na III kongresu, odmah nakon debakla “martovske akcije”. Članovi poljske partije su se takođe protivili, elokventnim izlaganjima Domskog i Marhlevskog. KPD je u Saksoniji i Turingiji dobila određene funkcije i podržala vladu SDP-a u ime ideje “radničke vlade”. KPD otvoreno zauzima politiku reformizma i "institucionalne borbe".

1923. godine francuska vojska pod naredbom Poenkarea upada u Rur, oblast u zapadnoj Nemačkoj bogatu rudama. Koalicija francusko-belgijskih trupa ušla je jer Nemačka nije ispunjavala obaveze propisane Versajskim sporazumom o naplati ratne štete. U tom periodu vrhu KPD, na čelu sa Brandlerom i Talhajmerom, se činilo da će se uticaj KPD-a samo širiti i uvećavati i da će, valjda,  u nekom momentu prevladati i SPD i nemačku buržoaziju prostim brojevima. KPD je u tom trenutku dosledno negovala reformističku tradiciju “čekanja”. Rozenberg tvrdi da je 1923. bila revolucionarna šansa – izbila je inflacija, za njom i veliki štrajk rudara u Dortmundu, gradu koji je bio uporište KPD. To je bila situacija koja je vapila za iskorištenjem. Pak, Brandler tada izjavljuje da KPD “još uvek ne može da vodi opštu borbu i da mora da se izbegne sve što može neprijatelju da ih servira na tanjiru”. U tom trenutku, situacija u Ruru je bila haotična: jedan deo partije je tvrdio da francuska vojska na osnovama internacionalizma mora da se izagituje u korist procesa, drugi deo je sa nacionalistima pravio dogovore koji su rezultirali podgrevanju međunacionalne tenzije i optuživao Francuze za invaziju, radničke milicije organizovane u “stotke” preuzele su grad… I tu su bili prelomni momenti koji su možda mogli da unište uslove za II sv. rat. U tim trenucima, Brandler osuđuje i raspušta “stotke”, tvrdeći da među njima ima fašista koji će isprovocirati reakciju buržoazije da uguši štrajk. Sa druge strane, Karl Radek u Moskvi ima govor u kome se o Albertu Leu Šlageteru priča kao o “pozitivnoj, iako neshvaćenoj figuri”. Albert Leo Šlageter je, treba pomenuti, bio krunska figura Frajkorpsa, desničarske milicije koja je bila angažovana kako u I sv. ratu, tako i u ratu protiv Sovjeta na Baltiku, a zatim i protiv radnika u Ruru (!). KPD i CK SSSR su do te mere bankrotirali politički da se igralo na svim frontovima – i na frontu “dosledne leve” politike, i frontu “građanskog medijatora”, i frontu “patriotizma” i saradnje sa desnim elementima, pa šta proradi. Četiri godine nakon što su Frajkorps pogubili Luksemburgovu i Libknehta, u Moskvi se o legendi tih istih Frajkorpsa govorilo poprilično blagonaklono. Tada već počinju zvanični kontakti između delova KPD i onoga što će se kasnije objediniti pod nazivom Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), sa susretima i otvorenim sastancima.

I opet, SPD je slabio, sindikati tradicionalno vezani za SPD su se kidali i prilazili spontano KPD-u, telu od koga su očekivali radikalnije i suštinskije rešenje naraslog političkog vakuuma. Umesto toga, u KPD-u su se vodile frakcijske bitke za naklonost moskovske birokratije: sa jedne strane bili su Brandler i Talhajmer, sa druge su bili Rut Fišer i Arkadi Maslov. Zinovjev, kasnije Staljin, je uspešno balansirao između ova dva kampa, koristeći Karla Radeka kao polugu.

22. oktobra 1923. godine, hamburška sekcija KPD-a je izvela ustanak, napavši policijske stanice u regionu. Ustanak nije naišao na podršku građana i brzo je ugušen, ali je izazvao opet bes SPD-a prema KPD-u i pojačao represalije prema komunistima (treba naglasiti i da je Trocki podržao ovaj ustanak, iako je u kasnijim analizama navodio da je pogrešio). Radek, Brandler i Talhajmer su snosili odgovornost za ovaj neuspeh prema oceni Kominterne i smenjeni su ubrzo. Raskol u KP SSSR je bio definitivan i jasan, i totalna kontrola staljinističke vrhuške nad nemačkim komunističkim pokretom značila je definitivan kraj mogućnosti socijalističke revolucije u toj zemlji. Ernst Telman postaje moskovski čovek br.1 u Nemačkoj, Staljinov čovek. U međuvremenu, tada nova partija pod imenom Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke na jugu zemlje beleži primetan i zabrinjavajuć rast. Nakon 1923. i gušenja ustanaka, u Vajmarskoj Nemačkoj nastaje relativno miran period sve do kraja dvadesetih.

1925. Telman postaje generalni sekretar KPD, čak i kandidat za predsednika Vajmarske republike na izborima te godine. Radi razočaranja u otvoreno reformistički kurs partije, mnogi kadrovi napuštaju KPD i prave manje, radikalne grupe širom Nemačke. KPD nikako nije više znao kako da se infiltrira u redove građanskog parlamentarizma.

KP SSSR na čelu sa duetom Staljin-Zinovjev na VI kongresu Kominterne lansira teoriju o “trećem periodu”, periodu koji je, po njihovom viđenju, trajao od 1928. do 1935. Unutar teorije o “trećem periodu”, jako je važna bila teorija o “socijal-fašizmu” koja je tvrdila da je socijal-demokratija isto što i fašizam. Sve partije Kominterne tada ulaze u raskide onoga što se do pre samo 3 godine sugerisalo kao poželjan model, participacije u vladama sa reformistima. U Nemačkoj ovo, naravno, opet poprima tragikomične oblike – KPD i SPD su opet u zavadi unutar koje jedna drugu optužuju da su “isto što i fašisti”. Ipak, SDP kao najveća i najuticajnija partija u tadašnjoj Nemačkoj imala je iza sebe glomaznu represivnu mašinu. 1. maja 1929. na demonstracijama u Berlinu, policija (koju kontroliše SDP) puca na komuniste i opet pooštrava represalije. Početkom ’30-ih, sekcije KPD-a opet eksperimentišu sa kontaktima sa nacional-socijalistima u pokušajima da obore vladu SDP-a. Već 1931. Trocki je preko novina Opozicije pokušao da urgira nemačke komuniste u borbeni savez sa socijaldemokratama i ostalim reformistima. I da stvar bude paradoksalnija, takav savez se i oformljuje 10. jula 1932. kada na inicijativu KPD biva formirana Antifašistička Akcija; nadklasna, ne-revolucionarna, impotentna inicijativa da se spase šta se spasti može u momentu kada je prava snaga NSDAP počela da bude vidljiva. Bez obzira na ovo političko “jedinstvo” i KPD i SPD i dalje nastavljaju politiku “rada iza leđa”; KPD pokušava da preko poluzvaničnih kontakata “preuzme“ SA (NSDAP vojsku), a na nekim skupovima se pojavljuju čak i zajedno sa pripadnicima NSDAP. Pak, sa drugim sekcijama partije stvar je bila takva da su se članovi NSDAP napadali na licu mesta, što označava jasan nedostatak orijentacije. SPD, sa svoje strane, olajava komuniste po građanskim salonima i pokušava da sa ostalim partijama što bolje izlobira svoju poziciju u momentu kada je bilo vidljivo da jedan solidan deo nemačke elite razmatra da podrži NSDAP. Treba napomenuti takođe da su u toj situaciji dvadesetih svi potcenili snagu i potencijale NSDAP-a: KPD je mislila da će ih lako izraditi, SPD je čekala momenat da ih pozatvara i zabrani, a predsednik Hindenburg je Hitlera smatrao za budalu koju će lako obrlatiti i tako se svima činilo da od toga svega nema ništa.

1935. KP SSSR, videvši da “treći period” slabo završava posao, odlučuje da se vrati politici “ujedinjenih frontova” ili kako se to kasnije zvalo “narodnih frontova”. Po treći put, partije Kominterne su dobile direktivu da, ipak, moraju da uđu u saradnju sa reformistima protiv fašističkog neprijatelja. Tada je to bilo kasno za Nemačku, u kojoj je NSDAP već uveliko zavela diktaturu i ukinula sve partije, iako je ostatak evropskih partija mahnito sklapao saveze sa svim i svakim. Tri godine kasnije, kao što znamo, KP SSSR pravi još jedan zaokret – sklapa sporazum na nacističkom Nemačkom i počinje da propagira “politiku mira” (!). Nakon što ga je Hitler ipak napao, Staljin se vratio na insistiranje o nužnosti “narodnih frontova”, tj. kompromitujućih saveza sa “progresivnom buržozijom”, onda kada je shvatio da će ipak saveznici morati da mu budu Engleska i Amerika.

I upravo sa neočekivanim uspesima vojne snage SSSR-a, ideja “antifašizma”, ideja “saradnje slobodoljubih država”, kao i promocija ideje “progresivne buržoazije” – dolaze do svog punog ostvarenja. KP SSSR je na čelu sa Staljinom aminovala demokratski imperijalizam u odnosu na njihovu pobeđenu noćnu moru, fašistički imperijalizam, to su bile slatke tajne konferencijskih susreta na Jalti. Kao i bezglavo vođstvo KPD, moskovska birokratija je savršeno sledila oprobane tajne reformizma – svuda budi, ali gledaj da se nikom nigde ne zameriš. Zarad ideje “antifašizma”, žrtvovani su pokreti u Španiji, Francuskoj i povrh svega – Grčkoj, to su bile cene  ne-zameranja partnerima iz tabora “progresivne buržoazije”, da ne pominjemo likvidiranje prvog ešalona jugoslovenske partije koji nestaje pod sumnjivim okolnostima pred sam rat.

Takođe, projekat Balkanske socijalističke federacije, toliko spominjane i obožavane, je pao kao žrtva sporazuma sa zapadnim buržoazijama. Ipak, treba spomenuti nekoliko poteza Titove vrhuške u duhu ovog vremena; naime, jedna tipična “antifašistička” vlada kao što je bila vlada Tito-Subašić je diktirana po nalogu iz Moskve, kao obaveza preuzeta u dogovoru. Odmah nakon kraja II sv. rata, Moskva lansira teoriju o “dve faze”, prema kojoj zemlje onoga što će kasnije biti “Treći svet” moraju prvo da prođu kroz doslednu građansku fazu pre socijalizma, koju će nadgledati savez radničkih i reformističkih partija. Ovo je bilo namenjeno i za novostvorenu FNRJ, ali od vlade Tito-Subašić se odustalo usled pritiska donjih slojeva pokreta koji nisu mogli da se pomire sa činjenicom da su četiri godine ratovali da bi na vlast došli ljudi koji su rat proveli u Engleskoj. Na konto ovoga, KPJ je i bila primorana na radikalno veće i dublje zahvate unutar ekonomske organizacije nove države i to svakako Staljinu nije bilo u planu u svetlu toga što je obećao na Jalti, posebno ne ako se setimo događaja u vezi Trsta. Sa raskidom veza između Staljina i Tita (oko pitanja Bugarske i Albanije), ideja o “antifašizmu” prestaje da bude odsudna za manevre koji dolaze nakon II sv. rata, ali ostaje važan ulog KP SFRJ u njenom budućem kreiranju imidža države sa “izraženom slobodarskom tradicijom” u komunikaciji sa zapadnim kapitalom.

U ovom svetlu, treba prepoznati da ideja “anti-fašizma”, slavljena kao “najveće dostignuće slobodoljubivog sveta onog vremena”, nije ništa drugo nego indeks političkog i ideološkog poraza ideje klasnog rata i pakt sa, tada hitno proglašenim, “manjim zlom”. Takođe, ono što po svaku cenu bi trebalo nastojati izbeći jeste pristajanje na igru “nije bilo opcija-nema opcija” kada su u pitanju uguravanja u ove aranžmane. Jer, ako i jeste tačno da u nekom istorijskom momentu “nema opcija” za doslednu revolucionarnu politiku, to je samo zato što se pre proglasa “nemanja opcija” sa tim istim opcijama terala i razvijala jedna reformistička ujdurma vođena pragmatizmom i zdravorazumskim ocenama. Kao što je Valter Benjamin rekao “fašizam je uvek indeks propale revolucije”. U tom smislu, pojava naglog porasta simpatija prema idejama iz ekstremno desnog spektra je prvo i osnovno odgovornost levice u toj konkretnoj zemlji, kao i evidentno pitanje nedostatka adekvatnih poteza. 

O ovome više u drugom delu teksta.