(Lous
Althusser, Elements d’autocritique, „Hachette“, Paris, 1974.)
John
Lewis i mnogi drugi kritičari imaju svoje stavove o mojim esejima. Mislim da je
sada potrebno da iznesem svoj stav o tim esejima, objavljivanim od 1960.
godine, kada se pojavio prvi od članaka koje sam kasnije objavio u zborniku Za Marxa.
Nikada
se nisam odrekao svojih eseja, a nema ni potrebe da to činim. Međutim, 1967.
godine priznao sam da je u mojim esejima prisutna jedna pogrešna tendencija. To
sam učinio prilikom italijanskog i još nekih inostranih izdanja knjige Čitati Kapital. Ne samo da sam tada
ukazao na postojanje te pogreške, zablude, već sam joj dao i naziv –
teoricizam. Mislim da danas mogu da idem i dalje od toga, da mogu precizirati
„predmet“ izbora te greške, njene osnovne oblike i efekte.
Dodajem
ovome sledeće: pre nego li o zabludi, treba govoriti o devijaciji. O
teoricističkoj devijaciji. Kasnije ću šire objasniti zašto predlažem ovu
terminološku promenu i kakav je filozofski i politički značaj ovoga.
Sve se
može rezimirati u nekoliko reči.
Ja sam
hteo odbraniti marksizam od realnih pretnji, onih koje su dolazile o strane
buržoaske ideologije. Trebalo je pokazati revolucionarnu novost marksizma,
„dokazati“ da je marksizam suprotan ideologiji buržoazije, da se on mogao
razvijati u Marxu i u radničkom pokretu pod uslovom radikalnog i kontinuelnog
raskida s buržoaskom ideologijom i pod uslovom neprestane borbe protiv napada
od strane te ideologije. Ta teza bila je tačna, ona je to i sada. Međutim,
umesto da tu istorijsku činjenicu sagledam u svim njenim dimenzijama –
društvenoj, političkoj, ideološkoj i teorijskoj – ja sam nju sveo samo na meru
jedne limitirane teorijske činjenice, na epistemološki „rez“, koji se može
uočiti u Marxovim delima počev od 1845. godine. Pošto sam to učinio ja sam
povučen u jednu racionalističku interpretaciju „reza“, suprotstavljajući istinu
greški kroz spekulativna suprotstavljanja nauke i ideologije uopšte, tako da je
suprotnost marksizma i buržoaske ideologije postojala poseban slučaj. Redukcija
plus interpretacija : iz te racionalističko-spekulativne pozornice borba klasa
je praktično bila odsutna.
Sve
posledice mog teoricizma rezultiraju iz navedene redukcije i interpretacije,
koje su, kao što sam to već rekao racionalističko-spekulativne.
Treba
li dakle, da bih samog sebe objasnio, da obuhvatim svu kritiku, ne da bih
govorio o drugim stvarima, što bi značilo odstupanje, već da bih ponovo došao
do one polazne tačke, do onog privilegovanog „predmeta“ u kojem je moja
teoricistička sklonost našla priliku za svoje vezivanje. Ukratko rečeno, da bih
ponovo došao do „reza“, do one izvanredne političko-teorijske eksperimentacije
koja se zbiva i odslikava od 1845. godine u Marxovom delu, da bih pokazao kako
sam taj „rez“ interpretirao svodeći ga na određene granice.
1. „REZ“
„Rez“
nije nikakva iluzija, niti „čista i prosta invencija“, kako to kaže John Lewis.
Žalim, ali kod tog pitanja ne ustupam. Da je „rez“ potrebno interpretirati bez
redukcije, to sam već kazao. Ali pogledajte kako se stvari odvijaju. Ja sam
„rez“ sveo na jednostavnu racionalističko-spekulativnu suprotnost. Međutim,
većina onih koji me kritikuju „rez“ svode na ništa! „Rez“ je brisan, precrtan,
porican. I sa koliko je strasti to urađeno! Budimo jasni: sigurno je da u
istoriji Marxove teorijske misli postoji nešto slično „rezu“, koje se ne može
poricati i koje je od značaja za čitavu istoriju radničkog pokreta. A između
onih koji priznaju postojanje činjenice „reza“ i onih koji ga poriču, postoji
suprotnost za koju treba, na kraju krajeva, priznati da je jedna politička
suprotnost.
Objasnimo to pobliže.
Teorijski
radovi koji su prethodili Marxovim mogu se svrstati, kako je to i Lenjin,
činio, na: nemačku filozofiju (filozofiju prava i istorije), englesku političku
ekonomiju i francuski socijalizam (utopijski ili proleterski). Za sve čitaoce
koji poznaju ove radove jasno je i neosporno, jer se to može i empirijski i
komparativno proveriti (pod uslovom da se ne analizira ova ili ona izolovana
formula, već struktura i način funkcionisanja tekstova), da se počev od Nemačke ideologije pojavljuje nešto kao
događaj bez presedana i što se neće ponovo pojaviti. Reč je o jednom
istorijskom događaju, ali koji je od značaja za teoriju, i što sam ja u teoriji
nazvao jednom metaforom, „otvaranjem kontinenta-istorije“. Po metaforama koje
ćemo zadržati (a treba zadržati obe i baviti se njihovom različitošću[1],
govorićemo o tom događaju kao o „otvaranju kontinenta – istorije naučnom
saznanju“, ili (i) o upadu, pojavljivanju kontinenta-istorije u naučnoj teoriji.
U
suštini, u jednom često nerazgovetnom obliku, nevešto u traženju svog novog
objekta i svoje terminologije2, ili čak
duboko obuhvaćeno starim filozofskim kategorijama3,
a pri svemu tome imajući izgleda da drhteći dolazi na svet, nešto radikalno
novo se pojavljuje u teoriji. I to prvi put, bez presedana, i bez ponovnog
pojavljivanja, što možemo da kažemo imajući u vidu i vremensku udaljenost.
Ovu
tezu, koja nije bila pošteđena kritika, ja zadržavam. Svakako da je ova teza,
onako kako sam ja morao prezentirati i kako je se sada ponovo prihvatam, veoma
šematska. Ona s pravom zahteva duga istraživanja i analize, što znači da je reč
samo o jednoj hipotezi. Međutim izgleda mi da je nijedna od kritika koje su joj
upućene nije uspela, u njenom principu, uzdrmati. Jer ova teza je, u svojoj
nagoti, samo registrovala jednu činjenicu.
Kazao
sam da se može konstatovati, čak i u dvosmislenostima i oklevanjima Nemačke ideologije, postojanje jednog
raspoređivanja osnovnih teorijskih koncepata, koje bismo uzalud tražili u
prethodnim Marxovim tekstovima i koji poseduju osobenost mogućnosti
funkcionisanja po načinu koji je sasvim drugačiji od načina iz njihove
predistorije. Ovde neću ulaziti u istraživanje tih novih koncepata, čiji im
originalni dispozitiv dodeljuje dotad nepoznati smisao i funkciju. To su
koncepti načina proizvodnje, odnosa proizvodnje, proizvodnih snaga, društvenih
klasa ukorenjenih u jedinstvu proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, klase
koja dominira i klase nad kojom se vrši dominacija, koncepti njihovih
ideologija, borbe klasa i dr. Uzeću samo jedan primer, koji omogućava neosporno
upoređivanje: teorijski sistem Rukopisa
iz 1844. oslanjao se na tri osnovna koncepta – društveno biće, otuđenje,
otuđeni rad4.
Preciziram
da se „način funkcionisanja“ ovog novog sistema ili konceptualnog dispozitiva
pokazao jednostavno drugačijim (bez odnosa „prirode“, kontinuiteta ili čak
„preokreta“) od „načina funkcionisanja“ prethodnih sistema. Ovo zbog toga što
prisustvujemo jednoj „promeni terena“, (ovu značajnu metaforu sam tek nedavno
predložio), odnosno jednom „novom terenu“ na kojem će novi koncepti, po cenu
jedne druge elaboracije, postaviti osnove naučne teorije, odnosno, da se i ovde
izrazimo jednom metaforom, „otvoriti vrata“ razvoju onoga što će neodoljivo postati
naukom, i to naukom drugačijom od drugih, revolucionarnom naukom. Ta nova
teorija će se držati onoga što se priznaje u naukama, zato što će i sama nuditi
objektivna saznanja. U suštini moguće je na tom novom terenu i to postepeno i
po prvi put, postaviti u novim konceptima realne probleme konkretne istorije u
formi naučnih problema. Moguće je, takođe, kao što to Marx čini u Kapitalu, doći do dokazanih teorijskih
rezultata, znači do rezultata koji se mogu proveriti naučnom i političkom5 praksom, i koji su ostvareni za
sopstveno određeno ispravljanje.
Istorijska pojava6 tog novog naučnog kontinenta, tog novog rešenja osnovnih teorijskih koncepata , ostvarena je, kao što se to empirijski može videti u Marxu, iako je proces pojavno kontradiktoran, uporedo sa teorijskim odbacivanjem starih baznih pojmova i (ili) njihovih rešenja, saznatih i odbačenih kao pogrešnih.
Istorijska pojava6 tog novog naučnog kontinenta, tog novog rešenja osnovnih teorijskih koncepata , ostvarena je, kao što se to empirijski može videti u Marxu, iako je proces pojavno kontradiktoran, uporedo sa teorijskim odbacivanjem starih baznih pojmova i (ili) njihovih rešenja, saznatih i odbačenih kao pogrešnih.
Pažnja:
ovde govorimo o nečemu što je teorijski i politički veoma osetljivo.
Od
1845. godine navedeni proces eksplicitnog odbacivanja starih koncepata
započinje u Nemačkoj ideologiji, ali
pod pokrivačem veoma uopštene i apstraktne forme, koja suprotstavlja „pozitivnu
nauku“ nepoznavanjima, iluzijama i delirijima ideologije i izričito filozofije,
koja je onda shvaćena kao jednostavna ideologija, tačnije, kao ideologija par
excellence. Ali 1847. godine u Bedi filozofije, direktno se na novom
naučnom „terenu“ „svode računi“. Predmet tog „svođenja“ su pseudonaučni
koncepti Proudhona, slavljenog tri godine ranije u Svetoj porodici, kao naučnog
teoretičara francuskog proletarijata.
Način
ovog „svođenja računa“ je od odlučujućeg značaja. Tu nije više reč o
filozofskoj „kritici“ koja proizlazi, bar delimično, ili može po prilici da
proizlazi iz „rušenja“7 : to je naučno žigosanje grešaka kao takvih,
njihova eliminacija, njihovo čisto i jednostavno napuštanje: Marx prekida
vladavinu konceptualnih grešaka, za koje može govoriti da su greške pošto
iznosi „istine“, naučne koncepte. To osobeno „svođenje računa“ se neće
prekinuti. Ono se nastavlja u čitavom Marxovom delu, u Kapitalu, i dalje, u
kritikama shvatanja socijaldemokratskih vođa sadržanih u Gotskom programu i Wagnerovih hegelijanskih budalaština o konceptu
„vrednosti“ i njegovoj razlici prometne i upotrebne vrednosti. Ono se nastavlja
u Lenjinu, u njegovoj polemici s narodnjacima „romantičarima“; sa Rosom
Luxemburg o Kapitalu, sa Kautzkim o
državi i imperijalizmu, itd. zatim kod Gramscija, u njegovoj polemici sa
Buharinom o istorijskom materijalizmu, itd. i kod Mao Ce Tunga. Ono se nikada neće
zaustaviti. Nauka se nikada ne zaustavlja. Lenjin na to stalno ukazuje, povodom
samog istorijskog materijalizma.
Međutim,
svaka nauka ima svoj početak.8 Naravno,
ona ima i svoju preistoriju i iz nje izlazi. Ali taj se izlaz odvija dvojako: u
običnom smislu i u jednom drugom koji pripada samo toj nauci i razlikuje je,
pre svega, od filozofije, koja joj „čini društvo“ u teoriji, ali i od drugih
realnosti, kao što su praktične i teorijske ideologije.
Izlaz
nauke iz njene preistorije u običnom smislu je sledeće: nauka se ne rađa ni iz
čega, već iz čitavog jednog kompleksnog, višestrukog rada, iz trudnoće, iz rada
ponekad poderanog munjama, ali mračnog i slepog, jer ne zna kuda ide niti gde
će, ako se ikada završi, izaći. Nauka se rađa iz nepredvidljivog takmičenja,
neverovatno složenog i paradoksalnog, ali neophodnog u svom udelu, zatim iz
„elemenata“ ideologije, politike, nauke (tačnije drugih nauka), filozofije,
itd. u jednom momentu 9 nauka
„otkriva“ ove elemente, ali posle njihovog međusobnog sukobljavanja i traženja,
pošto se susreću a da se ne poznaju u teorijskom izrazu nauke koja se rađa. To
je prvi smisao u kojem nauka izlazi iz svoje preistorije, kao i sve što dolazi
na svet, na svet atoma u živim organizmima i u ljudima, podrazumevajući tu i
zakon njihove genetičke reprodukcije.
Ali,
nauka izlazi iz svoje preistorije i na određeni samo sebi svojstven način, na
način koji, bar u teoriji, pripada samo njoj, jer je taj način razlikuje od
drugih na način na koji filozofija „izlazi“ iz svoje preistorije. U tom drugom
smislu, možemo skoro reći da neka nauka izlazi iz svoje preistorije onako kako
je Marx izašao iz sobe komuniste Weitlinga, sa poznatim rečima da „nikada
nepoznavanje neće biti argument“, zalupivši vrata. Izlazi odbacujući svu svoju
preistoriju ili jedan njen deo, deo koji smatra pogrešnim. Zatim, bar u prvom
momentu, nauka se ne izlaže u detaljima. Pri tome je od malog značaja to što su
njeni sudovi na granici „nepravednog“, jer ovde nije reč o moralu. Od malog
značaja je i to što se, dosta dugo vremena zatim, pojavljuju ideolozi, onda
kada više ne mogu zaustaviti to dete bez oca, ideolozi koji hoće tom detetu da
nametnu određenu oficijelnu genalogiju. Ti ideolozi hoće da zabašure dete10, oni mu u njegovoj preistoriji
određuju oca, onoga koji bi trebalo da ima to dete (da bi samo dete bilo malo
mirnije). Od značaja je, pak, to što autentični istraživači, i to po prirodi
prilično heretici, mnogo vremena kasnije obnavljaju postojanje tako složenih
veza, koje nameću zaključak o rođenju deteta bez oca. U svakom slučaju, o ovome
se mora voditi računa. Priznata nauka je uvek izašla iz svoje preistorije,(
njena preistorija joj uvek ostaje savremena, kao njeno drugo ja) i neprekidno
iz nje izlazi u takvom obliku u kojem nauka odbacuje svoju preistoriju kao
grešku, u onom obliku koji je Bachelard nazvao „epistemološkim raskidom“.
Njemu
dugujem ovu ideju, a da bih joj igrom reči dao svu njenu oštrinu, ja sam je
nazvao „epistemološkim rezom“. Od nje sam načinio centralnu kategoriju mojih
prvih eseja.
Ona je
bila razlog što se protiv mene digao čitav pakt jednog pravog Svetog saveza.
Pakt su sačinjavali: oni koji, kao buržuji, drže do kontinuiteta istorije kojom
dominiraju i do „kulture“ koja im daje onu sopstvenu sliku, potrebnu da bi
verovali u svoje carstvo i neprekidnu budućnost; komunisti koji, zajedno sa
Lenjinom, znaju da su potrebni izvori ljudskih saznanja da bi se, sa završenom
revolucijom, izgradio socijalizam, ali se plaše, kao i marksisti Gotskog
programa, da izgube svoje političke saveznike, i to zbog nekoliko
„deplasiranih“ naučnih koncepata u savezničkoj platformi; i na kraju anarhisti
koji su, u odnosu na mene, počinili zločin, doduše ne sa istim političkim ali
sa često istim filozofskim argumentima - zločin da sam u marksizam uneo
„buržoaske“ koncepte, jer sam govoreći o marksizmu govorio o „nauci“ i o „rezu“
povodom njegovog početka.
E pa
dobro, ja ću se svojih teza držati, sve do onog momenta dok ne budu predložene
druge, ali ne jednostavno druge, već takve koje će biti ispravnije, koje će dokazivati
da sam pogrešio. Ponavljam: ja ću se držati svojih teza, i to istovremeno zbog
političkih razloga, koji su zaslepljujući i zbog teorijskih razloga koji su
primoravajući.
Mi ne
bolujemo od iluzija. Reč je, na kraju krajeva, o političkoj debati i političkom
sukobljavanju. Ne samo u vezi sa onim mojim kritičarima koji potiču iz
buržoazije, već i sa drugima. Ko bi inače bio toliko naivan pa da promisli da
izrazi kao što su 'marksistička teorija' i 'marksistička nuaka', a koji su
hiljadama puta poistovećeni sa istorijom radničkog pokreta i Marxovim,
Engelsovim, Lenjinovim i Maovim formulacijama - mogu da izazovu takve oluje,
osude i uzbuđenja11 i da
se kod tih izraza radi samo o terminološkim pitanjima? Nije reč o filološkoj
debati. Zadržavanje ili eliminisanje tih reči, njihova odbrana ili uništenje
predstavljaju ulog u pravim borbama, čiji se ideološki i politički karakter
manifestuje. Nije preterano reći da se danas iza ovog ratovanja reči nalazi
pravi razlog, a to je kratko rečeno -
lenjnizam. Nije , znači, reč samo o priznavanju postrojenja i uloge
marksističke teorije i nauke, već konkretnih formi fuzije radničkog pokreta i
marksističke teorije, kao i koncepcije materijalizma i dijalektike.
Znam
da nije uvek lako biti pravedan. Ideološka borba je često konfuzna, tabori koji
u njoj učestvuju su pomešani, a argumenti se sučeljavaju iznad glava onih koji se
bore. Uviđam da svi oni koji se deklarišu za određenu partiju ne zauzimaju uvek
realno pozicije ili mogu da dođu do određenog cilja ciljajući na drugi. Uviđam
da napadi na ideju o marksističkoj nauci mogu određenim svojim argumentima
ukazati na izvesne nepobitne greške. Saglasimo se s tim da uvek treba suditi o
deklarisanim pozicijama sistemom stvarnih pozicija i prouzrokovanih efekata. Na
primer, da ne bismo ostali samo na jednoj strani, možemo se deklarisati za
marksističku teoriju, ali je braniti sa spekulativnih pozicija, znači
nemarksističkih; isto tako, možemo se deklarisati za marksističku nauku, ali je
braniti sa pozitivističkih pozicija, znači opet nemarksističkih, sa svim
njihovim efektima. Sve ovo znači da se marksistička teorija i nauka mogu
braniti samo sa materijalističko-dijalektičkih pozicija, znači nespekulativnih
i nepozitivističkih i to nastojeći da se marksistička teorija misli kao
revolucionarna teorija a marksistička nauka kao revolucionarna nauka.
Ono
što je čudno u tim izrazima jeste vezivanje teorije i revolucionarnog ( po
Lenjinu „bez (objektivno) revolucionarne teorije nema (objektivno)
revolucionarnog pokreta“), a zatim, pošto je nauka pokazatelj objektivnosti
teorije, povezivanje nauke i revolucionarnog. Međutim u tim parovima, koji
shvaćeni ozbiljno, preokreću postojeću ideju o teoriji i nauci, još figuriraju
termini teorije i nauke. Nije ovde reč ni o „fetišizmu“,
ni o buržoaskoj „reifikaciji“, ni o omašci pisanja. Politički i teorijski mi ne
možemo preći preko tih reči, jer, sve dok se ne dokaže suprotno, u horizontu
postojećih praksi, mi nemamo drugih i nemamo boljih reči. A ako su Marx i
Engels i Lenjin bez prestanka, za sve vreme svoje političke borbe i svog
teorijskog rada, upotrebljavali te reči kao oružja i kao sredstva, oni su to
činili zato što su ih ocenjivali nezamenljivim za svoju političku i teorijsku
borbu, za revolucionarno oslobođenje proletarijata.
Naše
je pravo i obaveza, kao što su to činili i svi klasici, da govorimo o
marksističkoj teoriji, i u okviru marksističke teorije, o jednoj nauci i jednoj
filozofiji, sa rezervom da u teoricizmu, spekulaciji ili pozitivizmu ne dođemo
ni do čega. I da bismo bez oklevanja došli do najosetljivije tačke mi kažemo:
da teorijski je naše pravo i politički naša obaveza da ponovo govorimo i da
branimo, povodom marksizma-lenjinizma, filozofsku kategoriju „nauke“, kao i da
govorimo o Marxovom stvaranju revolucionarne nauke, uz apsolutnu dužnost da
objasnimo uslove, razlog i smisao toga što „pomera“ nešto odlučujuće u našoj
ideji nauke. Ponovo govoriti, u tom kontekstu i u tom programu, o reči „nauka“
i braniti je, to je naša obaveza protiv svih subjektivnih buržoaskih idealista
i protiv sitnoburžoaskih marksista. I jedni i drugi viču u svom jednostavnom
izražavanju na „pozitivizam“, sigurno zbog toga što jedinu predstavu koju mogu
i koju žele da imaju od prakse i istorije nauke i a fortiori od marksističke
nauke, je klasična pozitivistička predstava ili ona vulgarna, buržoaska. Ono
što smo napred rekli jeste i naša obaveza protiv svih sitnoburžoaskih ideologa,
marksista ili ne, koji viču na „reifikaciju“ i „alijenaciju“ objektivnosti,
sigurno zbog toga što se bez i najmanje ustručavanja vezuju za opoziciju koja
konstituiše suštinu buržoaske pravne i filozofske ideologije, opoziciju
ličnosti (sloboda – volja – pravo) i stvari.12
Da, mi
smo u pravu kada govorimo o neodbojnom i neprobojnom jezgru marksizma, o jezgru
istorijskog materijalizma, da bismo trasirali vitalnu, čistu demarkacionu
liniju, bez dvosmislenosti, (čak ako je potrebno – a potrebno je – neprekidno
„raditi“ na toj svojoj „pruzi“ , da bi se izbegao pad u pozitivizam i
spekulaciju), demarkacionu liniju između, s jedne strane, proletera, koji imaju
potrebu za objektivnim saznanjima, saznanjima koja su potvrđena i koja se mogu
potvrditi, kratko rečeno za naučnim saznanjima - da bi mogli pobediti, ne u
frazama, već u činjenicama, svog klasnog protivnika i s druge strane, ne samo
buržuja koji, razumljivo, poriču bilo kakvu naučnu sadržinu marksizma, već i
onih koji se zadovoljavaju jednom ličnom ili sujetnom „teorijom“ stvorenom
njihovom imaginacijom ili sitnoburžoaskom „željom“. To su oni koji odbacuju svaku
ideju o naučnoj teoriji, pa čak i reč nauka, ili reč teorija, obrazlažući to
time da je svaka nauka, ili čak svaka teorija, u suštini otuđena, odnosno
buržoaska.13
Ovome
dodajem sledće: naše je pravo da govorimo, takođe, o „epistemološkom rezu“, i
da tu filozofsku kategoriju upotrebljavamo za prikazivanje istorijsko-teorijske
činjenice rađanja jedne nauke, podrazumevajući tu, mimo sve njene osobitosti,
revolucionarnu marksističku nauku, vidljivim simptomom njenog izlaza iz svoje
preistorije, a taj je izlaz u stvari odbacivanje grešaka te preistorije. Sve
ovo, naravno, pod uslovom da se jednostavni efekti ne smatraju uzrokom, već da
se obeležja i efekti „reza“ smatraju teorijskim fenomenom pojave nauke u
istoriji teorije, a ta nas pojava vraća na istorijske, političke, ideološke i
filozofske uslove svog pojavljivanja.
2. NAUKA I IDEOLOGIJA
Dolazimo
do one tačke kada moram, pošto to stvarno niko drugi nije učinio14, da „oglasim“ svoju teoricističku
grešku , a povodom „reza“.
Taj
„rez“ sam i pored sve svoje obazrivosti, izvršio racionalističkim terminima
nauke i nenauke, ali ne „klasičnim“ terminima suprotstavljanja ispravnosti i
pogrešnosti, (onoga kartezijanskog, koje već od početka, od platonizma, polazi
od „fiksiranog“ suprotstavljanja); ja to nisam izvršio ni u terminima
suprotstavljanja poznavanja i nepoznavanja. Ja sam to izvršio u terminima
suprotstavljanja nauke i ideologije.
Zašto?
Zato
što je trebalo, naspram nauke, govoriti o jednom veoma značajnom marksističkom
pojmu, značajnom ali dvosmislenom. Trebalo je govoriti o pogrešnoj
dvosmislenosti ovoga pojma u Nemačkoj
ideologiji, u kojem delu ovaj pojam igra, iako sa samo jednim indiferentnim
nazivom, dvostruku ulogu – ulogu, s jedne strane, jedne filozofske kategorije
(iluzij, greška) i s druge strane, ulogu jednog naučnog koncepta (formiranje
superstrukture). Jednom reči, to je pojam ideologije. Pri tome nije od nekog
naročito velikog značaja to što Nemačka
ideologija potvrđuje ovu konfuziju i to zato što ju je Marx prevazišao i
što nam je omogućio da izbegnemo tu zamku. U suštini ovo je značilo postaviti
na svoje mesto dvosmisleni pojam ideologije, na racionalističkoj sceni
suprotstavljanja pogrešnosti i ponovo ukazujući na pogrešnost ideologije, mi
smo ovom racionalističkom teatru vratili uzurpirane marksističke tokove.
Nema
potrebe da govorim čemu nam je to ideološki i praktično služilo. 15 Efektivno je ovo prikrivanje, koje
nije prikrivalo ništa, poslužilo. Međutim, marksizam, ako je racionalan, on se
ne može izjednačiti sa racionalizmom, čak ni sa onim „savremenim“ (o čemu su
snevali neki od naših prethodnika pre drugog svetskog rata, u plamenu borbe
protiv nacističkog iracionalizma). Zatim, mimo svega onoga što sam govorio o
praktičnoj, društvenoj i političkoj funkciji ideologije, pošto sam se služio (u
povodu Nemačke ideologije) samo
jednim istim terminom, značaj koji sam očekivao od njegove prve primene,
filozofske i neopsorno racionalističke, (u smislu oglašavanja iluzija,
grešaka), objektivno je poljuljao moju teoricističku interpretaciju.
Međutim,
čak i u dvosmislenostima Nemačke
ideologije, prerušenost greške u ideologiju imala je i ima i jedno
drugačije značenje. Ideologija je bila samo marksistički „naziv“ za grešku. Ali
već od Nemačke ideologije, koja je
sama predstavljala navedenu redukciju, moglo se lako osetiti da se iza
suprotstavljanja „pozitivne istine“ i ideološke iluzije pojavljivalo i širilo
ne samo teorijsko, već i političko i ideološko raskidanje. To raskidanje je
bilo ne samo Marxovo raskidanje sa ideologijom uopšte, niti samo sa ideološkim
koncepcijama postojeće istorije, već raskid sa buržoaskom ideologijom, sa
dominirajućom buržoaskom koncepcijom sveta, sa koncepcijom koja je vladala ne
samo u društvenoj praksi već i u praktičnim i teorijskim ideologijama, u
filozofiji, pa čak i u delima političke ekonomije i utopijskog socijalizma. Da
bi se razumela Marxova pozicija treba kao odlučujuću činjenicu imati u vidu i
to da je vladavina buržoaske ideologije bila rezultat borbe protiv nadživljenja
koncepcije feudalnog sveta, kao i borbe protiv slabašnih premisa jedne nove
koncepcije sveta, proleterske. Ovo zbog toga što Marx nije mogao raskinuti sa
buržoaskom ideologijom u njenoj celini sem pod uslovom da se inspiriše
premisama proleterske ideologije i prvim klasnim borbama proletarijata u kojem
je ta ideologija nalazila svoju čvrstinu i konzistentnost. To je onaj „događaj“
koji je, iza racionalističke scene suprotstavljanja „pozivine istine“ i
ideološke iluzije, tom suprotstavljanju davao njegovu stvarnu istorijsku
dimenziju. Ja sam dobro „osetio“ da je ulog u toj debati bio raskid sa
buržoaskom ideologijom pošto sam radio na tome da identifikujem i okarakterišem
tu ideologiju (u humanizmu, istoricizmu, evolucionizmu, ekonomizmu, idealizmu,
itd.). međutim, pošto tada nisam razumeo mehanizme ideologije, njene oblike i
funkcije, njene klasne tendencije, kao i neminovne odnose između ideologije,
filozofije i nauka, ja nisam učinio dovoljno razumljivim vezu između , s jedne
strane, „epistemološkog reza“.
„Epistemološki
rez“, u suštini, nije iluzija.
Iza
prikrivanja pogrešnosti u ideologiji ostaje jedna činjenica: obznana
suprotnosti između ispravnosti i pogrešnosti , a ta je obznana objektivno jedna
od simptoma rađanja , pojavljivanja nauke. Svakako da se ja nisam, bez obzira
na određene tvrdnje, držao „nedijalektičkog“ suprotstavljanja nauke i
ideologije. Ja sam ukazivao na to da je ovo suprotstavljanje povratno, znači
istorijsko i dijalektičko, jer se samo pod uslovom „pronalaska“ i „prihvatanja“
„istine“ naučnik može, sa te osvojene pozicije, vratiti na preistoriju svoje
nauke i dati kvalifikaciju u celini ili delimično o njenim greškama, o
njenom „spletu grešaka“ (Bachelard), čak
i onda kada u toj preistoriji pronalazi delimične ispravnosti koje isključuje
ili anticipacije koje prihvata (primer: klasična politička ekonomija, utopijski
socijalizam). Međutim, navedeno isključivanje delimičnih ispravnosti i
anticipacije iz preistorije prepoznate i identifikovane kao takve, počev od
najzad pronađene i zadržane istine. „ Habemus enim ideam veram...“(Spinoza).
Ovo je suštinski zbog toga što (enim) mi zadržavamo (habemus) jednu stvarnu
ideju. Zbog toga mi možemo, takođe, kazati: „Verum index sui et falsi“,
istinito samo ukazuje na sebe i na pogrešno. Prepoznavanje pogrešnosti (kao i
delimičnih istina) je povratak istini.
Ostaje
još da se „rez“ svede i izdigne na suprotnost ideologije i nauke , iako ta
suprotnost predstavlja vraćanje i to čak „kontinuirano“, „bez kraja“. Ja sam
nekritički prihvatio pogled „nauke“ na samu sebe (ali ne samo na samu sebe, što
je očigledno). Ili, možda bolje rečeno, pošto je prethodno navedeno shvatanje
još uvek idealističko, pogled „zastupnika“ naučne prakse na svoju sopstvenu
praksu i na istoriju rezultata te prakse. Ili, možda još bolje rečeno, pošto je
i ovo zadnje što smo naveli još uvek idealističko16 , pogled „spontane filozofije
naučnika“ (Lenjin), koji u pojavi jedne nauke ne vide ništa drugo do li
presečeni kontrast između ranijeg i potonjeg, između otkrivene istine
(otkrivenih istina) i odbačenih pogrešnosti. Ja sam, pak, pokušao da pokažem da
ta „spontana filozofija naučnika“ nije bila spontana i da, takođe, ne proizlazi
iz filozofske imaginacije naučnika kao takve. Ovo zbog toga što je ona, sasvim
jednostavno, produžetak od strane naučnika teza protivrečnih tendencija
razvijenih od same filozofije, što znači od „filozofije filozofa“.
Ja sam
znači dobro ukazao na postojanje „reza“, ali kako sam ga posmatrao pod
marksističkom prerušenosti u ideologiji, a mimo sve istorije i dijalektike koje
sam nastojao da mu „ubrizgam“, 17 u
kategorijama koje su, u poslednjem stepenu, racionalističke, ja nisam mogao da
objasnim šta je komandovalo tim rezom, ako sam to u suštini i osećao, ja sam
bio nesposoban da to zamislim18 i
izrazim.
Na taj
način ja sam raskid marksizma s buržoaskom ideologijom svodio na „rez“, a
antagonizam marksizma i buržoaske ideologije na antagonizam nauke i ideologije.
Ova
pogrešna pozicija imala je svojih posledica. Ona je , doduše, mogla ostati bez
posledica, da sam se zadovoljio time da ovu poziciju svedem na frazu ili fraze.
Ali ja sam bio naivan (ili logičan), te sam od te pozicije stvorio jedan
teorijski argument, a takođe sam je uključeio u jedno dosta reigorozno
rezonovanje.
Ovu
„grešku“ racionalističkog suprotstavljanja nauke (istina) i ideologije
(grešaka) ja sam teoricizirao kroz tri oblika, koji su ovaplotili i rezimirali
moju teoricističku tendenciju (što znači racionalističko-spekulativnu). Ta tri
oblika su:
- Skica (spekulativna) teorije razlike između nauke i ideologije uopšte;
- Kategorija „teorijske prakse“ (u onoj meri u kojoj je ona, u egzistirajućem kontekstu, podizala filozofsku praksu nad naučnom praksom);
- Teza (spekulativna) o filozofiji kao „teoriji teorijske praske“, a koja je teza predstavljala kulminantnu tačku teoricističke tendencije.19
Ova
poslednja teza o filozofiji je, prirodno, imala izvedenih posledica na
koncepciju marksističke nauke i istorijskog materijalizma i to ne toliko zbog
uloge koju sam pridavao distinkciji (tačnoj u principu) između marksističke
„filozofije“ i nauke, koliko zbog načina na koji sam posmatrao taj odnos,
(pošto je filozofija, na kraju krajeva, teorija kao nauka, na isti način
odevena). Iz toga su rezultirale kobne posledice po prezentiranje modaliteta
marksističke nauke, istorijskog materijalizma, naročito u delu Čitati Kapital.
Sigurno
je povodm toga da nam se potproizvod moje teoricističke tendencije, štene
strukturalizma, provuklo između nogu.
3. STRUKTURALIZAM?
Treba
reći da je tada bilo primamljivo igrati se (kokettieren) ne strukturom i
elemtnima, (pošto su svi ti koncepti pristuni kod Marxa), već , na primer,
„dejstvom odsutnog uzroka“ („l efficace de la cause absente“), koje inače više
spinozističko nego li strukturalističko. Ovo zato da bi se položili računi
istovremeno za „omaške“ klasične ekonomije, za odnose proizvodnje, i čak, (to
nije bilo moje delo, pošto mi je teorija fetišizma oduvek izgledala ideološka),
za fetišizam, i da bi se proglasilo, pod izrazom strukturalnog kauzaliteta,
nešto što je, u pravom smislu reči, „ogroman Marxov teorijski pronalazak“, ali
koje se , u marksističkoj tradiciji, može, takođe, nazvati materijalističkim
dijalektičkim kauzalitetom.
Pod uslovom da se zadrže kritički efekti, nije sve
prazno u ovim pojmovima, na primer, u kategoriji „odsutnog uzroka“20. Međutim, mi nismo uvek znali da se
zadržimo, recimo na izvesnim stranicama dela Čitati Kapital proleća 1965, tako
da je naš „flert“ sa strukturalističkom terminologijom svakako prevazišao
dozvoljenu granicu, pošto oni koji nas kritikuju, sem nekoliko izuzetaa nisu osetili
ironiju niti parodiju. Jer mi smo u glavi imali sasvim drugačiju ličnost od one
koju je u svojoj glavi imao anonimni autor strukturalističkih tema i njihovog
načina. Uskoro ćemo videti o kome je reč.
Bilo
je međutim, u našim esejima izvesnih ukazivanja koja su omogućavala da se o
njima razmisli. Uvek sam se pitao kako je, na primer, strukturalizam tako dobro
mogao progutati i svariti kategorije kao što su: „determinianost u poslednjoj
instanci“, „dominacija – subordinacija“, „naddeterminisanost“, da samo njih uzmemo za primer. Šta mari:
proglasitli su nas iz razloga flagrantnog komoditeta, „strukturalistom“, pa nas
je velika porodica socijaldemokrata iz svih partija i zemalja svečano sahranila
u kovčeg „strukturalizma“, i to u ime marksizma, odnosno njihovog marksizma. U
tom sahranjivanju nisu izostale ni pune lopate „istorije“, „prakse“,
„dijalektike“, „konkretnog“, „života“, i prirodno, „čoveka“ i „humanizma“. Bila
je to lepa sahrana. Sa jednom , ipak, jedinstvenom okolnošću. Tom da su godine
prošle a da ceremonija sahranjivanja još uvek traje.
Ostavljam
po strani te epizode, koje nisu neinteresantne, (iako tek treba videti šta je
sve u njima interesantno), ali koje nas mogu odvratiti, skrenuti od onoga što
je bitno, i to iz jednog jednostavnog razloga. Reč je o tome da su kritike,
koje su nam tada upućivane, remetile poredak stvari. Naime, u njima smo mi
tretirani strukturalistom, a u senci je ostajao teoricizam. Na izvestan način,
te kritike su uspešno sahranjivale osnovnu devijaciju, teoricizam, ali pod
jednom sekundarnom (i problematičnom) devijacijom, strukturalizmom. Može se
razumeti zašto je to bilo tako: zato što je marksistička teza teorijskog antihumanizma, čija je
formulacija mogla da „precrta“ određene dobre „strukturalističke“ refleksije (antipsihologističke,
antiistoricističke) nekih značajnih istraživača, (kao što su saussure i njegova
škola), inače strane marksizmu, direktno udarala po njihovoj humanističkoj
ideologiji. Naši kritičari, fascinirani pseudoantagonizmom strukturalizma i
humanizma i stešnjeni protivrečnošću koja ih je izravnala, nisu ni videli ni
priznali: da se određene demarkacione linije mogu tako ukrštati i presecati se
u nekim osetljivim tačkama; da se u filozofskoj borbi treba često oslanjati na
nešto na šta se oslanjaju i drugi (koji mogu biti i protivnici), da bi se ono
što zastupaju drugi integrisalo sa onim što zastupamo mi sami (to integrisanje
može onda sasvim izmeniti smisao onoga što drugi zastupaju, pošto se to sada
pojavljuje u sasvim drugačijem rešenju); da to ulaganje niko ne može unapred
garantovati i da ono sadrži određene rizike, čak i one na koje je Marks
ukazivao u prvom odeljku Kapitala, kada je priznavao da je „flertovao“ sa
Hegelom i njegovom terminologijom.
Upravo zbog zbog svega ovoga potrebno je ponovo
uspostaviti poredak stvari. S vremenom koje je prošlo i sa iskustvima
primljenih kritika, (ja ih nisam zapostavljao, neke od tih kritika bile su
veoma umesne), kao i sa refleksijama koje su sledile tim kritikama, mislim da
mogu sa protekom vremena od šest godina, zadržati izraze svoje kratke ali
precizne samokritike iz 1967, odnosno identifikovati u mojim prvim esejima (Za
Marksa, Čitati Kapital) jednu osnovnu teoricističku devijaciju
(racionalističko-spekulativnu), a u Čitati Kapital njen povezani podproizvod,
jedan veoma dvosmislen „flert“ sa strukturalističkom terminologijom.
Međutim,
pošto je u pitanju strukturalizam, hteo bih još nešto da kažem.
Ova
veoma francuska specijalnost nije nikakva „filozofija filozofa“: nijedan
filozof joj nije nadenuo svoje ime niti svoji žig, nijedan filozof nije preuzeo
te difuzne i fluktuirajuće teme da bi im dao jedinstvenost jedne sistematične
misli. To nije slučajno. Strukturalizam, rođen iz teorijskih problema na koje
su naučnici nailazili u svojoj praksi (počev od Saussurea u lingvistici, Boasa
i Levi-Straussa u etnologiji, zatim u psihoanalizi, itd.), nije „filozofija
filozofa“, već jedna „filozofija“ ili jedna „filozofksa ideologija naučnika“.
Iako su njegove teme difuzne i fluktuirajuće, iako je njihova granica veoma
rđavo određena, to nas ne sprečava da karakterišemo osnovnu tendenciju
strukturalizma. Ta tendencija je racionalistička, mehanicistička, ali iznad
svega formalistička. U granicama (to se može pročitati u određenim tekstovima
Levi-Straussa kao i kod lingvista i drugih filozofirajućih logičara)
strukturalizam, (bolje bi bilo reći određeni strukturalisti), naginje ka idealu
proizvodnje realnoga pod dejstvom kombinatorike bilo kakvih elemenata. Međutim,
prirodno, pošto strukturalizam manipuliše udelom koncepata pozajmljenih
postojećim disciplinama, ne bi bilo pošteno optuživati strukturalizam da je
prvi koji se služi konceptom strukture.
Ovde
treba napomenuti da strukturalizam nije dovršena filozofija, već celina
difuznih tema, koje ne realizuju svoju tendenciju-granicu sem pod određenim
definisanim uslovima. U odnosu na ono što se razume pod strukturalizmom
(antipsihologizmom, na primer), u odnosu na ono šta nailazimo kada prodremo u
ekstremnu logiku njegove inspiracije, onda više nismo strukturalisti, ili smo
manje ili više strukturalisti ili smo, pak,
stvarno strukturalisti. Niko nemože tvrditi da smo ikada pokleknuli pred
formalističkim idealizmom koji bunca o proizvodnji realnoga kombinovanjem bilo
kakvih elemenata. Marx lepo govori o „kombinovanju“ elemenata u strukturi
načina proizvodnje. Međutim, to kombinovanje (Verbindung) nije formalno
„kombinovanje“. Mi to samo beležimo. U stvari najznačajnija demarkaciona linija
prolazi upravo tuda.
Na
primer, nije pitanje u tome da se izlože (znači i predvide) različiti „mogući“
načini proizvodnje, formalnom igrom različitih mogućih kombinacija elemenata, a
posebno nije moguće da se tako konstruiše, a priori..., komunistički način
proizvodnje. Marx istrajno upotrebljava koncepte mesta i funkcije, kao i
koncept Tragera („nosioca“) kao podlogu odnosa. Ali to nije zbog toga da bi se
napustile kontretne realnosti, da bi se realni ljudu sveli na čiste funkcije
podloge. To je zato da bi se mehanizmi učinili razumljivim, obuhvatajući ih u
njihovom konceptu i polazeći od njih (pošto je to jedini mogući put), da bi se
učinile razumljivim, obuhvatajući ih u njihovom konceptu, i polazeći od njih
(pošto je to jedini mogući put), da bi se učinile razumljivim konkretne
realnosti, koje se mogu obuhvatiti samo takvim povratkom iz apstrakcije.
Međutim, Marx, iako koristi koncepte strukture, elemenata, mesta , funkcije
Tragera, odnosa, determinisanosti
odnosima, formi i transformisanih formi, premeštaja, itd., nije
strukturalista, pošto nije formalista. Tuda prolazi druga demarkaciona linija.
U
suštini, Marxovi koncepti su upotrebljeni i ograničeni preciznim granicama. Oni
su, takođe, podređeni drugim konceptima, koji definišu granice valjanosti
prvih, konceptima, kao što su koncepti procesa, protivrečnosti, tendencija,
granica, deominacije, subordinacije, itd. Tuda prolazi treća demarkaciona
linija.
Neki
su mogli da kažu, ili će jednoga dana kazati, da se marksizam razlikuje od strukturalizma
primatom procesa nad strukturom. Formalno to nije pogrešno, ali je to istinito
već i za Hegela. Ako se hoće doći do suštine pitanja, onda treba ići mnogo
dalje. Ovo zbog toga što se može, takođe, zasnovati formalizam procesa, (o čemu
nam buržoaski ekonomisti svakodnevno nude karikaturu), znači, strukturalizam...
procesa. U suštini, treba doći do toga da se postavi pitanje stranog pravila
ovog odlučujućeg koncepta u marksističkoj teoriji, koncepta tendencije
(tendencijski zakon, zakon tendencijskog procesa, itd.). U konceptu tendencije
izbija na površinu, u stvari, ne samo protivrečnost koja je interna za proces,
(marksizam nije strukturalizam ne zato što afirmiše primat procesa nad
strukturom, već zato što afirmiše primat protivrečnosti nad procesom: ali , to
nije dovoljno), već i nešto drugo, nešto što je politički i filozofski mnogo
značajnije, a to je ona jedinična odredba koja, bez primera, marksističku nauku
čini revolucionarnom. To je ne samo nauka kojom se revolucionari mogu služiti
za revoluciju, već nauka kojom se oni mogu služiti zazo što je ona u teorijskom
rešenju svojih koncepata, na teroijskim pozicijama revolucionarne klase.
Evidentno
je da mi nismo umeli 1965. godine jasno da sagledamo ovo pitanje. To znači da
tada nismo sagledali izvanredan značaj uloge borbe klasa u Marksovoj filozofiji
i u samom konceptualnom rešenju kapitala. Tačno je to da, naslućujući da
marksistička nauka nnije „nauka kao što su druge“, a ne mogavši da kažemo u
čemu onda to nije, mi smo je na kraju krajeva ipak tretirali kao „nauku kao što
su to i druge“, padajući time u opasnost teoricizma.
Ali mi
nismo bili strukturalisti.
1 Treba ih
zatim odrediti “tačnije, ne prestajući se baviti njihovom različitošću". Ovo
zbog toga što se u filozofiji ne može misliti, znači prilagođavati postojeće
pozajmljene kategorije i stvarati nove u dispozitivu, rešenju zahtevanom od
strane zauzetog položaja u teoriji, drugačije nego li u metaforama.
2 Termin Verkehhrsverhaltnisse je
u Nemačkoj ideologiji teorijski centar oko kojega gravitiraju svi novi
koncepti. Međutim, sam se taj teorijski centar „okreće“ oko jednog još odsutnog
koncepta koji nije stvoren u svojoj definitivnoj formi. Reč je o konceptu
odnosa proizvodnje.
3 „Podela rada“ u Nemačkoj
ideologiji suštinski funkcioniše kao supstitut koncepta otuđenja. Otuda
proizlaze teorija individue, „ličnosti“ i komunizma, koje nalazimo u tom delu.
4 John Lewis
mi može, kao i mnogi drugi kritičari, zameriti da se u Rukopisima iz 1844. može
naći većina koncepata klasične političke ekonomije, kao koncepti kapitala,
akumulacije, konkurencije, podele rada, najamnine, profita, itd. Tačno je da
Marx koncepte klasične političke ekonomije prenosi u političku ekonomiju ne
menjajući u njima ništa, ne dodajući im nikakav novi concept, ne menjajući
ništa u njihovom teorijskom dispozitivu, rešenju. U Rukopisima iz 44. Marx u
suštini citira ekonomiste (klasične engleske političke ekonomija – prim.prev.)
tako kao da su oni kazali poslednju reč o ekonomiji. Marx ne dira u njihove
koncepte a ako ih kritikuje, on to čini “filozofski”, znači spolja I u ime
filozofa čije ime ne skriva: “Pozitivna kritika političke ekonomije svoju
stvarnu osnovu duguje Feuerbachovim pronalascima”; Feuerbach je tvorac “stvarne
teorijske revolucije”, koju Marx smatra konačnom (citati su iz: K. Marx,
Manuscits de 44, Paris, “Ed. Sociales”, str. 2-3).
Da bismo odredili , recimo, razliku, dovoljno je da
mislimo na raskid s Feuerbachom, do kojega je došlo nekolike meseci kasnije , u
Tezama. U Rukopisima nema reči o onoj potpuno novoj konceptualnoj trijadi, koja
konstituiše osnovu novog teorijskog dispozitiva, onoga koji se pojavljuje sa
Nemačkom ideologijom. To je trijada: način proizvodnje – proizvodne snage –
odnosi proizvodnje. Pojava ovog novog dispozitiva će, počev od Nemačke
ideologije, izazvati novu distribuciju koncepata klasične političke ekonomije.
Mesto, smisao I uloga ovih koncepata će se promeniti. Ukratko rečeno,
“pronalazak” (tu reč je Engels upotrebio), viška vrednosti, njegovo stavljanje
u centar teorije kapitalističkog načina proizvodnje (višak vrednosti –
kapitalistička eksploatacija – borba klasa), to je ono što će ubrzati
“prevrat”. Pojavljuje se sasvim novi oblik kritike političke ekonomije, koji
ničim nije povezan sa onom “filozofskom kritikom”(fojerbahovskom) iz Rukopisa.
Novi oblik kritike političke ekonomije nije vise zasnovan na “velikim
Feuerbachovim pronalascima”, već na realnosti protivrečnog procesa
kapitalističkog načina proizvodnje I borbe antagonističkih klasa. Kritika
političke ekonomije (što je podnaslov Kapitala) postaje onda žigosanje
ekonomizma klasične političke ekonomije, političke ekonomije, političke
ekonomije kao takve (shvaćene mimo odnosa eksploatacije I borbe klasa), a
istovremeno ta kritika postaje interno rasvetljavanje protivrečnosti
kapitalističkog načina proizvodnje, kritika kapitalističkog načina proizvodnje
samim sobom, svojim sopstvenim tendencijskim zakonima, koji proglašavaju
nestajanje tog načina proizvodnje pod udarima borbe radničkih klasa. Sve se ovo
može dokazati sa tekstovima u rukama.
5 Ovo malo „i“ (naučna i
politička praksa) prirono postavlja značajne probleme, o kojima nije potrebno
ovde govoriti. Pozicija i solucija tih problema proizlazi iz onoga što se
naziva „savezom“ ili „fuzijom“ radničkog pokreta i marksističke teorije. Lenjin
, Gramši i mao su o tim pitanjima napisali tekstove od odlučujućeg značaja.
6 Ja sam jedno vreme
suprotstavljao jednostavnu „teorijsku činjenicu“ jaza između marksizma i
buržoaske ideologije. To sam činio da bih bolje pokazao „redukciju“ koju sam
ostvario. Međutim, posmatrana sama za sebe „teorijska činjenica“ reza je,
takođe, i jedna istorijska činjenica. Istorijska zbog toga što imamo pravo
govoriti o teorijskim istorijskim događajima. Istorijska i zbog toga što je reč
o događaju od istorijskog značaja, povodom kojeg bismo mogli , pod
pretpostavkom da takav vid poređenja ima izvesnog smisla, govoriti o Marxovom
pronalasku kao o najvećem događaju u istoriji saznanja, počev od „pojave“
matematike, negde u Grčkoj, „pojave“ vezane za ime Talesa. A ipak smo daleko od
toga da odredimo značaj navedenog teorijskog događaja kao i njegovih političkih
posledica.
7 Samokritika po pitanju
„rušenja“: u mojim prvim esejima odbacio sam shvatanje da izraz „rušenje“ ima
svoje mesto u istoriji filozofskih odnosa. Ovu sam svoju poziciju počeo da
ispravljam u izlaganju „O odnosu Marxa i Hegela“, iz februara 1968. Treba
prihvatiti da filozofija nije nauka i da odnos filozofskih pozicija u „istoriji
filozofije“ ne reprodukuje odnos između skupa naučnih postavki i njihove
preistorije(prenauke). „Rušenje“ je jedna od neophodnih slika interne
dijalektike među filozofskim pozicijama, ali samo u određenim tačno definisanim
uslovima. Ovo zbog toga što postoji dosta drugih izraza istog odnosa ali pod
drugačijim uslovima. Priznati samo jedan izraz („rušenje“) vodi u spekulativni
idealizam. Materijalizam, pak, ozbiljno shvata pluralitet izražavanja odnosa,
pod njihovim determinisanim uslovima.
8 Ovo što sledi ne treba primiti
kao povratak „teoriji nauke“, koja bi bila spekulativna, već kao minimum
uopštenosti koji je neophodan da bi se moglo razmišljati o jednom konkretnom
predmetu. Nauka ne postoji. Međutim, ni „proizvodnja shvaćena uopšte ne
postoji“. Pa ipak Marx govori o „proizvodnji uopšte“, i to svesno, da bi mogao
da analizira konkretne načine proizvodnje.
9 Ovaj „momenat“ nije neki tačno
određeni dan, iako u određenim granicama i u izvanrednim sticajima okolnosti on
to može biti. To je ono što neki naučnici posle Pascala nazivaju svojim „noći“,
a „danom“ nazivaju vreme kada „vide“. Navedeni „momenat“ nije skoro ništa manje
odredljiv u istorijskom vremenu i njegovim rokovima, periodima.
10 Tako su neki buržoaski ideolozi
pronašli da Marx nije ništa drugo nego li Ricardo, da Kapital nije ništa drugo
do poglavlje Hegelove Filozofije prava o Sittlichkeitu. Kada se detetu traži
otac, očigledno je da se detetu želi dobro: ono se želi zauzdati. Lenjin je,
pak, ne ulazeći u te detalje, govorio, i to uzgred, da je marksizam imao tri
izvora, ne manje! To je bio način, ne mnogo umešan, da se pitanje oca pošalje
dođavola.
11 Treba li podsećati da oni ne
datiraju od juče... da je B. Groce, mnogo pre Arona, poricao svaku naučnu vrednost
Kapitala, a da pri tome nije bio prvi koji je to činio? Treba li takođe,
podsećati, bez povratka na „antiteorijske“ reakcije Stirnera, da kritika „s
leva“ ideje o marksističkoj nauci potiče i od mladoga Lukacsa, Korscha,
Pannekoeka i dr.?
12 Dovoljno je otvoriti
jednostavne udzbenike prava ili zakonodavstva da bi se jasno videlo da pravo i
njegova ideologija čine jedno, jer je u pravu potrebna ideologija da bi samo
moglo „funkcionisati“, tako da je pravna ideologija, u poslednjoj instanci i
najčešće u oblicima neverovatne providnosti, baza celokupne buržoaske
ideologije. Dovoljno je da neki pravnik bude marksista pa da to pokaže, ili da
bude filozof pa da to razume. A kada je reč o filozofima, oni još nisu probili
maglu kojom su okruženi. Pravo i pravna ideologija nisu prisutni u njihovim
razmišljanjima, u samoj filozofiji čak. Međutim, dominirajuća klasična
buržoaska filozofija (i njeni poluproizvodi, čak i oni savremeni) izgrađena je
na pravnoj ideologiji, a njeni „filozofski objekti“ (filozofija nema objekata,
ona ima svoje objekte) su pravne kategorije ili entiteti: subjekat, objekat,
sloboda, volja, svojina i svojine, predstavništvo, ličnost, stvar, itd. ali za
one koji su marksisti i koji su osetili buržoaski pravni karakter ovih
kategorija i koji te kategorije kritikuju, oni još treba da se oslobode zamke
zamki – ideje i programa „teorije saznanja“. To je glavno oruđe klasične
buržoaske filozofije, koja je još uvek dominirajuća. Ako, umesto da
upotrebljavamo taj izraz u kontekstu koji ukazuje na to gde je izlaz, na
filozofski a ne na naučni način „izlaza“ (kao što to čine Lenjin i Mao), tu
ideju prihvatamo kao ustanovljavajuću za filozofiju, podrazumevajući tu i
„marksističku filozofiju“, onda smo obuhvaćeni zamkom filozofskih zamki
buržoaske ideologije. Ovo zbog toga što je jednostavno pitanje na koje odgovara
„teorija saznanja“ još uvek jedno pitanje prava, postavljenog izrazima
valjanosti saznanja.
13 Jednog će se dana razjasniti
pitanje teorije koja služi kao filozofski alibi sve one literature o
„reifikaciji“ odnosno pitanje teorije fetišizma robe, iz prvog toma Kapitala.
Čekajući to razjašnjenje možemo zaželeti da svi oni koji, odbijaju ideju o
marksističkoj nauci ili čak marksističkoj teoriji, čine napod da se deklarišu
marksistima, umesto da se zadovoljavaju rđavim odeljcima radova Reicha (koji je
imao i dobrih odeljaka), Marcusea (koji nema dobrih odeljaka) i drugih, uzmu da
čitaju Stirnera, čoveka jedinstvene aktuelnosti (pariske), kao i repliku koju
mu je Marx uputio u Nemačkoj ideologiji. To su, tekstovi kojima po pitanju
„teorije“ ne nedostaje određena pikantnost.
14 Možda je to neko i učinio, ali
da ja to ne znam. Takve molim za izvinjenje. Ja sam u odnosu na ono što sam
mogao pročitati, često zabeležio definitivne osude mojih shvatanja, veoma živa
prećutkivanja, kao i veoma oštre ali tačne zamerke. Međutim, nisam naišao na
pravu, suštinsku, koherentnu kritiku, znači na takvu koja bi stvarno
rasvetljavala razmatrana pitanja i koja bi bila ubedljiva. Moguće je , međutim
da sam bio slep i gluv...
15 Spomenuću kao primer samo jedno
ime: Lisenka. I takođe, obmanu „buržoaska nauka – proleterska nauka“. To su,
ukratko, dve uspomene na jedan određen period, da o tome ne govorimo ništa
više. Neki od mojih kritičara, kako oni koji su komunisti tako i oni koji to
nisu, tada su (1960-1965) veoma dobro razumeli i pored veoma osrednjeg
intervencionog nivoa mojih „eseja“ , da je tu reč i o politici. Neki se kod
ovoga nisu zbunili, bar u tom trenutku. Pri tome se zaboravlja da se
„konjunktura“ za poslednjih desetak godina izmenila, bar u nekim svojim
aspektima, tako da se i front teorijske borbe pomera, kao što se pomera i front
političke borbe. Suština je, ipak, ostala u velikoj meri ista, nepromenjena.
16 Trebalo bi, povodom ovoga,
imati u vidu sve dvosmislenosti koje proizlaze iz Bachelardove formule „radnika
dokazivanja“, naročito kada su oni sjedinjeni u „gradu naučnika“. „Gradovi
naučnika“ postoje samo u buržoaskoj podeli rada na manuelni i intelektualni,
kao i u buržoaskoj ideologiji „nauke i tehnike“, koja omogućava funkcionisanje
navedene podele rada na taj način što je ozakonjuje i potvrđuje sa samo
buržoaskog stanovišta. Proletersko stanovište po ovom pitanju je sasvim
drugačije: ukidanje „gradova naučnika“, njihovo „povezivanje“ sa radnicima i borcima
za nove društvene odnose, sve usmereno ka novim komunističkim oblicima, nešto
što je sasvim nečuveno i nezamislivo sa buržoaskog stanovišta podele rada.
17 Povodom rezultata koji se
nemogu izbeći i koji su nizbežno negativni kada je reč o bilo kakvom
dijalektičkom „ubrizgavanju“, treba imati u vidu Marxovo iskustvo sa
Proudhonom, koje je od odlučujućeg značaja. Iz tog iskustva potiču Marxove
reči: „Ja sam nastojao da mu (Proudhonu) ubrizgam nešto hegelijanske
dijalektike...“ Marx u tome nije imao uspeha. Ako bi se verovalo Bedi
filozofije, koja ocenjuje Filozofiju bede, onda se, povodom navedenog pokušaja
„ubrizgavanja“ dijalektike, može čak govoriti i o katastrofi. Dijalektika se ne
„ubrizgava“. Ona se takođe , ne „primenjuje“. Na ovo je već Hegel snažno
ukazivao. Po tom pitanju, potrebno je da bar budemo hegelijanci. Po tom pitanju, koje ne isključuje druga,
Marx i Lenjin su hegelijanci. Ne može se govoriti o ubrizgavanju niti o
primenjivanju dijalektike. Ovim dolazimo do jednog stanovišta koje je filozofski
veoma osetljivo. U filozofiji se „demarkacione linije“ dele i seku u tačke,
koje postaju veoma osetljive. Ovo je susretanje u račvanju.
18 Kažem: nesposoban da to
zamislim. Jer, kada želimo da se bavimo ozbiljnim istraživanjima , onda se ne
možemo zadovoljiti opštim formulama, za koje nam se čini da su „na liniji“ i da
predstavljaju poslednju reč u datom pitanju. Ne treba se zavaravat: oni koje
olako pristupaju problemima i koji, posle samo jedne rasprave o njima, misle da
su te proleme razrešili, a suštinski ih nisu čak ni postavili onako kako treba,
takvi mnogo čemu ne služe radničkom pokretu, čak ni onda kada mu pripadaju.
Doći će dan kada ćemo moći da mislimo o problemima koje smo samo nastojali da
postavimo. Malo je izgleda da to budu u stanju i autori velikih indignacija,
buržoaskih, socijaldemokratskih ili drugih, a koji su bili inspirisani našim
esejima.
19 Dovoljno je da pobliže
razmotrimo te tri teze da bismo razumeli termin kojim sam okarakterisao svoju
devijaciju, termin teoricizam. Teoricizam u stvari znači primat teorije nad
praksom, unilateralno insistiranje na teoriji ili još preciznije, spekulativni
racionalizam. Možemo jednostavno objasniti njegov čisti oblik. Misliti u
suprotnosti istinitost-odbačena pogrešnost, i to u opštoj teoriji nauke i
ideologije i njihove međusobne razlike, to je spekulacija. (spekulacija je
termin koji Althusser često koristi, naravno u njegovom filozofskom smislu
reči, kao istraživanje čistim mišljenjem, težnju za saznanjem putem čistog
mišljenja, uz saradnju intuicije i fantazije, težnju za saznanjem koje prelazi
granice iskustva -pri–.prev.). Naravno ja pojednostavljujem i forsiram stvari
do ekstrema, rezonujući „na granici“ i to zbog toga što naše analize nisu uvek
sledile taj smer, a naročito ga nisu sledile do kraja. Međutim ovo je kretanje
neosporno.
Ustalio
se, takođe termin epistemologija. Taj nas termin vraća Bachelardu, koji ga
stalno upotrebljava. Mi smo, a naročito ja, ovaj termin iskoristili i
zloupotrebili i pri tome nismo znali da ga kontrolišemo. Ja na ovome
insistiram, jer se veliki broj onih koji su čitali naše eseje upravo vezivao za
taj termin, pojačavajući svojim sopstvenim filozofskim naginjanjima
teoricističku tendenciju naših eseja.
Šta
podrazumevamo pod epistemologijom? Doslovno: teoriju uslova i oblika naučne
prakse i njene istorije u različitim konkretnim naukama. Međutim, ova je
definicija mogla da bude dvojako shvaćena. Prvo u jednom materijalističkom
smislu, ova nas je definicija mogla usmeriti ka proučavanju materijalnih, društvenih,
političkih , ideoloških i filozofskih uslova „načina proizvodnje“ i „procesa
proizvodnje“, podrazumevajući tu pod proizvodnjom teorijsku proizvodnju
postojećih saznanja. Tada bi se domen epistemologije uzdizao iz istorijskog
materijalzima. U drugom smislu, spekulativnom, epistemologija bi nas mogla
usmeriti ka zasnivanju i razvijanju teorije naučne prakse u njenim razlikama sa
drugim praksama. Kakva je, međutim, onda razlika u odnosu na filozofiju, koja
je i sama definisana kao „teorija teroijske prakse“? tada smo se našli na
terenu „dijalektičkog materijalizma“, pošto je filozofija bila isto što i
epistemologija i ništa drugo nego li ona. To je bilo ukrštanje puteva. Ako je
epistemologija isto što i filozofija, njihovo spekulativno jedinstvo samo može
pojačati teoricizam. Ako se pak epistemologija uzdiže i istorijskog
materijalizma (sa rezervom minimuma sopstvenih koncepata koji specificiraju
njen predmet), onda to treba zapisati i istovremeno, priznati iluziju i obmanu
njene zamisli. Potrebno je (kao što smo na to ukazivali), odbaciti i
kritikovati idealizam i sve idealističke zadahe svake epistemologije.
20 ovo u trojakom smislu:1)
političkom. Na primer, teškoća u „pronalaženju“ „uzroka“ onoga što je od strane
nekih nazvano „staljinizmom“ a od strane drugih „kultom ličnosti“. Posledice su
u potpunosti bile prisutne, dok je uzrok bio odsutan; 2) naučnom. Sa
pretpostavkom da se naučnom analizom dopre do „uzroka“ pa čak i da se on
okarakteriše kao „staljinistička devijacija“ (oslobođene kvalifikacija), nije
li taj „uzrok“ samo jedna karika u dijalektici borbe klasa radničkog pokreta,
kojom dominira izgradnja socijalizma u samo jednoj zemlji, a ta izgradnja je
samo jedan momenat u istoriji međunarodnog radničkog pokreta u svetskim borbama
klasa u imperijalističkom stadiju kapitalizma, dok je sve ovo, „u krajnjoj
instanci“, detemrinisano „protivrečnošću“ odnosa proizvodnje i proizvodnih
snaga. Međutim, ne može se, isto tako, „pronaći“ ta protivrečnost, „u zadnjoj
instanci“, kao uzrok. Može se o njoj govoriti samo u okvirima borbe klasa, koja
je njeno istorijsko postojanje. Kazati da je „uzrok odsutan“ znači u
istorijskom materijalizmu, da „protivrečnost u zadnjoj instanci“ nije nikada
sama prisutna na sceni istorije („zvona nikada ne zvone čas determinisanosti u
zadnjoj instanci“) i da se ne može „uhvatiti“ (direktno) kao što se može
direktno „uhvatiti“ nešto što je samo, lično, prisutno. Ta protivrečnost je
uzrok, ali u dijalektičkom smislu reči, određujući da je, na sceni borbe klasa
„odlučujuća karika“; 3) filozofskom. Tačno je da je dijalektika teza „odsutnog“
uzroka, ali to treba razumeti sasvim drugačije od strukturalističkog smisla.
Dijalektika čini odsutnim vladajući uzrok, zato što ona briše, baca u zasenak i
„prevazilazi“ mehanicističku, prehegelijansku kategoriju uzroka, a koju možemo
zgrabiti onda kada je uzrok identifikovan sa suštinom, subjektom, itd.
dijalektika čini odsutnom mehanicističku kauzalnost, prezentujući tezu o jednoj
sasvim drugačijoj „kauzalnosti“.
Нема коментара:
Постави коментар