SVE STVARI IMAJU SVOJ KRAJ: Tractatus Soprana ili zašto su The Sopranos poslednji veliki projekat moderne (deo IIa)

Ovaj deo koji je pred vama mi je ujedno i najinspirativniji trenutno, način na koji Dejvid Čejs maestralno operiše i bukvalno pleše tonama naslaga filozofske simbolike u ovom serijalu. Mislim da Sopranove najbolje možemo da razumemo ako ih posmatramo kao kriminalnu dramu bez standardnih klišea kriminalne drame, sitkom bez standardnih klišea sitkoma, porodičnu dramu kao bez standardnih klišea porodične drame - dakle sveukupnu društvenu dramu koja zahvata savremeni ljudski momenat, ili kako kaže Kris Moltisanti u zadnjoj, šestoj sezoni - “ljudskom stanju” (human condition). Poseban dodatak i rekao bi posebnu draž, čine terapijski intermecoi u odajama doktorke Melfi, delovi koji nam daju još dublji i suštinskiji prilaz u skrivene mehanizme ljudske psihe i ponašanja.


No, kad sam već pomenuo taj citat oko “ljudskog stanja” - interesantno je, meni makar, izbor reči u tom turobnom razgovoru na kraju serije, gde se vidi da su Tonijevi i Krisovi odnosi na izmaku. Dakle, scenario ne kaže “human situation” ili “human position”, već kaže “human condition”, što je češće oznaka za iskopine, tvorevine, naprave. Kako serija odmiče i kako Čejs nalazi svoj umetnički ritam i takt, Sopranovi sve ubrzanije postaju traktat, svedočanstvo o učinku koje vreme i život sam sprovode nad ljudskim telom. Kako nad telom, tako i nad psihom, nad psihičkim stanjem nas koji smo učesnici u ovom fenomenu zvanom savremeni život.

Duality of man - u Krisovoj izvedbi

Pokušajmo onda ove ideje obuhvatiti u neku celinu, onoliko koliko se ovako krupne ideje daju obuhvatiti u celinu.


U ovom najstrožijem, najapstraktnijem smislu - Čejs priča priču o neizbežnom okviru od koga smo pravljeni, okvira van koga nam nema izlaza, koji određuje naš početak, naše radnje, naše misli - u krajnjoj liniji i rok trajanja, onaj momenat kada će prah ići prahu, prašina prašini. Mi tokom cele serije (posebno kako se ona približava kasnijim sezonama koje su sve filozofskije u sadržaju) imamo posla zapravo sa velikim temama ljudske misli; smisao, sadržaj, svrha, sreća, naravno i nesreća. Uz to, Čejs ispituje i onaj nivo koji nam je još dostupan iz Hamleta, dakle početaka evropskog humanizma - a to je pripovetka o dilemama, koja nam prvi put u evropsku civilizaciju donosi na velika vrata dileme o “biti ili ne biti” (šta i jedno i drugo podrazumevaju). Još iz “Hamleta”, naša kultura bori se sa težinom ovog “smrtnog žamora” (‘this mortal coil’) i o težini toga biti uhvaćen u isti - a ne postoji način da ne budemo uhvaćeni u isti. Prema ovoj postavci, biti čovek, biti u "human condition" - znači biti nepovratno grižen i ujedan, kidan neprestanim pitanjima koja izlaze iz ovog "smrtnog žamora".


Čejs ovaj efekat uvlačenja u dublja egzistencijalna pitanja postiže na taj način što je vrsni režiser, na taj način do izražaja dolazi njegova brilijantna umetnička veština. Svi mi koji smo došli u Sopranove po dozu seksa, nasilja, moći i instant tenzije smo zapravo bili uvučeni u maestralni ples isprepletanih motiva, dilema i pitanja koje se bave jednim jako prostim ishodištem - šta znači biti čovek, sta znači nositi ljudski teret i urušavati se pod njim, pod zubom dilema i vremena. The Human Condition.

da li mi gledamo u Kristofera ili on u nas? i zašto je to važno uopšte?

Na taj način, pod velom i pokrovom hiper-uzbudljivog mafijaškog šoua, mi smo svedočili banalnostima i apsurdima (ali i tragičnosti) ljudskog života, svega onoga što Kris Moltisanti sumira još u prvoj sezoni kao “fucking regularness of life”. U jednom tipičnom muškom, mačo razgovoru koji imaju u kolima u toj epizodi, Kris i Toni razmenjuju utiske o svom psihičkom stanju. Kris ne zna da Toni ide kod psihologa radi napada panike i naziva ljude sa psihičkim problemima “mental midgets”, iako se i sam žali da teško ustaje iz kreveta i da utehu jedino nalazi u spavanju. Iako bi im obojici značilo da mogu da taj razgovor obave i sprovedu iskrenije i otvorenije, radi svojih društvenih uloga oni to nisu u stanju. Kris u svojim i Tonijevim očima mora ostati ‘čvrst’ i sve ono što muška uloga podrazumeva, niko od učesnika u razgovoru ne sme da kaže više o tome, podeli i da se time “izlane” više nego što bi smelo. (što bi rekao Kristijan Golubović "mlad si, moraš izdržati, pred tobom je to..."). Naravno, bilo bi dobro kad bi mogli da zamislimo situaciju u kojoj Kris i Toni kao dva člana mafije mogu da isprate savet Jašara Ahmedovskog i da se prosto “isplaču i bude im lakše”, ali u njihovom svetu ta matematika prosto ne radi. Taj mentalni balast se šest godina taloži i taloži, sve dok potpuno ne zatruje njihov odnos i njihovo poverenje - odvevši ih obojicu u jako tragične životne odluke.

motiv koji se zapravo razvija svih 6 sezona serijala

Ta tanka linija, u nedostatku bolje oznake moram da je nazovem tako, “ispunjene ništavnosti” - je ono što ovu seriju čini najposebnijom, što su skoro svi stilski i narativni zahvati u skladu sa onim centralnim pitanjem koje Čejs juri svih 7 godina serijala (puno trajanje serije je zapravo od 1997. kada je snimljen pilot do 2007. kada je snimana poslednja sezona) - gde je smisao i kako se on zahvata. Sve vreme, zapravo, balansiramo između onoga da li je Livija Soprano u pravu kada kaže da je "sve jedno veliko ništa" ili ipak, negde među nama, ili negde tamo (ako ste poklonici škole Moldera Foksa) - leži nekakva Istina.

Setimo se samo prve fame oko tog pitanja, kada Ej Džej kreće u novu školu, kreće da čita egzistencijalizam i pritom biva izložen toksičnom nihilizmu svoje bake, Tonijeve mame. “It’s all a big nothing”, stav kome je sklon i Toni, stav do koga u medjuvremenu dolazi i Kris, Karmela koja naročito nikako ne nalazi svrhu ni sebi ni svom braku, Tonijeva sestra Dženis koja sve sezone pati od hronične krize verovanja u bilo šta, Furio Đunta odlazi u Italiju nazad razočaran i u ljubav i u kriminalni život - prosto gledamo pred sobom jedan ogroman putopis o svim životnim kušanjima, iskušavanjima, izazovima i razočarenjima. A povrh toga - imamo i ovaj sloj koji sugeriše da smo svi, kao živi organizmi, samo talog mesa i kostiju, produkt istorije koji se stvara, biva neko vreme tu - i dalje rastvara u prah. Indikativan u tom smislu (među svim ostalim indikacijama) jeste, recimo, dijalog koji imaju Karmela i Rozali April dok su u Parizu. Rozali je tokom te posete skoro potpuno nezainteresovana za istorijske znamenitosti i Karmelinu barem prividnu zainteresovanost za istoričnost Pariza i evropske kulture. Sad se tu, upravo u toj epizodi, predstavlja masivnost evropske kulture naspram ispraznosti američke. Karmela, dok su u nekom rimskom reliktu. Karmela joj u jednom momentu kaže:”... kad pomisliš na sve ljude koji su živeli ovde, generacija za generacijom, stotinama godina, svi ti životi… tako je tužno.. Ili nije, ne znam… ali te tera da se posmatraš drugačije”. Tačno u rečenicama ovog tipa, mi vidimo tu “mesnatost” koji pokušava Čejs da svali na nas, telesnost, ali i ono što ide sa tim - potrošnost i krhkost. Karmela pokušava da za svojih 6 dana posete Parizu dobaci nekako do ‘misterije Starog kontinenta’ (nije za džabe Evropa ‘stari kontinent’ i Čejsova fascinacija Evropom) i do čitave arhaičnosti i značaja Pariza, ali ne uspeva, prosto se nalazi u raskoraku koji apsolutno ne može da se nadomesti na način na koji ona želi da može. Slična situacija se paralelno dešava i u njenom braku (to je ta Čejsova paralelnost da priča slične poente na više nivoa), dok ona pokušava u Parizu da odgonetne misterije evropske kulture i udahne “viši značaj” svega toga, Toniju nazad u Džersiju radnica lokala “Bada Bing” puši kurac za volanom dok je vozi kući - simbolišući trajni jaz između njih dvoje i nemogućnost da se to ikada pomiri.

Adrijana neće moći u Pariz - samo u Karmelinim snovima

Ti nepremostivi jazovi ili prosto samo nesporazumi, prećutane informacije, poluistine - to sve takođe biva temeljno tretirano kroz seriju. Uzmimo samo čuvenu epizodu “Pine Barrens” koju je režirao Stiv Bušemi gde Poli i Kris trebaju samo da pokupe novac od pripitog Rusa i da idu. Međutim, Polijevim kompleksima stvar se zakomplikovala dotle da su morali da se po zimi voze u šumu desetinu kilometara daleku od civilizacije gde počinju da se dešavaju čudne stvari. Iako pogođen u glavu, Rus uspeva da izmakne nekako i sledeći trag njegovih koraka u snegu - Kris i Poli uviđaju da oni odjednom nestaju. Oni se potpuno gube u toj šumi gde stvari kreću potpuno po zlu, gde se prateći Polijeve savete vrte u krug satima da bi na kraju morali da prenoće na minus temperaturi, zarobljeni u snegu. Na kraju, kada ih nekako Bakala i Toni nađu, oni saznaju da im nema ni kola tamo gde su ih ostavili na početku avanture - postavlja se pitanje da li ih je Rus (za koga se ispostavlja da je bivši ruski specijalni policajac) zaobišao, odveo u krug i uzeo kola? Ili je to uradio neko drugi? Uglavnom, u toj šumi punoj čuda i iznenađenja, ne radi (očekivano) ni mobilni prijem kako treba i između Polija i Tonija dolazi do dijaloga koji su, prema opštem konsenzusu Sopranos publike, najzabavniji u celoj seriji. Mi kao publika dobijamo najbolju moguću zabavu kroz smetnje na vezama i fragmentirane poruke, ali ono što je zapravo na delu u samoj epizodi su jako teški momenti za aktere - Toni ne može da veruje da je od jedne regularne situacije ispao ogroman problem, a Poli i Kris su na ivici kataklizme, naterani da prenoće promrzli i izgladneli duboko u šumama Džersija u zimskim mesecima. Ne zaboravimo na to da je i zaplet u ovoj epizodi išao toliko daleko da možemo da kažemo da je to početak kraja odnosa između Polija i Kristofera, odnosa za koji nam se činio da je sasvim ok i da ga ništa ne može poremetiti. Kris je toliko ogorčen na Polijevo ponašanje koje je izašlo na površinu u ovoj situaciji, da ga pominje dvaput posle toga. Drugi put je i koban, nakon koga Poli otvoreno pred ostatkom ekipe kaže: “It's finished between us, I’ll tell you that”.

sećanja su samo otisci u snegu - Poli Goltijeri i Kris Moltisanti

*********************************************



Setimo se osnovne premise koju sam odabrao za noseći motiv ovih tekstova, a to je Karmelin citat da “sve stvari imaju svoj kraj” - zaista verujem da to može da se uzme kao centralna premisa čitave serije, ali i naših života, posebno ako uzmemo to da Čejs pokušava da kroz Sopranove uradi umetnički traktat naših savremenih života. Sami Sopranovi su i stilski i naracijski rađeni na taj način, imamo razvoj, uspon, zenit i onda strogi, nagao pad u petoj i šestoj sezoni. Mnogi fanovi serije su primetili kolorite u prve dve sezone (posebno prvoj) koji su dosta pitkiji i šareniji nego li u potonjim epizodama, kada su kadrovi primetno mračni, zatvoreni, klaustrofobični, ima mnogo manje kadrova na otvorenim lokacijama načelno. Sopranovi su, možemo reći, zaista kao voćka, kao sveže ubran plod, koji kad ostavimo u sobnim uslovima možemo da gledamo kako menja svoja stanja dok potpuno ne ugnjili, dok ne strune i samim tim potpuno promeni stanje koje je početno. Truljenje likova i odnosa u Sopranovima, doduše, dešava se pod određenim teretom, spoljnim i unutrašnjim, kojima su akteri izloženi dok se skoro ne pokida svaka spona, a u dobrom delu slučajeva dok akteri fizički ne izgube život.

ljudska mesara Sopranovih - tela koja ostaju iza nas

Kad već pričamo o tome, nema i neće biti serije koja je više pažnje posvetila i obratila telesnim banalnostima i prozaičnostima (neki bi rekli odvratnostima možda) tokom svog trajanja. Čejs neobično često i sa velikim pedancijama koristi telesne funkcije i zastoje, uvlačeći nas dublje u samu mehaniku funkcionisanja naših tela, tj. koliko zavisimo od nje i toga da ona ispravno funkcioniše. Poseban deo serije bi zaista mogli da budu pišanje, sranje, stomačni gasovi, podrigivanje, povraćanje - i uopšte toliki kadrovi iz medicinske sfere, iz bolnice gde popravljaju, repariraju naša tela - kao da smo kola ili bilo kakav aparat. Setimo se samo Polijeve opsesije bakerijama koje se nalaze na pertlama muških cipela (!) koje su zgadile ostatak okupljenih dok su pokušavali da jedu, ali i njegove reakcije kada su u poseti Binziju Geti i kada on ide da promeni kesu u koju piša, jer ga je Riči April poslao u kolica. Najednom su se uloge zamenile, Poli je bio taj kome je ta pomisao bila odvratna - u tim relativnostima i kontradikcijama se Sopranovi sve vreme kreću i okreću stolove. Slična situacija je bila i povodom preminuća Điđija Sestonea, koji umire od srčanog udara, pritom i naduven nakon Dana zahvalnosti i obimnih obroka. Poli je na njegovom pomenu zgađen idejom da neko može da umre sedeći na wc šolji, međutim Sil nas nije razočarao genijalnom upadicom;"... čekaj, zar nije isto tako Elvis umro?" - davajući kontrateg na toj vagi diskusije postoji li dostojanstven i manje dostojanstven način da čovek ispusti dušu.

Čejs je, čini se, specijalno posvećen fenomenu kancera, tj. Tome koliko kancer kao oboljenje prodire u naše savremene živote.  (Džunior Soprano ima genijalan naziv za rak - 'the big casino'). Ovako sad sa vrha glave mogu da se setim pet likova iz serije koji vode borbu sa kancerom, gde je najupečatljiviji primer Džon Sakrimoni, alijas Džoni Sek čije pogoršanje stanja pratimo bukvalno kako odmiču zadnji momenti serije. Interesantan je i razgovor koji ima sa svojim lekarom u epizodi “Stage 5” kada mu lekar saopštava da je trenutno u “stadijumu 4 svoje bolesti” (koje je terminalno) i kada ga Džoni Sek pita “a stadijuma 5 nema, jel’ da?” - što je još jedan prilog u celoj građevini koju Dejvid Čejs gradi nad nama, a to je prolaznost našeg doba; neke situacije su prosto krajnje, nema izlaza, nema rešenja, postoji samo prihvatanje. Džoni Sek u toj epizodi pobednički skida cevi sa kiseonikom i uzima cigaru, prihvatajući posledice svog dugogodišnjeg poroka.

teško može više od ovog kadra - Džoni Sek sere i puši,  a Toni nogom pušta vodu nakon pišanja. tu je i prepuna kanta ubrusa, ali i ogledalo

Krhkost ljudskog tela, krkhost našeg postojanja, možda se najbolje vidi iz cele sage o Džuniorovom zdravlju koja se proteže u nekoliko sezona. Naime, Džunior Soprano na izlazu sa suđenja u trećoj sezoni, ako se ne varam, biva udaren mikrofonom u glavu (još jedna apsurdna komika života, kakva sudbina za dona Nju Džersija) i trpi pad koji mu startuje demenciju. Čejs toliko genijalno piše scenario da mi gledaoci gledamo kako on, glumeći da ima uznapredovalu demenciju (da bi izbegao suđenje), počinje zaista da pati od ozbiljnih rupa u memoriji. Ne samo to, kako vreme prolazi on potpuno gubi orijentaciju o tome ko je i gde je, tako da bukvalno gledamo pred nama, svojim očima, ne samo kako se jedan život gubi, već bukvalno curi, istače se pred nama. Džunior Soprano, jednom jako moćni pripadnik Koza Nostre, na taj način u seriji koju gledamo završava kao dezorijentisani starac u staračkom domu. Naročito je indikativan, bolan (samim tim divan) odnos koji Toni ima prema njemu - iako je Džunior pokušao dva puta da ga ubije. Toni i Džunior tokom serije imaju retko iskren odnos i zapravo je Džunior njegov pravi consiglieri, tj. savetnik - svojim autoritetom i iskustvom, ali i ljubavlju koju mu je pružao u toku života. Mi, vremenom, možemo da zaključimo da mu je Džunior kao rođeni stric bio surogat otac, dosta više nego njegov biološki otac. Da ga je Džunior vežbao bejzbol, da ga je Džunior savetovao još od malih nogu - dok se njegov otac bavio mahom ženskarenjem i provodeći vreme van kuće. Džuniorovom demencijom Toni ostaje sve više izolovaniji, što i sam priznaje, i u nemogućnosti da odvoji posao od svojih ličnih emocija i kaprica, donosi jako loše odluke kojima se sve dublje ukuopava u kasnijim sezonama. Konačno spoznajući to u jednoj od epizoda kada se konačno miri sa tim da više nema strica Džuniora koji bi mu asistirao u procenama, gorko i sa puno brige odlazeći na vratima kaže mu: “Make sure you take your medicine, uncle Jun” - gde obojica shvataju da idu svako na svoju stranu; Toni u usamljenost svojih odluka i situacija, a Džunior u usamljenost svog medicinskog stanja.

Korado Džunior Soprano, filozof

Pošto vidim da se ovaj deo malo otegao, što me raduje (jer ne bih da škrtarim na ovom aspektu serije jer ga držim za najvažniji) - prekinuću ga ovde pa ću ga nastaviti nadam se brže nego što sam započeo ovaj drugi deo. Ne bih da zamaram prevelikim tekstom one koji će eventualno čitati ovo, a voleo bi i sebi da dam vremena da malo promislim šta bih još napisao u vezi toga šta na simboličkom i filozofskom planu želi da nam Dejvid Čejs poruči kroz ‘The Sopranos’. Zato ću ovaj drugi deo podeliti na deo IIa, ovaj ovde, i IIb - koji će uslediti skorije.