Lik Omara Littlea kao poslednji bastion moralnosti savremenog sveta

A feeling that you get from the good life.
Once you get the good life feeling  
Let me tell you no one can take it away
 

No no
No no.
No more bad times
Only glad times in the good life
Good life.

The Wire je bez sumnje fenomen par ekselans, serija koja je prestala da se emituje pre 4 godine najverovatnije će se diskutovati do kraja ove faze istorijsko-društvene proizvodnje koju znamo kao kapitalizam, verovatno i kasnije. Serija sama je bila svojevrsna kruna rada Davida Simona, ali i jednog šireg talasa novih američkih serija koje su krenule od legendarnog Simonovog i Tom Fontaninog Homicide: Life On The Street, („Odeljenje za ubistva“), preko Oz-a (opet Tom Fontana) i Sopranosa, do Wire-a – koji su se svi bavili pitanjem delikvencije, kriminala i prestupništva sa jedne i šireg društvenog konteksta u kojem se te pojave javljaju, sa druge strane.

U svakom slučaju, pojava ovih serija i njihov neverovatan svetski uspeh tokom devedesetih i tokom prve decenije ovog veka govori o potrebi da se o kriminalu, kriminalnoj sferi, ilegalnoj sferi progovori detaljnije, da je se ispita detaljnije. Naravno, ovaj trend su još tokom osamdesetih započeli i proslavili i Copolla i Scorsese – ali niko nije mogao da pretpostavi snimanja i finansiranje serija na komercijalnim kablovskim mrežama koje su, dobrim delom, i bile sjajne sociološke studije (u nedostatku boljeg termina) u momentima kada je američko (a i „Prvi svet“ načelno) prolazio kroz sekvencu ogromne, temeljne promene u svom funkcionisanju.

E sad, zašto je nama kriminal važan – pa važan nam je jer pitanje kriminala jeste bitno neuralgično pitanje društvene strukture u kojoj živimo: uzrok pojave, funkcija, način reprodukcije, njegov odnos sa državnim strukturama, njegova važnost za državne strukture itd. Postoji sad već poslovična slabost ili nemanje dovoljne želje „levo usmerenih“ kolektiva-pojedinaca da se sistematski bave ovim nesumnjivo važnim pitanjem i da pokušaju da ga interpretiraju u svoju korist, na svoju ruku. Ova barijera, ova prepreka nesumnjivo je posledica višedecenijske emisije negativne propagande i etičko-moralne osude aktivnosti sa „one strane zakona“. U isto vreme, medijsko-zabavna industrija kapitalizma nesumnjivo, neumitno zavisi od igranja na kartu spektakla kriminala, sve od početaka XX veka i feljtona u dnevnim magazinima koji su se ticali razbojnika, ubica, spektakularnih pljački, siledžija itd. Nasilje je, je li, proskribovano u kapitalizmu kao nedopustivo, samim tim jasna je tržišna logika – to će se i najbolje prodavati. Gengsta rep je tu stvar odavno shvatio i na taj način hiljade ljudi koji su imali sreće da uđu industriju zabave (u ovom slučaju u muzičku industriju) spasio nemaštine, ako ne i sigurne smrti.

Kriminal je neosporno važna, bitna društvena činjenica, posebno za savremeni, hiper-razvijeni kapitalizam. Takođe, jasno je da je kriminalna aktivnost istovremeno posledica i mesto klasne borbe; polje koje opstaje i nastaje sistematskim isključenjem ogromnog dela populacije iz procesa organizovane proizvodnje, kao i nezadovoljstvom dela stanovništva visinom nadnica i životnim mogućnostima u svetu „legalnog domena“ – kao i svet legalnog rada, kriminal takođe ima svoju „rezervnu armiju rada“ itd. Ipak, i pored svega toga, pitanje i oblast kriminala ostaje svojevrstan tabu čak i za najnaprednije akademske radnike. Ovo, naravno, ne znači da pitanja kriminala, kriminalne kulture itd. ostaje nedotaknuto istraživanjima i radovima, ali to svakako nije zadovoljavajući obim.

U tom smislu, kriminal, njegova jezgra i udaljeni predeli, jeste i tek će biti strateško pitanje za levicu u periodu koji je pred nama jer svakako lomovi koji se predviđaju neće svet kriminala ostaviti u stazisu, i on će se okretati prema dominantnoj društvenoj klimi i svoje interese pokušavati da ostvari kroz društvenu borbu, kao što to radi poslednjih 100 godina. Tako postavljeno, dodatno „kulturalizovana“ levica u poslednjih 30-ak godina (razdoblje koje koincidira sa najvećom eksplozijom kriminaliteta) će biti stavljena na test, političko-teorijski u momentu kada bude morala da odlučuje o pitanjima strateških savezništava, a bojim se da je odnos glavnice levičarskog aktivizma prema kriminalu i dalje u jednom stanju neprijatnog grča prema nekom zlu koje neko treba nekako da spere.

Vratimo se sad na „Žicu“.

Barem 30% sadržaja „Žice“ se bavi detaljno životima i organizacijom baltimorskog podzemlja: crnim delinkventima koji valjaju u getoima Baltimora, grčkom mafijom, sindikatima u rukama mafije, crnačkim kriminalnim strukturama itd. Uopšte, produkcijom filmova i serija imali smo detaljne prilike da se upoznamo kako i kuda uglavnom završava omladina koja je širom sveta bila izložena politikama ekonomske deregulacije i-ili tranzicije. Hip-hop, house i techno kulture (koje nastaju tokom osamdesetih), kulture fudbalskog huliganizma (tokom sedamdesetih), omladinske gang kulture (krajem šezdesetih), kultura “dizelaštva” na Balkanu i po balkanskoj dijaspori (kraj osamdesetih), kulture uživalaca droga (tokom sedamdesetih) – to su prstenovi omladinskog odgovora na zaokrete koje je pravila zapadna ekonomija. Ekstremni hedonizam kao centralno mesto povezivanja ovih pokreta bilo je najprimetnije na prvi pogled. Ti ljudi su kapitalizam hvatali za reč, shvatali su ga najdoslovnije, na njihovim pojavama i životima bio je ugravirano Kapitalističko Obećanje o “Ugodnom Životu”. Naravno, slični fenomeni postoje svuda na svetu, ali nije cilj ovog teksta da ulazi u pobrajanja istih. Ono što je važno jeste da se razume globalni proces urbane lumpenizacije i kao odgovor na to, borbene solidarizacije kroz materijalne prakse na ulici: organizovanje, naoružavanje, povezivanje, povećanje okrutnosti i beskrupuloznosti, napuštanje legalnih okvira i formiranje čitave paralelne mreže društvene produkcije. U tom smislu, od važnosti tekst Mislava Žitka koji je i na ovom blogu, tekst pod nazivom “Prilog kritici političke ekonomije narkotika” u kome “autor analizira na koji je način proizvodnja, distribucija i potrošnja narkotika u seriji uklopljena u klasnu strukturu američkog društva čime "Žica postaje ozbiljan sugovornik u raspravi o dinamici suvremenog kapitalizma".

Kako bilo, “Žica” bez sumnje pokušava da nas, “normalan, građanski svet” uvede u priču, u komunikaciju sa onom vrstom ljudi koja će nas možda sutra opljačkati, staviti nam nož na vrat, pokušati da nas izdominira nekim bahatim činom u javnosti itd. Delikvencija, de fakto, može da se tumači kao još jedan pokazatelj u prilog tezi o “kapitalizmu koji stvara svoje grobare”. Naravno, tu tezu možda nije lako dokazati i braniti, ali u borbi za interpretaciju, u borbi za pravo da se stvari interpretiraju iz “našeg registra”, to je zadatak vredan truda i promišljanja.

Prizor koji mi zatičemo u “Žici” kada su u pitanju životne logike i izbori delikventnih mladića u Inner City-ima širom Amerike nisu prijatni i svako od nas ih želi što dalje od svog kućnog praga: mladići koji prodaju drogu svojim komšijama ispod vašeg prozora, komšijama koje šikaniraju i ucenjuju za pare, koji podvode svoje sestre, koji pucaju jedni na druge i surovo eliminišu dojučerašnje školske drugove, koji ceo dan slušaju glasno muziku u kraju i vi ne možete ništa povodom toga kad dođete sa posla i hoćete da spavate, koji uriniraju u krugu zgrada, gomile polu-živih narkomana koji bauljaju od dana do dana, policijske racije i maltretiranja – to je realnost koja traje bezmalo 30 godina na različitim svetskim lokacijama, naravno sa varijacijama primerenim lokalnim istorijsko-geografskim tradicijama.

Sasvim je logično i realno da se većina, ogromna većina gledalaca “Žice” u tom momentu zapita – pa čekaj, da li svet to polako gubi bitku sa kriminalnim pojavama, što suštinski znači “čekaj, da li će zapravo prevladati logika horde, logika beskrupuloznog, kabadahijskog ponašanja?”. Naravno, to je mogućnost koju na globalnom nivou ishoda kasnog kapitalizma (koji teško iznalazi rešenja) ne smemo da ispustimo – filmovi post-apokalipse u poslednjih 30 godina (!) govore o ovom strahu ljudi, od “Mad Maxa” i “Assault on Precinct 13” do “Demolition Mana” sa Stalloneom. Bojazan od kriminalne društvene distopije je jedna od ideja koja prodaje filmove i bitan deo šika serije “The Wire”. Svi bi, naravno, voleli da vidimo kako izgleda ta siva budućnost u koju idemo, iako nam je Melle Mel još početkom osamdesetih objasnio da nije reč ni o kakvoj budućnosti, a “Žica” nas je uvela brzo i tvdo u aktuelni momenat, na frontove aktuelne borbe.

Naravno, u balkanskom lokalu, u srpskom lokalu, diskurs o “distopiji” nam nije nepoznat. Dve decenije nas razne nevladine organizacije, udruženja za zaštitu prava svih mogućih tipova, liberalni intelektualci, članovi partija, fondacija, centara, inicijativa upozoravaju da živimo u nekoj vrsti “Nenormalnosti”, “Nezdravosti”, “Iščašenosti”, “Pomerenosti”, “Nepoželjnosti” itd. Peti oktobar pre 12 godina se, finim delom, desio i na krilima priče da nas tamo negde 2005. očekuje nešto što se zove “Normalan Život”. 2005. (pre sedam godina), najpopularniji srpski i balkanski reper Ivan Ivanović Juice nas je obavestio da “ništa se ovde promeniti neće, vraća se ekipa devedeset treće”, kao i da “ne tražimo izlaz jer ga nema”, da “naučimo uličnu filozofiju, imaćemo manje problema”. Od obećanja o “Normalnom Životu”, doživeli smo svojevrstan povratak u budućnost, budućnost gde nasilje i radikalni hedonizam i dalje vrše jak diktat o pravilima igre. Neko je tražio “Normalni Život” kroz glasačku kutiju, neko je tražio “Dobar Život” sa drškom pištolja u ruci, i tako će biti do daljeg.

Lik Omara Little-a u tom smislu u razvijanju karaktera “Žice” ima specijalno operativno mesto. Ako pređemo odmah na stvar, čini se kao da on služi kao posebna vrsta bafera, amortizera u odnosu na količinu realnosti koja se istovaruje belom, liberalnom gledaocu na glavu. Kao da je rezon scenarista bio “ok, u pitanju jeste jedno opšte ludilo, ali nije sve izgubljeno, još uvek postoje individue čiji etički kompasi ostaju nepoljuljani u vremenu ovog ludila i logike džungle”.

U ovom momentu, teško je izbeći paralelu sa hitom iz 1993. Marca Brambille, filmom “Demoliton Man”. U filmu “Demolition Man” lik kojeg glumi Silvester Stallone biva odmrznut iz kriogeničkog sna u dalekoj budućnosti 2032. da bi se u distopičnom Los Anđelesu susreo sa kriminalnim, surovim genijem lika koga glumi Wesley Snipes. Zaplet je taj da nijedan “regularni” policajac 2032. nije mogao da iznađe način da se sukobi i pobedi genijalnog kriminalca koji je specijalnim kriogeničkim tretmanom nju-ejdž biznis gurua postao savršena ubilačka mašina. U tom slučaju, Stalloneov lik biva odmrznut kao “sila koja spašava dan”, harizmatični individualac u klišeu policajca koji “malo radi na svoju ruku”, malo je i grub – ali na kraju krajeva, on OBAVLJA posao. Ili rečima fraze koja provejava filmom “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”.

U slučaju “Žice” u savremenom dobu XXI veka, Omar Little može da se upravo tumači kao taj “manijak” koji je “poslat” da reši “manijaka”, kakav je Stringer Bell – kriminalni, samoobrazovani, ambiciozni brat iz geta koji u klasičnom maniru samoupravnog crnog gangstera pokušava da se penje društvenom lestvicom nemajući trunku obzira i ne birajući načine, što je centralna tema gengsta repa. Ko ga ubija ? Omar Little.

Kakav lik je Omar Little onda?

Svakako lik koji vas tera da se zapitate posle nekog vremena: “Čekaj, jel mene ovde neko zeza?”. Omar kao da je agent ideje post-modernog multikulturalizma u jednom krajnje surovom i teškom okruženju: crni, otvoreno homoseksualni pravednik, etička gromada sa vizuelnim imidžom usamljenog osvetnika (dugi crni, kožni mantil) koji pljačka dilere ne samo jer mu treba novac (što je logično), već i da bi time poslao neke “poruke” u svet koji je lišen svake pravde i mere. Omar nikad ne dira “nevine” (ljude koji nisu umešani u kriminal) i ima problem sa upotrebom psovki i ružnog jezika.

Dakle ako je “Žica” proslavljena po svom hiper-realističnom prikazu detalja, finesa savremenog društva, način na koji je osmišljen i predstavljen Omar Little stvara malu nelagodu u stomaku jer je pitanje odakle i kako je on sklepan, čije interese on tu zastupa, u čije ime priča ? Jasna nam je državna američka mašina, jasna nam je američka policija, jasna nam je grčka mafija, jasan nam je disfunkcionalni sindikat, jasni su nam mediji, jasan nam je propao sistem školovanja, jasna nam je crnačka geto-kultura i kriminalni sindikat dilera, ali kako figura Omara Little-a stoji tako usamljeno kao svetionik iznad svega toga, iznad svih tih jako verno i temeljno ispitanih struktura? Šta ona treba da kaže i koje probleme treba da reši, jer je jasno da ona ima tu funkciju, rešavača problema.

Teško je razumeti, iz pozicije scenariste koji se trudi da napiše uverljive likove utopljene čvrsto u kontekste i strukture koje ih prave, kako u fokus upada otvoreni homoseksualac iz geta koji ne psuje, prezire kriminal, sarađuje sa policijom, koji je surovi i ubeđeni individualista. Na prvi pogled svakome ko iole može da razume i zna kako stvari funkcionišu u ekstremno maskulinim i ekstremno oportunim sredinama kakva je svakako Ulična sredina – nešto ne štima.

Izmestimo se onda za sekund u ugao gledaoca, šta on očekuje od Omara i kako ga vidi. Recimo da je ovo jedan od najčešćih komentara, presek opšteg utiska:

“Omar is an amazing character.
I also think he's likeable because of the strict moral code he holds, while at the same time being a stick up man wanted by dozens of nasty criminals.”

Biti stick-up man u tradiciji američke ulice znači biti čovek van organizovanog kruga ljudi koji na blic, na iznenadni udar otima plen koji se dobija organizovanim radom dilovanja, iznude, prostitucije, prevara, reketa itd. No, iako zasnovana na organizaciji do 4 ili 5 ljudi, stick-up praksa je legitimni deo kriminalne lepeze, još jedan od načina da se dođe do novca. No, ako je u pitanju konkretan lik Omara Little-a, čini se da njemu novac nije važan kao sredstvo kojim se dolazi do “Dobrog Života”, već kao sredstvo kojim krupnim dilerima može da se drži životna lekcija: vi uzimate drugim ljudima, sad vidite kako je kad se uzima od vas. Ljudima se prosto “lepi” taj momenat prestupnika zakona, ali “prestupnika zakona koji ipak poštuje nekakav Zakon, pa makar to bio i nepisani Zakon”. Naravno, nepisani zakoni su najjači i najefektivniji, stoga i ne čudi kako i zašto Omar Little jeste “Policajac Novog Doba”, geto-proizvod koji u svom domenu inner city-a izotimava dilere, deli krek kokain besplatno narkomanima, rešava “moralno nepodobne” kao što je Stringer Bell, nije alav na novac (barem se tako čini), ne psuje, uvek uspeva da pobegne, nije nametljiv i prosto pleni svim mogućim, reći ćemo, građanskim kvalitetima. On je prvi post-moderni, kulturalizovani gangster na misiji osećanja neke više Pravde u segmentu društva koji je izgubio “sisteme vrednosti”.

U intervjuu koji je scenarista Dave Simon dao Guardianu, kada se priča o liku Omara Little-a navodi se da je on kombinacija stick-up individua koji su harali Baltimorom osamdesetih i devedesetih. Sam Simon kaže:

“Some are dead, some in prison, one has gone straight. Omar is not any one of these cats; he is, in a sense all of them. … The Wire is interested not in good versus evil.  We are bored with the theme.  The Wire is about the American city:  How it works, or doesn't, and ultimately, what is at stake for all of us in these times.”

Naravno, ako uzmemo konsenzus gledalaca o liku, delu i funkciji Omara Little-a, videćemo itekako da je on, zapravo, jedini nosilac ideje “Dobra” tokom čitave serije, vi prosto nećete naći nikoga, nikoga ko nije oduševljen likom i delom Omara Little-a. Definitivno se stvara utisak da je lik Omara pisan da bi komunicirao sa srednjom klasom (dominantno belom) koje bi priveo na svoju stranu svojim, bez daljeg, “new age” karakteristikama post-ideološkog kriminalca koji otvoreno stavlja na sto svoj za okolinu jako problematični seksualni identitet, kriminalca koji voli svoje partnere, koji nije promiskuitetan, koji je brižan, osećajan – kriminalca koji to zapravo nije. Omar je pisan tako da bi nam sav potencijalni bes ili ravnodušnost prema facama kakve su Stringer Bell ili brat mu Avon, Marlo ili Proposition Joe usmerio ka čoveku koji ima rešenje za sve njih, da bi nam oči okrenuo ka “pravoj strani geta”, koje naravno u stvarnosti nemaa način na koji o tome vlažno sanja Simon i svi ostali ljubitelji Omarovog lika. Dvoje ljudi koje je detaljno i gledalo “Wire” mi je reklo u razgovorima da nemaju utisak da je Omar tu da bi predstavio “stvarnog lika”, već više kao neka moralno-etička regulativa, željeni ishod, jer bez sumnje on ima kvalitete utvare koja dolazi i odlazi po potrebi, ali je uvek spremna i vreba da reaguje na slučajeve nepravde. Šizofrenija ide tako daleko i do te mere, da u prethodcima koji su rađeni za seriju tokom pete sezone, postoji epizoda “Young Omar” gde imamo 12-godišnjeg Omara koji još 1985. sabotira udruženi zločinački poduhvat svojih drugara i pod pretnjom pištolja svom bratu uzima pare koje su prethodno uzeli od nekog civila na autobuskoj stanici. Ta vrsta tretmana nas dodatno tera da verujemo da je Omar Little “prirodna sila” osećaja neke moralne prepodobnosti i saosećanja prema žrtvama koja curi kroz njegovu krv još odavno. Ovakav način obrade karaktera, Omara je učinio omiljenim karakterom studenata humanistike od američkih kontinenata do Evrope, on čak nije ni prestupnik koga volimo da mrzimo, on je prestupnik koga volimo da obožavamo.

Takođe, kao i svaki “fanki policajac” (onaj koji je pomalo anti-heroj, van propisa, na svoju ruku, izlovan i odbačen ali svakako sposoban i neophodan) koji se drži onih jačih nepisanih pravila, Omar Little je individualac. Bez problema, takva postavka lika u seriji ide ka tome da gledateljstvu sugeriše da je najjača Pravda ne ona koja je inskribovana kroz dokumenta ustajalih, korumpiranih državnih institucija i službi, već onaj mali plamen u našim srcima koji od nas čini savesne, odgovorne individue, tj. da nema tog mrtvog slova na papiru, u zakonima, koje je jače od našeg intimnog osećaja da razlikujemo te tako neizbežne kategorije Dobra i Zla. A individualizam je tu kao dokaz da su ljudi “kvarljiva roba”, subjekti koje je povampirio materijalizam i hedonizam kasnog kapitalizma, kojima su se orijentiri zamaglili i kojima svakako treba Deus Ex (još bolje ako je to romanticirana geto figura) koja dolazi i potezom ruke uvodi nove koordinate moralnosti. A tu je naravno kraj svake klasne analize, tu prestaje da bude važan materijalni interes i momenat strukture.

Kad smo već kod toga ko i kako i zašto obožava Omara, treba pomenuti i najbogatijeg crnca današnjice Barack Obamu, kome je Omar daleko omiljeni lik u seriji. Barack nam kaže:

“It's got to be Omar, right? I mean, that guy is unbelievable, right?

"What a combination… And that was one of the best shows of all time.

Naravno, i dragi Barack je prepoznao “kombinaciju” koju izdvaja: kolaž identiteta i odlika koji stvara idealnog čuvara reda i zakona, nepotkupljivog, nepodmitljivog, saosećajnog zaštitnika, Anđela Čuvara za koga iskušenja ne postoje. Doduše, druga bi se priča pričala kad bi na red došla porodica Obama od koje bi trebale da se izotimaju neke pare, ali verovatno da velika figura reda Omara Little-a nikad ne bi pomislila da uzme novac od porodice čiji je novac legalno stečen.

O ideologiji anti-fašizma (prvi deo)

 Ilinka Mitreva

 

Ako govorimo o zadacima i pre svega najhitnijim zadacima levičarskog pokreta, globalno i lokalno, nema sumnje oko toga da su oni vezani za povlačenje jasne demarkacije između revolucionarne socijalističke (komunističke) ideje, sa jedne strane, i modernog reformizma oličenog u post-ideološkim identitetskim politikama i idejama, sa druge. Prosto, i to je teza koja je vredna utemeljenja, bez jasnog podvajanja ta dva, bez izvlačenja revolucionarnog jezgra iz njegove sadašnje tolerantne, post-ideološke ljuske, socijalistički projekat na globalnom nivou nema budućnost.

U tom smislu, jasno treba raditi na osvetljavanju i dokazivanju dejstva i uticaja „post-ideološkog“ liberalnog konsenzusa unutar praksi koje se kotiraju kao „leve“ i „emancipatorske“. Naravno, pitanje istorijskog procesa fuzije ta dva polja je ovde od presudnog značaja, no taj proces je tolikog obima da bi pre iziskivao detaljnu studiju istorijsko-političkog karaktera – ipak, svakako da ni taj projekat ne bi trebalo zanemariti.

Unutar „levog“ polja danas, jedno posebno problematično pod-polje je ideologija i praksa anti-fašističke ideje. Knjiški, antifašizam se tumači kao „opozicija fašističkoj ideologiji, grupama i individuama“. Posredstvom različitih istorijskih okolnosti, ideja „antifašizma“ i pre, a posebno nakon 1945-e postaje još samo jedan od simptoma kontinuiranih poraza komunističke ideje; sve od početka tridesetih godina XX veka, sa tendencijom radikalnog ubrzanja nakon kraha 1968.

Uradimo taj istorijski osvrt, onda.

Istorija ideje 'anti-fašizma' na levici vodi svoje korene od tegobne i turobne dezorijentacije nemačkog (pre svega) radničkog pokreta u periodu nakon I sv. rata, sve do početka II sv. rata, potpomognute temeljnom oportunističkom dezorijentacijom staljinističke vrhuške iz KP SSSR, koja je tokom ’30-ih osmislila “antifašizam” kao neku samostalnu ideju preko koje je vodila svoju oportunu politiku sa Zapadom sve do kraja ’40-ih.

U pitanju je sigurno raspon od nekih dve decenije, od 1920. (kasnije ćemo videti zašto), do onog momenta kada ta ideja efektivno prestaje da bude na dnevnom redu masovnih komunističkih partija toga doba. Te dve decenije su jako bitne za tumačenje i razumevanje ove pervertirane ideje, koja svoj drugi život dobija nakon 1968.

Znači, možemo da podelimo razdoblje u dve faze – jedna je od 1920. do, recimo, 1948. – druga je od post-1968. dešavanja sve do danas. I u ovoj analizi ćemo ta dva perioda tumačiti odvojeno.

Faza 1: 1920-1948

Prirodno, prvi prigovor ovakvoj sekvenciji bio bi: „Pa čekaj, zar nije anti-fašizam vezan za koalicije vezane za uspon fašizma, tj. za tridesete godine“. Da, ako bi taj pojam tumačili kao „akciono jedinstvo levičarskih i građanskih partija i intelektualaca protiv fašističkog pritiska“. Ali prvo i pre svega – 'anti-fašizam', kao jedan politički mutant kome je bio cilj da vadi kestenje iz vatre (i koji je zato i sklepan), jeste revizija revolucionarnog socijalizma, devijacija, odstupanje. U tom smislu, ova revizija nije počela 10. jula 1932. u Berlinu, na zajedničku inicijativu Komunističke partije Nemačke (KPD) i Socijaldemokrtaske partije Nemačke (SPD). Formalno, tada je ozvaničena, ali taj neprincipijalni pakt je imao uvod od 10 godina i bio je pravljen na solidnom temelju reformizma i potpune političke dezorijentacije vrha Komunističke partije Nemačke.

Na ovom mestu u tekstu, jako je bitno da se podsetimo da je upravo Socijaldemokratska Partija režirala ubistvo Roze Luksemburg i Karla Libknehta u januaru 1919, prestrašena primerom boljševičke revolucije. Lukseburg i Libkneht su tada postavili temelje onoga što je postalo samim krajem 1918. Komunistička partija Nemačke. Januara 1919. dva visoka funkcionera SPD, Fridrih Ebert i Gustav Noske, odobrili su desničarskoj miliciji, Frajkorpsima, da ubiju Luksemburgovu i Libknehta i na taj način otkinu glavu radikalizovanom nemačkom radništvu i okončaju revolucionarni pokret radničke klase u Nemačkoj u periodu 1918-1919.

Period od 1920-1933 je dug i bolan niz najnejasnijih manevara nemačkih levih partija, čija je neodlučnost (ili preciznije potpuni teorijski bankrot) direktno dovela do rasta i osnaženja nemačkog nacional-socijalizma. Naravno, partija koja je ovde direktno na meti kritike jeste KPD, Komunistička patija Nemačke koja je od 1920. do 1930. imala barem dve sjajne prilike za podizanje oružanog ustanka i-ili proglašavanje generalnog štrajka na teritorijama unutar kojih su imali uticaja za to. Ono što je trebao biti prvenstveni zadatak, zapravo, jeste napad na SPD, partiju koja je de fakto bila stožer održavanja Vajmarske republike, partija bez koje ništa nije moglo da se uradi. Direktan uzrok rasta uticaja nacističke opcije jeste potpuno nejasan, praktično sumanut odnos KPD-a prema SPD-u, partiji koja je 1919. aminovala ubistvo dva vrhunska kadra komunističke borbe na nivou kontinenta.

Dosta knjiga, relevantnih knjiga, je napisano na temu ovog perioda, pomenimo samo neke od naslova: „A History of the German Republic” Artura Rozenberga, “Stillborn Revolution” Vernera Angresa, “Hammer or Anvil: The Story of the German Working-Class Movement” Evelin Anderson – prilično dobro dokumentuju ovaj period.

Zemlja Marksa i Engelsa, nakon Luksemburgove i Libknehta, nije uspela da iznedri teoretičara i-ili organizatora koji bi uspeo da poveže i artikuliše impulse koji su nadirali i smenjivali se jedan za drugim u brzoj sukcesiji. Da stvar bude gora, ceo proces je tokom dvadesetih dobio nadgledno telo u vidu Komunističke Internacionale, a zapravo CK KP SSSR, a zapravo Staljinove vrhuške koja sredinom dvadesetih definitivno nije imala jasan kurs ispred sebe, sem tog ideala izbegavanja novog talasa nasilne konfrontacije sa Zapadom. Ovaj vremenski kurs je lepo praćen teorijsko-aktivističkim spisima Lava Trockog koji je, čini se, bio najbliži doslednom stavu kada je u pitanju bila cela nemačka situacija. Kroz razvoj i tempo njegovog pisanja na ovu temu (1924-1935), možemo steći prilično orijentisan uvid u ovaj maksimalno turbulentni period.

1920. godine, vlada Vajmarske republike na čelu sa Socijaldemokratskom partijom pokušala je da razoruža oko 250 000 ljudi, u skladu sa obavezama nametnutim u Versajskom ugovoru. Trebalo je razoružati veliki deo vojske i notorne Frajkorps, neformalne desničarske odrede korišćene u I sv. ratu, a najviše u post-ratnom periodu krajem 1918. i tokom 1919. kada su gasili komunističke ustanke po celoj Nemačkoj. Norman Erhart, vođa najvećeg puka Frajkorpsa, je od generala Valtera von Lutvica dobio zeleno svetlo da umaršira u Berlin sa Frajkorpsima, a da vojska neće pucati na njih, iako je za formalnog vođu puča proglašen sporedni vojni birokrata Volfgang Kap, po kome je ovaj događaj iz marta 1920. dobio ime “Kapov puč”. Sam puč nije naišao na odjek koji su očekivali Erhart i von Lutvic; SPD na čelu sa Fridrihom Ebertom i Ludvigom Noskeom (koji su u to vreme bili predsednik i ministar odbrane Vajmarske republike) objavljuje generalni štrajk koji okončava puč u roku od dva dana. Ipak, situacija je eksplodirala van očekivanja SPD-ove sindikalne birokratije, jer radnici nisu želeli da okončaju generalni štrajk, što je dovelo čak do otvaranja novih revolucionarnih žarišta samo godinu dana nakon 1919. U Rurskoj oblasti, na zapadu Nemačke, formirana je “Rurska Crvena armija” i razne radničke milicije koje su potpuno razbile i ostatke Frajkorpsa i regularnu nemačku armiju, pritom umarširala u nekoliko većih gradova. Buržoazija se plašila nove 1919-e i 24. marta 1920. u Bilefeldu je sazvan hitan sastanak raznih građanskih političara, sindikata, obe socijal-demokratske partije (SPD i njenog polu-levog krila Nezavisne socijaldemokratske partije koje se ocepilo još početkom I sv. rata), i neimenovana dva predstavnika KPD. Buržoaziji se žurilo i nudila je da povuče vojsku iz Rurske oblasti, da predstavnici komunističkih sindikata uđu u policijske snage, da pozatvara ostatke Frajkorpsa i da otpusti sve službenike države “nelojalne” Republici. Nije jasno kako, ali nakon što su rurske radničke formacije predale oružje, nemačka vojska i Frajkorps su uleteli na zapad Nemačke svom snagom i poubijali sve što se našlo na putu. Ta krvava lekcija pregovora iz marta 1920. je samo zadala temu za dolazak nacista na vlast 13 godina kasnije. Na ogromnu žalost, vrhuška KPD nikad nije izvukla pouke iz ovog dešavanja, po drugi put za dve godine. Partija je tvrdila da su ta dva predstavnika potpisala dokument u Bilefeldu “bez mandata da to urade”, ali nema sumnje da je to uradio neko odgovoran, ko je garantovao rurskim radnicima za ta obećanja države. SPD je, paradoksalno, drugi put uspela da namagarči nemački revolucionarni proleterijat i da ga još jednom desetkuje u ime kapitala. I još paradoksalnije, KPD nije nikad kompletno odustala od ideje da je saradnja sa socijal-demokratama u Nemačkoj moguća i da će kad-tad upecati većinsko članstvo socijal-demokratskih organizacija, verovatno verujući da će se “kad-tad videti ko je ko”.

Nakon sloma Rurskog ustanka aprila 1920. usledila je tzv. “martovska akcija”, marta 1921. Tada je vrh KPD pozvao radnike na oružani ustanak, nakon što je vojska i policija izvela seriju provokacija u rudnicima u centralnom delu zemlje. Prema kolektivnoj oceni Kominterne, poziv je bio ishitren i preuranjen, doživeo je neuspeh. Međutim, zanimljiv je epilog. Tadašnji predsednik partije Pol Levi je kritikovao ove poteze i morao je da podnese ostavku pod pritiskom Kominterne, da bi na kraju bio i izguran iz partije. Lenjin i Trocki su se načelno slagali sa suštinom Levijevih zamerki, ali ne sa načinom na koji su bile iznošene. U tom momentu, čak i Klara Cetkin napušta CK partije, a na mesto generalnog sekretara dolazi Hajnrih Brandler. Tokom suđenja za “martovsku akciju”, Hajnrih Brandler, krivicu je prebacivao ili na KAPD (Komunističku radničku partiju Nemačke, koja se odvojila od KPD) ili na neke manje prominentne članove, kao što je bio slučaj sa Maksom Helcom. Brandler je pred sudom pričao kako je “diktatura proleterijata moguća pod nemačkim ustavom”, kao i to da se njemu čini da “je od 1919. šansa da se politička pitanja rešavaju oružanim ustancima jako mala”, a odgovornost za mart je prebacio na KAPD. Dve godine kasnije, na sastanku ruskog Politbiroa, Trocki je opisao mentalitet nemačkog vođstva kao “mentalitet išibanog psa”. Od “martovske akcije”, KPD je i faktički prestala da bude nadležna za svoje činove, jer je Kominterna preko Zinovjeva i Radeka sve češće počela da se meša u odluke partije. Trockijev uticaj, i kasnije uticaj cele Leve opozicije, bio je minimalizovan. Čak i pre “martovske akcije”, novembra 1920. KPD je podržala lokalne vlasti u oblastima Saksonije i Turingije, zajedno sa SPD-om. Naravno, sve ovo se pravdaolo teorijama o “ujedinjenom frontu”, kao i teorijama da se parlamentarni sistem može “unutrašnjom agitacijom” okretati ka radničkoj republici, u tom smeru su bili svi govori i svi partijski dokumenti. Marta Heler, dopisnica za Kominternu iz Kila rekla je da “su nestala sva uverenja koje su komunisti držali za zajednička. Revolucija, masovna borba, razbijanje ekonomskog i političkog aparata buržoazije je odlepršalo, a na to mesto je došlo prikupljanje glasova i dobijanje ministarskih mesta”. Već u novembru 1922. SPD je pozvala zvanično KPD da učestvuju u novoj Vladi. Na IV kongresu Kominterne (kome Lenjin i Trocki nisu prisustvovali u celosti), Zinovjev je odobrio ulazak u ovu avanturu sa SPD-om, iako je Lenjin kod Klare Cetkin izričito reagovao protiv politike vođstva KPD. U svom jednom obraćanju, Lenjin je insistirao da se KPD drži lekcija iznetih na III kongresu, odmah nakon debakla “martovske akcije”. Članovi poljske partije su se takođe protivili, elokventnim izlaganjima Domskog i Marhlevskog. KPD je u Saksoniji i Turingiji dobila određene funkcije i podržala vladu SDP-a u ime ideje “radničke vlade”. KPD otvoreno zauzima politiku reformizma i "institucionalne borbe".

1923. godine francuska vojska pod naredbom Poenkarea upada u Rur, oblast u zapadnoj Nemačkoj bogatu rudama. Koalicija francusko-belgijskih trupa ušla je jer Nemačka nije ispunjavala obaveze propisane Versajskim sporazumom o naplati ratne štete. U tom periodu vrhu KPD, na čelu sa Brandlerom i Talhajmerom, se činilo da će se uticaj KPD-a samo širiti i uvećavati i da će, valjda,  u nekom momentu prevladati i SPD i nemačku buržoaziju prostim brojevima. KPD je u tom trenutku dosledno negovala reformističku tradiciju “čekanja”. Rozenberg tvrdi da je 1923. bila revolucionarna šansa – izbila je inflacija, za njom i veliki štrajk rudara u Dortmundu, gradu koji je bio uporište KPD. To je bila situacija koja je vapila za iskorištenjem. Pak, Brandler tada izjavljuje da KPD “još uvek ne može da vodi opštu borbu i da mora da se izbegne sve što može neprijatelju da ih servira na tanjiru”. U tom trenutku, situacija u Ruru je bila haotična: jedan deo partije je tvrdio da francuska vojska na osnovama internacionalizma mora da se izagituje u korist procesa, drugi deo je sa nacionalistima pravio dogovore koji su rezultirali podgrevanju međunacionalne tenzije i optuživao Francuze za invaziju, radničke milicije organizovane u “stotke” preuzele su grad… I tu su bili prelomni momenti koji su možda mogli da unište uslove za II sv. rat. U tim trenucima, Brandler osuđuje i raspušta “stotke”, tvrdeći da među njima ima fašista koji će isprovocirati reakciju buržoazije da uguši štrajk. Sa druge strane, Karl Radek u Moskvi ima govor u kome se o Albertu Leu Šlageteru priča kao o “pozitivnoj, iako neshvaćenoj figuri”. Albert Leo Šlageter je, treba pomenuti, bio krunska figura Frajkorpsa, desničarske milicije koja je bila angažovana kako u I sv. ratu, tako i u ratu protiv Sovjeta na Baltiku, a zatim i protiv radnika u Ruru (!). KPD i CK SSSR su do te mere bankrotirali politički da se igralo na svim frontovima – i na frontu “dosledne leve” politike, i frontu “građanskog medijatora”, i frontu “patriotizma” i saradnje sa desnim elementima, pa šta proradi. Četiri godine nakon što su Frajkorps pogubili Luksemburgovu i Libknehta, u Moskvi se o legendi tih istih Frajkorpsa govorilo poprilično blagonaklono. Tada već počinju zvanični kontakti između delova KPD i onoga što će se kasnije objediniti pod nazivom Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), sa susretima i otvorenim sastancima.

I opet, SPD je slabio, sindikati tradicionalno vezani za SPD su se kidali i prilazili spontano KPD-u, telu od koga su očekivali radikalnije i suštinskije rešenje naraslog političkog vakuuma. Umesto toga, u KPD-u su se vodile frakcijske bitke za naklonost moskovske birokratije: sa jedne strane bili su Brandler i Talhajmer, sa druge su bili Rut Fišer i Arkadi Maslov. Zinovjev, kasnije Staljin, je uspešno balansirao između ova dva kampa, koristeći Karla Radeka kao polugu.

22. oktobra 1923. godine, hamburška sekcija KPD-a je izvela ustanak, napavši policijske stanice u regionu. Ustanak nije naišao na podršku građana i brzo je ugušen, ali je izazvao opet bes SPD-a prema KPD-u i pojačao represalije prema komunistima (treba naglasiti i da je Trocki podržao ovaj ustanak, iako je u kasnijim analizama navodio da je pogrešio). Radek, Brandler i Talhajmer su snosili odgovornost za ovaj neuspeh prema oceni Kominterne i smenjeni su ubrzo. Raskol u KP SSSR je bio definitivan i jasan, i totalna kontrola staljinističke vrhuške nad nemačkim komunističkim pokretom značila je definitivan kraj mogućnosti socijalističke revolucije u toj zemlji. Ernst Telman postaje moskovski čovek br.1 u Nemačkoj, Staljinov čovek. U međuvremenu, tada nova partija pod imenom Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke na jugu zemlje beleži primetan i zabrinjavajuć rast. Nakon 1923. i gušenja ustanaka, u Vajmarskoj Nemačkoj nastaje relativno miran period sve do kraja dvadesetih.

1925. Telman postaje generalni sekretar KPD, čak i kandidat za predsednika Vajmarske republike na izborima te godine. Radi razočaranja u otvoreno reformistički kurs partije, mnogi kadrovi napuštaju KPD i prave manje, radikalne grupe širom Nemačke. KPD nikako nije više znao kako da se infiltrira u redove građanskog parlamentarizma.

KP SSSR na čelu sa duetom Staljin-Zinovjev na VI kongresu Kominterne lansira teoriju o “trećem periodu”, periodu koji je, po njihovom viđenju, trajao od 1928. do 1935. Unutar teorije o “trećem periodu”, jako je važna bila teorija o “socijal-fašizmu” koja je tvrdila da je socijal-demokratija isto što i fašizam. Sve partije Kominterne tada ulaze u raskide onoga što se do pre samo 3 godine sugerisalo kao poželjan model, participacije u vladama sa reformistima. U Nemačkoj ovo, naravno, opet poprima tragikomične oblike – KPD i SPD su opet u zavadi unutar koje jedna drugu optužuju da su “isto što i fašisti”. Ipak, SDP kao najveća i najuticajnija partija u tadašnjoj Nemačkoj imala je iza sebe glomaznu represivnu mašinu. 1. maja 1929. na demonstracijama u Berlinu, policija (koju kontroliše SDP) puca na komuniste i opet pooštrava represalije. Početkom ’30-ih, sekcije KPD-a opet eksperimentišu sa kontaktima sa nacional-socijalistima u pokušajima da obore vladu SDP-a. Već 1931. Trocki je preko novina Opozicije pokušao da urgira nemačke komuniste u borbeni savez sa socijaldemokratama i ostalim reformistima. I da stvar bude paradoksalnija, takav savez se i oformljuje 10. jula 1932. kada na inicijativu KPD biva formirana Antifašistička Akcija; nadklasna, ne-revolucionarna, impotentna inicijativa da se spase šta se spasti može u momentu kada je prava snaga NSDAP počela da bude vidljiva. Bez obzira na ovo političko “jedinstvo” i KPD i SPD i dalje nastavljaju politiku “rada iza leđa”; KPD pokušava da preko poluzvaničnih kontakata “preuzme“ SA (NSDAP vojsku), a na nekim skupovima se pojavljuju čak i zajedno sa pripadnicima NSDAP. Pak, sa drugim sekcijama partije stvar je bila takva da su se članovi NSDAP napadali na licu mesta, što označava jasan nedostatak orijentacije. SPD, sa svoje strane, olajava komuniste po građanskim salonima i pokušava da sa ostalim partijama što bolje izlobira svoju poziciju u momentu kada je bilo vidljivo da jedan solidan deo nemačke elite razmatra da podrži NSDAP. Treba napomenuti takođe da su u toj situaciji dvadesetih svi potcenili snagu i potencijale NSDAP-a: KPD je mislila da će ih lako izraditi, SPD je čekala momenat da ih pozatvara i zabrani, a predsednik Hindenburg je Hitlera smatrao za budalu koju će lako obrlatiti i tako se svima činilo da od toga svega nema ništa.

1935. KP SSSR, videvši da “treći period” slabo završava posao, odlučuje da se vrati politici “ujedinjenih frontova” ili kako se to kasnije zvalo “narodnih frontova”. Po treći put, partije Kominterne su dobile direktivu da, ipak, moraju da uđu u saradnju sa reformistima protiv fašističkog neprijatelja. Tada je to bilo kasno za Nemačku, u kojoj je NSDAP već uveliko zavela diktaturu i ukinula sve partije, iako je ostatak evropskih partija mahnito sklapao saveze sa svim i svakim. Tri godine kasnije, kao što znamo, KP SSSR pravi još jedan zaokret – sklapa sporazum na nacističkom Nemačkom i počinje da propagira “politiku mira” (!). Nakon što ga je Hitler ipak napao, Staljin se vratio na insistiranje o nužnosti “narodnih frontova”, tj. kompromitujućih saveza sa “progresivnom buržozijom”, onda kada je shvatio da će ipak saveznici morati da mu budu Engleska i Amerika.

I upravo sa neočekivanim uspesima vojne snage SSSR-a, ideja “antifašizma”, ideja “saradnje slobodoljubih država”, kao i promocija ideje “progresivne buržoazije” – dolaze do svog punog ostvarenja. KP SSSR je na čelu sa Staljinom aminovala demokratski imperijalizam u odnosu na njihovu pobeđenu noćnu moru, fašistički imperijalizam, to su bile slatke tajne konferencijskih susreta na Jalti. Kao i bezglavo vođstvo KPD, moskovska birokratija je savršeno sledila oprobane tajne reformizma – svuda budi, ali gledaj da se nikom nigde ne zameriš. Zarad ideje “antifašizma”, žrtvovani su pokreti u Španiji, Francuskoj i povrh svega – Grčkoj, to su bile cene  ne-zameranja partnerima iz tabora “progresivne buržoazije”, da ne pominjemo likvidiranje prvog ešalona jugoslovenske partije koji nestaje pod sumnjivim okolnostima pred sam rat.

Takođe, projekat Balkanske socijalističke federacije, toliko spominjane i obožavane, je pao kao žrtva sporazuma sa zapadnim buržoazijama. Ipak, treba spomenuti nekoliko poteza Titove vrhuške u duhu ovog vremena; naime, jedna tipična “antifašistička” vlada kao što je bila vlada Tito-Subašić je diktirana po nalogu iz Moskve, kao obaveza preuzeta u dogovoru. Odmah nakon kraja II sv. rata, Moskva lansira teoriju o “dve faze”, prema kojoj zemlje onoga što će kasnije biti “Treći svet” moraju prvo da prođu kroz doslednu građansku fazu pre socijalizma, koju će nadgledati savez radničkih i reformističkih partija. Ovo je bilo namenjeno i za novostvorenu FNRJ, ali od vlade Tito-Subašić se odustalo usled pritiska donjih slojeva pokreta koji nisu mogli da se pomire sa činjenicom da su četiri godine ratovali da bi na vlast došli ljudi koji su rat proveli u Engleskoj. Na konto ovoga, KPJ je i bila primorana na radikalno veće i dublje zahvate unutar ekonomske organizacije nove države i to svakako Staljinu nije bilo u planu u svetlu toga što je obećao na Jalti, posebno ne ako se setimo događaja u vezi Trsta. Sa raskidom veza između Staljina i Tita (oko pitanja Bugarske i Albanije), ideja o “antifašizmu” prestaje da bude odsudna za manevre koji dolaze nakon II sv. rata, ali ostaje važan ulog KP SFRJ u njenom budućem kreiranju imidža države sa “izraženom slobodarskom tradicijom” u komunikaciji sa zapadnim kapitalom.

U ovom svetlu, treba prepoznati da ideja “anti-fašizma”, slavljena kao “najveće dostignuće slobodoljubivog sveta onog vremena”, nije ništa drugo nego indeks političkog i ideološkog poraza ideje klasnog rata i pakt sa, tada hitno proglašenim, “manjim zlom”. Takođe, ono što po svaku cenu bi trebalo nastojati izbeći jeste pristajanje na igru “nije bilo opcija-nema opcija” kada su u pitanju uguravanja u ove aranžmane. Jer, ako i jeste tačno da u nekom istorijskom momentu “nema opcija” za doslednu revolucionarnu politiku, to je samo zato što se pre proglasa “nemanja opcija” sa tim istim opcijama terala i razvijala jedna reformistička ujdurma vođena pragmatizmom i zdravorazumskim ocenama. Kao što je Valter Benjamin rekao “fašizam je uvek indeks propale revolucije”. U tom smislu, pojava naglog porasta simpatija prema idejama iz ekstremno desnog spektra je prvo i osnovno odgovornost levice u toj konkretnoj zemlji, kao i evidentno pitanje nedostatka adekvatnih poteza. 

O ovome više u drugom delu teksta.

Na temu dinamike omladinskih kultura u Srbiji

Ne treba imati sumnje ili zablude oko pitanja koje se postavlja u vezi omladinskog pitanja u Srbiji – klasna napetost naravno i tu ispisuje svoju diskretnu, maltene nevidljivu istoriju kojoj treba pristupiti istorijsko-politički i analizirati je u skladu sa njenim objektivnim učincima. Prirodno, u poslednjih 20 i kusur godina ovo pitanje se nije diralo, kao što se nije dirala masa politički-društveno važnih pitanja, delom jer nije imao ko da ih dira, delom jer se nije znalo kako da ih se dira, ili možda zašto bi takve stvari uopšte trebalo načinjati.

Šta je namera – namera je da se bazično kultiviše nit, izvede nit genealogije ideološkog razvoja omladinskih grupa jer nesumnjivo da na teritoriji većih srpskih gradova pripadanje omladinskim pokretima (u dosta slučajeva) pruža političku „prvu pomoć“ tj. predstavlja prvo gnezdo sticanja bilo kakvih društvenih stavova sa kojima se posle vozimo do kraja života.

A u Srbiji te šarenice nije nedostajalo nikako – krenuvši od suludog spektra ideja koji je u Srbiji artikulisao Paket Aranžman, zatim kantautorski duo Bora Đorđević i Đorđe Balašević kao dve strane iste medalje srpskog malograđanstva (šumadinskog i vojvođanskog), značaj koji je upisan u Milana Mladenovića, rad Neleta Karajlića, nazalne propovedi Caneta lomioca zabave, zatim vezanost dobrog dela rok sastava za „duh opozicionarstva“ devedesetih i nivo te malodušne beogradske rok metafizike devedesetih kojoj je „Slobodan uzeo celu mladost“ itd.

Dvehiljadite pak, decenija unutar koje je većina nekih naših poznanika stasala – izmenile su pomalo prilično sumoran krajolik opsega omladinskih kultura. Kultura splavova je emancipovana od „desperado“ reputacije devedesetih i postala opšte mesto beogradskog noćnog života sa konačnim i jasnim trijumfom turbo-folka u Srbiji, hard-rokeri nisu mogli da dođu sebi od momenta kad su Osvajači izbacili „Vino Crveno“, „rejv“ kultura se vinula do visina i počela čak i da gubi zamajac, „Exit“ je za interese zapadnog imperijalizma počeo da na velika vrata promoviše vrednosti civilnog društva i „multikulturalizma“, srpski hip-hop je izrodio nekoliko značajnih opštepoznatih umetnika, navijačka kultura, huliganska kultura je postala prepoznata kao autonomni model subkulture, srpski bajkeri su se mahom povezali sa ruskim bajkerima itd.

No, ovde postoji glavno pitanje koje nas zanima – gde se u ovim kulturnim obrascima prepoznala radnička klasa Srbije, koja je tokom devedesetih i posebno dvehiljaditih trpela strašne udarce ? Šta je ona „unela“ (ako jeste) u neke (ili sve) od ovih izraza ?

U svemu ovome, postoji jedno ogromno upražnjeno mesto u srpskoj kulturnoj dinamici, to je mesto Dizel potkulture – zvanično još uvek netematizovano mesto izbora omladine u Srbiji svih nacionalnosti – i Srba i Mađara i Cigana i Muslimana itd. Paradoksalno, tokom prve polovine devedesetih i tokom druge polovine prve decenije XXI veka (kada ova kultura ulazi u svoje drugo poglavlje) – ova kultura je bila ubedljivo najzastupljenija na srpskim ulicama, pored one kulture običnih ljudi koje prosto nije uhvatila groznica određivanja u ovom smislu, kulture „srednje trake“, kulture „običaka“.

Pitanje artikulacije i svojevrsne „odbrane“ dizel kulture, zapravo, ne treba vršiti na fonu „diskriminisane kulture“, tj. to je možda pogodno startno mesto, ali sa tog mesta se mora ići dalje da se ne bi ostalo na terenu liberalnog instrumentarija koji na tom polju „isključenosti“ može svašta da proizvede. Dakle, dizel kulturu treba promatrati sa one tačke koju je ona za sebe uvek želela, i one tačke koju je ponosno držala i drži – a to je pobedničko postolje, jedina tačka koja ovu kulturu zanima. U tom smislu, treba izbeći zamku kulturalizma i verovanje da u kulturnim borbama postoji određeni „politički“ kapacitet i zalog – on možda postoji, ali tek kroz teorijsku interpretaciju datih procesa koji moraju ishod naći u političkoj areni.

Da se stvari odmah nadovežu, u tom smislu je interesantno kako je alternativni rok Beograd doživeo eskalaciju dizel kulture u momentu njenog najeksplozivnijeg širenja, godine 1994:

Ja sam dizel, moj drug mi je brat
Mi smo dizel
Zlatne kajle kačimo o vrat

Najjači smo mi u školi
I ko neće mora da nas voli
Ne volimo narkomane
Pedere i tipove sa strane

Šetam svoga pitbul kera
Ispred sebe on sve tera
Isti pogled imamo na svet

Mi smo dizel
Grad će biti potpuno naš
Pobediće dizel
Sve ćeš svoje nama da daš

Najjači smo mi u gradu
Jednog dana srušićemo vladu
Svi će klanjati se nama
A ko neće - prekriće ga tama

Tragikomično će biti
Kad nam stanu suze liti
Svi što su se nama smejali

Suštinski, ovo je sjajna pesma – ovo je nenapisani dizel manifest, sa par poturenih kukavičijih jaja, čisto da se stvar zabiberi do kraja, ali na ovom tekstu može da se izvede upravo gde srpskom alterna-rok građanstvu leži ta kost u grlu.

U projektu oko koga su bili okupljeni članovi Bajage i Instruktora, Električnog Orgazma, Riblje Čorbe, U Škripcu, EKV, Del Arno Band itd. – Žika Milenković nam saopštava sve njihove probleme sa novonastalom situacijom, situacijom u kojoj jedan omladinski sloj, maltene do juče nevidljiv, pretenduje na gradsku dominaciju, upravo u periodu unutar koga Goran Čavajda radi svoj patetični dokumentarac “Geto” u kome dizel kultura nailazi na najiracionalnije osude.

Šta dakle građanstvo Beograda zamera dizelašima i dizelašicama ?

jezik (moj drug mi je ‘brat’),

ekscesivnost i “neukus” (zlatne kajle kačimo o vrat),

želju za dominacijom i autoritarnost-jednoumlje (najjači smo mi u školi i ko neće mora da nas voli),

neosetljivost i netoleranciju (ne volimo narkomane, pedere i tipove sa strane),

“glupost” i “ograničenost” (šetam svoga pitbul kera, ispred sebe on sve tera, isti pogled imamo na svet)

-         a onda sledi nagli politički zaokret

Mi smo dizel
Grad će biti potpuno naš
Pobediće dizel
Sve ćeš svoje nama da daš

Najjači smo mi u gradu
Jednog dana srušićemo vladu
Svi će klanjati se nama
A ko neće - prekriće ga tama

Tragikomično će biti
Kad nam stanu suze liti
Svi što su se nama smejali

Ovo je linija straha koju srpsko građanstvo gaji još od tada, čiji je eto, kultivator Žika Milenković – a koju su u naše vreme nastavljali i Dragan Đilas i Ivica Dačić i pre svih, Nenad Čanak, ali i mnogi drugi. U gornjim stihovima, prosto se nameće čitanje da je u pitanju strah od nasilne eksproprijacije, od masovnog prevladavanja koje će dovesti do prisvajanja, oduzimanja, preuzimanja vlasti, političkog terora koji će biti zaveden prema “protivnicima” – ali i strah od osvete zbog ranijeg “smejanja”. Možemo komotno da zamislimo da nešto slično peva beogradsko građanstvo i 1944. koje već kreće u svojim salonima da špekuliše o divizijama bosonogih seljaka koje se spremaju da uđu u Beograd da na “Terazijama šetaju patke” i da im oduzimaju imovinu - u pitanju je neporecivo isti strah. Naravno, paranoja političkog tipa je utoliko veća ukoliko znamo da dizel omladina apsolutno nije imala nikakve namere, niti poluge kojima je mogla da pretenduje na ovakav format stvari, no eto - Žika je u ime građanskog Beograda neke stvari možda adekvatno pročitao.

Takođe, Žika je ovde i autorizovao jednu kombinaciju straha i gađenja gradske omladine prema dizelašima koja će očigledno još drugo trajati, onaj osećaj slepog nerazumevanja uličarske agresivnosti i netrpeljivosti, mržnje prema Drugom, prema različitom, prema svemu što “nije kao prvo”. Svakako, ovo pitanje je ono pitanje koje mnogim balkanskim levičarima stavlja veto na promišljenje pitanja ove kulture – “oni mrze, oni su plitkoumni” i tu je kraj, “ako se neki promene, promene, ako ne, onda su zadojeni glupošću, samim tim, nisu moji saveznici".

Naravno, tu se pokazuje bazična nesposobnost da se ta “Mržnja” (ključni pojam savremenih omladinskih subkultura od Britanije ’60-ih naovamo) razume u kontekstu u kome nastaje i da se sa njom računa – ne da se od nje pravi multikulturalna ljubav (poštuj, saslušaj, razumi, shvati), već da se ona okrene gde treba, da se kultiviše, usmeri i da unutar tog procesa gubi i lomi osećaj ugroženosti, nestabilnosti i nemoći koji i održava to stanje stalne netrpeljivosti.

Drugo bitno i neuralgično pitanje je pitanje kriminala, odabira ilegalnih aktivnosti. Čak i u ovom polju, polju pitanja životnog odabira unutar jednog prilično neuravnoteženog društvenog sistema, ljudi koji krenu ‘sa one strane zakona’ nailaze na tihi prezir subjekata koji bi među prvima trebali i morali da razumeju odluku odlaska u ‘ilegalni proleterijat’, proleterijat ‘sive ekonomije’. Klasna kompozicija tih ljudi na teritoriji bivše Jugoslavije (posebno Srbije) bila je i jeste dominantno proleterska – uz sve pokušaje opstrukcije utvrđivanja te činjenice ubacivanjem u diskusiju ljudi kao Arkan, 90% tih ljudi unutar ulične ekonomije potiče iz radničkih ili pauperizovanih porodica, dolaskom “restrukturiranja” osamdesetih ili “dokapitalizacije” devedesetih. Njima (unutar gradova) treba dodati i onaj deo omladine koji pravi probleme na fudbalskim stadionima, kao i one delove populacije u prigradskim naseljima ili u provinciji – upravo oni su bili onaj neidentifikovani talas koji je početkom devedesetih označen etiketom “Dizel kultura”. Nastupanjem krize (koja je od polovine osamdesetih permanentna, a koja eskalira 1992.), nije bilo teško reći u kom pravcu će ići hiljade i hiljade tinejdžera, sigurno ne u fabrike, biblioteke i na bazene. Izlaz se tražio u nekoj “sivoj” sferi: krađama, pljačkama, švercu, otimanju, reketiranju, uceni, dilovanju, ilegalnoj prodaji itd. Naravno, svi urbani centri sveta imaju svoj pristojan postotak omladine unutar kriminalne aktivnosti, od Los Anđelesa do Ankare – stvar je samo kako se politički gleda na ovaj sloj ljudi.

Radi toga, dizel kultura u Srbiji ima specifičnu ulogu – ona je, naime, zauzela mesto kritike radničke klase, postala je centralno mesto, okosnica građanske klase i njene kritike nižih slojeva društva. U odsustvu jasnog političkog protivnika (radnička klasa je do devedesetih potpuno poražena i razbijena), dolazi do “prelivanja” u ovaj sloj ljudi koji uglavnom čine deca onih koji su borbe izgubili, uglavnom onaj deo omladine rođen između 1970. i 1977. Po onome što se može zaključiti praćenjem tih tokova, sledeća tako velika eksplozija ljudi koje je poneo “ulični talas” je upravo aktuelna generacija 1988-1994, koja od 2007. stupa na javnu scenu, pre svega sa napadom Uroša Mišića na radnika Žandarmerije, ali i ubistvom Francuza Brisa Tatona; oba su indicenti vezani za fudbalsko nasilje.

Da se vratimo na centralnu tezu – ta teza glasi da artikulacija i “odbrana” dizel pitanja nije borba za “pravo jedne izopštene, marginalne grupe da se oglasi” (iako nema sumnje da je to pravo uskraćeno) – već je napor za razumevanje i ovog segmenta društvene borbe, segmenta unutar koga vladajuća klasa Srbije vodi kulturni rat, budući da je politički trenutno nemoguć jer protivnik je trajno nekonsolidovan i onesposobljen.

U tom svetlu, nije zgoreg ovde podvesti i pitanje “hipsterske” podkulture u Srbiji i njene funkcije. Ne treba mistifikovati hipsterski pokret, on je podložan analizi, naravno – kao i sve ostalo. “Hipsterizam” je napor bele zapadne omladine u “post-ideološkom” dobu u borbi za kulturnu vidljivost i validnost, sa napomenom da taj napor živi već 50 godina i da se njegova tradicija može jasno vući do Keruaka i američke bele boemije pedesetih. Neosporno, savremeni vid (u čije vreme izraz “hipster” postaje deo opšteg rečnika) jeste ove tendencije izbacio neizbežno u prvi plan, nošenih na leđima indi roka (grupa kao The Hives, The Killers, Interpol, Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs itd.), “inditronike” (Klaxons, The Knife, Goldfrapp) kao i ljubavi prema razvodnjenim formama dabstepa koji je iz londonskih geta uznesen u neke nove visine pitkosti i patosa. To je kultura dominantno izgrađena na beloj srednjoj klasi i njenim kulturnim preferencijama prema “individualnosti” i “originalnosti” – duboko ukorenjena u “kulturni i kreativni kapital” srpske prestonice i more DJ-eva, fotografa, dizajnera, umetnika ove ili one provinijencije, radnika u ‘civilnom sektoru’, studenata humanistike i umetnosti.

Time rečeno, ako ima mesta za kritiku “hipsterizma”, onda je to mesto kritike koje treba da pokaže tendencijske klasne zakonitosti, jednako kao kada je u pitanju “dizel” kultura, bez ulaženja u abnormalne strahove od toga "ko bi kome šta dozvoljavao da sluša". Naravno, savremena “hipsterska” kultura je u vrednosnom smislu sušta suprotnost “dizel” kulturi – otvorena, tolerantna, ekspresivna, nedisciplinovana, puna šarenila itd. Kome bi to moglo, onda, da smeta ? Uz to, dobar deo aparata “hipsterske” kulture (koja je eksplodirala u Beogradu u poslednje 4 godine) radi na ‘gorivo’ ironične prerade raznih kultura, među kojima je i pažljivo i odgovarajuće inkorporiranje delova kultura i žanrova koje tradicionalno nisu na radaru “alternativne” omladine.

Za kraj, uzmimo samo hit Kaiser Chiefsa “I Predict a Riot” – himnu pobune savremene srednje klase. U toj pesmi, pevač Riki Vilson nam otkriva šta ga pogađa – “šetanje kroz grad je vrlo strašno i nije baš pametno”. Zašto – pa zato što “njegovog druga udara policijac zbog prekog pogleda”, a njega samog “napada čovek u trenerci, koji kaže da je prvi video taksi i koji nepotrebno napinje stvari”, ali i zato što “okolo idu polugole devojke koje zajme pare za kondom i koje bi se smrzle da nije masti iz pomfrita”. Načelno, Riki nam poručuje da “ljudi izgledaju kao da traže nevolju”. Na raspravi na sajtu Songmeanings, fanovi grupe Kaiser Chiefs se načelno slažu da je ova pesma bila preko potrebna, jer to opisuje svaki grad u Engleskoj petkom uveče gde čovek “ne može više ni normalno da izađe” zbog policije, ali pre svega Chavsa. Chavsi su, inače, engleski dizelaši – pauperizovani klinci nižih slojeva koji su sitni kriminalci i-ili fudbalski navijači koji traže jeftinu dizajnersku odeću i probleme. Prošle godine, Owen Jones je izdao knjigu “Chavs: Demonization of the Working Class” – knjigu koju očigledno treba raditi i u lokalnim, balkanskim uslovima. Takođe, dužnost svakog poštenog levičara jeste da ne učestvuje u pobunama koje je gore skicirao Riki Vilson.