четвртак, 09. август 2012.

Na temu dinamike omladinskih kultura u Srbiji









Ne treba imati sumnje ili zablude oko pitanja koje se postavlja u vezi omladinskog pitanja u Srbiji – klasna napetost naravno i tu ispisuje svoju diskretnu, maltene nevidljivu istoriju kojoj treba pristupiti istorijsko-politički i analizirati je u skladu sa njenim objektivnim učincima. Prirodno, u poslednjih 20 i kusur godina ovo pitanje se nije diralo, kao što se nije dirala masa politički-društveno važnih pitanja, delom jer nije imao ko da ih dira, delom jer se nije znalo kako da ih se dira, ili možda zašto bi takve stvari uopšte trebalo načinjati.
Šta je namera – namera je da se bazično kultiviše nit, izvede nit genealogije ideološkog razvoja omladinskih grupa jer nesumnjivo da na teritoriji većih srpskih gradova pripadanje omladinskim pokretima (u dosta slučajeva) pruža političku „prvu pomoć“ tj. predstavlja prvo gnezdo sticanja bilo kakvih društvenih stavova sa kojima se posle vozimo do kraja života.

A u Srbiji te šarenice nije nedostajalo nikako – krenuvši od suludog spektra ideja koji je u Srbiji artikulisao Paket Aranžman, zatim kantautorski duo Bora Đorđević i Đorđe Balašević kao dve strane iste medalje srpskog malograđanstva (šumadinskog i vojvođanskog), značaj koji je upisan u Milana Mladenovića, rad Neleta Karajlića, nazalne propovedi Caneta lomioca zabave, zatim vezanost dobrog dela rok sastava za „duh opozicionarstva“ devedesetih i nivo te malodušne beogradske rok metafizike devedesetih kojoj je „Slobodan uzeo celu mladost“ itd.

Dvehiljadite pak, decenija unutar koje je većina nekih naših poznanika stasala – izmenile su pomalo prilično sumoran krajolik opsega omladinskih kultura. Kultura splavova je emancipovana od „desperado“ reputacije devedesetih i postala opšte mesto beogradskog noćnog života sa konačnim i jasnim trijumfom turbo-folka u Srbiji, hard-rokeri nisu mogli da dođu sebi od momenta kad su Osvajači izbacili „Vino Crveno“, „rejv“ kultura se vinula do visina i počela čak i da gubi zamajac, „Exit“ je za interese zapadnog imperijalizma počeo da na velika vrata promoviše vrednosti civilnog društva i „multikulturalizma“, srpski hip-hop je izrodio nekoliko značajnih opštepoznatih umetnika, navijačka kultura, huliganska kultura je postala prepoznata kao autonomni model subkulture, srpski bajkeri su se mahom povezali sa ruskim bajkerima itd.

No, ovde postoji glavno pitanje koje nas zanima – gde se u ovim kulturnim obrascima prepoznala radnička klasa Srbije, koja je tokom devedesetih i posebno dvehiljaditih trpela strašne udarce ? Šta je ona „unela“ (ako jeste) u neke (ili sve) od ovih izraza ?
U svemu ovome, postoji jedno ogromno upražnjeno mesto u srpskoj kulturnoj dinamici, to je mesto Dizel potkulture – zvanično još uvek netematizovano mesto izbora omladine u Srbiji svih nacionalnosti – i Srba i Mađara i Cigana i Muslimana itd. Paradoksalno, tokom prve polovine devedesetih i tokom druge polovine prve decenije XXI veka (kada ova kultura ulazi u svoje drugo poglavlje) – ova kultura je bila ubedljivo najzastupljenija na srpskim ulicama, pored one kulture običnih ljudi koje prosto nije uhvatila groznica određivanja u ovom smislu, kulture „srednje trake“, kulture „običaka“.

Pitanje artikulacije i svojevrsne „odbrane“ dizel kulture, zapravo, ne treba vršiti na fonu „diskriminisane kulture“, tj. to je možda pogodno startno mesto, ali sa tog mesta se mora ići dalje da se ne bi ostalo na terenu liberalnog instrumentarija koji na tom polju „isključenosti“ može svašta da proizvede. Dakle, dizel kulturu treba promatrati sa one tačke koju je ona za sebe uvek želela, i one tačke koju je ponosno držala i drži – a to je pobedničko postolje, jedina tačka koja ovu kulturu zanima. U tom smislu, treba izbeći zamku kulturalizma i verovanje da u kulturnim borbama postoji određeni „politički“ kapacitet i zalog – on možda postoji, ali tek kroz teorijsku interpretaciju datih procesa koji moraju ishod naći u političkoj areni.

Da se stvari odmah nadovežu, u tom smislu je interesantno kako je alternativni rok Beograd doživeo eskalaciju dizel kulture u momentu njenog najeksplozivnijeg širenja, godine 1994:

Ja sam dizel, moj drug mi je brat
Mi smo dizel
Zlatne kajle kačimo o vrat
Najjači smo mi u školi
I ko neće mora da nas voli
Ne volimo narkomane
Pedere i tipove sa strane
Šetam svoga pitbul kera
Ispred sebe on sve tera
Isti pogled imamo na svet
Mi smo dizel
Grad će biti potpuno naš
Pobediće dizel
Sve ćeš svoje nama da daš
Najjači smo mi u gradu
Jednog dana srušićemo vladu
Svi će klanjati se nama
A ko neće - prekriće ga tama
Tragikomično će biti
Kad nam stanu suze liti
Svi što su se nama smejali



Suštinski, ovo je sjajna pesma – ovo je nenapisani dizel manifest, sa par poturenih kukavičijih jaja, čisto da se stvar zabiberi do kraja, ali na ovom tekstu može da se izvede upravo gde srpskom alterna-rok građanstvu leži ta kost u grlu.
U projektu oko koga su bili okupljeni članovi Bajage i Instruktora, Električnog Orgazma, Riblje Čorbe, U Škripcu, EKV, Del Arno Band itd. – Žika Milenković nam saopštava sve njihove probleme sa novonastalom situacijom, situacijom u kojoj jedan omladinski sloj, maltene do juče nevidljiv, pretenduje na gradsku dominaciju, upravo u periodu unutar koga Goran Čavajda radi svoj patetični dokumentarac “Geto” u kome dizel kultura nailazi na najiracionalnije osude.

Šta dakle građanstvo Beograda zamera dizelašima i dizelašicama ?

jezik (moj drug mi je ‘brat’),
ekscesivnost i “neukus” (zlatne kajle kačimo o vrat),
želju za dominacijom i autoritarnost-jednoumlje (najjači smo mi u školi i ko neće mora da nas voli),
neosetljivost i netoleranciju (ne volimo narkomane, pedere i tipove sa strane),
“glupost” i “ograničenost” (šetam svoga pitbul kera, ispred sebe on sve tera, isti pogled imamo na svet)

-         a onda sledi nagli politički zaokret

Mi smo dizel
Grad će biti potpuno naš
Pobediće dizel
Sve ćeš svoje nama da daš
Najjači smo mi u gradu
Jednog dana srušićemo vladu
Svi će klanjati se nama
A ko neće - prekriće ga tama
Tragikomično će biti
Kad nam stanu suze liti
Svi što su se nama smejali

Ovo je linija straha koju srpsko građanstvo gaji još od tada, čiji je eto, kultivator Žika Milenković – a koju su u naše vreme nastavljali i Dragan Đilas i Ivica Dačić i pre svih, Nenad Čanak, ali i mnogi drugi. U gornjim stihovima, prosto se nameće čitanje da je u pitanju strah od nasilne eksproprijacije, od masovnog prevladavanja koje će dovesti do prisvajanja, oduzimanja, preuzimanja vlasti, političkog terora koji će biti zaveden prema “protivnicima” – ali i strah od osvete zbog ranijeg “smejanja”. Možemo komotno da zamislimo da nešto slično peva beogradsko građanstvo i 1944. koje već kreće u svojim salonima da špekuliše o divizijama bosonogih seljaka koje se spremaju da uđu u Beograd da na “Terazijama šetaju patke” i da im oduzimaju imovinu - u pitanju je neporecivo isti strah. Naravno, paranoja političkog tipa je utoliko veća ukoliko znamo da dizel omladina apsolutno nije imala nikakve namere, niti poluge kojima je mogla da pretenduje na ovakav format stvari, no eto - Žika je u ime građanskog Beograda neke stvari možda adekvatno pročitao.

Takođe, Žika je ovde i autorizovao jednu kombinaciju straha i gađenja gradske omladine prema dizelašima koja će očigledno još drugo trajati, onaj osećaj slepog nerazumevanja uličarske agresivnosti i netrpeljivosti, mržnje prema Drugom, prema različitom, prema svemu što “nije kao prvo”. Svakako, ovo pitanje je ono pitanje koje mnogim balkanskim levičarima stavlja veto na promišljenje pitanja ove kulture – “oni mrze, oni su plitkoumni” i tu je kraj, “ako se neki promene, promene, ako ne, onda su zadojeni glupošću, samim tim, nisu moji saveznici".

Naravno, tu se pokazuje bazična nesposobnost da se ta “Mržnja” (ključni pojam savremenih omladinskih subkultura od Britanije ’60-ih naovamo) razume u kontekstu u kome nastaje i da se sa njom računa – ne da se od nje pravi multikulturalna ljubav (poštuj, saslušaj, razumi, shvati), već da se ona okrene gde treba, da se kultiviše, usmeri i da unutar tog procesa gubi i lomi osećaj ugroženosti, nestabilnosti i nemoći koji i održava to stanje stalne netrpeljivosti.

Drugo bitno i neuralgično pitanje je pitanje kriminala, odabira ilegalnih aktivnosti. Čak i u ovom polju, polju pitanja životnog odabira unutar jednog prilično neuravnoteženog društvenog sistema, ljudi koji krenu ‘sa one strane zakona’ nailaze na tihi prezir subjekata koji bi među prvima trebali i morali da razumeju odluku odlaska u ‘ilegalni proleterijat’, proleterijat ‘sive ekonomije’. Klasna kompozicija tih ljudi na teritoriji bivše Jugoslavije (posebno Srbije) bila je i jeste dominantno proleterska – uz sve pokušaje opstrukcije utvrđivanja te činjenice ubacivanjem u diskusiju ljudi kao Arkan, 90% tih ljudi unutar ulične ekonomije potiče iz radničkih ili pauperizovanih porodica, dolaskom “restrukturiranja” osamdesetih ili “dokapitalizacije” devedesetih. Njima (unutar gradova) treba dodati i onaj deo omladine koji pravi probleme na fudbalskim stadionima, kao i one delove populacije u prigradskim naseljima ili u provinciji – upravo oni su bili onaj neidentifikovani talas koji je početkom devedesetih označen etiketom “Dizel kultura”. Nastupanjem krize (koja je od polovine osamdesetih permanentna, a koja eskalira 1992.), nije bilo teško reći u kom pravcu će ići hiljade i hiljade tinejdžera, sigurno ne u fabrike, biblioteke i na bazene. Izlaz se tražio u nekoj “sivoj” sferi: krađama, pljačkama, švercu, otimanju, reketiranju, uceni, dilovanju, ilegalnoj prodaji itd. Naravno, svi urbani centri sveta imaju svoj pristojan postotak omladine unutar kriminalne aktivnosti, od Los Anđelesa do Ankare – stvar je samo kako se politički gleda na ovaj sloj ljudi.

Radi toga, dizel kultura u Srbiji ima specifičnu ulogu – ona je, naime, zauzela mesto kritike radničke klase, postala je centralno mesto, okosnica građanske klase i njene kritike nižih slojeva društva. U odsustvu jasnog političkog protivnika (radnička klasa je do devedesetih potpuno poražena i razbijena), dolazi do “prelivanja” u ovaj sloj ljudi koji uglavnom čine deca onih koji su borbe izgubili, uglavnom onaj deo omladine rođen između 1970. i 1977. Po onome što se može zaključiti praćenjem tih tokova, sledeća tako velika eksplozija ljudi koje je poneo “ulični talas” je upravo aktuelna generacija 1988-1994, koja od 2007. stupa na javnu scenu, pre svega sa napadom Uroša Mišića na radnika Žandarmerije, ali i ubistvom Francuza Brisa Tatona; oba su indicenti vezani za fudbalsko nasilje.

Da se vratimo na centralnu tezu – ta teza glasi da artikulacija i “odbrana” dizel pitanja nije borba za “pravo jedne izopštene, marginalne grupe da se oglasi” (iako nema sumnje da je to pravo uskraćeno) – već je napor za razumevanje i ovog segmenta društvene borbe, segmenta unutar koga vladajuća klasa Srbije vodi kulturni rat, budući da je politički trenutno nemoguć jer protivnik je trajno nekonsolidovan i onesposobljen.

U tom svetlu, nije zgoreg ovde podvesti i pitanje “hipsterske” podkulture u Srbiji i njene funkcije. Ne treba mistifikovati hipsterski pokret, on je podložan analizi, naravno – kao i sve ostalo. “Hipsterizam” je napor bele zapadne omladine u “post-ideološkom” dobu u borbi za kulturnu vidljivost i validnost, sa napomenom da taj napor živi već 50 godina i da se njegova tradicija može jasno vući do Keruaka i američke bele boemije pedesetih. Neosporno, savremeni vid (u čije vreme izraz “hipster” postaje deo opšteg rečnika) jeste ove tendencije izbacio neizbežno u prvi plan, nošenih na leđima indi roka (grupa kao The Hives, The Killers, Interpol, Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs itd.), “inditronike” (Klaxons, The Knife, Goldfrapp) kao i ljubavi prema razvodnjenim formama dabstepa koji je iz londonskih geta uznesen u neke nove visine pitkosti i patosa. To je kultura dominantno izgrađena na beloj srednjoj klasi i njenim kulturnim preferencijama prema “individualnosti” i “originalnosti” – duboko ukorenjena u “kulturni i kreativni kapital” srpske prestonice i more DJ-eva, fotografa, dizajnera, umetnika ove ili one provinijencije, radnika u ‘civilnom sektoru’, studenata humanistike i umetnosti.

Time rečeno, ako ima mesta za kritiku “hipsterizma”, onda je to mesto kritike koje treba da pokaže tendencijske klasne zakonitosti, jednako kao kada je u pitanju “dizel” kultura, bez ulaženja u abnormalne strahove od toga "ko bi kome šta dozvoljavao da sluša". Naravno, savremena “hipsterska” kultura je u vrednosnom smislu sušta suprotnost “dizel” kulturi – otvorena, tolerantna, ekspresivna, nedisciplinovana, puna šarenila itd. Kome bi to moglo, onda, da smeta ? Uz to, dobar deo aparata “hipsterske” kulture (koja je eksplodirala u Beogradu u poslednje 4 godine) radi na ‘gorivo’ ironične prerade raznih kultura, među kojima je i pažljivo i odgovarajuće inkorporiranje delova kultura i žanrova koje tradicionalno nisu na radaru “alternativne” omladine.

Za kraj, uzmimo samo hit Kaiser Chiefsa “I Predict a Riot” – himnu pobune savremene srednje klase. U toj pesmi, pevač Riki Vilson nam otkriva šta ga pogađa – “šetanje kroz grad je vrlo strašno i nije baš pametno”. Zašto – pa zato što “njegovog druga udara policijac zbog prekog pogleda”, a njega samog “napada čovek u trenerci, koji kaže da je prvi video taksi i koji nepotrebno napinje stvari”, ali i zato što “okolo idu polugole devojke koje zajme pare za kondom i koje bi se smrzle da nije masti iz pomfrita”. Načelno, Riki nam poručuje da “ljudi izgledaju kao da traže nevolju”. Na raspravi na sajtu Songmeanings, fanovi grupe Kaiser Chiefs se načelno slažu da je ova pesma bila preko potrebna, jer to opisuje svaki grad u Engleskoj petkom uveče gde čovek “ne može više ni normalno da izađe” zbog policije, ali pre svega Chavsa. Chavsi su, inače, engleski dizelaši – pauperizovani klinci nižih slojeva koji su sitni kriminalci i-ili fudbalski navijači koji traže jeftinu dizajnersku odeću i probleme. Prošle godine, Owen Jones je izdao knjigu “Chavs: Demonization of the Working Class” – knjigu koju očigledno treba raditi i u lokalnim, balkanskim uslovima. Takođe, dužnost svakog poštenog levičara jeste da ne učestvuje u pobunama koje je gore skicirao Riki Vilson.


9 коментара:

  1. Preneo na fejsu... Nastavi dalje. Kritika kad se vidimo. Pozdravljaju!

    ОдговориИзбриши
  2. interesuje me knjiga Chavs. Da li je dostupna online?

    Da li bi rekao da je onda npr. film KLIP demonizacija proletarijata?

    ОдговориИзбриши
  3. Grupa "Babe" i ovaj tekst predstavljaju "alternativni-rok Beograd"???
    Žika?
    "Život je nekad siv, nekad žut..."?
    "Mirko i Marina"?

    Khm, vođa tog benda je zajedno sa Momčilom Bajagićem pre toga pevao "Plavi safir" i tako direktno probio branu kroz koju je pokuljalo sve i svašta. Ovaj drugi je nešto kasnije igrao fudbal sa narodnjacima u "humanitarne svrhe".

    Iskreno mi je žao, volim da čitam tekstove na ovom blogu, ali odustao sam od teksta nakon korišćenja Žike u analitičke svrhe.

    Hajde sad da koristimo film "Najbolji" Dejana Šoraka kao primer dela koje obrađuje netrpeljivost naroda i narodnosti prema JNA...

    ОдговориИзбриши
  4. pa sad, ako su mogli Tomasa Mertona da smatraju pretečom kontrakulture, zašto bi Žika bio čudan izbor.

    Uostalom, ja nisam shvatio Žiku kao predstavnika jedne od zavađenih grupa, već nekome ko je taj sukob prvi definisao. To što je on ''direktno probio branu'' u stvari znači da je on bio najbliži toj brani, i samim tim adekvatniji posmatrač konflikta nego neko ko je bio apsolutno alternativa i samim tim totalno udaljen od granice o kojoj se ovdje govori.

    Samim tim što je Žika odigrao svojevrsnu ulogu ''Stranca'' koji je ni tamo ni vamo on je najreprezentativniji primjer.

    Izbor Žike je meni prilično jasan, ja bih se samo požalio na završetak eseja, koji u neku ruku nije završen, ali to i nije neka mana, važno je da su neka pitanja postavljena.

    ОдговориИзбриши
  5. da li autor teksta uopšte prati ovaj blog?

    ОдговориИзбриши
  6. pratim ali stvarno ne mogu da ulazim u pitanja koja su vec gore dodirnuta samo zato sto neko ima ideoloski problem sa linijom teksta.

    za KLIP jos uvek stoji otvoreno pitanje koje bi mozda isto trebalo dodirnuti. nemam inicijalni utisak da je u pitanju "demonizacija", ali nemam utisak ni da je u pitanju adekvatna reprezentacija, sumnjiv mi je taj visak seksa. oko knjige "Chavs", ako je nadjem, poslacu vam je.

    ОдговориИзбриши
  7. za Chavs knjigu... evo ga DL, pdf na engleskom
    http://uploaded.net/file/xgnnuzqc/ML2um%20-%20Chavs.pdf

    ОдговориИзбриши
  8. Dobar tekst!

    Ideja se nadovezuje na Jansenovu (Stef Jansen, "Antinacionalizam") analizu otpora urbane beogradske kulture devedesetih uticajima seljacke kulture i novih demonizovanih autsajdera - izbeglica.

    ОдговориИзбриши
  9. Sjajan tekst, baca drugacije svetlo na neke stvari i odmah se bolje vide..... keep it up

    ОдговориИзбриши