Umesto odjavne špice, za ispis

Došlo je vreme i za finalni pozdrav, makar na ovom blogu.

Nakon tri i po godine, vreme je da ovu knjigu zatvorimo. Na ovom blogu tekstovi se više neće objavljivati iz prostog razloga što je ovaj blog ispunio svoju istorijsku misiju.
Očekivano, istorijska misija i neka 'linija' ovog bloga nije postojala u vreme njegovog nastanka, ona se pravila u skladu sa diskusijama unutar autorskog tima jer, kontra popularnom uverenju, iza ovog bloga u različitim vremenskim periodima stajalo je nekoliko ljudi a samo je jedan čovek bio prepoznat kao "autor", što je svakako odraz vremena i kulture u kojoj živimo. Stvari moraju biti autorizovane, potpisane, legitimisane licem koje stoji iza nekog rada. Neka tako bude i neka ovo bude suma sumarum tekst za ispis.

Ovaj blog je nastao iz nasušne potrebe teoretizacije povezanih, ali dovoljno separatnih polja društvene borbe u Srbiji - teorija popularne kulture, omladinskih kultura, mesta savremenog kriminaliteta u društvenoj borbi, političkih previranja, kao i pozicija humanističke akademije u dešavanjima nakon Petog oktobra. Plus, preko svega ovoga, ticao se tendencija i moda u savremenoj evropskoj humanističkoj akademiji. I još jedan plus, da bude jedan mali rov za dalju borbu za nasleđe Luja Altisera. Naravno, sam letimičan prelaz preko svega navedenog ukazuje da blog koji bi preuzeo na sebe da se bavi ovim preklopima mora biti jedan signal iz svemira gde ove pojave savremenosti nadodređuju jedna drugu u konstantnom elipsastom obrtanju, a zatim nadodređuju i autorstvo bloga u pokušaju da odredi šta je starije, kokoška ili jaje. Sasvim moguće da je u svim ovim preklopima došlo do nekih grešaka za koje se nadam da će vremenom biti ispravljene, ako bude bilo sreće.

Period u kome živimo, period XXI veka, je jedan period oštro suprotstavljen velikim pitanjima, jer velika pitanja podstiču velike teme i velike teorije, a to je označeno pre tri decenije kao prevaziđeno. Paradoksalno, čak i ljudi koji pričaju o "povratku velikim teorijama" i nuždi tog koraka, jesu oni koji takođe sudeluju u učvršćenju povratka pragmatizu i prakticizmu, kulturi instant pitanja i brzih odgovora, sveprimenjivih. 
Unutar savremene humanističke akademije leve provinijencije, rekao bih da je posredi akutno anksiozno stanje gde sudeonici očekuju instant brze i tačne odgovore na pitanja koja nikad nisu bila komplikovanija. Čak i kada se priča o "Neue Marx-Lektüre" stvara se utisak o svojevrsnoj božijoj reči koja će vrlo brzo otključati sve što do sada nismo znali o svetu i pomogne nam da re-izgradimo pokrete porušene sedamdesetih. Naravno, ne mislim da ovim putem ikako devalviram sve napore uložene od strane ljudi u pomenuti "Neue Marx-Lektüre" (što je jedna od retkih iole primetnih inicijativa za reuspostavljanje teorijskog jezika), već "digest kulturu" skraćenih izdanja, zbornika, citata, kulture koja aktivno radi na tome da nas ubedi da su informacije - teorija. To naravno, nije tako.

Elem, pitanje o starosti kokoške i jajeta je svakako to jedno krupno pitanje i u Srbiji ga je posebno teško i naporno razglavljivati. Pre svega, živeti unutar zemlje na periferiji centra kapitalizma u kojoj je tranzicija nakon 1991. pokupila sve pred sobom jeste umeće snalaženja po otpacima i rikošetiranim ostacima svega: knjiga, publikacija, ličnih iskustava, beleški itd. Pokušavati rad na utemeljenju čvrste i balansirane političke pozicije koja je svesna istorijskog momenta ovde zaista jeste prilično naporan posao i posao kome je potrebno posvetiti svake nedelje makar 3 do 5 dana.

Samo mali prelaz preko istorije lokalnih devijacija socijalističke misli - od Titovog "staljinizma", do Titovog "titoizma", preko "politike mirne koegzistencije" i ideje nesvrstanih, Praksis škole i njenog izdanka UJDI (Udružene jugoslovenske demokratske inicijative) sve do modernih i pamtljivih dana Beogradskog kruga koji je, najdoslovnije, od devedesetih sistematski spaljivao srpsku humanistiku pretvorivši je u relej nekakvog identitetskog socijaldemokratskog opskurantizma u večnoj zavađenosti sa sopstvenim narodom i praktičnim stanjem na ulicama zemlje - nabija jezu u kičmu. Svakako i srpska varijanta "titoizma", "slobizam" uzela je svoje žrtve, ostavljajući humanistiku sa jedne strane potpuno uvučenu u NVO strukture "borbe protiv Miloševićevog totalitarizma", sa druge strane zabrinutu za svoje pozicije u državnim strukturama Univerziteta. Citirajući naratorku iz dokumentarca "Vidimo se u čitulji" - 'to je bio srpski zid plača'.

Ako brzo premotamo 15 godina nakon Petog oktobra, doći ćemo u momenat kada se na srpskom intelektualnom tržištu pojavljuje fondacija Roza Luksemburg, kao nevladin ogranak nemačkog Die Linke-a. Fondacija koja, mora se priznati, uvodi dugo potreban red u haosu srpske levo-intelektualne ponude, ali taj red je imao cenu. Cena je bila ta svaki neistomišljenik zvanične linije RLS-a bude isključen iz svakog mogućeg govora. Sećam se pomalo dana pre nekih 5 ili 6 godina kada se pričalo o tom "dolasku", da sam imao ideju o tome da je to NVO drugačija od svih ostalih, da nije neki birokratski Voltron, da će nam ona konačno pomoći da se ratosiljamo fosila devedesetih i uopšte nekih tema koje su diktirale NVO strukture devedesetih, međutim otrežnjenje je bilo snažno. Naravno da nije bila i naravno da je ta organizacija, kao i svaka druga nevladina, pre svega orijentisana na svoj godišnji budžetski izveštaj. Ali ako se ima neka stvar za naučiti, a u većini stvari koje nam se dese tokom života ima, to je kako se monopolizuje verbalni politički prostor. Za nekoliko godina, RLS i njene partnerske organizacije su od Ljubljane do Beograda potpuno očistile prostor od bilo koga ili bilo čega što nije nosilo neki pečat rada sa njima i tu treba čestitati.
Blog "Teorija iz Teretane" u tom smislu je bio, ja bih rekao, delimično uspeli pokušaj da se u svet "leve akademije" unese makar mala infekcija čitavim spletom tema koji je ta akademija uporno preskakala, i igrom slučaja, nekako se ispostavljalo da čitav taj splet tema i pitanja ima veze sa narodom i narodnim pitanjima nakon 1991. u Srbiji. U tom smislu, post-socijalistička humanistička akademija Srbije se potpuno naslonila na politiku Komunističke partije Jugoslavije koja je praktično celog perioda od 1945. do 1991. vodila tihi i prećutni rat sa svojim narodom, u cilju tog istog naroda. Ta neprestana potreba da se "poboljšava" narod, da mu se isprave "krive Drine", da ga se "osvešćuje" ili "mu se ukaže", to je ono što će verovatno evropsku savremenu levicu odvesti u grob dok je neki novi evropski sukob ne približi isceljenju.
I to svakako stoji kao centralno pitanje levih pokreta od kraja sedamdesetih naovamo - zašto narod sebe više ne vidi pri ideji socijalizma?

Shodno tome, gde narod sebe vidi onda i zašto baš tu?

I dobro, čini se da savremenu levicu to pitanje ne dotiče baš, upravo jer je to pitanje ono iz kategorije "kokoši ili jajeta". Preobimno, prekomplikovano, daj da vidimo kume neka javna dobra da se analiziraju jer sveprisutni commons je taj dobar kao analitički džoker.
Ovde bih presekao citatom iz intervjua koji je pre godinu i malo jače objavljen u "Danas"-u, citatom bivše pripadnice "Crvenih brigada", sada filmske radnice, Loredane Bjankoni:

    'Jednom prilikom sam pitala Tonija Negrija da li je „leva“ politika danas samo nekakva vrsta elitne povlastice, koja je, kao takva, zapravo, beskonačno udaljena od obespravljenih za koje se na teorijskom nivou interesuje.'

U suštini, ova rečenica je retroaktivno sumirala i spakovala apsolutno sve zebnje, muke i frustracije koje je svako ko je iskreno bio na ovim pozicijama makar dva put u životu osetio. "Teorija iz Teretane" kao blog pokušala je da tu 'beskonačnu udaljenost' makar malo dovede u neku konačnost.
Jer zaista, ako samo na trenutak razmislimo, frapantan je momenat gde srpska humanistika tretira ceo potez društvene dinamike nakon raspada 1991. kao jedan ružan san koji nije trebao da se desi. Frazu koju sada svi sprdaju, o "krahu sistema vrednosti", nije izmislio bilo ko, već vrh titoističke društvene humanistike nakon raspada SFRJ koji se orijentisao građanski i pro-zapadno. Upravo ta fraza o "krahu sistema vrednosti" kao mantra blokirala je naučno bavljenje ičim faktičkim, realnim, zadatim na tlu Srbije i humanističke nauke terala ka horizontu liberalne mistike. Sumanut je svaki poduhvat koji iz antropologije i sociologije (pa nadalje) Srbije nakon 1991. odbija da se bavi fenomenom lumpenizacije radništva u Srbiji, pojave dizel podkulture, doslednom kriminalizacijom omladine i uopšte čitavog sistema ogledanja u očekivanjima od sive ekonomije.

Teza o "ratu protiv omladine" koji vodi srpska srednja klasa, a koja je izneta u tekstu o turbo-folku koji je fondacija Roza Luksemburg odbila 2010., još uvek stoji netaknuta u velikoj meri.
Sa druge strane, ono što tada nisam mogao da znam (a sada znam), jeste da kad bi se srpska humanistika opredelila za hvatanje u koštac umesto za rašomonijade o tome "gde smo pogrešili" - ona bi prestala da postoji kao takva i ceo taj sistem diploma, stipendija, fondova, budžeta, referenci, predavanja, seminara, zbornika itd. - bi se srušio kao kula od karata. I ne samo srpska, već humanistička akademija kao takva, da se ne misli da je samo u lokalnoj varijanti problem. Moje mišljenje da to može iznutra da se izmeni i da je "drugačija humanistika moguća" - ide meni na dušu i ima veze sa sitnograđanskim sentimentom verovanja u "mogućnosti korekcije", kao i željom, makar u jednom trenutku, da sa svim 'kolegama' sudelujem u srpskom akademskom projektu. Otrežnjenje je bilo još jednom snažno i tu bih se opet osvrnuo na citat gdje Bjankoni - 'da li je „leva“ politika danas samo nekakva vrsta elitne povlastice, koja je, kao takva, zapravo, beskonačno udaljena od obespravljenih za koje se na teorijskom nivou interesuje'. Nažalost, srednjeg puta nema.

Ipak, neki kratkoročni uspesi su ostvareni.
Turbo-folk je konačno uvažen kao istorijski pobednik, dizelaštvo kao kulturni proizvod proleterske omladine nije nestalo jeseni 2000. (ono se revitalizovalo i razvilo se dalje nakon određene krize 2000-2008), globalni savremeni lumpen-proleterijat isključen sa svojih radnih mesta i gurnut na ulice je tematizovan naširoko u knjigama kulturologa kao što su Jeff Chang, Eithne Quinn ili Simon Reynolds, a takođe i u nekim radovima Alana Badjua, "Sopranos" su najbolja serija ikad snimljena, hip hop je dominantan žanr današnjice - što govori o jednom tihom, ali stabilnom odbijanju ulice da se skloni sa dnevnog reda dešavanja, posebno ako u vidu imamo skorašnja dešavanja u Americi sa ubistvima crnaca i neke nadolazeće momente u toj zemlji koji su tek na dnevnom redu.

Takođe, blog je ispucao municiju u onom smislu u kome je Badiou rekao da politika pre svega ima veze sa disciplinom i tvrdnjama o zadacima koje može da ostvari, tvrdnjama koje se tiču pozitivne strateške budućnosti, tvrdnjama koje zaista ukazuju na nove mogućnosti do tada nevidljive na polju neprijateljske propagande. U tom smislu, autorstvo može večno ovde biti na zadatku i hvatati dominantnu ideologiju u njenim dvostrukostima i kontradikcijama, ali se politički rad ne može svesti na tu vrstu političkog čuvarstva. Svaka politika je, pre svega, zbir onoga što ispoveda i nudi, ne onoga što negira ili demaskira. Politika je aktivan čin i organizovan napor, misao puštena u realizaciju koja pokazuje do tad neprisutne mogućnosti. Lozinke kao "otpor tome" ili "dole sa tim" jesu svakako pogodne za okupljanje ljudi oko neke ideje, ali odmah iza toga ide i rizik okupljanja ničeg više sem entuzijastične mase kojoj kada se iscrpi entuzijazam postaje osuđena na ponavljanje istorijskih stranputica i demoralizaciju.

Ovaj blog (i teme dominantne na njemu) u tom smislu je svakako iscrpeo svoje mogućnosti i produžavanje života bloga bi bile napad i na one dobre stvari koje je izvukao.


Za kraj treba se osvrnuti na jednu onako dosta sumanutu zamerku koja se sve ove godine vukla iza ovog bloga, a to je da autorstvo predstavlja i nudi Kriminal kao neko političko rešenje u borbi za emancipaciju i teorijski model nečega. Ta tvrdnja je toliko sumanuta da sam se malo zapitao da li uopšte treba na to da se osvrćem i presudio sam da treba, ako je već toliko rasprostranjena ta famica u nedostatku ikakve druge argumentacije. Dakle ne - tekstovi ovog bloga nikad nisu predlagali rešenje u smislu "kolektivne kriminalizacije stanovništva" ili išta slično. Svet kriminala, jednako kao i legalni, civilni svet, ima svoju klasnu borbu i klasnu podelu, svoje interne tenzije. No, ako imamo konstantne vapaje humanističke akademije "gde je Subjekt, gde su ljudi, zašto više nikog ne zanima socijalistička politika", logično je da mogu i samo malo bolje da potraže gde taj 'Subjekt' traži bolje sutra.

Skoro opšte prihvaćena teza engleske sociologije koja se bavila porastom huliganizma i ekstremnim fudbalskim navijanjem jeste da je organizovanje ekstremnih navijača oko fudbala bila svojevrsna jasna zamena za nestanak tradicija okupljanja oko radničkih partija i radničkih klubova. 


Da li u delinkventnim sredinama postoje ideje preduzetničkog kapitalizma da jača riba jede slabiju koja sabotira iznutra ideju solidarnosti? Svakako.

Da li u istim tim sredinama postoji idejno pokroviteljstvo o međusobnoj solidarnosti i upućenost njih samih na njih same? Svakako.

Šta će od toga prevladati? Videćemo, to je ulog borbe.

Pritom, zabavna je činjenica da se ovo pitanje "jače ribe koja jede slabiju" prebacuje kao nekakav antimodel nečemu što NVO levica predlaže, dok ta ista NGO levica ne da radi po modelima medjusobnog nameštanja i konkurencije, kompeticije za pozicije, nego sabija redove. Ali kao i uvek, najteže je jesti svoje govno i najlakše je drugog mazati govnima.
U tom moru ad hominem napada na motive za postojanje i vođenje ovog bloga, najluđe su bile te projekcije i zapleti oko toga "on ne može to i to, pa vodi blog" ili "on ne može da ima argumente pa radi to i to" i slično tome. Vrlo retko sam čuo ikakvu kvalifikovanu i argumentovanu kritiku na neke teze koje su iznošene ovde i kapa dole svakome ko nije zaigrao na kartu psihologizacije motiva, razgovora o unutrašnjem životu i sličnim špekulacijama, već argumente tretirao kako jesu, kao tvrdnje na papiru koje stoje ili ne bez obzira da li ih piše neko koga iskreno mrzimo ili naš najbolji prijatelj.

U tom smislu, otvoreno bih pohvalio tekst i autora na sajtu princip.info i tekst koji je pod ovim linkom - kao primer retko poštenog pokušaja sučeljavanja stavova, moje iskreno poštovanje.

Hvala svakom prijatelju, svakom iskrenom autoritetu i svakome ko je ikada na bilo koji način doprineo proizvodnji ovog bloga, pa do nekog drugog susreta.

Answers to this quizzing
To the brothers in the street,
Schools and the prisons...

Matijs Krul: Teorija i Levica (noćna refleksija)

U ovom tekstu, nameravam da uradim nešto možda nepopularno među savremenom levicom, a to je uslovna odbrana Teorije sa velikim T  i posredno možda akademije sa tačke gledišta radikalne levice i njenih kritičara. Dok će se prvi deo ovog osvrta ticati potonjeg, ovo mi daje uvod za moje razmatranje prvopomenutog, a to je potreba da se brani teorija radi nje same, prednosti apstrahovanja i priznavanja prirode znanja i svega onoga što ono predstavlja kada su u pitanju radikalni pogledi na svet.

Dosta toga je napisano o "akademskom zaokretu" u marksizmu (radikalnoj misli još šire) - kao propratnom slabljenju radikalnog radničkog pokreta.
Skoro svako je upoznat sa načinom na koji marksizam relativno brzo postao deo "profesionalnog teorisanja" i pomerio sa prvobitnih tačaka svog fokusa: ekonomska istorija, ekonomska teorija i politička teorija su sve manje i manje marksističke, dok (posebno u "Anglosferi") dosta marksističkih intelektualaca su ga ili skroz napustili ili potražili utočište u bezbednijim delovima socijalne teorije kao što su umetnička kritika ili kulturne studije. Ovo je, na neki način, borba unutar akademije koja institucionalni okvir uzima zdravo za gotovo. Verujem da je ova promena teže velik deo poraza marksizma u XX veku, i kao uzrok i kao posledica - no ovo mišljenje ne deli puno ljudi na savremenoj levici. Pre se uopšte dovodi u pitanje da li akademija kao takva vredna bavljenjem i još bitnije - da li marksizam danas pati od "viška teorije" a "manjka prakse". Akademska levica se dosta često optužuje za ovakvo stanje stvari - svi su verovatno upoznati sa čuvenom prebacivkom poštenog aktiviste da svi ovi "navodni marksisti" samo pišu neke nerazumne stvari u kulama od slonovače i da bi "trebali da se spuste" na ulice, na štrajk, na letke itd.

Da bi dao neke druge poglede na ovu temu, prvo bih napravio važnu distinkciju za koju mislim da često fali diskusijama o akademiji i njenoj ulozi na levici. Moramo da razlikujemo akademiju kao instituciju, deo podele rada kapitalističkog društva, i akademije kao jednog oblika sticanja univerzalnog ljudskog znanja. Iako su u našem društvu ova dva spojena, oni mogu biti analitički razdvojeni. Neko svakako može da kritikuje akademiju institucionalno, radi njenih pravila, praksi, procedura i normi. No, treba voditi računa da se ima u vidu da se njena osnovna namena i kako se ona odvija u savremenom svetu. Kad uzmemo i dobro i loše, akademija je možda jedino mesto u našem svetu koja je posvećna sticanju znanja o svetu oko nas radi njega samog. Oni koji, kao ja, su još uvek bliski ideji da je najveća misija humaniteta ta da stekne samorazumevanje sebe ne bi trebali tek tako da odbace ovu funkciju akademije.

U načelu je svakako moguće biti nezavisni intelektualac, ali vrlo malo ljudi zapravo uspe ovo da postigne. Ako imamo u vidu koliko današnjeg intelektualnog rada biva povezano sa interesima profita, uplivom korporativnog novca (institucionalnog uticaja) - vrlo je retko da se bilo kakvo teorisanje ili "čisto mišljenje" dotira na ovaj način.

Naravno, ovome se može prigovoriti da u našoj eri neoliberalne ekonomije univerziteti kao takvi postaju deo tržišne prinude. Ovo ne može da se spori i to je jako zabrinjavajuć trend i za one na univerzitetu i za one van njega. Ali ovo isto otkriva nešto o prirodi akademije kao socijalnoj instituciji modernosti. Ova agresija bez presedana protiv univerziteta i njihovih studenata uvođenjem bodovnog rangiranja, povećavanja iznosa školarina itd. - mogu da budu indikator kako ciljevi akademije i njene strukture nisu nužno bili deo kapitalističke reprodukcije. Treba dodati da su često univerziteti, posebno na nižim nivoima obrazovnog stepena, radili kao regrutni centar za radnu snagu koju je kapital zahtevao u većem broju nakon II sv. rata. No i pored ovoga, univerzitet bi mogao da bude nešto drugo, nešto što projektuje ljudske ciljeve van brojivog, sabirljivog i prodajnog - to je ono što neoliberalna ofanziva pokušava da uništi. U kontekstu šireg rata protiv obrazovanja, univerzitet je jedno od poslednjih mesta duha znanja.


Elitizam, Akademija i Levica


Ovo takođe može biti osporeno: zar nije univerzitet uvek bio elitna institucija, od i za više slojeve ili one koji planiraju da idu tuda? Velik deo levičarske skepse prema akademiji je nus-efekat velikih 'anti-autoritarnih' i 'anti-birokratskih' pobuna 60ih i 70ih protiv Institucija i legitimnosti elita.
Česta implicitna ili eksplicitna sugestija da je insistiranje na teorijskoj potrazi ili načelnim principima jedna štetna, elitistička, nepodesna aktivnost koja ne pomaže "stvarnim borbama u praksi" se dosta razlikuje od zahteva pre 6oih, koji su se ticali toga da bi univerziteti trebali više da budu otvoreni ka radničkoj klasi i da služe interesima radničke klase. Čini se da kao trebamo da pretpostavimo da idealni radnik nema ili kapacitet ili interesa prema teoriji i da takve avanture nikako ne mogu da služe radničkom pokretu. U suštini, ovaj savremeni tip kritike je konzervativan - onaj koji tvrdi da teoriju treba prepustiti teoretičarima a da radnici rade "konkretne zadatke na zemlji". Mislim da levica ne treba da ide ka tome da podupire ovu podelu rada, već da je prevazilazi. Umesto da se protivi akademiji kao takvoj, tako što otpisuje njen sadržaj kao i formu, možda bi trebali da gađamo promenu forme da bi sadržaj akademije bio dostupan svima - pre ove mračnjačke ideje da nikog niti zanima Teorija niti bi trebalo, trebali bi da stremimo ka tome da svi, ili makar što više nas, može i želi to.

Ovo nije neka iluzja: korisna analogija se može naći u holandskoj istoriji. U Holandiji je nezavisna gimnazija tradicionalno najviši nivo sekundarnog obrazovanja, mesto sa klasičnim obrazovanjem najvišeg standarda i sa reputacijom elitnog studentskog entiteta. Kada su obrazovne reforme tokom 60ih i 70ih postale velika tema, razne figure "Nove Levice" iz Holandske Radničke Partije (zajedno sa nekim liberalima) tvrdili su da gimnaziju treba ukinuti i sjediniti je sa drugim tipovima škola jer je gimnazija elitistička institucija kontra interesa levice. No, u ovome su snažno osporavani od strane Markusa Bakera (viđenijeg člana KP Holandije, čoveka bez univerzitetskog obrazovanja i iz radničke porodice) koji je rekao tokom jedne debate u skupštini: "Konačno deca radničke klase mogu da pohađaju gimnaziju jednako kao i deca viših slojeva. I šta oni urade? Hoće da je ukinu".


Vrline Apstrakcije


Da bi učvrstili ovaj argument, nešto moramo reći i o ovom konceptu Teorije samom.
Ne mislim da mnogi na levici imaju ovaj problem sa idealnim "organskim intelektualcem", ili sa konceptom besplatnih i otvorenih univerziteta. No čini mi se da ovaj opisni pridev retko može da se pomiri sa neprijateljstvom mnogih aktivista koje imaju prema teoriji ili da promeni stav da vrednost teorije "nema veze sa primenom u borbi". Jedan deo ove emocije verovatno jeste rezultat nasledja lenjinističke forme marksizma i uputa iz dela "Šta da se radi?" gde Lenjin saopštava da "teorija mora biti uneta spolja u radnički pokret". Od različitih interpretatora, malicioznih ili ne, ova izjava je koren uzročnik arogancije, manipulativnosti i zaista elitističkih praksi politika koje su se vodile u Lenjinovo ime. Možda bi zaključak onda mogao da bude da teorija ne bi trebala da dođe spolja, ili da ne može doći spolja, i da zato legitimna teorija je nešto što sudeonici u borbi proizvode u toku same borbe. To posebno treba imati u vidu ako se setimo teza o Fojerbahu i pomena znanja kao "samotransformacije u praksi".

No, Teorija sa velikim T (tj. opštosti i zakonitosti koje nisu momentalno svodive na ili intuitivne prema svakodnevnim fenomenima) daleko od toga da nema važnosti za bilo koju političku praksu. Postoje tri načina na koja mislim da je ova tvrdnja tačna.
Prvi je to da je politika sama deo unutar-akademskih borbi. Strukturu akademije čini njen personal, koji (kako nam kaže treća teza o Fojerbahu) "podučava". Kako su univerziteti sve više kompetitivni, borbe oko toga ko vodi koje odeljenje, koji je program, ko zapošljava koga - očigledno jesu deo političke borbe.

Štaviše, ove političke borbe nisu ništa manje politike radnog mesta od bilo kog drugog. One svakako imaju veliku političku dimenziju zbog uticaja univerzitetskog posla na svet: ne samo transformacija koje donose nove tehnologije i otkrića u prirodnim naukama, već i kad su u pitanju ideološki i teorijski resursi i rečnici koji su forma i izraz svake političke borbe. Kao što je Marks rekao "pravni, politički, religijski, umetnički ili filozofski - ukratko ideološki oblici unutar kojih ljudi bivaju svesni konflikta i pokušavaju da ga reše". Ovo nije teren koji bi trebali da damo našim protivnicima, posebno ne u eri velike opšte slabosti levih ideja.

Može se možda reći da ove borbe reprodukuju, van subjektivnih namera učesnika, elitističku strukturu univerziteta, samim tim i da reprodukuju kapital odnos. Ovo se zatim proteže na generalno nepoverenje (mada ne štetno samo po sebi) prema onima koji su plaćeni da pišu i misle, što izražava opravdanu opoziciju jakoj podeli rada na intelektualni i manualni. No, naravno - kao što to radi i sav rad pod kapitalizmom, posebno rad onih koji proizvode višak vrednosti. Ipak, ova zamerka je previše opšta

Ako imamo ovo u vidu ovo me dovodi do druge tačke o značaju teorije. Naravno da jeste ili bi trebalo da bude banalno reći da akademske rasprave prave razliku u praksi radikalne politike. Ali levica je često bila opterećena tendencijom ka anti-intelektualizmu nešto što ide nazad sve do 1848. i nešto što se pokazuje u selektivnosti teorijskog opusa. Tako da za mnoge na aktivističkoj levici ovaj ili onaj omiljeni autor svakako može da prođe kao favorit za citiranje ili inspirator razumevanja ličnih iskustava i njihovog prelaska u politički registar. Tu svakako spadaju recimo teoretičari autonomizma ili feminističke teorije anarhistički autori itd. Ali ovo često nije jednako sa poštovanjem za proces i praktični status teoriziranja i pre svega potrebom za teorizacijom. Istini za volju ni Marks ni Engels nikad nisu bili akademci kao ni mnoge velike figure istorije marksizma. Ali ipak teško može da se spori da je Marksov život i teorijski rad moguć bez teorije sa velikim T: od njegovog korišćenja biblioteke britanskog muzeja do statističkih i praktičnih studija fabričkih inspektora do teorijskih radova britanskih i francuskih političkih ekonomista do studija Darvina i Morgana. Zanimljiva je činjenica kako u prirodnim naukama skoro niko nema problem da prizna da stoji na ramenima prethodnika kada su u pitanju teorije ali kada je u pitanju humanistička nauka teorija kao deo obaveznog procesa biva standarno zaobiđena.

To isto važi za praktične posledice. Ispostavlja se da su radovi klasika bitni jer su radovi genija a da je teren za genije u modernom dobu ispucan tako da je sve što nam je potrebno od naučnog znanja samo ono što je dala istorija. Naravno genija je premalo da bi se ovaj pogled koji se oslanja na akumulaciju i "verifikaciju" znanja tek nakon nekog vremena (a da se u međuvremenu koncentrišemo na praksu) konzervativan a ne progresivan. Ne možemo da se oslanjamo na genije, tako da moramo da gradimo kolektivnog genija a to jedino može da se uradi akumulacijom i integracijom radova mnogih autora i u tom smislu to zahteva da teorizaciju shvatimo ozbiljno i u jednoj meri kao cilj samoj sebi.

Praktičan primer bi bio marksova teorija vrednosti koja je često najkompleksniji deo njegovog opusa i van relativno malog broja marksističkih ekonomista često odbačena kao nasleđe 19. veka i relevantno za praktični rad. "Koga briga za ovu apstrakciju za ovu teoriju kad svi znamo ko je neprijatelj". A ipak kao što navodi Alan Friman ovo zanemarivanje imalo je značajnih posledica i u i van akademije. Ovaj odnos koji Friman naziva 'marksizam bez ekonomije' smatra da je ovaj potez bez ikakvih posledica. Većina misli da važnost Marksovog doprinosa nije u njegovoj komplikovanoj ekonomskoj teoriji već u njegovoj političkoj analizi: teoriji klasa, teoriji kulture, teoriji radničke organizacije itd. Ali ako bi uzeli teorijske stavove koji zaobilaze klasičnu teoriju vrednosti ne samo da gubimo jezgro teorije eksploatacije već i samu teoriju o klasama. Ako dohodak kapitalista potiče iz izvora koji nije rad njihov dohodak ne zavisi od postojanja radnika. Čitava fabrika istorijskog materijalizma zavisi od praćenja pažljivih staza teorijske međuzavisnosti.
Drugim rečima Marksova teorija vrednosti je paradigmatski slučaj teoriziranja sa kule od slonovače za mnoge na levici. Ipak kao što vidimo dosta toga zavisi upravo od pomenute teorije budući da Marksov čitav argument o radu i eksploataciji počiva na toj teoriji. Kao što kaže Friman ako bi teoriju vrednosti zamenili marginalizmom ili sličnim aproksimacijama empirističkog tipa gubimo okvir u kome kapitalizam eksploatiše, koja je uloga radničke klase, kako kapitalizam sebe održava itd. Suštinski vadimo marksizam iz marksizma. Što bi ovo radili? Sigurno nije u ime prakse pošto cilj prakse svakako nije predavanje čitavog terena protivniku. Takođe ovo ne treba razumeti kao da trebamo da se držimo ortodoksne teorije zauvek ili kanonskog mišljenja. Čak naprotiv - upravo ovaj čin izazova kanonskog mišljenja je čin shvatanja teorije ozbiljno u smislu da li je primenljiva ili ne.


O Neodređenosti


Ovde dolazim do svoje finalne tačke i možda najvažnije u celoj diskusiji (po mom subjektivnom osećaju one koja je najmanje cenjena na levici).
Ovo ima veze sa statusom teorije pod uslovima neodređenosti (nepredvidivosti). Ovo se delom tiče toga da da je u našem životnom opsegu dosta toga u našem razumevanju određeno - neodređenošću.
Upravo ovaj deo nedostatka određenog tipa znanja je naterao čovečanstvo da razume i samim tim kontroliše i menja naše okruženje, a okruženjem i sebe. Ovo je oduvek, logično, zahtevalo finu dozu apstrakcije, razumeti realnost iza svakodnevnog doživljaja stvari koji nam se doima nasumičnim, nekontrolisanim - van kontrole uopšte. Ova neodređenost je proizvela našu želju, našu potrebu da znamo stvari ne samo radi onoga što jesu, već šta nama predstavljaju. "Sva nauka bila bi suvišna kada bi spoljni doživljaj i esencija stvari direktno koincidirali".

Treba naglasiti da i sa našim ubrzano skupljajućim informacijama i mogućnostima kontrole savremenog sveta - mi i dalje jako malo znamo i živimo pod uslovima neodređenosti. Koliko god bilo teško razviti teoriju koja ima moć objašnjavanja, toliko je teže dokazati da ima nepobedivu vrlinu prednosti nad konkurentnim teorijama i onu posebnu vrstu primenjivosti koja ide iza predviđanja. Ovaj tip a fortiori istine kod društvenih nauka, gde smo radi same prirode predmeta istraživanja van domašaja eksperimentacije i kontrole, smanjuje našu preciznost i stepen praktičke izvesnosti u najmanjim elementima teorije. I ako su mnogobrojne debate u filozofiji nauke pokazale išta, onda je to da svima bude jasno kako je proces "testiranja" teorija složen i kako su takvi testovi nužni, budući da živimo u svetu koji je, manje ili više, neodredljiv.

Potrebno je da ozbiljno shvatimo našu neizvesnost o znanju, posebno na levici, među levicom. Možda mislimo da imamo jake moralne poglede na svet ili superiorno lično iskustvo koje nas je presudno gurnulo u ovaj ili onaj pravac, ali kada pričamo o bilo kojoj političkoj aktivnosti i nekom "menjanju sveta" - ovaj problem mora da se ozbiljno shvati. Imati predstavu o "menjanju sveta" bez razumevanja metoda i uzročno-posledičnog odnosa teorije je zaista težak, verovatno neizvodiv zadatak. Naravno, svi mogu da se slože oko levičarske fiks-ideje "jedinstva teorije i prakse" - ali šta je ova floskula bez nekog realnog punjenja? "Kako znamo da je tačno ono što mislimo da znamo" -- je presudno praktično pitanje koje se ne može rasplesti bez teorijske analize "znanja" i "mišljenja", pitanje koje je presudno za apsolutno sva polja ljudske aktivnosti, posebno za ambiciozne projekte "transformacije realno postojećeg". Ko proverava i verifikuje "praksu" ako ne Teorija?

Opravdano neko može da nas pita - čemu sva ova apstrakcija, gde su štrajkovi, gde su pobune? Gde je pokret, gde je partija itd. No - sve ovo može i da bude pogrešno, koliko i tačno. Ne pričamo ovde u eri neoliberalizma o tome kako "ovu neodređenost treba slaviti" - ona je svakako naš neprijatelj. Ali pokreti greše, partije greše, ljudi greše, štrajkovi su nekad preuranjeni ili prekasni. Tako je bilo i tako mora da bude sem ako se stvari ne odvijaju u izolovanom vakuumu društvene laboratorije gde je svaki potez pogodak u centar. Moramo doduše da priznamo i bavimo se posledicama neodređenosti istorije i njene otvorenosti za scenarije.

"Filozofija je svoje soptveno vreme sabijeno u misao".
Verovatno cela ljudska vrsta stremi ka uopštenju, ka apstrakciji. Pozicije i uglovi sa kojih gledamo na stvari se menjaju, to je proces bez koga naša životinjska vrsta ne bi stigla nikuda, istorijska distanca nas tera da drugačije sagledavamo postupke. Tako da teoriju u ime teorije ne treba uzimati prelako, u kojoj god formi ona bila zatvorena u našem političkom sistemu. Neminovno će sva naša dela otići u prah, statue pasti, imena bledeti ali ono što ostaje tokom istorije naše vrste su naši pokušaji da mic po mic, griz po griz nagrizemo kavez neizvesnosti u kojem se nalazimo otkad postojimo kao vrsta.

Vrući krompiri u teoriji - nelagodnosti Novog Lumpenproleterijata (deo II)

Kad smo već kod pitanja vrućih krompira analize u balkanskom levičarskom pojasu, vrućih krompira savremenog lumpenproleterijata koji je početkom XXI veka skoro u potpunosti izbačen iz svakog plana za učestvovanje u tokovima legalne prodaje radne snage, treba sada proleća 2014-e primetiti dva momenta: jedan momenat je sedam dana nemira na ulicama gradova Bosne i Hercegovine, drugi momenat su, naravno, prolećne poplave koje su desetkovale Srbiju i aktivirale bure baruta socijalnih problema za koje smo, možda, čak i mislili da su van diskusije.
 
Pobune na ulicama BiH su jako značajne za mladu teorijsku tradiciju dizel-socijalizma jer su drugi pravi lakmus teorija o demografskoj smeni generacija koja se odigrava unutar radničke klase na prostorima bivše Jugoslavije. 
Generacija naših roditelja (1945-1965) je, konačno, polako (sa punim pravom) zamenjena akterima koji su svoju političku subjektivnost gradili van socijaldemokratske, građanske svesti socijalističke domovine koja je na kraju krahirala u kapitalističku restauraciju i izazvala nenormalne ideološke zaokrete u glavama i opredeljenjima ljudi. Brisan i relativno čist prostor "kapitalističkog reseta" (gde je radnička omladina u 80% slučajeva kretala sa nacionalistički opredeljenih pozicija) ostavila je donekle otvorenu opciju za izgradnju nove kolektivističke svesti, one koja se nužno neće nikad pozvati na jugo-nostalgiju u momentima nedostajanja kreativnih i aktuelnih političkih rešenja i ona koja nema uvid u to "kako se nekad bolje živelo". Upravo "kako se nekad bolje živelo" mantrice jesu onaj suštinski blokirajući momenat velikog dela generacije koja odlazi sa istorijske scene bivših prostora Jugoslavije, bespovratno i tužno zaglavljene u prošlost, lekove za smirenje, otkaze, melanholičnu nostalgiju i razna telesna oboljenja.
Ono što je sada na sceni na prostorima bivših jugo-republika jeste svojevrsan (ali i inspirativan socijalni paradoks) - najveći prijatelji socijalizma i oni koju su spremni da neke prakse te ideje realizuju u konkretnoj životnoj svakodnevnici jesu upravo oni koji su rasli u žestokim ideološkim kampanjama anti-komunizma/"anti-komunjarstva" i nemaju problem to da priznaju, oni koji zaista nemaju šta da kažu o SFRJ ili tekovinama socijalizma: ne sećaju se Trsta i Pratera i svih bljutavih priča vezanih za to, famoznih 'plavih pasoša' i njihove cenjenosti u svetu, ne sećaju se spavanja u parku a da te niko ne opljačka, ne sećaju se sindikalnih letovanja, ferijalnih popusta itd. Sve sa čim ova generacija 'dizel-socijalizma' ima iskustva je "bolesna kompetitivna ambicija gajena u duhu kapitalizma" i to je upravo onaj kontra-intuitivni impetus kroz koji oni žive i stvaraju realno-održivi socijalizam u životnim praksama i načelima, potpuno van ikakvih spoljnih predstava o "skladnom životu" i "tolerantnom raju različitosti" neke tamo zemlje koja je nestala u građanskom ratu svih sa svima, zemlje koja je danas i liberalizmu na prostoru bivše Jugoslavije potpuno operabilna i upotrebljiva za različite političke mahinacije.

Dakle, Jugoslavija je mrtva - socijalizam se rađa i neko treba da obavesti levičare da dete i plodovu vodu konačno treba odvojiti jedno od drugog.

Gde se on rađa?
Pa u tome što zenički, tuzlanski i sarajevski dizelaši izgledaju isto kao i svoji beogradski vršnjaci i nemaju ama baš nikakav problem sa tim. Ti isti dizelaši koji su zapravo vodili taj jednonedeljni rat sa državnim aparatom BiH i izložili ga prvi put od nastanka te države relativno ozbiljnoj opasnosti. Ti isti dizelaši koji sa obe strane Drine komuniciraju repom, garderobom, manirima, pogledima na svet, narkoticima, naravno neko verujući u Nasera Orića, neko u Ratka Mladića i niko ko sebe smatra levičarem na Balkanu ne bi trebao da ima suštinski problem sa tim što u fantazmima tih ljudi, eto, neki tamo heroj iz NOBa nije centralna figura. Da bi imali novi NOB, potrebno je otarasiti se politički sterilnih fetiša starog NOBa (koji je, pritom, projekat od pre 70 godina) i suštinski razumeti da je "novi NOB" jedan NOB koji je obučen u Najk, ošišan na kratko, ide na utakmice, koristi amfetamin i da - nije naročito koherentan, ali je spreman i posvećen, što je naravno najvažnija stvar političke konfiguracije. "Novom NOBu" treba dozvoliti da svoju novost zaista vuče iz svog doba i ne ispočitavati mu i meriti ga iz vizure "idealno zadatih" aršina nekih čistih rukica 1946-e, jer danas je 2014. i "jugoslovenstvo" jeste jedna problematična koska u grlu radničke klase bivših republika, sa kojom svaki sloj pokušava da nađe svoj način komunikacije i pre-spajanja. Takođe, kost u grlu građanske levo-liberalne pozicije je i ta neshvatljiva pozicija kako novi graditelji socijalizma paradiraju iza slika, recimo, Ratka Mladića ili Nasera Orića, što samo pokazuje plastičnu i istorijski zakočenu jednoobraznost njihove političke pozicije, ali i suštinsku nezainteresovanost za realna kretanja unutar novih radničkih klasa eks-Ju prostora.

 
Naravno, odsustvo faktičke i dosledne tematizacije demografske i klasne strukture aktera bosanskih dešavanja jeste momenat namernog prećutkivanja da balkanska politička subjektivnost konačno iz deklasiranog, desetkovanog proleterijata dobija svog političkog džokera koji je borben, neopterećen "sećanjima i idealima", koji razume u velikoj meri gde su njegove mete i koji sa njima neće igrati preferans, što najbolje pokazuje zapaljena zgrada tuzlanskog kantona. I ne samo to, nego da taj politički impuls dolazi iz najproblematičnijeg i najprezrenijeg dela radničke klase. Naravno, nadamo se da su događaji u BiH samo uvod u ono što tek očekujemo u narednih 10 godina na ovim prostorima.

Ako sada napravimo brzu paralelu sa događajima u Srbiji i poplavama koje su desetkovale zemlju i već osiromašen narod gurnule dalje u sumanutost siromaštva, videćemo da se, kao i u BiH, javlja prvi put jasan problem neprijatnosti u ideološkoj analizi ovog društvenog sloja koji se rešava prećutkivanjem. Jer otkad se on javio 2008. jasnim signalom nakon mitinga "Kosovo je Srbija" i opšte pljačke grada i sukoba sa policijom, svih 6 godina nakon toga on je žestoko kritikovan, osuđivan, napadan ili - prećutkivan. U srpskom levo-liberalnom diskursu za njega nije bilo ni mesta, ni razumevanja (ni "potrebe"?), na to se nije gledalo politički, više kao na neke varvarske, životinjske impulse nekih degradiranih ostataka otpuštenih radnika koji su se, svojim iskvarenim ćudima, okrenuli ka "besmislenom nasilju", "kapitalističkim instinktima", "reakcionarosti" čemu god.
I sada, iz vedra neba, Srbiju udaraju kiše od 3 dana gde se 25% zemlje našlo u velikom problemu, državni aparat naravno spaljen od nemara i silnih krađa ostaje u čudu i poziva, naravno, NAROD (!) da reaguje i obavi ono što bi, barem po svim nekim standardizacijama modernih društvenih ugovora, bio posao državnog aparata. Neočekivano za srpski populus, ovaj sloj radničke omladine gurnut u lumpenproleterijat ulične ekonomije i "neformalnih zaposlenja" biva onaj koji se prvi odaziva da ide bilo gde i uradi sve što mu se kaže da bi se posledice nekako sanirale.

E, onda krece ideološki kanandrum srpskih polomljenih ogledala - jedan deo populacije kaže "sve je ok, ali oni će i dalje posle ovoga da se jure po gradu i pucaju jedni na druge", drugi deo populacije kaže "ma ovo je samo još jedan izgovor da idu da se drogiraju i piju" ili "ma da, idu tamo samo da se slikaju" (kao da u tome ima nečeg nužno lošeg), treći deo kaže "ništa bez diktature", četvrti deo kaže "e da su češće tako razmišljali možda ne bismo bili gde jesmo", peti deo zahteva da ih se taman uhapsi na licu mesta dok su svi tu itd. Dakle, nije dobro I KAD JE DOBRO, i kad su po svim pravilima uzornog građanstva oni ti koji će prvi staviti ta neka leđa za ideal opšteg dobra - njima ne treba verovati jer to je "zla krv". Dobro znamo da kada se javi ovaj neurotski momenat ("nije mi dobro kad mi nije dobro, a i kad je dobro - tad mi nije naročito dobro") tu već radi neki momenat nemogućnosti izlaženja na kraj sa nekim računicama u glavi i jasno se vidi da nije problem u onome koji je meta osude, nego u onome ko iznosi osude.
Na samom kraju - tek 2014. srpski "emancipovani građanin" je spreman da USLOVNO (sa bojažljive distance) promatra tog nekog lumpenproletera i da mu dozvoli da se vrlo lagano, pažljivo,  uključuje u "srpsku društvenu scenu", iako je on naravno na njoj sve otkad je radio-televizija Beograd kroz svoj čuveni dokumentarac od pre 23 godine (u saradnji sa partijskim aparatom tada još uvek SR Srbije) prepoznala, konkretno, fudbalske huligane kao "novog učesnika" društvene borbe.

Konkretno, Fejsbuk status koji smo dobili u štabu bloga je idealni prototip, savršeno sumirani stav koji ovu ideološku poziciju otelovljuje kroz par pasusa i ovde ćemo ga, analize radi, preneti u celosti.

"U ovoj groznoj situaciji, drago mi je zbog jedne stvari - generacije klinaca koje su poslednjih godina prozivali da su izgubljena generacija, generacija koju su hteli da zapamte po vršnjačkom nasilju, huliganstvu, krađi patika za Kosovo, porno klipovima maloletnica, selfijima, nemaru roditelja sluđenih u tranziciji, bolesnoj kompetitivnoj ambiciji gajenoj u duhu kapitalizma, ipak neće biti zapamćene zbog toga, već su generacija klinaca koja će se pamtiti po tome što su nesebično pomogli, svako kako je mogao - pre svega preuzimajući inicijativu, gradeći nasipe, pomažući unesrećenima, volontirajući u prihvatnim centrima, organizujući prikupljanje pomoći, deleći informacije...mogu do sutra da nabrajam. Generacija koja ima čime da se ponosi, a ne da se stidi.
Drago mi je i zbog njihovih roditelja koji su optuživani za nemar i da nisu dobro vaspitali svoju decu, sad znaju da su uprkos teškim uslovima u kojima su tu decu gajili, uradili dobar posao.
Kritizeri koji lamentiraju nad "tim nekim izgubljenim pravim vrednostima" mogu mirno da začepe gubicu i pokriju se ušima."

Ova pozicija je problematična skoro u svim svojim momentima, iako naočigled pretenduje na nameru da "opere" radničku klasu Srbije (i njene najradikalnije sekcije) od onog "zla" po kojem će ona, za solidan deo srpske javnosti, biti upamćena. Dakle autor statusa (sa preko 100 lajkova) smatra da su ove odrednice "vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma" - zaista problematične u svojoj suštini i da će "5 dana javnog rada" uspeti da, u očima te iste javnosti koja ih je i na prvom mestu žigosala (!), izazvati neki momenat preispitivanja i konačno rezultirati tim uvidom da "na kraju krajeva, to i nisu tako loši momci". Naravno, problem sa klasnim ratom je taj da to ne funkcioniše tako i koliko god mladim, emancipovanim Beograđanima bilo lepo da (konačno) rame uz rame sa tim izvikanim dizelašima pune džakove i pomažu pogođenima poplavom, već 5 dana kasnije svi se vraćaju na svoje iste pozicije unutar klasne tenzije. Igrom istorijskih okolnosti, jedan deo ljudi se vraća na fakultete, ovaj "upitni deo" dizel-populacije se vraća na svoje plutajuće poslove ili u "sivu zonu", upravo onu zonu koja i rezultuje svim tim "problematičnim vidovima ponašanja" koji su pobrojani iznad.
Taj kolektivistički i solidarni impuls (pokazan ovog proleća i u Bosni i u Srbiji) nije impuls građen zaslugom "uprkos svemu, dobrog posla roditelja" (budući da svako ko je IOLE imao kontakata sa tom populacijom zna u kom stanju su njihove porodice, te ljude je podigla Ulica) - ne, taj impuls je građen upravo kroz ovaj 'izmet' "vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma", što pokazuje da u pitanju nije nikakav 'izmet' kao takav, tj. da to nisu pojave koje treba kod "neutralnih civila" da izazovu sažaljenje, niti je to sažaljenje iko ikad tražio. Poenta upravo jeste da to nije pozicija "ili-ili" nego pozicija "i jedno i drugo", dakle i vršnjačko nasilje i sve ostale stvari neprijatne za građanski habitus, ali i spremnost da se učestvuje u društvenim poduhvatima bitnim za narodni kolektivitet.

Problem naravno nastaje kad građanski subjekat ulazi u poziciju da sudi i meri kada i gde može da pusti problematizovane proleterske strukture da "pokažu da vrede" - dakle 6 dana radnih akcija je to ok, a ostalih 360 dana godišnje (i prethodnih četvrt veka), e pa o tome već mora da se razmisli. Po tom modelu promatranja sa visine, "prave vrednosti" su tu čak i kod tih ljudi (odgovornost, požrtvovanost, saosećajnost itd.) - samo treba da se javi neka "vanredna situacija" da ih ona aktivira, kao što je recimo prirodna katastrofa ili štrajk pretvoren u napad na državu.
Ovde se treba setiti Benjamina i reći da "vanredno stanje nije izuzetak, ono je pravilo" - po tom pravilu, biti na strani radničke klase u Srbiji znači biti na njenoj strani svih dana u godini i tokom svih dana u godini razumeti i doživeti "kolektivistički impuls", a ne samo tokom punjenja džakova, ne samo u situacijama kojima su svima dostupne i proverljive. Jer već sutradan, ti isti ljudi su nastavili da "lopataju" i "pune džakove" za neki drugi, ne tako očigledan interes - upravo onaj interes koji će, po ko zna koji put, i njihove roditelje i celo društvo vratiti na poziciju tvrdnje da su oni-da smo mi "generacija bez budućnosti".
 
I šta bi to značilo, ta odrednica "generacije bez budućnosti"?

Jel to znači da ova lumpenizovana, na ulicu gurnuta generacija Y "ima budućnost" tek kada po diktatu društvenog mejnstrima izađe javno da lopata i puni džakove i na taj način delimično okaje svoje "silne grehe vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma"? Ne, tvrdnja je ta da je njena i prošlost i budućnost duboko ukorenjena upravo u sve te "grehe" i da ta "grešnost" upravo proizvodi zalog tog čvrstog temelja sa koga se odskače u novu društvenu budućnost, ne obrnuto.
 
Ti "gresi" i ta "grešnost" je ništa drugo do život i običaji radničke klase, koji i jesu sve ove decenije unazad taj vreo krompir koji čekamo da skuvamo i svarimo.

Vrući krompiri u teoriji - nelagodnosti Novog Lumpenproleterijata (deo I)

Treba razumeti i relativno ozbiljno shvatiti činjenicu da savremena radikalna socijalistička teorija previđa određene momente faktičkih stanja među svojim predmetom bavljenja, a to je radnička klasa i stremljenja u njoj. Problem naravno nije nepoznat – treba priznati da su određene neprijatnosti skoro pa oduvek „mučile“ ne teoriju, ali teoretičare, aktiviste teorije. Teorija je najveće blago marksizma i materijalizma uopšte, naše najveće oružje koje trebamo da čuvamo, negujemo i oplemenjujemo – ali ljudi koji se njom bave su, kako i sama teorija kaže, proizvodi svojih okolnosti, ideologija, odgoja, životnih izbora, okruženja itd. Odmah da se ogradim(o), blog Teorija iz Teretane i ljudi iza njega nikad nisu verovali da imaju tu „tapiju na istinu“, jedini motiv i iskreno verovanje iza ovog rada je to da postoje ogromne usputne rupe u teorijsko-aktivističkom radu koje treba hitno krpiti i štap, lenjinistički naravno, što više kriviti.

U tom smislu, napor je posebno bio fokusiran na razumevanje potrebe idenja u korak sa vremenom, političkim vremenom i istorijskim vremenom u kome postoji i kreće se savremeni zapadni proleterijat, od San Franciska do Istanbula. Ne zato što ostale proleterijate treba zanemariti, nego zato što se u američko-evropskom kontinuumu proleterizacije (unutar koga je i srpski i balkanski proleterijat) stvari relativno preklapaju i postoje određeni istorijski ujednačeni ritmovi manifestacija određenih pojava. U tom smislu, teorija Luja Altisera je bila neizostavan i najdragoceniji korak koji je mogao biti urađen, bez njegovih koncepcija (kao i određenih koncepcija Fukoa, Žižeka ali i mnogobrojnih likova i karaktera iz sveta popularne kulture koji su u toj sferi vodili ideološku borbu, bili svesni toga ili ne – posebno bih tu istakao Mihajla Divca sa svojom čuvenom boljševičkom tvrdnjom o postojanom odbijanju verovanja u povlačenje) ideja ovog bloga ne bi postojala.

Ideja bloga, čime ćemo se dalje baviti u ovom tekstu, je sakupljena oko tvrdnje da savremena socijalistička teorija (barem ona koja dopire dovde) u velikoj meri ostaje slepa i gluva na ono što američko-evropski proleterijat relativno brzo postaje. Naravno, nemam nameru da tvrdim epohalno važnu teorijsku ideju, ali postoje različite teorijske ideje koje pokušavaju da razumeju socijalno-istorijsku putanju onoga što građanska sociologija naziva Generacijom Ipsilon (Y),  a to je generacijski zahvat rođenih od kraja sedamdesetih do kraja devedesetih – u proseku ljudi koji danas imaju između 23 i 35 godina. Suštinski, za nas je važno ideološko okruženje ovog lonca – a to je:

1.       ubrzani raspad nasleđa socijalizma na čelu sa padom zida u Berlinu i nestankom SSSR-a
2.       ubrzana i neslućeno snažna ofanziva post-modernog liberalizma baziranog oko centralnog pojma „ljudskih prava“ i „prava na različitosti“, kao i terora liberalnog konsenzusa da „sve može – samo privatno vlasništvo ne sme da se dira“
3.   pojava kultnih kinematografskih ostvarenja koji za temu imaju kriminalnu-delinkventnu tematiku: „Godfather“ serijal, „Scarface“ (ključni generacijski film), „Goodfellaz“, “New Jack City”, „Menace to Society“, „La Haine“, "Trainspotting", pojava hit-serije na HBO mreži „Sopranos“ i još zaista dosta naslova. Shodno ovome, naravno, ide ubrzana kriminalizacija velikih slojeva radničke klase koja u neoliberalnim uslovima počinje da traži načine da realizuje „obećani san o samoostvarenom čoveku“
4.     pojava muzičkih pravaca koje nastaju kao direktna posledica neoliberalizma: house, techno i hip-hop kultura u Americi i njihov dolazak u Evropu. Ovi žanrovi ne bi postojali bez ukidanja muzičkih sekcija masovno po američkim srednjim i osnovnim školama (kao „mere štednje“) i prelaska klinaca na nove muzičke tehnologije van konvencionalnih muzičkih instrumenata, ali i van formalnog „muzičkog“ treninga; deindustrijalizacije koja je verno pratila neo-liberalizam i ostavljala ljude na ulici sa dosta slobodnog vremena, ali i fabrička postrojenja i škole otvorena za žurke; kao i velikog udara relativno jeftine opreme prvih personalnih kompjutera, semplera, ritam-mašina i gramofona koji su bili instrumenti proleterijata generacije Y. Razvoj house-a u Čikagu, techna u Detroitu i hip-hopa u Njujorku (u potpuno depriviranim i uništenim crnačkim zajednicama koje je tresao kriminal, nasilje i droga) je kulturološki korak i pobeda bez presedana u istoriji socijalizma i proleterske kulture i to su muzički koraci novog doba
5.       za evropske (ali i južnoameričke) terene, ustoličenje fudbalskog huliganizma kao jako važne omladinske (primarno proleterske) kulture koja regrutuje iz decenije u deceniju, za severnu Ameriku fenomen omladinskih uličnih bandi čije se cifre, takođe, proporcinalno uvećavaju (isto se odnosi i na bande širom „trećeg sveta“), kao i pojava evropske rejv kulture tokom devedesetih vezane za kulturu elektronske muzike hausa i tehna
6.      pojava i uspostavljanje koda važnosti odevnih predmeta i takozvanih „luksuznih dobara“ (naziv koji treba pod hitno menjati terminom „skupa dobra“) kod nižih klasa koju je još američki sociolog Pol Fasel detektovao još 1983. i nazvao ju „proleterskim pomeranjem“ („proleterian drift“). Fussell je još tada obrađivao ideju „proleterizacije luksuza“, tj. dolazak dobara i proizvoda u prethodnim generacijama nedostupnim nižim slojevima upravo među te slojeve, kao i neverovatan značaj koji ti slojevi upisuju u te proizvode kao novo-osvojene statusne simbole u svom naporu za društvenom emancipacijom
7.      pojava sportskih mini-bogova bez presedana, kao što su Džordan, Ronaldo, Zidan, Brajant, Federer... i njihov značaj za industriju zabave kasnog kapitalizma, ali i za primarne potrošače sportske kulture, a to je radnička klasa
8.     pojave rep izvođača (koji postaju planetarne super-zvezde) sa američke teritorije koji su dali glas i artikulisali desetine miliona života širom planete tekstovima isključivo baziranim na problemima i željama lumpen-proleterske svakodnevnice neoliberalizma. Zbilja, svaki iole objektivan levičarski knjiški moljac koji se nije pravio da živi u pećini zadnjih 25 godina zna šta likovi Eazy E-a, Tupaca, Snoop Dogga, 50 Centa, Lil Wayne-a, DMX-a, Gucci Mane-a i ostalih znače mladima širom planete. Shodno tome, hip-hop postaje zvaničan svetski „soundtrack“ moderne istorije za veliku većinu stanovnika planete sa svim svojim simboličkim isijavanjima. Hip-hop estetika je učila savremeni proleterijat politici želje, šta se želi i na koje način
9.      neprevaziđen razvoj tehnologije, na čelu sa pojavom interneta, razvojem personalnih računara i pojave super-modernih telefona

Naravno, ovih devet tačaka su samo gruba skica sumanuto rapidnih i dinamičnih promena koje su tresle svet od 1980. naovamo, kada ulazimo u eru koju je Nelson Džordž (crni režiser i kulturni kritičar) nazvao erom „Getocentrizma“ – isplivavanja kulturnih osobenosti i načela proleterizovanih, izolovanih zajednica (grupa) na svetsku kulturnu i političku scenu. To je korak bez presedana za svetsku društvenu istoriju, samim tim i za političku teoriju, posebno onu koja za svoj fokus ima politička nastojanja klase koja proizvodi i u viševekovnoj je borbi za svoju društvenu emancipaciju.

Stanje je pomalo paradoksalno, ali sva lepota kapitalizma (moramo poštovati neprijatelja) je u toj divnoj šizofreniji – svetski kapitalizam se bezmalo već 20 godina bavi „crpljenjem“ ove sirove, neobuzdane snage koja je veliki izvor novca: kulture lumpenizovanih proletera su svetski dominantni muzički žanrovi, kultni filmski temati sa prihodima od stotina miliona dolara tokom decenija, masa proletera su postali kultni heroji svojih klasa kroz muziku, sport, film, hip-hop je postao globalnih jezik mladih gladnih „života na koji se nisu navikli“, svetski modni kreatori su u dosluhu sa hip-hop zvezdama i insipirišu se idejama iz krajevskih zajednica da bi u te iste krajeve širom sveta plasirali odevne predmete od nekoliko stotina evra (često i više), svetska automobilska industrija izrađuje naručene modele luksuznih automobila za razne narko-bosove od kojih mnogo njih ne zna ni da piše kako treba, niti je napuštalo određenu zemlju ikad itd itd. – primera je zaista previše.

Čini se kao da živimo u stanju „već dobijene“ borbe kojoj samo treba formalni pečat – „uzmite svet, evo, zaslužili ste“ - kao na cepelinu kompanije Good Year koja u jeku neo-liberalizma 1980-ih Toniju Montani, polupismenom kriminalcu u usponu, sa mračnog neba Majamija šalje božanski poruku – „Svet je tvoj“. To je paradigmatski slogan liberalnog kapitalizma, kao i Najkov „Just Do It“. Taj sumanuto bahati, maksimalistički, decizionistički momenat slogana kompanija tokom osamdesetih čitava generacija onih koji su u devedesetim „došli do svesti“ – shvatila je smrtno ozbiljno. 50 Cent je svoj hit-album iz 2003. nazvao „Obogati se ili umri pokušavajući“ – parola, moto sa kojim se ne treba zezati baš previše, jer za mnogo ljudi klase koja nam je draga, kojoj pripadamo, u kojoj vidimo ovo ili ono, to je zaista vrhunska etička i politička maksima. Faktografije radi, taj album je, kad se sve sabere, prodao samo u Americi šest miliona primeraka, do kraja te godine 12 miliona samo u Americi. U Rusiji (prestonici svetske piraterije, inače) je prodato 130 hiljada originalnih primeraka (!), na evropskom tlu su singlovi bili na vrhovima top-listi u skoro svim zemljama po nekoliko nedelja itd. Podsetimo, 50 Cent (Curtis Jackson, sitni diler krek-kokaina iz Jamajke, Kvins, Njujorka) je čovek koji se u početnim trenucima svoje karijere na američkim talk-showovima pojavljivao kao čovek koji je preživeo devet metaka, u panciru, koji je mumlao dok je pričao, sa crnačkim krajevskim gramatičkim pravilima itd. i kojeg je, sasvim razumljivo, američko građanstvo videlo kao još jednu crnačku, gangstersku (zašto ne reći „dizelašku“?) životinju koja unosi pometnju u anglo-saksonski, beli sistem vrednosti skromnog, požrtvovanog i poštenog rada.

Nakon što smo dali ovu kraću skicu, treba konstatovati da (ako prihvatimo sistem označavanja građanske sociologije i krenemo sa tim slovnim označavanjem generacija) generacija „Y“ (u koju spadaju ljudi iza ovog bloga svakako i velik deo čitalaca) – jeste kvalitativan skok u odnosu na sve prethodne generacije, dakle i – sve prethodne proleterske generacije. Ovaj radikalan zaokret je jedna čudna voćka jer je on neprijatnost za sve aktere društvene borbe:

 

-     - neprijatan je za levičarsku akademiju koja se mahom sastoji od ljudi iz srednje klase koji zaista ne stoje dobro sa simbolikom i faktografijom ovog „novog lumpen-proleterijata“ koji se politički i socijalno samoobrazovao van radničkih partija i sindikata i u uslovima potpunog odsustva ikakve ideje o „radničkoj klasi“ u strogom smislu. Iako je ova ubrzano uvećavajuća masa ljudi direktan proizvod tektonskih promena u globalnom kapitalizmu i njegovih interesa, iako su njihovi načini svakodnevne borbe de fakto jedan od okvira u kojem se klasna borba vodi danas, iako su oni jako socijalno deprivirani - mejnstrim leve akademije odbija da ovo pitanje tretira dosledno i izdvojeno i pitanje ovih grupa stidljivo trpa u "probleme evropskih emigranata", iako je stvar složenija.

 

-      - neprijatan je za kapitalizam i građansku ideologiju jer je spreman da sva obećanja o „bogatstvu i lepoti“ shvati za ozbiljno, ali i da se lati oružja i čega god treba ako oseti da je tu negde „prevaren“ (a naravno da jeste jer je obmana strukturna kapitalizmu). Naravno, on sam i ovakav kakav jeste nije nikakva trajna opasnost, ali u perspektivi verujemo da je svaka tajna policija ozbiljnih kapitalističkih sistema svesna ove potencijalne tendencije ubrzanog naoružavanja omladine širom sveta. Posle dužeg vremena, regularni policijski sastavi mase država počinju da se naoružavaju i dodatno pripremaju za sukobe u gradskim uslovima, pogledajmo samo Italiju, Meksiko i Brazil.

 

-     - neprijatan je za radničku klasu starijih generacija jer ne radi se više o standardnom i izlapelom zapletu „generacijskog jaza“. Ovde se radi sad i o jasnom političkom jazu između baba-deda, očeva-majki i sinova i kćerki koji su duboko ili parcijalno u „uličnoj ekonomiji“ ne očekujući da će iko išta rešiti umesto njih i koji ne pišu peticije, ne okupljaju se na trgovima, nemaju neke specijalne zahteve od države i od njenog aparata, ne brinu za radni staž, penzije itd – niti se bave tim pitanjima. Takođe, za ovaj generacijski potez korištenje opijata, njihova cirkulacija i trgovina postaje takođe jedan od centralnih motiva, samim tim i objekat prezira od strane starijih u čije vreme „toga nije bilo“. Droga je bitan momenat analize u ovoj celoj strukturi i ovaj momenat je lepo obrađen u „Scarface“-u kroz sukob Tonija Montane i njegove majke, pa kroz sve naredne filmove.

Tako da, ovaj ‘savremeni lumpen’ generacije Y ostaje kost u grlu za savremenu istoriju ideja, čini se kao da je opet u modi biti na strani „slabijih“ (radničke klase, imigranata, Cigana itd.) – ali postoji ova uvećavajuća (još uvek precizno ne-identifikovana) masa unutar savremenog proleterijata koja kao da na sebi ima „ne pipaj!“ nalepnicu. Nikom ne treba, očigledno.

Sad postoje 2 smera u kojima bi ovaj tekst mogao da se nastavi; mogli bi da se taksativno navode istorijski momenti manifestacija ovog društvenog sloja sa nekim kulturnim osobenostima svakog ponaosob, a moglo bi ovde i da se malo apstrahuje, da se odavde stvar digne na jedan viši nivo opštosti da bi se konkretne manifestacije koje se ispoljavaju na različitim tačkama širom kapitalističkog sistema – bolje objasnile. Krenućemo od lakšeg, a to su neki brzi istorijsko-socijalni markeri ovog fenomena koji savremena leva akademija ne može a da ne želi da previdi - da bismo išli ka određenom teorijskom, apstraktnijem ishodu koji će biti fokus drugog dela teksta.

Za početak, konstatujmo da se početak političkog uspona (na globalnom nivou) ove generacije situirao u pobune u Los Anđelesu koje su se desile 1992. godine na proleće nakon oslobađajuće presude petorici policajaca koji su pretukli crnca Rodnija Kinga koji je bio zaustavljen radi brze vožnje. Sličnost je vrlo velika sa londonskim zapletom 19 godina kasnije – policijska brutalnost prema nižim slojevima koja se taloži kroz ogromne periode vremena i dolazi do pucanja kapisle. No, obiđimo nabrzaka čitav ovaj “getocentrični kontinuum” političkih manifestacija “anonimnog modernog lumpenproleterijata” koji se samoobrazovao na ulicama “post-ideoloških” metropolisa osamdesetih;

• -     početni zamajci ovih pokreta i ideja bile su omladinske bande crne (obojene) Amerike nastale na neuspesima i ostacima političkih omladinskih grupa uglavnom nastale na idejama Crnih Pantera tokom šezdesetih, sedamdesetih su već naredne generacije uveliko bile uključene u distribuciju heroina i kokaina na najvećem svetskom narko-tržištu, američkom. Druga osa je evropsko fudbalsko huliganstvo (na čelu sa britanskim) koja je okupljala mlade lumpenproletere i proletere koji su, na ostacima političkih previranja u Evropi šezdesetih, po inerciji pratili okupljanja “sebi sličnih” i tražili načine da nastave svoje obračune sa policijom, ali i među sobom (slično kao i kod Bloods-Crips zapleta u Americi) u potrazi za svojim identitetom kontrolora “sopstvene sudbine” i tražeći smisao i zaštitu kroz grupno povezivanje. Naravno i načine za brzu zaradu, taj divni presor i sveprisutna igla kapitalističkih zapovesti. Recimo, London je već 1985. u Brikstonu (radničkom kraju u kome dobrim delom žive imigranti karipsko-afričkog porekla itd.) imao zaplet sa upucavanjem nedužnog crnog momka, da bi se to po ustaljenom scenariju pretvorilo u brzo okupljanje “ekipe” (naravno miks krajevskog sitnog kriminala i fudbalskih huligana) koja je samoorganizovano napala policijske stanice u Brikstonu, ali stigla i da napadne radnje.

• -     osamdesete su bile prilično mirne (na površini) dok se radničkim naseljima i getoima tokom osamdesetih nije pojavila “podzemna ekonomija” narko-biznisa. Činjenica je tužna da bi ovaj fenomen lagodno bio zapostavljen da ga serija “Wire” nije bacila u facu celom svetu, pa su eto i neki teoretičari odlučili da se pobave malo tim fenomenom. Na našem govornom području bez presedana je tekst M. Žitka koji je objavljen i ovde – “Prilog kritici političke ekonomije narkotika”. Možda je moguće insistirati na činjenici da je upravo taj kvalitativni skok koji savremenu rezervnu armiju rada generacije Y odvaja od svojih prethodnika, ta mogućnost i pre svega spremost učestvovanja u narko-biznisu, polju gde su određene grupe ljudi van formalnog, znanog građanskog puta uspevali da za godinu do dve dana kupe dobar auto i naprave sebi 2 ili 3 stana. “Život u brzoj traci” je ono što generacija očeva i dedova nije želela ni da razume, ni da shvati.

• -     pre pobuna u Los Anđelesu, ovaj sloj u nastajanju u, recimo, socijalističkoj Jugoslaviji oglašavao se kroz jugo-kriminalnu dijasporu po zemljama Zapada, kao i kroz novonastajući huliganski talas pred sam raspad drage nam države. Istini za volju, slučaj Jugoslavije je dragocen u 2 smisla: mi smo jedina istočno-evropska država koja se tokom osamdesetih aktivno uključila u “getocentrični kontinuum”, kao i ta da je lokalna jugoslovenska “getocentrična” ideja aktivno pomagana od strane tajne policije SFRJ dok joj je to išlo na ruku, a onda je vrag odneo šalu. Za jugoslovenski (posebno srpski) “post-SFRJ” mladi proleterijat koji je pred sobom gledao krvavi raspad države o kojoj su svi pričali lepe priče, italijanska kriminalna omladina bila je izvor svih životno-estetskih inspiracija tokom njihovih mnogobrojnih kontakata kroz osamdesete. Italijanska ulična proleterska moda je opsela SFRJ, posebno Miloševićevo doba, a i nastavila dalje svoj put. Takođe, kultni film mladog jugoslovenskog huliganskog pokreta bio je film “Warriors” (ovde preveden kao “Ratnici podzemlja”), na video-kasetama koje su kružile od Splita do Skoplja – što pokazuje mogućnost prepoznavanja tadašnjih ljubitelja nasilja na sportskim priredbama slične pojave na potpuno drugom kontinentu i da se aktivno uživljava u njihove probleme makar na sat i po, što je bazična pretpostavka “getocentričnog kontinuuma”. Srpska sekcija ove kriminalizovane generacije Y je učestvovanjem u svetskom lancu trgovine heroinom dobila tu rizičnu, ali primamljivu opciju brzog bogaćenja koju mnogi nisu bili spremni da odbiju. Pejdžeri, Nike patike, italijanske dizajnerske trenerke, parfemi i džipovi bili su prvi znaci dolaska “proleterian drifta” na Balkansko poluostvo u velikom stilu i snažno.

• -     devedesete su donele ozbiljno organizovan, visoko-koordinisan fudbalski huliganizam u Evropu (u momentu kada je Engleska surovim merama vlade Margaret Tačer zauzdala taj problem konačno početkom devedesetih), ali su ozbiljne scene buknule u Srbiji, Grčkoj, Hrvatskoj, Rusiji, Poljskoj, Bugarskoj, Češkoj i doživele renesansu u Italiji, Francuskoj i Holandiji. U momentu devedesetih, ozbiljne fudbalske huliganske grupe uglavnom su bile solidno vezane za “podzemnu ekonomiju” narkotika kao i obezbeđenja noćnih klubova od Glazgova do Atine, to je bila svojevrsna “geto fleksibilizacija” poslova. Barem je tu posla bilo za svakog ko je bio “voljan da radi.

• -     rejv kultura je bila takođe krupna stavka socijalnog razvoja evropske (ali i američke, pa čak i brazilske) proleterske generacije Y: kultura ekscesivnog hedonizma, skupe garderobe, ekstazi kultura, navijačkih grupa, neortodoksnih seksualnih iskustava, generacijskog sukoba sa roditeljima, zvanične zabrane rejvova u Engleskoj i Francuskoj, sukobi sa policijom, učešće gangova u poslovima prodaje opijata i obezbeđenja – u momentu od 1990. nadalje svi su rasli “brzo”, hteli ili ne hteli. Ekstazi je bio prilično jeftina a opet intenzivna droga koja je radničku omladinu topila snažno u eri “malo para a puno stida”, ko nije imao para za kokain mogao je da pribavlja spid (amfetamin sulfat) i da 6 sati minimum vikendom provede u plesnom grču u nekoj pustinji van grada ili u nekom fabričkom hangaru od Detroita do Beča. Rejv kultura je uspela tokom devedesetih da dobaci i do ex-YU ose Zagreb-Beograd i da uključi šire slojeve u rejv pokret – fudbalske huligane, sitne kriminalce, blejače i da, barem za momenat, “istinitost bez smisla” (o kojoj će biti reči kasnije u tekstu) kasnog kapitalizma dobije neki smisaoni izraz, makar dok su zenice široke.

Možda ključan trenutak analize od devedesetih naovamo jeste francuski slučaj koji je za evropsko tlo prilično paradigmatičan. Naime, francuska država je krajem II sv. rata olabavila politiku ulaza emigranata, posebno prema svojim prethodnim kolonijama u Africi i karipskim ostrvima. Nekoliko decenija kasnije, zvaničan francuski popis stanovništva objavio je, za mnoge, šokantne brojke koje su objavile da je 40% novorođenih između 2006. i 2010. ima barem jednog roditelja-emigranta. Mladi ispod 18 godina koji su poreklom iz zemalja Magreba, podsaharske Afrike i Turske su čak postali većina u nekoliko velikih opština “šireg Pariza” u svom starosnom opsegu. Ovo su bile alarmantne cifre za građansku, belu Francusku koja već od početka devedesetih ima problem sa omladinom iz “Banlieu”-a, stambenih blokova uglavnom na pefiferijama Pariza, Liona, Marseja, Tuluza itd. 

Francuska je metafora za čitavu EU, koja naročito od kraja sedamdesetih (dakle poslednjih 30 i jače godina) trpi jak nalet emigranata uglavnom iz Afrike i Turske, ali i iz Azije, a nakon pada Berlinskog zida i istočne Evrope. Engleska je iskusila sličan fenomen, Nemačka svakako, Italija, Austrija, Holandija i Španija takođe nisu bile pošteđene ovoga, a u poslednje vreme relativno jak udar trpe i Danska i Švajcarska. Ovaj evropski, imigrantski segment generacije Y koji je aktivan poslednjih četvrt veka je i onaj koji pokreće taj problematični tas na vagi jer dolaze u “novu Evropu”: Evropu koja više nije tako oduševljena što ih vidi (kao recimo njihove roditelje), Evropu koja se zatvara i deportuje jer sa njima više ne zna šta će da radi. Recimo, postojale su emisije emitovane i u Švedskoj i Švajcarskoj kako je emigrantska populacija kriva za sve rašireniju kulturu nasilja vezanog za fudbal – i tu nema nikakve sumnje, organizacija “ultra” navijača u zemljama čiji matični proleterijati nisu adekvatno ispratili tu tradiciju (Švajcarska, Austrija, skandinavske zemlje), ima solidne veze sa dolaskom emigranata sa Balkana, iz Turske i Afrike. Odatle je stvoreno jezgro za organizaciju huliganskih grupa i  gradovi kao što su Beč, Kopenhagen, Geteborg, Cirih, Bazel sada imaju respektabilne huliganske ekipe što je događaj bez presedana u tim zemljama i kulturama. Po običaju, ekipe su žestoko rasno i verski miksovane i ono što ih spaja jeste “odanost bojama”, a zapravo sličan-isti socijalni status i želja da se kroz grupnu snagu huliganske grupe zabave (jako važna stavka), povežu i – zarade. Za nemačku vladu, recimo, jako je sve do sad problematično pitanje Black Jackets grupe, u suštini ogromnog kriminalnog konglomerata dilera, iznuđivača, huligana, zelenaša koji je 85% sastavljen od delikventnog krema “druge generacije” nemačkih imigranata sa prostora bivše Jugoslavije i Turske (što je okosnica grupe), ali ima i Grka, Marokanaca, Kurda, Libanaca, Bugara i još dosta drugih nacija koji plivaju u mutnim poslovima evropskog podzemlja i omladinske delikvencije. Da bi stvar bila luđa, fenomen je krenuo da se širi i prema Holandiji i već godinama unazad postoje “sekcije” Black Jackets-a po Holandiji, sa istim tim emigrantskim miksevima. Black Jacketsi tvrde, doduše, da nisu nikakva kriminalna organizacija, već samo “organizacija za međusobnu ispomoć među ljudima koji znaju šta su teški životni uslovi”, što je dezignacija identična za onu koju je koristila i koristi sicilijanska Mafija već jedan vek. Nemačka i holandska štampa brzo je našla pogodno ime za označavanje ovih kultura, a to je “Assi” – od Assozial.

Beograd

južni London

Meksiko Siti

Cirih

Pariz

 Rio de Žaneiro

Port o Prens, Haiti

Frankfurt

Vratimo se nazad u Francusku – 2005. je za savremeni “getocentrični kontinuum” Evrope prelomna godina radi “građanskih nemira” iz jeseni te godine koje su se iz šireg pariskog okruženja preselile, makar kratko, na dosta francuskih gradova. U toj godini, evropska buržoazija videla je da ta pretnja “novog proleterskog emigranta” nije baš naivna, što je otišlo dotle da je tadašnji predsednik Nikola Sarkozi mogao tu omladine bez problema na nacionalnom nivou da nazove “racaille”, što bi značilo “otpad” ili “šljam” – naravno sa svim paralelama mogućim između iskustava koje smo imali u Engleskoj, Srbiji, Nemačkoj ili gde god su se pojavile ove tendencije u proleterskoj omladini.

Ako premotamo brzo u 2011. i londonske pobune (poslednji veliki ispad ove grupacije ljudi o kojima je reč) – setićemo se da je Slavoj Žižek jedan od retkih koji se usudio i želeo da nekako uobliči šta se to desilo u Londonu (ali i celoj Engleskoj) 2011. Ako se ne varam u Guardianu je Žižek imao članak čije neke delove bih ja sada preveo ovde za potrebe ovog teksta, tekst je inače imao indikativni naziv “Lopovi svih zemalja – ujedinite se”:

“… Tvrdnja Alana Badjua da živimo u društvenom prostoru koji sve brže može da se opiše kao “besvetan” (bez sveta) čini se tačnom – u takvom svetu jedina forma protesta koja se može desiti je besmisleno nasilje. Možda je ovo jedna od glavnih opasnosti kapitalizma: iako svojom globalnošću obuhvata ceo svet, on održava “besvetnu” ideološku konstelaciju u kojoj ljudi bivaju lišeni načina da situiraju smisao. Osnovna lekcija globalizacije je ta da se kapitalizam može prilagoditi svim civilizacijama, od hrišćanske do hindua, preko Istoka do Zapada itd. – no ne postoji globalni “kapitalistički stav”, nema “kapitalističke civilizacije” kao takve. Globalna dimenzija kapitalizma čini se kao istina bez značenja”.

Upravo ovde nalazimo (iako uredništvo bloga ima solidnu količinu problema sa masom Žižekovih analiza, pa čak i u ovom citatu) ono što Žižeka, ipak, odvaja od većine ostalih teoretičara svetske leve akademije: njegovu petlju da kod vrućih političkih krompira (a ovaj je najvrućiji) žonglira rizikom i skupi petlju da pokuša da da političku skicu. Jer uspeh dolazi kroz greške, svaki iole pošten materijalista zna da je uspeh kolekcija korigovanih grešaka, a za greške su potrebne petlje. Za život, za borbu, za uspešan seks, za teoriju, za prijateljstva itd. – potrebna je petlja da se bude otvoren. Žižekov citat bi mnogim rigidnim socijalistima (mada to i nisu socijalisti) izgledao kao šarena laža, još jedna verbalna eskapada – ali ona govori samo o tome u kolikoj magli ideja i ideoloških naslaga savremeni svet postoji. Nema sumnje da na svakom koraku mi možemo detektovati najsolidnije šizofrene paradokse kapitalizma (recimo uteravanje “demokratije” po svetu bombama) i nije li precizan opis toga upravo ovo “globalna dimenzija kapitalizma čini se kao istina bez značenja”. Ne bismo li se složili da većina ljudi koje poznajemo iz svakodnevnice, ili ljudi u našoj državi, regionu – “ne zna gde bije”? Nije li teorijski način da se to kaže “istina bez značenja”? Nije li upravo ovo što je gorepomenuto u tekstu, ovo pričinjenje “već dobijene borbe” gde proleterske kulture vladaju kasnim kapitalizmom – “istina bez značenja”? Faktičko stanje koje nema svoj koren u smislu da se ne računa, postoji – ali ne računa se? Ceo ‘svet’ ‘zna’ sada već savršeno da je američka vojska i njene višedecenijska sumanuta aktivnost po svetu jedna manifestacija poslovice da “sila boga ne moli”, ali opet naši dnevni životi unutar kapitalističkog sistema zavise čvrsto na činjenici da planeta mora da se PRAVI da su zapadne vojne intervencije neka “svetska nužnost”. Ne zna se za čije dobro, ne zna se protiv koga, ne zna se kako i zašto – ali ETO, “istina bez značenja” – “sila boga ne moli”, “ili jebeš ili ne jebeš”. U tom nekom svetlu, treba razumeti i pitanje “besmislenog nasilja” koje od kraja osamdesetih gledamo maltene svuda po svetu kada je u pitanju savremena rezervna armija rada ‘Generacije Ipsilon’.

Treba petlje i za prihvatiti činjenicu da je socijalistička teorija (savremeni marksizam) pred sebe stavila civilizacijski zadatak za koji postoji dobra mogućnost da ga neće prežvakati, tj. da je brod otplovio. No, naš zadatak kao aktivista i teoretičara jeste da tu opciju, koliko možemo, stavimo po strani i zauzmemo se za ideju u koju, ovako ili onako, verujemo.

nastavak sledi