петак, 16. октобар 2015.

Umesto odjavne špice, za ispis








Došlo je vreme i za finalni pozdrav, makar na ovom blogu.

Nakon tri i po godine, vreme je da ovu knjigu zatvorimo. Na ovom blogu tekstovi se više neće objavljivati iz prostog razloga što je ovaj blog ispunio svoju istorijsku misiju.
Očekivano, istorijska misija i neka 'linija' ovog bloga nije postojala u vreme njegovog nastanka, ona se pravila u skladu sa diskusijama unutar autorskog tima jer, kontra popularnom uverenju, iza ovog bloga u različitim vremenskim periodima stajalo je nekoliko ljudi a samo je jedan čovek bio prepoznat kao "autor", što je svakako odraz vremena i kulture u kojoj živimo. Stvari moraju biti autorizovane, potpisane, legitimisane licem koje stoji iza nekog rada. Neka tako bude i neka ovo bude suma sumarum tekst za ispis.

Ovaj blog je nastao iz nasušne potrebe teoretizacije povezanih, ali dovoljno separatnih polja društvene borbe u Srbiji - teorija popularne kulture, omladinskih kultura, mesta savremenog kriminaliteta u društvenoj borbi, političkih previranja, kao i pozicija humanističke akademije u dešavanjima nakon Petog oktobra. Plus, preko svega ovoga, ticao se tendencija i moda u savremenoj evropskoj humanističkoj akademiji. I još jedan plus, da bude jedan mali rov za dalju borbu za nasleđe Luja Altisera. Naravno, sam letimičan prelaz preko svega navedenog ukazuje da blog koji bi preuzeo na sebe da se bavi ovim preklopima mora biti jedan signal iz svemira gde ove pojave savremenosti nadodređuju jedna drugu u konstantnom elipsastom obrtanju, a zatim nadodređuju i autorstvo bloga u pokušaju da odredi šta je starije, kokoška ili jaje. Sasvim moguće da je u svim ovim preklopima došlo do nekih grešaka za koje se nadam da će vremenom biti ispravljene, ako bude bilo sreće.

Period u kome živimo, period XXI veka, je jedan period oštro suprotstavljen velikim pitanjima, jer velika pitanja podstiču velike teme i velike teorije, a to je označeno pre tri decenije kao prevaziđeno. Paradoksalno, čak i ljudi koji pričaju o "povratku velikim teorijama" i nuždi tog koraka, jesu oni koji takođe sudeluju u učvršćenju povratka pragmatizu i prakticizmu, kulturi instant pitanja i brzih odgovora, sveprimenjivih. 

Unutar savremene humanističke akademije leve provinijencije, rekao bih da je posredi akutno anksiozno stanje gde sudeonici očekuju instant brze i tačne odgovore na pitanja koja nikad nisu bila komplikovanija. Čak i kada se priča o "Neue Marx-Lektüre" stvara se utisak o svojevrsnoj božijoj reči koja će vrlo brzo otključati sve što do sada nismo znali o svetu i pomogne nam da re-izgradimo pokrete porušene sedamdesetih. Naravno, ne mislim da ovim putem ikako devalviram sve napore uložene od strane ljudi u pomenuti "Neue Marx-Lektüre" (što je jedna od retkih iole primetnih inicijativa za reuspostavljanje teorijskog jezika), već "digest kulturu" skraćenih izdanja, zbornika, citata, kulture koja aktivno radi na tome da nas ubedi da su informacije - teorija. To naravno, nije tako.

Elem, pitanje o starosti kokoške i jajeta je svakako to jedno krupno pitanje i u Srbiji ga je posebno teško i naporno razglavljivati. Pre svega, živeti unutar zemlje na periferiji centra kapitalizma u kojoj je tranzicija nakon 1991. pokupila sve pred sobom jeste umeće snalaženja po otpacima i rikošetiranim ostacima svega: knjiga, publikacija, ličnih iskustava, beleški itd. Pokušavati rad na utemeljenju čvrste i balansirane političke pozicije koja je svesna istorijskog momenta ovde zaista jeste prilično naporan posao i posao kome je potrebno posvetiti svake nedelje makar 3 do 5 dana.

Samo mali prelaz preko istorije lokalnih devijacija socijalističke misli - od Titovog "staljinizma", do Titovog "titoizma", preko "politike mirne koegzistencije" i ideje nesvrstanih, Praksis škole i njenog izdanka UJDI (Udružene jugoslovenske demokratske inicijative) sve do modernih i pamtljivih dana Beogradskog kruga koji je, najdoslovnije, od devedesetih sistematski spaljivao srpsku humanistiku pretvorivši je u relej nekakvog identitetskog socijaldemokratskog opskurantizma u večnoj zavađenosti sa sopstvenim narodom i praktičnim stanjem na ulicama zemlje - nabija jezu u kičmu. Svakako i srpska varijanta "titoizma", "slobizam" uzela je svoje žrtve, ostavljajući humanistiku sa jedne strane potpuno uvučenu u NVO strukture "borbe protiv Miloševićevog totalitarizma", sa druge strane zabrinutu za svoje pozicije u državnim strukturama Univerziteta. Citirajući naratorku iz dokumentarca "Vidimo se u čitulji" - 'to je bio srpski zid plača'.

Ako brzo premotamo 15 godina nakon Petog oktobra, doći ćemo u momenat kada se na srpskom intelektualnom tržištu pojavljuje fondacija Roza Luksemburg, kao nevladin ogranak nemačkog Die Linke-a. Fondacija koja, mora se priznati, uvodi dugo potreban red u haosu srpske levo-intelektualne ponude, ali taj red je imao cenu. Cena je bila ta svaki neistomišljenik zvanične linije RLS-a bude isključen iz svakog mogućeg govora. Sećam se pomalo dana pre nekih 5 ili 6 godina kada se pričalo o tom "dolasku", da sam imao ideju o tome da je to NVO drugačija od svih ostalih, da nije neki birokratski Voltron, da će nam ona konačno pomoći da se ratosiljamo fosila devedesetih i uopšte nekih tema koje su diktirale NVO strukture devedesetih, međutim otrežnjenje je bilo snažno. Naravno da nije bila i naravno da je ta organizacija, kao i svaka druga nevladina, pre svega orijentisana na svoj godišnji budžetski izveštaj. Ali ako se ima neka stvar za naučiti, a u većini stvari koje nam se dese tokom života ima, to je kako se monopolizuje verbalni politički prostor. Za nekoliko godina, RLS i njene partnerske organizacije su od Ljubljane do Beograda potpuno očistile prostor od bilo koga ili bilo čega što nije nosilo neki pečat rada sa njima i tu treba čestitati.
Blog "Teorija iz Teretane" u tom smislu je bio, ja bih rekao, delimično uspeli pokušaj da se u svet "leve akademije" unese makar mala infekcija čitavim spletom tema koji je ta akademija uporno preskakala, i igrom slučaja, nekako se ispostavljalo da čitav taj splet tema i pitanja ima veze sa narodom i narodnim pitanjima nakon 1991. u Srbiji. U tom smislu, post-socijalistička humanistička akademija Srbije se potpuno naslonila na politiku Komunističke partije Jugoslavije koja je praktično celog perioda od 1945. do 1991. vodila tihi i prećutni rat sa svojim narodom, u cilju tog istog naroda. Ta neprestana potreba da se "poboljšava" narod, da mu se isprave "krive Drine", da ga se "osvešćuje" ili "mu se ukaže", to je ono što će verovatno evropsku savremenu levicu odvesti u grob dok je neki novi evropski sukob ne približi isceljenju.
I to svakako stoji kao centralno pitanje levih pokreta od kraja sedamdesetih naovamo - zašto narod sebe više ne vidi pri ideji socijalizma?

Shodno tome, gde narod sebe vidi onda i zašto baš tu?

I dobro, čini se da savremenu levicu to pitanje ne dotiče baš, upravo jer je to pitanje ono iz kategorije "kokoši ili jajeta". Preobimno, prekomplikovano, daj da vidimo kume neka javna dobra da se analiziraju jer sveprisutni commons je taj dobar kao analitički džoker.
Ovde bih presekao citatom iz intervjua koji je pre godinu i malo jače objavljen u "Danas"-u, citatom bivše pripadnice "Crvenih brigada", sada filmske radnice, Loredane Bjankoni:

    'Jednom prilikom sam pitala Tonija Negrija da li je „leva“ politika danas samo nekakva vrsta elitne povlastice, koja je, kao takva, zapravo, beskonačno udaljena od obespravljenih za koje se na teorijskom nivou interesuje.'

U suštini, ova rečenica je retroaktivno sumirala i spakovala apsolutno sve zebnje, muke i frustracije koje je svako ko je iskreno bio na ovim pozicijama makar dva put u životu osetio. "Teorija iz Teretane" kao blog pokušala je da tu 'beskonačnu udaljenost' makar malo dovede u neku konačnost.
Jer zaista, ako samo na trenutak razmislimo, frapantan je momenat gde srpska humanistika tretira ceo potez društvene dinamike nakon raspada 1991. kao jedan ružan san koji nije trebao da se desi. Frazu koju sada svi sprdaju, o "krahu sistema vrednosti", nije izmislio bilo ko, već vrh titoističke društvene humanistike nakon raspada SFRJ koji se orijentisao građanski i pro-zapadno. Upravo ta fraza o "krahu sistema vrednosti" kao mantra blokirala je naučno bavljenje ičim faktičkim, realnim, zadatim na tlu Srbije i humanističke nauke terala ka horizontu liberalne mistike. Sumanut je svaki poduhvat koji iz antropologije i sociologije (pa nadalje) Srbije nakon 1991. odbija da se bavi fenomenom lumpenizacije radništva u Srbiji, pojave dizel podkulture, doslednom kriminalizacijom omladine i uopšte čitavog sistema ogledanja u očekivanjima od sive ekonomije.

Teza o "ratu protiv omladine" koji vodi srpska srednja klasa, a koja je izneta u tekstu o turbo-folku koji je fondacija Roza Luksemburg odbila 2010., još uvek stoji netaknuta u velikoj meri.
Sa druge strane, ono što tada nisam mogao da znam (a sada znam), jeste da kad bi se srpska humanistika opredelila za hvatanje u koštac umesto za rašomonijade o tome "gde smo pogrešili" - ona bi prestala da postoji kao takva i ceo taj sistem diploma, stipendija, fondova, budžeta, referenci, predavanja, seminara, zbornika itd. - bi se srušio kao kula od karata. I ne samo srpska, već humanistička akademija kao takva, da se ne misli da je samo u lokalnoj varijanti problem. Moje mišljenje da to može iznutra da se izmeni i da je "drugačija humanistika moguća" - ide meni na dušu i ima veze sa sitnograđanskim sentimentom verovanja u "mogućnosti korekcije", kao i željom, makar u jednom trenutku, da sa svim 'kolegama' sudelujem u srpskom akademskom projektu. Otrežnjenje je bilo još jednom snažno i tu bih se opet osvrnuo na citat gdje Bjankoni - 'da li je „leva“ politika danas samo nekakva vrsta elitne povlastice, koja je, kao takva, zapravo, beskonačno udaljena od obespravljenih za koje se na teorijskom nivou interesuje'. Nažalost, srednjeg puta nema.


Ipak, neki kratkoročni uspesi su ostvareni.

Turbo-folk je konačno uvažen kao istorijski pobednik, dizelaštvo kao kulturni proizvod proleterske omladine nije nestalo jeseni 2000. (ono se revitalizovalo i razvilo se dalje nakon određene krize 2000-2008), globalni savremeni lumpen-proleterijat isključen sa svojih radnih mesta i gurnut na ulice je tematizovan naširoko u knjigama kulturologa kao što su Jeff Chang, Eithne Quinn ili Simon Reynolds, a takođe i u nekim radovima Alana Badjua, "Sopranos" su najbolja serija ikad snimljena, hip hop je dominantan žanr današnjice - što govori o jednom tihom, ali stabilnom odbijanju ulice da se skloni sa dnevnog reda dešavanja, posebno ako u vidu imamo skorašnja dešavanja u Americi sa ubistvima crnaca i neke nadolazeće momente u toj zemlji koji su tek na dnevnom redu.

Takođe, blog je ispucao municiju u onom smislu u kome je Badiou rekao da politika pre svega ima veze sa disciplinom i tvrdnjama o zadacima koje može da ostvari, tvrdnjama koje se tiču pozitivne strateške budućnosti, tvrdnjama koje zaista ukazuju na nove mogućnosti do tada nevidljive na polju neprijateljske propagande. U tom smislu, autorstvo može večno ovde biti na zadatku i hvatati dominantnu ideologiju u njenim dvostrukostima i kontradikcijama, ali se politički rad ne može svesti na tu vrstu političkog čuvarstva. Svaka politika je, pre svega, zbir onoga što ispoveda i nudi, ne onoga što negira ili demaskira. Politika je aktivan čin i organizovan napor, misao puštena u realizaciju koja pokazuje do tad neprisutne mogućnosti. Lozinke kao "otpor tome" ili "dole sa tim" jesu svakako pogodne za okupljanje ljudi oko neke ideje, ali odmah iza toga ide i rizik okupljanja ničeg više sem entuzijastične mase kojoj kada se iscrpi entuzijazam postaje osuđena na ponavljanje istorijskih stranputica i demoralizaciju.

Ovaj blog (i teme dominantne na njemu) u tom smislu je svakako iscrpeo svoje mogućnosti i produžavanje života bloga bi bile napad i na one dobre stvari koje je izvukao.



Za kraj treba se osvrnuti na jednu onako dosta sumanutu zamerku koja se sve ove godine vukla iza ovog bloga, a to je da autorstvo predstavlja i nudi Kriminal kao neko političko rešenje u borbi za emancipaciju i teorijski model nečega. Ta tvrdnja je toliko sumanuta da sam se malo zapitao da li uopšte treba na to da se osvrćem i presudio sam da treba, ako je već toliko rasprostranjena ta famica u nedostatku ikakve druge argumentacije. Dakle ne - tekstovi ovog bloga nikad nisu predlagali rešenje u smislu "kolektivne kriminalizacije stanovništva" ili išta slično. Svet kriminala, jednako kao i legalni, civilni svet, ima svoju klasnu borbu i klasnu podelu, svoje interne tenzije. No, ako imamo konstantne vapaje humanističke akademije "gde je Subjekt, gde su ljudi, zašto više nikog ne zanima socijalistička politika", logično je da mogu i samo malo bolje da potraže gde taj 'Subjekt' traži bolje sutra.

Skoro opšte prihvaćena teza engleske sociologije koja se bavila porastom huliganizma i ekstremnim fudbalskim navijanjem jeste da je organizovanje ekstremnih navijača oko fudbala bila svojevrsna jasna zamena za nestanak tradicija okupljanja oko radničkih partija i radničkih klubova. 



Da li u delinkventnim sredinama postoje ideje preduzetničkog kapitalizma da jača riba jede slabiju koja sabotira iznutra ideju solidarnosti? Svakako.

Da li u istim tim sredinama postoji idejno pokroviteljstvo o međusobnoj solidarnosti i upućenost njih samih na njih same? Svakako.

Šta će od toga prevladati? Videćemo, to je ulog borbe.

Pritom, zabavna je činjenica da se ovo pitanje "jače ribe koja jede slabiju" prebacuje kao nekakav antimodel nečemu što NVO levica predlaže, dok ta ista NGO levica ne da radi po modelima medjusobnog nameštanja i konkurencije, kompeticije za pozicije, nego sabija redove. Ali kao i uvek, najteže je jesti svoje govno i najlakše je drugog mazati govnima.
U tom moru ad hominem napada na motive za postojanje i vođenje ovog bloga, najluđe su bile te projekcije i zapleti oko toga "on ne može to i to, pa vodi blog" ili "on ne može da ima argumente pa radi to i to" i slično tome. Vrlo retko sam čuo ikakvu kvalifikovanu i argumentovanu kritiku na neke teze koje su iznošene ovde i kapa dole svakome ko nije zaigrao na kartu psihologizacije motiva, razgovora o unutrašnjem životu i sličnim špekulacijama, već argumente tretirao kako jesu, kao tvrdnje na papiru koje stoje ili ne bez obzira da li ih piše neko koga iskreno mrzimo ili naš najbolji prijatelj.

U tom smislu, otvoreno bih pohvalio tekst i autora na sajtu princip.info i tekst koji je pod ovim linkom - kao primer retko poštenog pokušaja sučeljavanja stavova, moje iskreno poštovanje.

Hvala svakom prijatelju, svakom iskrenom autoritetu i svakome ko je ikada na bilo koji način doprineo proizvodnji ovog bloga, pa do nekog drugog susreta.



Answers to this quizzing
To the brothers in the street,
Schools and the prisons...

2 коментара: