Luj Altiser - O ideologiji (isečak)

Ovde svakako nećemo preduzeti jedno dublje od­ređivanje ideologije.
Dovoljno je da sasvim šematski znamo da je ideologija sistem (koji poseduje vlastitu logiku i strogost) predstava (slike, mitovi, ideje ili kon­cepti, već prema slučaju), sa datom istorijskom egzi­stencijom i ulogom u krilu datog društva. Ne ulazeći u problem odnosa jedne nauke prema svojoj prošlosti (ideološkoj), recimo da se ideologija kao sistem predstava razlikuje od nauke u onome u čemu praktično-socijalna funkcija u njoj čini prevagu nad teorijskom funkcijom (ili funkcijom saznanja).

Kakva je priroda ove društvene funkcije?
Da bismo je shvatili, treba da se obratimo marksističkoj teoriji istorije. »Subjekti« istorije su data ljudska društva. Oni se predstavljaju kao totalitet čije se jedinstvo stva­ra specifičnom vrstom složenosti, uvodeći instance koje se vrlo šematski, shodno Engelsu, mogu svesti na tri: ekonomiju, politiku i ideologiju. U svakom se društvu, dakle, nekad u vrlo paradoksalnim oblicima, nailazi na postojanje ekonomske aktivnosti baze, političke organizacije i »ideoloških« oblika (religije, morala, filozofi­je itd.). Dakle, ideologija kao takva organski je deo svakog društvenog totaliteta. Sve se odvija kao da ljud­ska društva ne mogu da opstanu bez ovih specifičnih funkcija, ovih sistema predstavljanja (raznih nivoa) koje čine ideologije. Ljudska društva izlučuju ideolo­giju kao neophodan element i atmosferu za svoje disa­nje, za svoj istorijski život. Jedino je jedna ideološka koncepcija sveta mogla da zamisli društva bez ideolo­gija i da prihvati utopijsku ideju sveta u kome bi ideo­logija (a ne neka od njenih istorijskih formi) nestala bez traga, da bi bila zamenjena naukom. Ova utopija je, na primcr, na idejnom principu da moral — koji je u suštini ideologija — može biti zamenjen naukom, ili postati delimično naučan; ili da religiji koju je nauka potisnula, ova može na neki način da zauzme mesto; da se umetnost može stopiti sa saznanjem ili po­stati »svakodnevni život«, itd.
 
Da ne izbegavamo najopasnije pitanje, istorijski materijalizam ne može da zamisli da bi čak i samo ko­munističko društvo moglo ikada da se liši ideologije, bilo da se radi o moralu, umetnosti ili »predstavljanju sveta«. Ovde bi se svakako mogle predvideti važne modifikacije ideoloških oblika i njihovih odnosa, odnosno nastajanje nekih postojećih oblika, ili prenošenje nji­hove funkcije na srodne oblike; isto tako se može (na premisama već prihvaćenog iskustva) predvideti raz­voj novih ideoloških oblika (na primer ideologije: »kon­cepcija naučnog sveta«, »komunistički humanizam«), ali, u sadašnjem stanju marksističke teorije, strogo uzete, nije zamislivo da bi komunizam, novi modus proizvodnje koji implicira određene proizvodne snage i produkcione odnose, mogao da se liši društvene or­ganizacije proizvodnje i odgovarajućih ideoloških formi.

Ideologija dakle nije zabluda ili slučajna izraslina Istorije: ona je struktura suštinska za istorijski život društva. Uostalom, jedino postojanje i priznavanje nje­ne nužnosti mogu da omoguće njeno delovanje na ideo­logiju, i da preobraze: ideologiju u instrument reflektovanja akcije na Istoriju.

Kaže se obično da ideologija pada u oblast »svesti«. Ne treba pogrešno razumeti ovaj izraz, zaražen idea­lističkom problematikom od pre Marksa. Uistinu, ideo­logija ima malo zajedničkog sa »svešću«, ukoliko ovaj termin ima jednoznačan smisao. Ona je duboko ne-svesna, čak i kada se predstavlja (kao u premarksističkoj »filozofiji«) u jednoj reflektovanoj formi. Ideolo­gija je svakako sistem predstavljanja: ali one većinom nemaju ničeg zajedničkog sa »svešću« one su većma slike, ponekad pojmovi, ali se — pre svega — ogromnoj većini ljudi nameću kao strukture, ne prolazeći kroz njihovu »svest«. One su kulturni objekti opaženi-prihvaćeni-podnošeni, i na ljude funkcionalno deluju pro­cesom koji im izmiče. Ljudi »žive« svoju ideologiju kao što je kartezijanac »video« ili nije video — ako ga nije posmatrao — mesec na dvesta koraka: nikako kao oblik svesti, već kao predmet iz njihovog 'sveta', kao sam njihov 'svet', šta se ipak hoće kada se kaže da se ideologija odnosi na »svest« ljudi?
Pre svega, da se ideologija razlikuje od drugih društvenih instanci, ali i da ljudi žive svoju akciju, koja se zajednički dovodi —  po klasičnoj tradiciji — do slobode i »svesti«, u ideo­logiju, preko i kroz ideologiju; ukratko, da »življeni« odnos ljudi prema svetu, podrazumevajući tu i Istori­ju (u političkoj akciji ili neakciji), prolazi kroz ideo­logiju, da je — štaviše — sama ideologija. U tom smi­slu je Marks i govorio da u ideologiji (kao mestu po­litičkih borbi) ljudi stiču svest, o svom mestu u svetu i u istoriji: u krilu ove ideološke nesvesnosti ljudi naj­zad modifikuju svoje »doživljene« odnose sa svetom i da steknu onu novu formu specifične nesvesnosti ko­ju nazivamo »svešću«.
Ideologija se prema tome tiče doživljenog odnosa ljudi prema svom svetu. Ovaj odnos, koji se čini »sve­stan« samo pod uslovom da je nesvestan, izgleda, na isti način, jednostavan samo pod uslovom da je složen, da nije prost odnos, već odnos odnosa, odnos drugog stepena. U ideologiji ljudi ne izražavaju svo­je odnose prema svojim egzistencijalnim uslovima, već način na koji oni žive svoj odnos prema svojim uslo­vima egzistencije: što u isti mah pretpostavlja realan odnos i »doživljen«, »imaginaran« odnos. Ideologija je onda izraz odnosa ljudi prema njihovom »svetu«, to jest jedinstvo (nadodređeno) njihovog stvarnog od­nosa i njihovog imaginarnog odnosa prema realnim egzistencijalnim uslovima. U ideologiji realni odnos se neizbežno uključuje u imaginarni: u odnos koji više izražava jednu volju (konzervatorsku, konformističku, reformističku ili revolucionarnu), zapravo jedno nadanje ili nostalgiju — no što opisuje jednu stvarnost.

U ovoj nadodređenosti stvarnog imaginarnim i imaginarnog stvarnim, ideologija je u principu aktivna, ona učvršćuje ili modifikuje odnos ljudi prema njiho­vim egzistencijalnim uslovima, u samom ovom imagi­narnom odnosu. Odavde sledi da ova akcija nikada ne može biti čisto instrumentalna: ljudi koji bi se ideolo­gijom poslužili kao čistim sredstvom akcije, oruđem, našli bi se uhvaćeni u njoj, zahvaćeni njome u samom trenutku kada se njome služe i smatraju sebe njenim neopozivim gospodarima.

To je potpuno jasno u slučaju klasnog društva. Vladajuća ideologija je tada ideologija vladajuće klase. Ali, vladajuća klasa sa vladajućom ideologijom, koja je njena ideologija, ne održava spoljašnji i lucidni odnos iz čiste korisnosti i lukavstva. Dok »klasa u uspo­nu«, buržoaska klasa, razvija u toku XVIII veka hu­manističku ideologiju Jednakosti, Slobode i Uma, ona svom sopstvenom traženju daje oblik univerzalnosti, kao da bi time htela da za sebe zavrbuje, formirajući ih u tom cilju, ljude koje će osloboditi sama da bi ih eksploatisala. Tu leži rusoovski mit o poreklu nejedna­kosti: bogati koji siromašnima drže »najpromišljeniju pridiku« koja je ikad bila smišljena, da bi ih ubedili da svoje ropstvo žive kao svoju slobodu. Uistini, bur­žoazija mora verovati u svoj mit pre no što druge u njega ubedi — jer ono što ona u svojoj ideologiji živi*, to je ovaj imaginarni odnos prema njenim realnim eg­zistencijalnim uslovima, koji joj istovremeno omogu­ćuje da deluje na sebe (da sebi obezbedi pravnu i mo­ralnu svest, pravne i moralne uslove ekonomskog libe­ralizma) i na druge (njeni eksploatisani i budući eksploatisani: »slobodni radnici«), da bi potvrdila, ispu­nila i podržala svoju istorijsku ulogu vladajuće klase.
Tako u ideologiji slobode buržoazija upravo živi svoj odnos prema svojim egzistencijalnim uslovima: to jest svoj stvarni odnos (pravo liberalne kapitalističke eko­nomije), ali uveden u jedan imaginaran odnos (svi ljudi su slobodni, podrazumevajući i slobodne radnike). Njena ideologija se sastoji u ovoj igri reči o slobodi koja odaje kako buržoasku želju da mistifikuje svoje eksploatisane (»slobodne«!), da bi ih držala na uzdi, učenom na slobodu, tako i potrebu buržoazije da živi vlastito gospodarenje klase kao slobodu svojih eksploatisanih. I kao što jedan narod koji eksploatiše jedan drugi ne može biti slobodan, tako je i klasa koja se služi jednom ideologijom podređena njoj. Kad se go­vori o klasnoj funkciji ideologije, treba imati na umu da je vladajuća ideologija zapravo ideologija vladajuće klase, i da joj ona služi ne samo zato da bi vladala eksploatisanom klasom, već da bi se i sama konstituisala u vladajuću klasu, pomažući joj da kao realno i opravdano prihvati svoj doživljeni odnos prema svetu.


Međutim, treba ići i dalje i zapitati se šta se do­gađa sa ideologijom u društvu u kome su klase nestale.
Ono što je već rečeno dopušta odgovor. Ako bi se či­tava društvena funkcija ideologije svela na cinizam jednog mita (kao Platonove »lepe laži«, ili tehnike mo­dernog publiciteta) koji bi vladajuća klasa spolja fabrikovala i njime manipulisala da bi obmanula one koje eksploatiše — ideologija bi nestala sa klasama. Ali, kao što smo videli da je, čak i u slučaju klasnog društva, ideologija aktivna i prema vladajućoj klasi i do­prinosi njenom uobličavanju, modifikovanju njenih stavova da bi je prilagodila njenim stvarnim egzisten­cijalnim uslovima (primer: pravna sloboda) — jasno je da je ideologija (kao masovni sistem predstava) neophodna svakom društvu, da bi formirala ljude, izmenila ih i osposobila ih da odgovore zahtevima nji­hovih egzistencijalnih uslova. Ako je istorija, čak i u socijalističkom društvu, — kako je Marks govorio — neprekidno preobražavanje egzistencijalnih uslova ljudi, i ljudi se moraju stalno menjati da bi se ovim uslovima prilagodili; ako se ovo »prilagođavanje« ne može prepustiti spontanosti, nego se stalno mora proveravati, upravljati njime, kontrolisati — onda se u ideolo­giji ovaj zahtev izražava, ova distanca meri, ova pro­ti vrečnost živi i ova odluka »deluje«. U ideologiji besklasno društvo živi neadekvatnost-adekvatnost svog od­nosa prema svetu, u njoj i njome ono preobražava »svest« ljudi, to jest njihov stav i ponašanje, da bi ih postavilo na nivo njihovih zadataka i egzistencijalnih uslova.

U klasnom društvu, ideologija je stecište i elemeat u kome se reguliše odnos ljudi prema njihovim egzistencijalnim uslovima u korist vladajuće klase.
U besklasnom društvu, ideologija je stecište i element u kome se odnos ljudi prema njihovim egzistencijalnim uslovima živi u korist svih ljudi.

1963.

iz knjige "Za Marksa", tekst "Marksizam i humanizam"