понедељак, 06. фебруар 2012.

Povampireni snobizam i Ivan Tasovac

D. D.



Ivan Tasovac vrlo brzo i vrlo agresivno krči svoj put ka najomraženijim ličnostima srpskog javnog života. Ovaj agresivni, klasično-trenirani padavičar je najnovija verzija „beogradske građanske svesti“ koja pokušava da ovaj brod skrenut sa kursa pravog ukusa, moralnosti, prefinjenosti itd. vrati tim, je li, davno proćerdanim Pravim Vrednostima.

Ko je Ivan Tasovac i šta on hoće od svih nas, običnih ljudi ?

On je klasičan izdanak kruga dvojke rođen 1966. godine u porodici gde je otac bio glumac, majka profesorka klavira. Idealan preduslov nasrtljive umetničke pretencioznosti, obilato začinjene „starobeogradskim“ prezirom prema svemu što nema veze sa Vračarom, Dorćolom i Sarajevskom, ili što nema veze sa visokom kulturom i-ili klasičnom tradicijom. Tasovac je najmlađi direktor Beogradske filharmonije, a svi znamo da je ta grupa ljudi „najprefinjeniji orkestar u Srbiji“, „najbolje PR oružje Srbije“, „najveća kulturna institucija u Srbiji“ itd.



Zadnjih godina, dakle, Tasovac i njegova klika smeštena u zloglasnoj sali Kolarčeve zadužbine je na sebe preuzeo ulogu nabijanja krivice i osećaja niže vrednosti onoj populaciji u Srbiji koju zaista ne zanima klasična muzika, a to je oko 98% srpskog stanovništva. Ali, nije problem u klasičnoj muzici kao klasičnoj muzici.

Problem je u nastavku tog suptilnog kulturnog rata koji na ovim prostorima plamti još od sedamdesetih i koji se vodi na liniji grad/obrazovani/srednja klasa protiv periferije/niskoobrazovanih/nižih klasa. Kako i zbog čega dolazi do takvog sukoba je tema za koju je potreban rad koji nadilazi namere ovog teksta, no biće reči i o tome. Za sada, pokušaću da ostanem na liniji koja se tiče isključivo perioda nakon pada Miloševićevog režima 5. oktobra 2000-e.

Dakle, nakon pada pomenutog režima, beogradski intelektualni krem (koji se decenijama punio od državnih para države koju je pljuvao na sav glas, SFRJ, pa čak i Slobodanove SRJ) je očekivao, naivno, da će u roku od godinu dana nestati i turbo-folk, i džipovi i tela iz teretane, i preplanule ribe sa silikonskim sisama, i kultura splavova i kultura fudbalskih tribina – da dolazi neko novo vreme gde će gospoda otvoreno moći (kao za vreme te omražene SFRJ) da produži da nabija komplekse „marvi“ o njenoj necivilizovanosti, prostoti, zaostalosti – dakle jednoj opštoj nižoj vrednosti na lestvici njihovog rangiranja ljudi. Da će opet Vračar, Senjak i Dorćol vladati nad blokovima, Rakovicom, Zemunom i Železnikom, da će EKV opet biti najslušanija grupa, da će svi umirati da čitaju Borislava Pekića ili kogagod, da će se opet otkriti iskonska vrednost Jima Morrisona u odnosu na Ol Dirty Bastarda ili Sinana, da će svi masovno krenuti na FEST-ove umesto na utakmice i da će se filmovi Jima Jarmusha mnogo radije gledati od „Scarface“-a.

To je bila, na našu sreću, potpuno suluda procena. 


Da stvar bude gora po gradsku elitu, dobar deo omladinaca Beograda i ostalih mesta je neopterećeno nastavio svoju praksu da u utorak uveče ode na Lucky Strike Urban Experience, četvrtak na neki trance u organizaciji kojegod domaće trance zadruge i vikend ostavi za ultimativno turbo-folk iskustvo na splavovima. To je bio jedan model potrošnje i uživanja muzike koju gradski, elitni čistunci nisu mogli ni da shvate, a kamoli da prihvate. Ako se ičega sećam, sećam se partije gde je na mojoj maturskoj ekskurziji 2003-e relevantni cd bio sačinjen od stvari Jeff Millsa, Adama Beyera, Portisheada, Astral Projectiona, Bad Copya i Zvonka Demirovića. Ako pričamo o multikulturalnosti. Ja sam tad bio izolovani pajserko u duksu Led Zeppelina, recimo, ali imao sam 18 godina, šta sam znao ? Tu diskretnu nit koja je prolazila tim cd-om sam shvatio tek mnogo godina kasnije, ali bolje ikad.

I ko onda dolazi ? 

Dolazi nova vrsta mešetara kao što je Ivan Tasovac. Tasovac, sa svojim imidžom ludog naučnika, usplahirenog intelektualca koji „pomera norme očekivanog“, fleksibilnog, spremnog na šok sa sve izjavama tipa „- Filharmonija je institucija koja je odgovorna da kroz promociju muzike promoviše i pozitivne društvene vrednosti. To je jedini način da vašu muziku čuju i oni koji na spomen reči ‘kultura’ odmah potežu pištolj”.

Štagod ovo značilo, jasna je matrica i jasna je decenijama unazad: teraj ljude da misle da su ljudska govna i otpad ukoliko se ne prave da otkidaju na Bahove fuge ili Mocartovi koncerte za klavir i orkestar (!). Izveštaji kažu da je “Tasovčev originalan pristup vođenju ove ustanove” doveo do toga da par godina zaredom sezone budu rasprodate i štatijaznam. Taj podatak je možda najbolji dokaz koliko nešto možete dobro da prodate igrajući na kartu toga da vas kupovina tog nečeg čini mnogo prosvećenijim, dubljim i inteligentnijim čovekom od vašeg komše koji, eto, ide na Freestyler utorkom ili negde slično. Činjenica jeste da je kupovina karata za Tasovčevu filharmoniju postala stvar licemernog i pokondirenog prestiža beogradske srednje klase.
Pre 3 godine eto, povodom nekog njegovog minijaturnog intervjua na sajtu B92, u sekciji komentara pojavilo se sledeće mišljenje:

Inače simpatičan momak, svojevremeno smo se i upoznali, i ostavio je na mene dosta dobar utisak, ali samo ne znam koji je razlog da se pevaju hvalospevi njegovim direktorskim sposobnostima, kada je reč o dotiranoj instituciji koju plaćaju poreski obveznici, uključujući i sve one koje ozbiljna muzika nimalo ne zanima. Mene, na primer, zanima i rado ću uvek platiti kartu da čujem dobar koncert, ali stvarno ne vidim nikakav razlog zašto bi neko ko voli džez, hard-kor ili narodnjake dotirao moj ukus (ili, obrnuto, ja njegov). Sposoban direktor bi bio onaj direktor koji bi vodio profitabilnu firmu koja (kao mnogi orkestri na Zapadu, gde je ova vrsta muzike vrlo prestižna, cenjena i profitabilna, a kulturni i imućni ljudi nemaju nikakav problem da plate često i prilično skupe ulaznice) uspeva da dobro posluje bez državnih dotacija, i da od ulaznica, eventualnih priloga mecena umetnosti i drugih prihoda obezbedi atraktivan program i dobre prihode za zaposlene, a gospodin Tasovac je, bilo da je inače simpatičan i inteligentan čovek (što, barem meni, jeste) ili ne, ništa drugo do državni činovnik i još jedna nepotrebna budžetska pijavica na vratu preopterećenih srpskih poreskih obveznika. Krajnje je vreme da se dotiranje kulture i umetnosti, zajedno sa mnogim sličnim nepotrebnim stvarima, drastično ograniči i ljudima vrati slobodan izbor u raspolaganju vlastitim novcem i direktnom finansiranju stvari koje vole oni, a ne nekakvi činovnici ili eksperti.

Ono što me danima muči jeste kako komunisti tih davnih dana posle revolucije 1945. nisu obustavili finansiranje Filharmonije, koje se nastavilo sve od tada do danas. Uprošćeno, mi plaćamo deo poreza da bi se neko osećao prefinjeno i uzdignuto time što sluša klasičnu muziku. Bez obzira što to ne zanima neki najogromniji deo stanovništva, ipak je neko u državi procenio da postoji institucija od 50-ak svirača čiji je rad daleko, daleko značajniji od orkestara trubača iz Vladičinog Hana ili orkestra Mileta Basa ili rada grupe Prti Bee Gee, naprimer.

Tasovac je, klišeima dignutim na kub, time postao majstor male obmane ljudi time što, bivajući plaćan od našeg novca, konstantno kao grdi državu koja ga plaća i time skuplja hvalospeve naivnih bednika “eto šta ti je jedan hrabar, iskren čovek koji je spreman da ispliva iz žabokrečine”. Tačnije, Ivan Tasovac je jedna od klasičnih posledica žabokrečine u kojoj plivamo, žabokrečine intelektualaca koji sole pamet ostatku ljudi i žive od toga što izazivaju bure u čašama vode.


Prva šokantna situacija mi je bila 2009-e kada je Tasovac odlučio da još jednom “pomeri granice” i na koncert neke zahvalnosti u Filharmoniju pozove Beogradski Sindikat. Naravno, Sindikat sa ovim nije imao nikakav problem jer i oni su, uostalom, u sličnoj potrazi za statusom figura koji su merodavni pri proceni ukusa i sistema vrednosti, za statusom boraca za vrednosti “starog Beograda boema kojeg više nema”, protiv “kiča” - standardno. I nema veze što bi se Tasovac i duo Dimović-Ćirković razišli po dosta nekih drugih pitanja, kada je u pitanju odbrana časti tog imaginarnog pojma zvanog “stari Beograd” – nije bilo ni trunke razmišljanja.

Skandal najskorijeg datuma je skorašnja kampanja “Hvala što ne dolazite” gde se genijalni Tasovac odlučio da zaigra na kartu najoronulijeg stereotipa “ismevaj likove iz Strahinjića Bana jer voze brza kola i ne slušaju Bramsa”. Poslao je, naime, par muzičara da svira neki bedni swing iz ’20-ih u gradskoj ulici sa elitnim kafićima i time pokaže još jednom na kakve radikalne korake je spreman (!). Naravno, akcija je potpuno bila posvećena Tasovčevom egu, nimalo se nije promotivno obraćala u smislu “Dođite na naše koncerte”, već “Stoko i marvo, pogledajte koji smo mi carevi”. Ljudi iz kafića su naravno izvukli telefone, malo snimali i odtapšali nakon numerice, nastavljajući da piju svoje kafe, dok su se pingvini u odelcima pokupili u tišini. Odjednom, to je proglašeno za frapantno uspešnu medijsku poruku i šamar u lice čemugod, neukusu, kiču, šundu blabla. Da stvar bude još malo apsurdnija, muzičari su poslati tamo da sviraju swing: muziku koja je ponikla i simbolizovala kurvarnice, kazine i noćne klubove Sent Luisa i Nju Orleansa u davne dane XX veka. Moralnost i vrednosti su očigledno jako klizne kategorije.

A da stvar bude još jača i bolja, Tasovac je na to dodao još jedan mini-video u kome verovatno niko ne zna o čemu priča, ali svi misle da je jako pametno.

U svakom slučaju, Taske, to, kako nazivaš “srpsko proleće” neće zaobići epigone snobizma koje je iznedrila potpuno pogrešna kulturna politika socijalističke Jugoslavije, a preuzela pro-evropska opozicija devedesetih, pa čak i jedan deo tog, svima vama užasnog, Miloševićevog režima.

I ako pričamo o tim epigonima gradskog snobizma, ti si svakako danas njihov najočigledniji predstavnik, samim tim i legitimna meta. Oružja kritike i kritike oružja.



11 коментара:

  1. "Da stvar bude još malo apsurdnija, muzičari su poslati tamo da sviraju swing: muziku koja je ponikla i simbolizovala kurvarnice, kazine i noćne klubove Sent Luisa i Nju Orleansa u davne dane XX veka. Moralnost i vrednosti su očigledno jako klizne kategorije"
    Pa, duuuhhh... neam tu ništa apsurdno, upravo ste sjajno opisali razlog zašto su se tih par pingvina našli u S. Bana. ne znam za šamare neukusu, ali ta mi je izjava poprilično realna, jer bi dolazak ekipe iz S. Bana na koncerte bio upravo to kondirenje o kome se priča o tekstu (i kog ima ohoho, samo možda ne baš u ovoj niši) i koji bi predstavljao apsurd. Lepo od ljudi da se zahvale na očiglednoj usluzi :)

    ОдговориИзбриши
  2. Interesantno, ovaj članak prvi put čitam, ovo je napisao neko čiji kompleksi imaju dubooooooke korene, pa ako lepo popljujete gospodina Tasovca, možda Vam bude lakše što ste manje uspešni, nepoznati i niste sigurni koju bi muziku da slušate.
    Nema potrebe isticati odakle ste, iz centra Beograda ili nekog predgradja i sela, ali znam da je zbog takvih kao što ste Vi, onim nenapadnim i pristojnim ljudima iz centra koji nisu krivi što su tamo odrasli, postalo neprijatno da kažu odakle su, jer ispada da je to snobovski. Kao što je nekim sasvim finim ljudima neprijatno da kažu da ne slušaju turbo folk, ne idu na trance utorkom i svidja im se klasična muzika ne zato što je snobovska, nego prijatna za uši.
    Svi smo mi državni činovnici u krajnjem slučaju jer moramo da živimo od neke plate, ali cenim 'Tasketa' zbog hrabrosti da se bori za vrednosti koje ceni, da bude upadljiv, da je na meti takvih kao što ste Vi, onih koji kritikuju, a ne smeju da stave potpis ispod članka.

    ОдговориИзбриши
  3. свирање свинга у Страхињића Бана може бити и својеврсна иронија, немам ја проблем са тим. а текст је у сваком случају крајње занимљив. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Ne znam da li se ovakva odbacivanje Tasovca kao simbola drzavnog establismenta onda mozda preneti i na visokoobrazovne i druge liberalne institucije koje iako sluze repordukciji burzoaskih vrednosti ipak ostavljaju kakav takav dotok korisnih pogleda na svet radnickoj klasi i pomazu joj da ne skrene poptupuno putem ekstremno desnih tendencija prisutnih (doduse zajedno sa radikalno levim) u toj drustvenoj gurpi?
    Mislim da nista ne moze biti istinitije od cinjenice da kulturne elite, iako liberalnog opredeljenja, teze da se distanciraju od nizih klasa i da ih demonizuju na kulturnom planu. Medjutim, eliminacijom liberalne klase uz prisustvo dominantne ultradesne ideologije dolazi se u situaciju gde ne postoji nacin da se izbegne skratanje kompletnog politickog misljenja radnicke klase u desno. Liberalna klasa, ili gradjanska srbija, kako se to sad zove :) mora da usvoji neka od tvojih vidjenja vezana za prekid demonizacije "niske kulture".

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. morali bi da objasnite sta je to niska kultura. Niko ne negira vrednosti i podkultura i nekih kontrakulturnih kretanja ali oni sami sebe iskljucuju ne priznavanjem drzave ili ne zeljenjem da imaju veze sa drzavom pa samim tim i za finansiranjem. Suprotno, ako se misli na popularnu kulturu njoj ne treba nikakva podrska ona se i ovako etablira na nekulturan nacin i pitanje sta je tu kulturno. Vase vidjenje je ideolosko i ima tu istine ali estetske vednosti nisu klasne i ne podlezu tim kriterijumima. Pa stoga gradjanska kultura nije privilegovana od nase burzoazije vec ja mislim da je obrnuto. Da nasa nova burzoazija pre voli tzv nisku kuturu i izdasno je pomaze. Mica Megatrend se naplaca svojim devojcicama objavljivanja CD sa folk muzikom, Karici takodje, dadose silne pare za nase pevaljke mada i za tradicionalnu srpsku kulturu (Milankino pevanje starih kosovskih pesama na CD), Kole Secer takodje placapevaljke a ne dotira nijednu ustanovu kulture itd. Dakle ja bih pre rekao da je danas gradjanska kultura u krizi jer je nuvo rish ne trazi i ne treba pa je stoga mora da pomaze drzava mada kod Tasovca to uopste nije bitno jer bi on vodio filharmoniju i sa nula dotacija kao sto i vodi.

      Избриши
  5. ''ipak je neko u državi procenio da postoji institucija od 50-ak svirača čiji je rad daleko, daleko značajniji od orkestara trubača iz Vladičinog Hana ili orkestra Mileta Basa ili rada grupe Prti Bee Gee, naprimer''.

    po ovoj logici može se reći da Marijana Mateus podjednako dobro piše kao npr. Tomas Man samo zato što neko tako smatra - pa kakav presmešan relativizam i odsustvo bilo kakve svesti o vrednosti umetnosti... evo i slovima - ha ha ha

    ОдговориИзбриши
  6. Pisac ima ocigledne probleme sa razumevanjem kultura-nekultura. Elitna kultura - popularna kultura, finasiranje kulture (Evropa i ceo ostali svet) - ne finansiranje kulture (SAD), marketing u kulturi- komercijalna kultura itd.
    Pisac ima i kompleks ne slusanja klasicne muzike i apsolutizovanja tog stava kontra elitne kulture koja mu ocigledno nije bliska.
    Ali osnovno sto je problem kod ovog autora je nepoznavanje rada Tasovca, filharmonije, i pripisivanje, po njemu, kvazi uspeha Tasovca i filharmonije, njegovim marketinskim sposobnostima. Samo je ovo poslednje tacno. Da, covek ima marketinske sposobnosti a kad pisac ovih redova dovede Zubina Mehtu za dzabe u Bgd(njegovo gostovanje kosta 50.000E) i kad ovaj okupi ljude na dobrotvornom koncertu i kad se tom prilikom skupi 500.000E tad ce pisac ovog clanka moci da kaze da je taj orkestar los da je Tasovac manipulant i da je sve kako on napisa. U suprotnom mora jos dosta da uci o tome staje to kultura a sta popularna kultura (najcesce nekultura), zasto drzava MORA da finasira kulturu a ne treba popularnu kulturu (najcesce nekulturu, zasto je kulturi potreban marketing a nije potreban popularnoj kulturi itd.
    Dakle ovaj clanak je svodjenje na najmanji zajednicki sadrzalac u kulturi a to je ono sto je prihvatljivo za najveci broj ljudi i proglasavanje toga za osnovnu kulturnu vrednost. Dakle babe i zabe, locici i tanjirici, sve je ovde jedna nehomogena smesa negacija, zavisti, nerazumevana...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. ... osim kristalno tačnog opisa "kruga dvojke", odnosno onih faca, koje se (lažno) predstavljaju kao face iz kruga dvojke... kojih je Tasovac, pripadnik.

      Избриши
  7. Nije, nije dobar tekst. Pisac namece licni stav i primenjuje neprimenljive matrice. Zasto je Kolarceva zaduzbina "zloglasna"? To prvi put cujem. Nemam nista sa Kolarcevom zaduzbinom, nije mi je omiljeno mesto za izlaske, ali nikada nisam cuo da je "zloglasna". Na kraju krajeva, sediste Beogradske filharmonije i nije u Kolarcu. Uostalom, cemu inace toliko mrznje, nazivati nekoga "padavicarem"? Sva je prilika da se Tasovac nesto zamerio piscu teksta, pa mu se ovaj sada sveti.

    ОдговориИзбриши
  8. Postovani, jako mi se dopada nacin na koji pisete i cenim vase stavove po pitanju klasicne muzike, ali evo dodacu zbog cega ja smatram da institucije koje neguju klasiku treba podrzavati- zbog toga sto je opste poznata stvar da ljudi koji profesionalno sviraju klasiku, a koju, slozicete se, svako ko ima usi voli bar malo, svoj zivot posvete jednom mukotrpnom radu i trudu... a to je model ponasanja koji definitivno treba promovisati, omladini narocito. Dakle, nista dobro se u zivotu ne postize bez napora, rada i zalaganja. A po pitanju muzike, klasika u tome prednjaci. Veliki pozdrav!

    ОдговориИзбриши