Seka Aleksić: Pobuna socijale

Miša Đurković, liberalni konzervativac u još jednom svom pokušaju (uspešnom, reklo bi se) da stane u odbranu turbo-folk kulture kroz lik i delo Seke Aleksić. Uz određene manjke inherentne nekome ko je zadržao "elita (mi) - plebs (oni)" matricu, Miša Đurković izlazi na ratnu stazu na koju je retko koji domaći ili strani liberal zgazio.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Miša Đurković
nedeljnik Evropa od 17. 02.05.


SEKA ALEKSIĆ – POBUNA SOCIJALE

Kad bismo napravili anketu o tome koje su boje obeležile prošlu godinu, teško da bi odgovor bio drugačiji nego: crna i zlatna. Pesma Crno i zlatno je daleko najveći hit 2004. godine, najizvođenija, najtraženija i definitivno najslušanija pesma u godini koja je iza nas. Seka Aleksić, pevačica koja se njome proslavila dostigla je popularnost koja se povremeno graniči sa euforijom: sa tek drugim albumom došla je u sitauciju da ima najplaćenije tezge, tabloidi su se prosto utrkivali šta će pronaći ili izmisliti o njoj kako bi je stavili na naslovnu stranu, gotovo na sam vrh se kotirala u anketama koje su istraživale koga bi narod najpre video u Plejboju ; naravno najveće ludilo moglo se videti u direktnom kontaktu sa publikom gde je Seka na nastupima Grand elite svojom upečatljivom koreografijom daleko iza sebe ostavljala sve svoje kolege, jasno pokazujući ko je trenutno najveći. Osim što je pobrala mnogobrojne nagrade, kao možda najveće priznanje stigla joj je mogućnost da peva u petom nastavku kultnog narodnog kemp serijala Tesna koža . Producenti ove priče su uvek sledeći kolektivno nesvesno uzimali onog ko je narodu naprosto najinteresantniji, a to je sada očigledno Seka. U čemu je tajna sa ovom dvadesettrogodišnjom pevačicom koja od obrazovanja ima osnovnu školu i frizerski kurs?

Seku svakako treba tumačiti kao vrhunac čitavog jednog novog talasa u tehno-folk muzici, talasa koji je u vrh izbacio jednu vrstu folk andergaraunda koji je proizvela narodnjačka majka Bosna. Uz nju tu su i famozna Stoja, kao i Indira Radić koja je u Ljubljani na koncertu imala osam hiljada ljudi, snimila duet sa Alenom Islamovićem i još jednom pomerila granice treš-mejnstrim kulture sa legendarnom striptiz tačkom u Grand-šou. Bosna je tradicionalno poznata kao jedan od najvećih rasadnika nove narodne muzike: podsetimo se Nedžada Salkovića, Silvane Armenulić, Brene, „oba Halida“, Hanke Paldum, Marinka Rokvića i mnogih drugih. Iako ove nove pevačice sebe vide prosto kao deo čitave te tradicije, ono što je u njihovoj pojavi zanimljivo jeste politički i ideološki kontekst u kome se one javljaju i doživljavaju punu afirmaciju. Dok su razni modernizovani oblici folka tokom devedesetih dominirali medijima i estradnom scenom, ostavljajući teoretičarima zadatak da se i dalje spore da li je takva muzika rezultat političke manipulacije ili prosto snažnog prodora tržišnih tokova, nakon 5.oktobra čitava ta scena je postala politički nekorektna i ideološki osuđena. Prosvetiteljski nastrojena elita ponovo je u javnosti otvorila priču o borbi protiv kiča i šunda i vrlo militantno se ustremila na sve „neurbane“ oblike muzičke prakse. Gotovo se moglo osetiti kako se bespoštedno ulazi u rat protiv „turbo-folka“ ma šta se pod time podrazumevalo. To je doba kada na RTS-u niste mogli da vidite čak ni Miroslava Ilića, već samo Bajagu i Jarbole. Pod naletom istih militantnih krugova Željko Mitrović je morao da brani svoju imperiju ulazeći u veoma opasne političke dilove, dok je s druge strane radikalno menjao programsku šemu, minorizujući sapunice i smanjujući narodnjake na najmanju meru, pokrećući gomilu ne baš isplativih programa (bilo je čak u planu pokretanje i čistih rok en rol emisija). Naprosto je čitava ta muzička praksa proskribovana i proterana na medijsku i kulturnu marginu.

To je međutim bila upravo idealna mogućnost da se čitava priča vrati u bazu, odnosno u sve one izvođačke prostore sa kojih je i potekla i u kojima je mogla da se regeneriše: u kafane, pod svatovske šatre, na vašare, na beogradske splavove i u balkanske i evropske diskoteke koje počinju da igraju sve značajniju ulogu. U tim uslovima jednog novog andergraunda, daleko od većine elektronskih medija, stasala je ne samo nova, tvrđa, sposobnija i dinamičnija generacija izvođača, već i čitava nova tranziciona publika kojoj je u sve težim ekonomskim i socijalnim uslovima takva relativno jeftina zabava ostala poslednje pribežište od ne baš veselog života, obeleženog siromaštvom, masovnom nezaposlenošću, i nacionalnom frustracijom. Buduće zvezde su praksu sticale u svim mogućim uslovima učeći zanat i stičući potrebnu «kilometražu». Medijska afirmacija se sticala preko mreže lokalnih televizija koje su se srećom brzo oslobađale od naloga nove političke korektnosti, budući da su morale da se tržišno ponašaju. Ovo se sve mora imati u vidu jer i dalje preovlađuje utisak da je dovoljno pojavljivanje u Grandu pa da se postane slavan. Upravo Sekin primer pokazuje da je Grand tek ona poslednja stepenica do koje se stiže sa godinama rada i iskustva. U pitanju je vrlo ozbiljan, težak i zahtevan biznis koji mora da se nauči, i naprosto je netačno da se sve postiže samo reklamom.

Poltička sitaucija je s godinama ipak polako ulazila u neke mirnije tokove, pa je ideološki žar neo-jakobinaca opao. Sa dolaskom nove vlade možda po prvi put je u relativno normalnim uslovima čitav segment zabave ostavljen tržištu. Mitrović je batalio sve one nesrećne i neprofitabilne emisije, skoro sasvim se ostavio politike, vratio sapunice u prajm-tajm i ceo petak dao Grandu. U takvim uslovima čitav taj novi talas se iz andergraunda preselio u epicentar, koristeći sa novim mogućnostima upravo onaj metod koji je obeležio ovaj žanr devedesetih: stalno pomeranje granica mogućeg, dozvoljenog i očekivanog, kako u pogledu muzičkih kombinacija, zvučnih efekata i produkcije, tako i u pogledu stajlinga, vizuelne provokacije i kompletnog imidža. Niko bolje ne ilustruje ovu priču nego Seka.

Kompletan fenomen Seka može se tumačiti kao reakcija na čitav projekat „urbanizacije“ i kulturne dekontaminacije koji su nove kulturne i ideološke vlasti preduzele nakon 5. oktobra. Naime, projekat mehhetn-izacije Beograda i Srbije izgrađen oko -Seks i grad- modela, koji je dobio i domaću verziju u Lisicama, ojačan domaćom verzijom Cosmopolitena i čitavom serijom proizvoda, ponašanja, modnih detalja, restorana, časopisa, i drugih stvari koje su nuđene novoj eliti koja se polako stvarala od pridošlih stranaca i domaćeg džet-seta, uticaja je razumljivo imao samo među dominantnom bogatom elitom. Sve jače raslojavanje proizvelo je postojanje dva sveta, ovog elitnog i onog drugog proskribovanog modela za socijalu, za siromašnu omladinu koja je čitav svoj sistem gradila i branila oko balkanskog modela razvijenog devedesetih.

Seka je naprosto socijalni i antropološki obrazac žene suprotstavljen „emancipovanim“, depresivnim, razočaranim i smorenim junakinjama Lisica . Njena životna priča tipična za generaciju stasalu u doba ratova i nemaštine, jeste priča o detetu razvedenih roditelja, koje je odrastalo u prilično teškim uslovima i koje je već sa devet godina regularno spremalo hranu za čitavu porodicu. Slično kao deca iz geta maštala je da nađe načina da iz njega izađe, te se i njoj karijera pevačice - tipičnog modela za identifikaciju nižih slojeva - činila kao jedini način da se uspe u životu. Od malena fascinirana Vesnom Zmijanac i Brenom, već sa sedam godina učestvovala je na prvom takmičenju pevača-amatera, a već sa četrnaest otpočela je profesionalnu karijeru pevaljke po bosanskim kafanama radeći taj posao sve do devetnaeste, kada celu priču pomera u Švajcarsku stičući zavidnu popularnost među dijasporom. Tek tada stiže u Beograd i počinje Grand epopeju. Destogodišnje kaljenje stvorilo je ogromno samopouzdanje i čvrstu bazu da se svoja priča gura po svaku cenu. (Tu se o emancipaciji ne priča, ona se živi). Ovo je možda najočitije u vezi sa njenom pozamašnom figurom. Seka je model klasične jedre, korpulentne balkanske žene kod koje obline moraju da budu prenaglašene; hiperbolizovano ostvarenje ovdašnje uzrečice «Bolje da ljulja nego da žulja», simbol plodnosti. Kod nje naprosto «snaga» mora da se preliva, da kipti, dok muškarci sa užagrenim očima pokušavaju da joj stave sto evra u dekolte. Ona stoga neodoljivo podseća na Breninu najraniju fazu kada je pokojni Minimaks do beskonačnosti vrteo nabujalu Bosanku koja je vrckala pred kamerama dok su se slojevi mesa prelivali preko uskog tirkiznog kostima, i ponavljala Čačak, Čačak . Iz te perspektive obilje je uvek dobro došlo, i viška nikad nema.

Zanimljivo je da je upravo zbog svoje popunjenosti Seka došla na tapet već uveliko umivenog Sveta , kada su parafrazirali naslov njenog hita u Crno i masno , fokusirajući naslage celulita sa prebogatih, zaokrugljenih butina. Oni prosto nisu razumeli da se ne samo u Bosni već na čitavom Balkanu za dobru žensku smatra ona za kojom zatrubi kamiondžija, a to sigurno neće biti Keri Bredšo. Na pitanje da li joj smeta kada je novinari prozivaju za kilograme, sama Seka kaže: «Ma boli me za to! Znam da imam pet (?) kilograma viška, ali nemam nameru da ih skidam. U Bosni su u modi ovakve žene, moj verenik voli meso, i publika voli kako izgledam, pa što bih smršala. Mislim da je vreme mršavih manekneki odavno prošlo i da su danas na ceni rasne žene.»

Možda je tajna upravo u ovom namernom preterivanju u svim pravcima, jer kod Seke je sve preterano, obilno i prenaglašeno. Od pomenutih kilograma, preko vrlo oskudne i napadne garderobe u koje ih tako pakuje da obline uvek dođu u prvi plan (sve zdravo, prirodno i neprskano, ništa silikoni!), pa preko ultra-napadne šminke i šljaštećeg nakita koji čine da nekada izgleda kao porno-lolita, zatim skoro do maksimuma nategnutih trilera u pevanju, gde se naglašava svaki slog i gde se glas kreće između raspusnih, krajnje visokih registara s jedne strane i vrlo karakterističnog nategnutog vibrata u donjim, kakav su koristile Ljiljana Petrović ili Šemsa... Potpuno ista stvar može se reći za kompletnu njenu poetiku.
Čitava muzička, tekstualna i vizuelna prezentacija postavljena je na totalnom pomeranju granica žanra u smislu mešanja svega što autoru dođe pod ruku. Naravno, za Seku rade vrhunski majstori aktuelne produkcije. Brajina muzika pokazuje koliko je neverovatno zanimljiv razvoj onoga što se nekada zvalo narodna muzika. To je danas otišlo u čisti manirizam, jedan fascinantni melanž različitih tehno-matrica sa muzičkim formama iz celog mediterana, Levanta, pa i šireg orijenta. Umetnički i muzikološki gledano nesumnjivo se radi o kiču - ali fascinatnom, i šteta je što muzikolozi ne rade ozbiljne analize elemenata koji se tu mogu naći (npr. na zadnjem albumu Mitra Mirića ima i drum and bass matrica). Upravo taj preterani manirizam nakačen na dinamičnu ritmičku osnovu predstavlja trenutno idealnu formu za zabavu sirotinje na Balkanu. Da bi sebe u potpunosti pronašli jedino tekstovi moraju ostati jednostavni, svedeni na klasične bazične emocije, poruke i opšta mesta kafanske poetike. Posebno poglavlje je vizuelna prezentacija za koju je zadužen legendarni Dejan Milićević koji je model upotrebe kiča pomerio do neslućenih granica. Spot za Crno i zlatno toliko je otišao u pomeranju granica glamur-treša da se opasno približava kemp-artizmu. Običan svet naravno vidi šarene boje, crnca, nabildovane baje i gole snajke, gomilu novih još jačih fora i ne treba mu ništa više od toga.

Treba primetiti da Seka nastavlja da uči i da sama kupi fore od najboljih: ona je na ove prostore prenela ono zapaljivo mrdanje guzom koje su uvele ar en bi crne umetnice, a ovekovečila Bijonse u spotu Crazy in love. Svim pomenutim, ali i čitavom svojom pričom, interesovanjima i percepijom sveta ona je danas model identifikacije za mnoštvo zapuštene siromašne dece koja naprosto ne mogu da dobiju ni dovoljno pažnje ni dovoljno obrazovanja, a ni dovoljno mogućnosti da razviju neke više potrebe. A i kako bi kad većinu njih čekaju vrlo jadni životi u kojima im Sekina muzika predstavlja jedan od retkih trenutaka zadovoljstva i povoda za maštanje o nekom svom takvom uspehu. Jer Seka isto ima socijalnu priču iza sebe, isto voli Rubi, isto ne voli školu, isto želi da malo putuje svetom, da postane slavna i da peva. To su snovi dece na ovim prostorima nevezano od etničke pripadnosti. Sekini redovni nastupi i velika popularnost i u ljutoj Herceg-Bosni pokazuju da, na zgražanje intelektualne elite, ovaj žanr više doprinosi zbližavanju i pomirenju na balkanskim prostorima od svih naklapanja o suočavanju s prošlošću. Socijala svih nacija jednako peva “Puno srce prazan sto, nema dalje to je to... Nek noć ova vredi pet, nek se čudi ceo svet... Baš svi nek čuju svi ovu pesmu što pali kafanu, baš svi nek čuju svi kako se veseli na Balkanu.” Osim pitanja da li nam je išta drugo i ostalo postavlja se i pitanje da li bilo šta sem ovakvih stvari daje makar nekakvu simulaciju o sopstvenom dostojanstvu i nekoj posebnosti malim balkanskim ljudima koji maštaju o vrlo jednostavnim stvarima. Na pitanje kakvi su joj planovi za budućnost Seka kaže: “Volela bih da napravim kuću u kojoj bih živela sa Zoranom i mojom majkom. Volela bih da bratu kupim stan...”