21. februar 2008. - dan kad je klasa oživela

Američka ambasada u Beogradu pozdravila je hapšenje odgovornih za napad na zgradu ambasade 2008. godine, ističući da je važno da se kazne ne samo počinioci, već i nalogodavci i oni koji su napad podržali.

"To je jedan od naših glavnih prioriteta, kao što je istakla direktorka (američke Agencije za borbu protiv narkotika) DEA Mišel Leonhart tokom nedavnih susreta sa istaknutim srpskim zvaničnicima", navedeno je u pisanoj izjavi za Tanjug.

"Važno je da se pravnim putem gone ne samo oni koji su učestvovali u samom napadu, već i oni u vlasti koji su naredili ili na drugi način podržali ovo nečuveno kršenje domaćeg i medjunarodnog zakona", ističe se u izjavi iz američke ambasade.

  

Ovo se pisalo zadnjih dana po domaćoj štampi.

Prisetimo se ipak tadašnjeg konteksta.

“Митинг је почео као миран протест на коме је говорило више политичара и других јавних личности, да би се на путу ка Храму Светог Саве од главне масе одвојио део од неколико стотина људи и отпочео нереде у којима је једна особа погинула, више особа је било повређено, а материјална штета која је том приликом нанета граду Београду износила је око 8 милиона динара.”

Ono što je ipak bilo tačnije je bilo to da je tih “nekoliko stotina” ipak bilo nekoliko hiljada koji su se prosto oglušili o poziv političara i crkvenih zvaničnika da odu na miran “moleban” pred hram Sv. Save i uputili se u jednu nezaboravnu životnu avanturu 21. februara 2008. godine.

“Bilans jučerašnjih događaja, prema proceni organizatora, jesu paljevine, ruinirane zgrade diplomatskih predstavništava, ekspozitura stranih banaka, prodavnica, objekata Mekdonaldsa, polomljeni izlozi, semafori, žardinjere i opljačkane trgovine. Ekipe beogradske Hitne pomoći prevezle su između 140 i 150 ljudi u Urgentni centar, a među povređenima je 35 policajaca.

U američkoj ambasadi, koju su huligani zapalili, pronađeno je ugljenisano telo, čiji identitet nije još uvek utvrđen.”

Dalje se navodi

“Grupe huligana iskoristile su priliku da, posle završenog protesta zbog otcepljenja Kosova, razbiju izloge na nekoliko prodavnica i opljačkaju ih.

Huligani su se, nakon nereda kod ambasada u Ulici kneza Miloša, preselili u Ulicu srpskih vladara.

Tamo su razbijeni izlozi gotovo svih prodavnica, a na stotine ljudi je ulazilo i uzimalo robu.

Policije dugo nije bilo, pa su se na ulicama mogli videti ljudi sa loptama, patikama, rančevima i drugom robom koju su pokrali.

Kada je posle nekog vremena stigla žandarmerija, huligani su na ulice izgurali zapaljene kontejnere, a na policiju, koja je u kordonu stajala oko 50 metara od njih, bacali su kamenice i baklje.

Tada je reagovala i policija. Tokom juriša na huligane bacala je suzavac i pucala gumenim mecima.

Sukob policije i demonstranata trajao je oko pola sata, a onda su huligani počeli da beže ka Knez Mihailovoj ulici. Usput su razbijali izloge i krali robu.

Na početku Knez Mihailove, kod Palate Albanija, punih 20 minuta stajali smo i gledali kako huligani ruše izloge i iznose robu. Kako policije nije bilo, sve više ljudi je ulazilo.”

 

 

21. februar 2008. je dan kada je klasna politika, posle dugo dugo godina, izašla na ulice Beograda i oficijalno proglasila kraj projekta 5. oktobra. Demokratska Opozicija Srbije, kasnije raspala na DS i DSS i razne partijske frakcije oko tih partija, očekivano, nije uspela da reši probleme koje je obećala da će rešiti. I ne samo to, već je mnoge od njih temeljno produbila.

Kako da razumemo taj 21. februar, onda ?

Sa jedne strane, beskompromisno nam se nameće zvanična liberalna interpretacija – da je to bio pir nacionalističkih huligana skrojen u talu sa tajnom srpskom policijom i Vladom Vojislava Koštunice. Evidentno čak i na prvi pogled, ovakva interpretacija više skriva nego što pokazuje, a ono što skriva jeste upravo to ko je naredio pljačkanje radnji, razbijanje grada, štetu od 8 miliona dinara, izvođenje specijalnih državnih jedinica na ulice (što je ogroman trošak sam po sebi) itd itd. Čak i ako je inicijalni plan tadašnjeg kabineta Koštunice bio taj da se policijsko prisustvo oko određenih ambasada “olabavi”, plan svakako nije bio da se to prelije u poslovno-trgovinski centar Beograda, da se izvode anti-terorističke jedinice, da borbe na ulicama traju do 4 ujutru i još mnogo toga.

U potpunom šoku koji je usledio nakon tog dana, Koštunica i Velimir Ilić su davali sumanute izjave koje čak ni njihovi glasači nisu kupovali (“Mladi su samo ogorčeni protiv kršenja međunarodnog prava” i sl.), dok je “Druga Srbija” (na čelu sa LDP-om) imala “čas u prirodi” sa svim mogućim teorijama zavere o troglavoj aždaji i sprezi između huligana, kriminala i tajne policije na čijem je čelu Srpska pravoslavna crkva i “anti-reformski lobi”. Prirodno, svi su se okomili na huligane i liberalni imaginarijum je ušao u ozbiljan tilt sa frazama: “kako tako da lome svoj grad”, “vidi se koliko je njima stalo do bilo čega, njih samo patike zanimaju”, “očigledno je ovo neko osmislio”, “sutra vadim pasoš, ko izađe poslednji neka ugasi svetlo”, “Balašević je bio u pravu – jebite se devedesete” itd.

Ipak – postoji nešto što događaj iz 2008. jasno odvaja od scenarija iz tih tako omraženih “Devedesetih”. Po prvi put, velika grupa mladih ljudi se jasno izdvojila i decidno krenula na strane ambasade (koje su legitimna meta), ali to je samo bilo zagrevanje za veliki okršaj sa omraženom Žandarmerijom i spremanje za najmasovniji poduhvat “podruštvljavanja imovine” od 1945-e. Tih nekoliko sati u centru Beograda je vladala mini narodna diktatura: narod je uzimao šta mu je trebalo, neki su čuvali taj proces uzimanja, neki su se sukobljavali sa policijom, a “uznemireno građanstvo” je u udobnosti svog doma postavljalo grozničava pitanja “pa gde je policija, zašto ne reaguje ?”. Policija je, zapravo, pokušavala na sve načine da reaguje, ali su bili razasuti na nekoliko lokacija i bili suočeni sa žestokim otporom i pre svega, nepripremljeni da će ih ovo dočekati u momentu koji je mesec dana najavljivan kao trijumf i dokaz Nacionalnog Jedinstva.

A to je, zapravo, bio faktički plan tadašnjeg kabineta Vojislava Koštunice – javna demonstracija nad-klasnog jedinstva srpskog naroda u momentu kada mu svetski moćnici otimaju “sveti deo teritorije”. No i pored dominantnog desno-narodnjačkog diskursa tada prisutnog, sama kampanja “Kosovo je Srbija” vođena je skupo i prilično u “demokratskom” duhu – Beograd i druge veće gradove preplavljivali su plakati sa citatima Linkolna, Vašingtona, Čerčila, de Gola, Kenedija i Branta. Dakle, možemo da kažemo da iznenađuje čak i jasan levoliberalni ugao iz koga je tadašnja Vlada pokušavala da crpi legitimaciju za svoj zahtev da Kosovo ne može biti nezavisno i da bi to bio pravno-politički presedan. Nisu u pitanju bili citati ovoga ili onoga iz srpske istorije, već citati ljudi koji su perjanice zapadne liberalne demokratije, što je zanimljivo samo po sebi. Tadašnja Vlada je pokrenula najširu moguću kampanju u kojoj su učestvovali i sportisti i glumci i naučni radnici itd. Sve vreme se neprestano naglašavala potreba da skup koji je bio zakazan za taj 21. februar na kome se očekivalo “milion ljudi” mora da protekne, mirno, jedinstveno i dostojanstveno. U tom cilju, zakazano je i okupljanje na platou ispred hrama, gde je Amfilohije Radović mantrao satima na staroslovenskom jeziku, dok su se u centru grada odvijale ulične borbe. Umesto idealnog scenarija "marša miliona duša" koji idu pred hram da "u duhovnoj sabornosti nađu snagu", imamo hiljade i hiljade ljudi koji se oglušuju o poziv na mirne demonstracije, nenapadanje "sopstvene policije" (!) i ne-rušenje "sopstvenog grada". Moleban ove ljude nije naročito zanimao.

E sad – o čemu nam ovo govori ?

• Da li nam govori o tome da projekat “Nacionalnog Jedinstva” nije bilo tako lako održati u ovako napetoj situaciji ? 
• Da li možemo da kažemo da su interpretacije koje nam dolaze od liberala (a koje pojedini levičari nekritički preuzimaju) koje nas upozoravaju na mogućnost da se jednog dana probudimo u nekoj fašističkoj Srbiji kojom će harati “ekstremni navijači”, heroinski dileri, desničarske organizacije i tajna policija – neozbiljne ?
• Da li možemo da kažemo da je prilika za socijalističku intervenciju upravo propala time što se nijedna levičarska inicijativa tada nije makar nežno stavila na stranu ljudi koji su krali stvari po gradu i “izazivali probleme” ?
• Da li smo, kao socijalisti, spremni da podržimo omladinu radničke klase koja je to veče, makar privremeno, preuzela stvar u svoje ruke u onom smislu u kom ih se to najviše tiče, a to je odnos prema policiji i odnos prema hroničnoj nemaštini ?
• Ako nismo spremni, zašto nismo ? Da li zato što, implicitno ili eksplicitno, stajemo na stranu Nenada Čanka i čitave te ergele koja nas ubeđuje da to nisu ništa i niko do “fašizovane bande koje vežbaju svoje manevre”, “bagra sa kojom se treba najoštrije postupati”, “šljam ovog društva” ?
• Ko onda ne bi bio “šljam”, kakvog subjekta u protestu, kakvu radikalizaciju mi očekujemo onda ?

Jedina koja je tada bila spremna da pravovremeno reaguje i da celo to dešavanje stavi u odgovarajući materijalistički kontekst bila je hrvatska (!) autorka Vedrana Rudan koja je tada napisala tekst “Moje ime je Huligan”,  a koji je na blogu B92 preneo Dušan Maljković. Tekst je izašao u zagrebačkom Nacionalu i možete ga videti ovde

Prenećemo sada samo deo:

“Ne bismo smjeli biti mirni dok Beograd gori ni požar koji hara Srbijom nazivati "huliganskim ispadima". Svi danas s visoka govore o Srbiji zato što je na koljenima. Srpski novinari, takozvani "lijevi", bešćutno se rugaju demonstrantima koji su razbijali izloge, krali Nike tenisice, parfeme, "čak i čarape", a onda s "kesama" punim ukradene robe šetali centrom Beograda kao da je to "normalno". Što u tome činu nije "normalno"? Mladi Srbi danas, kao i Hrvati, do skupih tenisica "poštenim" radom nikad ne bi mogli doći, a reklame našoj djeci jasno poručuju što moraš nositi na sebi da bi ti život imao smisla. Takozvani razumni ljudi, ugledni srpski ekonomisti, na takozvanoj lijevoj televiziji apeliraju na takozvani razum i objašnjavaju "huliganima" da strane banke nisu "strane" nego "domaće", da u njima mladi Srbi zarađuju svoj "hleb", nitko ne spominje koliko se "hleba" može kupiti radeći u stranoj banci koja je zapravo domaća. Mojoj prijateljici, uglednoj novinarki, ponuđen je posao za 250 eura mjesečno, najam omanjeg stana u Beogradu košta 300 eura mjesečno, kava u Beogradu stoji euro i pol, jedna od njihovih banaka preko koje Srbi mogu kupiti auto reklamira se sloganom "rata = plata". Zaboravila sam reći, ta "njihova" banka i "naša" je banka.

Kakva budućnost stoji pred mladim Srbima? Oni mogu čitav život robijati u nekom marketu koji jest strani ali i njihov i nikad na stopala navući skupe tenisice, ili zapaliti Beograd pa se Knez Mihailovom prošetati obuveni i namirisani kao sretni ljudi iz reklama. Specijalci im neće razbiti srpske glave. Vidjela sam ih iz velike blizine, i oni su gotovo djeca, i oni vole tenisice, ni oni za njih ne mogu zaraditi "pošteno" lomeći mlada srpska rebra. Zašto ovako govorim? Zato što sam umorna od dvadestogodišnjeg slušanja kako na ovim prostorima žive "divljaci". Kao da "huligana" nema u predgrađima Pariza, Londona, New Yorka, Bagdada... Devedeset i devet posto ljudi na kugli zemaljskoj "huligani" su koje, ako imaju sreće, od bankrota dijeli jedna plaća. Oni drugi nesretnici žive u nadi da će ih jednom jedna plaća dijeliti od propasti. Ostalo su robovlasnici koji se ne ukazuju i analitičari koji objašnjavaju. Žao mi je što mi ovi drugi nisu rekli zašto je Kosovo postalo Amerika?”

… Jebeš život kada svijetom možeš hodati u Nike tenisicama samo ako razvališ izlog.”

Žalosna i bedna je situacija u kojoj nijedan od “levih” subjekata tada prisutnih u Beogradu nije imao petlje da ide PROTIV liberalnog konsenzusa u kome su ovi ljudi doživljeni i pozicionirani ili kao “životinje” ili kao “desničarske životinje” i da pokuša da interveniše u ime projekta koji nominalno zastupa, projekta emancipacije i samoupravljanja.

Kada je u pitanju ovaj radikalni element radničke klase, fudbalski huligani (što je dominantna kultura beogradske margine, ali i drugih evropskih margina) su u tumačenjima i doživljajima nove, post-političke “levice” (bez obzira da li ona sebi stavlja prefiks “radikalna” ispred) – osuđeni na nužnog i uvek-već unapred jasnog saveznika desničarskih ideja. Tako je bilo pre 10 godina, pre 4 godine, tako je i sada. Ova pojava, ipak, nije ekskluzivno rezervisana za balkansko podneblje. Žižek je o ovoj pojavi pisao pre 10 godina, kada je rekao:

"Na ovaj način, postojanje populističke desnice izmješta ISTINSKU žižu političke borbe (što, naravno, nije do gušenje svake ljevičarske radikalne alternative) na solidarnost cijelog demokratskog bloka protiv desničarske opasnosti. Od apsolutno ključnog je značaja činjenica da je novi desničarski populizam jedina »ozbiljna« politička snaga koja se danas ljudima obraća antikapitalističkom retorikom, premda zamotanom u nacionalističke/rasističke/religijske krpe (»multinacionalne korporacije ‘izdaju’ obične pristojne radne ljude naše nacije«). ... Učešće ekstremne desnice u vlasti nije kazna za ljevičarsko »sektaštvo« i »neizlaženje na kraj sa novim postmodernim uvjetima« — posve suprotno, to je cijena koju ljevica plaća za svoje odricanje od svakog radikalnog političkog projekta, za prihvaćanje tržišnog kapitalizma kao »jedine igre u gradu«”. 

I danas, naravno više nego i pre, razne “levice” po Evropi se žale na “konstantna jačanja desnog ekstremizma”, dok sa druge strane bivaju i više nego prisni sa raznim politikama koje ta jačanja nužno i proizvode. Onda kada se ona “proizvedu”, onda se ti ljudi prepuštaju desnici, otpiše ih se kao “fašistoidne”, “netolerantne”, “sklone nasilju bez argumenata”, a onda se, kao u Beogradu 2010-e na liberalnoj manifestaciji Gej prajda, maršira iza srpske specijalne policije.

U tom smislu, ne treba da čudi izjava notornog Vladimira Ilića data na jednoj tribini koju su organizovali izvesni “levičari” na Filozofskom fakultetu 2009-e godine. Ilić je tad rekao jednu, na prvi pogled, potpuno sumanutu stvar: 

"Ako levica podrži krajnju desnicu, preko navijačkih grupa, desnih grupa i organizacija, protiv mundijalista ili države kao nosioca legitimnog monopola na prinudu, završiće kao laka pešadija neofašizma. Stoga nova levica u Srbiji mora da bira: hoće li da koketira sa fašisoidnim navijačkim i sličnim nasilničkim grupama, ili će pristati da preispita svoj odnos prema socijaldemokratskim grupama, nevladinim organizacijama i medijima i prema državama“.

Pritom, on ovo govori pred kim ? Pred maksimum 30 ljudi koji ne da im ne pada napamet da podrže navijačke grupe, nego prema tim grupama žive u najmrtvijem, najhladnijem strahu. Zašto onda on ovo govori, zašto prska mlazinu vode tamo gde ništa ne gori ? 

Upravo da bi potvrdio fini ideološki rad odgovornih građanskih političkih stratega koji u mleko duvaju još dok se kuva, da nikad nikome ne padne na pamet da takva mogućnost postoji. To je i prava funkcija Denkverbota, zabrane mišljenja, ovde imamo rad Denkverbota u svoj njegovoj suštini. “Podrži navijače – završi kao pešadija neofašizma”. A šta je alternativa ? Blagonaklon odnos prema liberalizmu i njegovim eksponentima u politici – nevladinim organizacijama, medijima, čak i zapadnim državama (!!!).

Povratak radikalnom političkom projektu mora početi od kritične podrške radikalnosti i pre svega, zastupanja interesa i ideja komunizma tamo gde je i samo ime KOMUNIZMA isključeno.