понедељак, 02. април 2012.

Šta je zapravo zločin četnika i velikodržavnih ideologija ?




Izvodi iz medijskog prostora:


Oštro osuđujemo vladajuću elitu koja rehabilitacijom osvedočenog saradnika okupatora, profašiste i ratnog zločinca, ponižava brojne nevine žrtve terora njegovih jedinica ...

Ratni zločinac Draža Mihailović na osnovu političke i komandne odgovornosti snosi najveću krivicu za zločine formacija pod njegovom komandom. Mihajlović je tokom rata svakodnevno obaveštavan o zločinima koje su činile ravnogorske četničke formacije nad pripadnicima i simpatizerima partizanskog oslobodilačkog pokreta, civilnim stanovništvom ...

Ne zaboravljamo žrtve četničkog terora nad srpskim, crnogorskim i hrvatskim narodom i žrtve četničkog genocida nad bošnjačkim narodom, tokom Drugog svetskog rata. Ne zaboravljamo žrtve zločina koje su tokom ratova 1990-ih počinili oni koji su bili inspirisani ideologijom i praksom ravnogorskog četničkog pokreta. ...

Međutim, to je i dodatno poniženje žrtava zločina inspirisanih ideologijom i praksom četničkog pokreta koji su počinjeni tokom devedesetih godina. Pokušaj rehabilitacije Mihailovića duboko nemoralan čin. ...



U tekstu "Depolitizovana petokraka: tragedija i farsa" pokušali smo da ukažemo na potpunu ideološku i idejnu dezorijentaciju levog liberalizma u Srbiji, ali i još veću idejnu i ideološku dezorijentaciju onog dela "levičara" koji je pokušavao, po ko zna koji put, da se izbori za parče medijskog prostora trgujući principima i približavajući se kursu levog liberalizma, dakle liberalne multikulturalnosti i privatnog vlasništva.

Pitanje koje sada postavljamo je, dakle, šta bi za jednog levičara sa stavom trebao da bude četnički zločin ?
Gde leži problem postojanja pokreta sa Ravne Gore i koja je njegova krivica - da li se ona artikuliše ispred Višeg suda ili u ideološkoj klasnoj borbi ?

Četnička politika je bila:
1) politika doslednog anti-komunizma
2) politika velikodržavne i šovinističke politike

Koji su naši razlozi da se protivimo ovim dvema stavkama ?


Prva tačka je ovde krucijalna - četnički pokret je, zajedno sa nemačkim okupacionim snagama, blokirao pokret Revolucije, dakle političke emancipacije masa u Srbiji i šire. To je bila njegova prva i primarna uloga i za nas kao za subjekte u klasnoj borbi, to je njihovo objektivno mesto u klasnoj borbi; branjenje parlamentarne monarhije Jugoslavije, dakle građanskih i aristokratskih privilegija.
To je krunski problem, problem svih problema. Dakle, neovisno o tome da li su ubili 10 ili 10 000 ljudi ili su ih klali kamom ili sve pedantno streljali - ova stvar ostaje ista, nepromenjena. U momentu Revolucije, u momentu pokreta za samoodređenje narodnih masa na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, četnici su stajali na putu tom procesu i kao takvi su morali da budu uklonjeni, ovako ili onako.

Tačka dva se odnosi na četničku velikodržavnu politiku, tj. primene plana o Velikoj Srbiji u toku II sv. rata. Ova tačka sledi iz tačke 1 - nemogućnost da stanu na poziciju klasne borbe, nadnacionalne klasne borbe, je njih držala na pozicijama uskoshvaćenog pitanja nacionalnog identiteta i oni su pokušavali da to pitanje reše agresivnim metodama, jednako kao što je partizanski pokret agresivnim metodama pokušavao da sprovede svoje, dijametralno suprotstavljene ideje.

Da li bi četnički zločin, naivno shvaćen kao "divljački", bio unekoliko manji da nisu ubili nijedno dete, silovali nijednu ženu, da nisu koristili hladna oružja, da nisu masovno proterivali ? Ne.

Zašto ?

Zato što je za revolucionarni socijalizam zločin klasnog neprijateljstva, zločin stavljanja na stranu eksploatacije i privatnog vlasništva - primarni zločin, zločin iz koga cure svi ostali zločini. Satanizacije četničkog pokreta u onom smislu u kome ih liberali vode kao pokret "bradatih, zluradih, životinjskih, necivilizovanih" manijaka-koljača koji gaje "plemensku svest", samo doprinose zamagljenju PRAVIH problema, onih koji na prvu loptu nisu vidljivi, a opet - koji su zalog čitave dileme. Tu, naravno, i leži slatka tajna liberala i konzervativaca - obe opcije brane isti poredak, samo pod različitim matricama.

Koji problem, onda, revolucionarni socijalizam uopšte ima sa nacionalizmom, sa nacionalnom ekspanzijom itd ?
Zašto se komunizam opire nacionalizmu ?

Mi kao komunisti, kao militanti radničke klase osporavamo velikodržavnu politiku ne zato što je ona, sama za sebe, užasna stvar, gadna stvar, neprihvatljiva stvar, stvar u kojoj nevini gube živote, u kojoj se raspadaju porodice i pričinjavaju velika zverstva i dela protiv dostojanstva čoveka - ne. Isključivo zato što velikodržavna politika, putem ideologije, odvraća narodne mase od cilja političke emancipacije i samoorganizacije na linijama klase, a ne nacionalih razlika. U nacionalnom ratu, klasna teorija ne vidi PRVO žrtve, zverstva, raseljavanja, logore, to je za liberale. U nacionalnom ratu, koji je nastavak politike ratnim sredstvima, klasna teorija vidi kako se jedan nacionalni kapital i njegovi nosioci obračunavaju sa drugim kapitalom, ili, sa nečim/nekim što stoji na putu širenja tom kapitalu.
Uostalom, velikodržavne politike su stvari koje su apsolutno vezane za nacionalnu državu kao jedan obruč nacionalnog kapitala i sistem tržišta, tako da se te stvari ne mogu posmatrati van konteksta klasnog sukoba, unutra i spolja.

Liberali, sa druge strane, u nacionalizmu, pre svega, vide bolest nižih slojeva, infekciju kojoj su mase sklone. To je jedna stvar sa kojom treba biti maksimalno oprezan, vladajuće klase su po definiciji kosmopolitske, kosmopolitizam je ta osnova legitimacije gradjanina. Kada liberali sa jednog krila, sude nacionalizmu drugog krila, oni to ne rade NI ZBOG ČEGA DRUGOG, nego zato što to ide u prilog onom delu kapitala koji stoji iza tog i tog krila vladajuće klase i njenih partija. Liberali nacionalizam ne vole jer u njemu vide kolektivitet, a ne individuu, nacionalni identitet i lojalnost su za njih prevazidjeni pojmovi, ali glavna stvar je da se tu gledaju interesi kapitala, toka kapitala, širenja kapitala - koji ipak ne mogu da se tako lako odvijaju u područjima zahvaćenim ratovima i konstantnim sukobima.

U tom smislu, paktirati sa levim krilom liberalne buržoazije u Srbiji oko pitanja četništva je klasičan gest gde jedno krilo baca kosku u vidu rehabilitacije, a drugo krilo pomaže da se ta koska nađe u travi. U celom procesu, ulog klasne analize ostaje zaboravljen, dakle skrajnut.

No, usled kraha samostalnosti klasne teorije i materijalističke metode koja na prvo mesto stavlja objektivan istorijski proces - ovdašnja "levica" se u kritici velikodržavnih, nacionalističkih politika stavila u službu licitiranja brojem žrtava, skandalizovanja, lamentacije, opšte moralizacije, traženja "odgovornih za tu i tu politiku zločina", kao da sam sistem privatnog vlasništva i njegova restauracija nije, u svojoj suštini, određen zločin. To nije ništa drugo do igranja dodatka na politiku ljudskih prava i multikulturalizma, onog "radikalnog dodatka".

Na kraju krajeva, ne može se protiv anti-komunista paktirati sa istim tim anti-komunistima, onim liberalnim, multikulturalnim i civilno-sektorskim anti-komunistima jer su upravo oni ti "... koji su u poslednje dve decenije stvorili političku i društvenu klimu koja je omogućila nedopustivu normalizaciju i afirmaciju zločinačkog i izdajničkog pokreta Draže Mihailovića".
Ta adresa, dakle, nije Viši sud u Beogradu, nego upravo 2. april 2009. godine kada je u Evropskom parlamentu ustanovljena "Evropska savest" koja je i pravi inspirator onoga što danas sprovodi Demokratska stranka, upravo u ime "ljudskih prava", "pomirenja" i "ravnopravnog dijaloga sa istorijom".

Komunisti ne prebrojavaju tela, jer znaju da su tela potrošan materijal istorije.
Istorija, kao istorija klasnih borbi, od nas zahteva da ovu borbu započnemo i dobijemo, uprkos svim mogućim opstrukcijama i zabrana promišljanja radikalnih metoda i mera.

Podsetimo na ovaj Engelsov citat:
"Revolucija je, nesumnjivo, najautoritarnija stvar što može biti. Revolucija je akt u kome jedan deo stanovništva nameće svoju volju drugom delu pomoću pušaka, bajoneta i topova, to jest sredstva vandredno autoritarnih; i ako partija koja je pobedila ne želi da izgubi plodove svojih napora, ona mora da održava svoje gospodarstvo pomoću straha koji njeno oružje uliva reakcionarima. Da se Pariska Komuna nije oslanjala na autoritet naoružanog naroda protiv buržoazije, zar bi ona trajala i cigli jedan dan? I zar je ne možemo, naprotiv, prekoravati što se ona tim autoritetom nije služila dovoljno široko?"


Нема коментара:

Постави коментар