Depolitizovana petokraka: tragedija i farsa

На планини, на Јелици,
Састали се сви четници.
Састали се, па говоре,
Петокраку да оборе.

Петокраку, јер не ваља,
Она неће Петра краља.
Она не да српском роду
Људска права и слободу.

Naravno, u maniru stare dobre ideje „vanrednog stanja“ – levi liberalizam u Srbiji opet agituje za „ljudska prava“, dakle slobodu tržišta i nekakav „pravi kapitalizam“, kapitalizam sa ljudskim licem.

Da ne bi puno okolišali, zapravo stvar je ovde prilično jasna zašto ne treba nasedati na priče o užasu rehabilitacije – krenućemo odmah citatima.

Naime, pokojni Zoran Đinđić, pali heroj srpskog liberalizma, 1991. je rekao na ovu temu:

„Država i društvo moraju biti dezinfikovani i dekontaminirani od svih tragova partije koja ih je oblikovala po svojoj meri. Za taj poduhvat je potrebna jasna odluka i jasni činovi. U Sovjetskom Savezu je bio neophodan državni udar da bi reformski političari shvatili ovu elementarnu činjenicu. U Srbiji se o radikalnim promenama i ne govori, a kamoli da se sprovode. Osim ako nam možda iz zemlje iz koje nam je došla bolest ne dođe i lek za nju?”

5 godina kasnije, skidao je petokrake sa alpinistima po Beogradu i cerio se sa njima pred kamerama.

Postavio bih pitanje onom delu liberalnog krila u Srbiji koje se sad buni protiv rehabilitacije – izvinite, ali šta ste tada mislili, radili, očekivali ? Sada, 2012-e vi kažete:

“Pokušaj njegove rehabilitacije poništava antifašističku borbu srpskog i svih drugih jugoslovenskih naroda. (…) Poslednjih decenija došlo do revizije i falsifikovanja istorije i marginalizacije partizanskog pokreta, čime su se Srbija i srpski narod samoisključili iz fronta evropskih antifašističkih snaga.”

E pa, o ovome ste trebali da razmišljate 1991-e ili da isto ovo pišete kada je vaš Zoran Đinđić plaćao ljude da se veru po beogradskim kupolama upravo da bi skidali simbole “antifašističke borbe srpskog i svih drugih jugoslovenskih naroda”. Šta ste očekivali tada, da neće kad tad sevnuti kruna ? Šteta što ste vrlo brzo, zasuti dolarima i donacijama, zaboravili pouke o gvozdenom zakonu istorijske nužnosti, o kome ste besplatno učili na besplatnim fakultetima.

Ravna Gora vam je došla na vrata ovaj put na leđima ljudskih prava i slobode, na istim onim leđima koja su vas nosila kroz vaša suluda taktička partnerstva sa svim vidovima građanskog četništva 5.oktobra, kada ste tog imaginarnog “Slobu komunjaru” skidali pod zastavama Amerike, Evropske Unije, ali i crnih zastava sa lobanjom ispod koje je pisalo “Sloboda ili smrt” – zašto se sada bunite ? Zašto se bunite kada ste vi istorijski pobednici ? 

Zašto se bunite kada su upravo pod Đinđićevim mandatom gradonačelnika ulice narodnih heroja bile menjane imenima kraljeva i plemstva ? 

Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. 

Farsa privatnog vlasništva, parlamentarne demokratije, ljudskih prava i višepartijskog sistema. Farsa uključivanja “nepravedno i ideološki isključenih”.

Problem je u tome što vama fali “neideološki, objektivni antifašizam” – vi niste imali Čerčila, Ruzvelta, De Gola, dobili ste jaku Komunističku partiju koja je ukinula monarhiju koju su vaši ideološki prethodnici podržavali. “Antifašizam” koji sada tako bolno prizivate je isti onaj “Antifašizam” koji je vama oduzimao ogromne kuće, posede, fabrike, zemlju, pa i “doveo Ruse da piju i siluju po Beogradu” – nad čim ste kukali 50 godina, a nije da se ta kuknjava sada stišala, samo sad imate drugačije fiksacije, imate jačeg protivnika.

Uostalom, koji je vaš udeo u kuknjavi ? Gde ste vi bili u periodu za kojim kukate sada ? Oficijalna istorija Demokratske stranke kaže ovo: 

“Kada je Nemačka 1941. okupirala Kraljevinu Jugoslaviju, deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u Veliku Britaniju, gde sa ostalim strankama pristupa Vladi u izbeglištvu. Mlađi rukovodioci ostaju u zemlji i pod okupacijom aktivno učestvuju u gerilskom pokretu Draže Mihajlovića i antifašističkom pokretu Josipa Broza Tita.”

To gde su oni u bili, pre svega, radničkom i komunističkom pokretu ne Josipa Broza, nego Komunističke partije Jugoslavije, Partije koja je bila za revolucionarni, nasilni prevrat – istoriji nije poznato. Idemo dalje.

“Posle završetaka rata i sporazuma Petra II Karađorđevića i Josipa Broza Tita, deo rukovodstva Demokratske stranke se vraća u zemlju i učestvuje u Privremenoj vladi. Predsednik Demokratske stranke, Milan Grol, postaje potpredsednik Vlade. Zbog komunističke represije i neregularnosti, rukovodstvo Demokratske stranke 1945. poziva narod da bojkotuje komunističke izbore.

Demokratska stranka i Milan Grol počinju avgusta 1945. otvorenu borbu protiv komunista svojim nedeljnim listom “Demokratija” ali koji se ubrzo zatvara jer su sindikati odbili da njihovi članovi štampaju taj list. Ovaj list i Demokratska stranka bili su jedina otvorena i značajna opozicija u toku jeseni 1945. Demokratska stranka ubrzo prestaje sa radom jer nije postojao ni jedan uslov za slobodno delovanje stranaka. Deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u emigraciju, a neki, uglavnom mlađi članovi, okupljeni u Demokratsku omladinu, pokušavaju da nastave rad u ilegali. Tokom narednih nekoliko godina skoro svi su pohapšeni i osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, tako da rad Stranke od 1948. zamire.”

Kako se vremena menjaju. Vremena se toliko menjaju, da je sada došlo vreme da vapite za nasleđem onog vremena kada su vam nabijali represiju i neregularnosti, “krali imovinu”, ukidali političke slobode, hapsili vas, stavljali van zakona. Prosto se čovek pita – koji ludak bi ovo opet priželjkivao da afirmiše nakon pada “poslednjeg komunističkog režima”, u periodu slobode štampe, udruživanja, govora, u periodu parlamentarne demokratije i restitucije. No, ovaj deo srpske elite ima posve lukav i ekscentričan plan.

Njihova pesma danas zvuči ovako:

"Sve to dovoljno je da se svaki pokušaj rehabilitacije Mihailovića kvalifikuje kao duboko nehuman i nemoralan čin. Antifašizam je temelj na kome počiva moderna Evropa. Zato je Srbija obavezna da neguje antifašističke vrednosti. To je i osnova za dobrosusedske odnose i doprinos stabilnosti u regionu", piše u saopštenju.”

Taj “antifašizam na kome danas počiva moderna Evropa” je isti onaj antifašizam koji je pre 4 godine, pravilom o jednakosti “totalitarizama”, dekretom izjednačio realno postojeći socijalizam i nacizam. Samim tim, opet se vama postavlja pitanje – šta vi očekujete u zemljama gde je jedini realni otpor nacističkoj okupaciji bio onaj otpor koji je ne samo hteo da se odupre tome i domaćim saradnicima u tome, već i da izvede revolucionarni prevrat, zapravo da ukine parlamentarnu monarhiju, zavede diktaturu radnika i seljaka i uspostavi radničku republiku ? Sad, naravno, vi imate problema sa ovim drugim, ali vam je draga tamo neka slika o narodima Balkana pod jednom sekularnom zastavom u borbi protiv neke “strašne ideje nacizma” i ako može, želeli biste tu sliku, ali depolitizovanu: bez crvene zastave, bez srpova i čekića, bez crvenog totalitarizma, bez nekih tamo “musavih masa” koje se useljavaju u građanske stanove itd.

Tekst Primoža Krašoveca se upravo odnosio na ovo. On kaže:

“Kada je istina o komunističkom režimu, ta žalosna priča o beskonačnoj (usprkos najvećih napora brojača kostiju) muci žrtava totalitarizma – u obliku iskopanih domobranskih kostiju, nađenih dokumenata iz tajnih arhiva i usmene povijesti preživjelih žrtava komunističkog terora – na kraju razotkrivena, slijedi zahtjev za osvetom (revanšistički moment revizionističkog diskursa), za ispravljanjem nepravdi i uklanjanjem ostataka totalitarnog režima.

Ovaj zahtjev zgodno koincidira s neoliberalnim ekonomskim mjerama novih, postsocijalističkih političkih elita, pa na terenu “popravljanje nepravdi iz vremena totalitarizma“ izgleda kao privatizacija nekadašnjeg društvenog vlasništva (banaka i drugih značajnih financijskih institucija, industrije) i javnih službi (zdravstva, školstva, javnog prometa), smanjivanje materijalnih socijalnih standarda i denacionalizacija nekretnina. Revizionistička historiografija je dakle jedna od osnovnih ideoloških legitimacija tranzicijskih neoliberalnih “strukturnih prilagodbi“. To je očito i iz klasne pozicije, s koje je pisana – ne da se samo kloni ekonomske i socijalne povijesti socijalističke Jugoslavije, koja je povijest iznimnog poboljšanja materijalnog standarda, radničkih prava te životnih i radnih uvjeta radničkih klasa. Ona umjesto toga nudi pojedinačne primjere tragičnih gubitaka privatnog vlasništva nad tvornicama u procesu nacionalizacije i proganjanja pojedinih malograđanskih inteligenata. Brine ju dakle načeto materijalno i duhovno blagostanje građanstva i malograđanstva, ali ne i popravljeno materijalno i duhovno blagostanje radništva (kojega je uvjet određena mjera revolucionarnog nasilja, u namjeri da se organizira egalitarnije društvene i političke odnose), zatiranje slobodnih poduzetnika i slobodnih duhova, ali ne i povijest prakse jednakosti i solidarnosti u Jugoslaviji.

Druga značajna ideološka funkcija revizionizma je rehabilitacija kolaboracije s fašizmom – opet prikladno baš u vrijeme ponovne državne kolaboracije s nekim od fašističkih politika EU (vizni režim za pojedine države nastale iz bivše Jugoslavije, shengenski granični režim, zatvaranje prebjega u “domove za strance“, policijski nadzor i nasilje nad migrantima, državno zatvaranje očiju i toleriranje iskorištavanja migrantskih radnika bez papira, koji rade u Sloveniji na crno i bez ikakvih političkih prava ili socijalne sigurnosti, te i autonomne i autohtone fašističke mjere, kao što je bio izbris). Rasni i nacionalni šovinizam tako postaju dio službenog i legitimnog javnog diskursa, po ideološkoj formuli koje je najsrčanija proponentica Spomenka Hribar (šovinističke eskapade u parlamentu i u znanstvenim monografijama doduše su djelo njenih prostijih suputnika, ali poštenjačka pomirbena ideološka formula Hribarove upravo je ono što osigurava pomirenje između takvih ispada i liberalnog političkog prostora, u kojem bi oni morali biti načelno neprihvatljivi – kada teži narodnom pomirenju Spomenka Hribar u stvari spontano radi za pomirbu između otvoreno fašističkog i deklarirano liberalnog diskursa, koji se, kada baš ne briše ili ne zatvara tuđince u narodnom tijelu, zasniva na vrijednostima slobode i ljudskih prava) – ako je moguće misliti NOB bez revolucije, ako ga je moguće odvajati do te mjere da je moguće opravdavati samo patriotsku borbu za nacionalno oslobođenje (a ne i ekonomsku, socijalnu i političku borbu), te ujedno osuditi njegov revolucionarni dio, onda ista operacija mora vrijediti i za domobranstvo. Domobranstvo tako možemo razlikovati od fašizma, afirmirati njegov patriotski, a odbaciti njegov loš, fašistički dio.

Pomirba je moguća samo uz osudu oba “totalitarna“ elementa, gdje je primarna meta naravno revolucija odnosno komunizam – narod se može ponovo udružiti u pomirbi, samo ako se sjećanje na pokret otpora koji je narod oslobodio od fašističkog genocida depolitizira, ako se neutralizira sve egalitarne i emancipatorne potencijale, koje bi to sjećanje još moglo sadržavati.

Kolaboracija s fašizmom u toj je perspektivi “taktička“, nužna u borbi protiv drugog, komunističkog totalitarizma. Na narodnjaštvo reducirano partizanstvo i od fašizma oprano domobranstvo tako su spremni na pomirbu, dok su fašizam i komunizam izjednačeni u svojem totalitarnom karakteru – i kopanje kostiju te traženje drugih dokaza za totalitarnost komunističkog režima može početi (ujedno mora prestati svako spominjanje njegovih pozitivnih socijalnih i političkih uspjeha i tekovina – posebno zato što je takvo spominjanje uvijek u suprotnosti s neoliberalnim projektom nazvanim tranzicija).”

A liberali, vi ste toliko puta taktički kolaborirali sa ekstremnom desnicom protiv ideje radikalne emancipacije (protiv pitanja ukidanja privatnog vlasništva), da to više nije ni smešno. Sada, kad vetri malo drugačije duvaju, sad biste malo paktirali i sa onim nekim bednim ostacima nekog privida, neke izmaglice levice. Hteli biste malo partizanskog šika - malo sekularnosti bez eksproprijacije imovine, malo tolerancije među narodima bez diktature proleterijata, malo socijaldemokratije bez radikalnog socijalizma. Ne može, niti će moći.

To može samo pod ovim uslovima sada, uslovima u kojima levica u Srbiji praktično ne postoji.

Postoji deo ljudi koji sebe izmaštava u tim terminima, ali koji je nevidljiv u realnoj političkoj borbi. I ovom delu se obraćam sada na taj način što ovom krilu liberala treba upravo ovaj deo “levičara” radi tog kredibiliteta partizanskog šika. Ovaj deo “levičara” će sutra paradirati ispred tog nekog suda koji treba da rehabilituje Srpskog Čiču i imitiraće politički uticaj, politički uticaj pod zastavom liberala koji tamo idu da bi se opirali “duboko nehumanom i nemoralnom činu” i to u ime “evropskog modernog antifašizma” – onog koji je uvek, posebno danas, značio samovolju evropskog kapitala – kolonijalni odnos prema zemljama Balkana, vizne režime, “bele liste”, sulude anti-imigrantske zakone i politike, vojne intervencije, ekonomske eksploatacije, neprijavljene radnike, koji postavlja provizorne vlade “ekonomskih eksperata”, ucenjuje itd. Mislim da je suludo trošiti reči i prostor na to šta to znači, jer je danas i slepom jasno šta je to zapravo.

Ova naša kritika će kod većine tih i takvih “levičara” naravno naići na salve moralizatorskih osuda i etiketiranja u kojima su majstori, etiketiranja “nacionalističkim doušnikom”, “policijskim provokatorom”, “teoreticistom” – u najboljoj tradiciji paranoje tridesetih godina, ali to nema veze. Bitne su činjenice i bitna je Istina. A istina je ta da se sutra ispred tog nekog suda ne brani klasni interes radničke klase u Srbiji, nego olinjali, bankrotirani, lelujavi moral srpskog liberalizma i bankrotirani projekat liberalnog sistema. On će se i sutra kritikovati (od strane levice u izmaglici) onim potpuno obesmišljenim Adornovim citatom o tome kako "ko ćuti o kapitalizmu", treba da "ćuti i o fašizmu", dobro oprobana taktika ne-činjenja i ne-markiranja nikakve razlike i moralnog policijanja. Učinak i dalje ostaje taj isti učinak.

U ovoj situaciji, opet bih citirao reči Slavoja Žižeka iz 2009-e,

“Prva teza je u tome da bi treba videti osnovni problem u kapitalizmu po sebi. Šta to znači? Ne u tehnološkim uzrocima, manipulisanju prirodom, ne u autoritarnoj politici, čak ne ni u rasizmu ili seksizmu, niti u ekološkim opasnostima, već u totalitetu kapitalizma. To znači, iako zvuči utopistično, da treba da se držimo prevazilaženja kapitalizma kao krajnjeg cilja.

Cilj ne treba da nam bude kapitalizam sa ljudskim licem, kao što smo nekada sanjali o socijalizmu sa ljudskim licem – budimo jasni ovde, većina današnje nazovi-levice igra igru kapitalizma sa ljudskim licem, malo boljeg, malo tolerantnijeg. To nije dostatno – to je bezuslovni minimum od koga se ne odstupa ako neko danas želi da bude revolucionarni komunista. Ni kapitalizam sa ljudskim licem – a to „ljudsko lice” može imati različite oblike, više države blagostanja, više tolerancije, šta god želite”.