Neprijatnost zvana Novak Đoković

Pretpostavka broj 1 je ta da se dobar deo građanskih krugova, posebno onaj sloj liberalne inteligencije, trese od besa na pomisao o Novaku Đokoviću. No, nije problem u Novaku Đokoviću kao ličnosti koja je prvi teniser sveta, nego u 2 koraka: kako njegov uspeh koristi sadašnja vladajuća nomenklatura Demokratske stranke (sa kojom liberalna inteligencija ima problema poodavno) i ključno – kako uspeh Novaka Đokovića percipiraju narodne mase u Srbiji i šta u njemu vide.

Kaže Miloš Vasić iz nedeljnika “Vreme” – “Neka, što ja marim; neka se narod raduje. To mi ne smeta. Smeta mi, međutim, nametništvo, kićenje tuđim perjem, nisko iskorištavanje tuđeg uspeha u svrhu vlastitog marketinga”.

Prvo, jedna ordinarna je laž to da liberalnoj eliti ne smeta to “što se narod raduje”. “Radovanje naroda”, naroda u Srbiji (Srba i ostalih naroda na teritoriji ove zemlje) – je liberalna prva zamerka na račun ove zemlje. “Nema poezije posle Aušvica”, ili “Nema radovanja posle Srebrenice i Račka”, ili uopšte, “nema radovanja dok svi ne prihvatimo apsolutno kulturu sećanja i pomirenja i dok ne uđemo u EU”. Problem liberalne elite sa “radovanjem naroda” na Balkanu je u samoj građanskoj srži gađenja na “folk manifestacije”: Posela, derbije, proteste, Cecine koncerte, uspehe reprezentacija itd. 

Zašto ? 

Pa zna se, zato što većina takvih okupljanja dovodi do jedne tačke egzaltacije masovnosti koje nalaze finalnu realizaciju u opštem preterivanju: preterivanju do tačke nasilja, preterivanju do tačke vandalizma, opijenosti, penjanja na ramena, urlanja, skidanja, plakanja, padanja u nesvest itd. Liberali to ne generalno ne vole, to ih previše podseća na revolucije. Liberali su za dostojanstveno držanje.

I stvarno, zašto bi našoj liberalnoj eliti smetao Novak Đoković i njegova porodica ? Zašto nas teraju da imamo gađenje i otklon ka ljudima koji se investiraju u i raduju uspesima tog čoveka ? Zašto Biljana Srbljanović pljuje Novaka Đokovića što on i “u Parizu jede ćevape” ? Zašto ga je tako liberalno, tolerantno, multikulturalno i kosmopolitski instruisala da “jede baget” ? 

U krajnjoj liniji – zašto ovaj deo vladajuće klase ima problem da porodicu Đoković gleda kao na “svoje” ? Naravno, ovo pitanje za nekoga ko je socijalista nema prvorazredni značaj, značajno je samo sa tačke sagledavanja nelagodnosti u ideologiji. Prvorazredni značaj za nas socijaliste bi bio taj – zašto neko ko sebe smatra levičarem guta tu anti-Đoković priču preko koje se napada narod i njegova razbibriga, jednako kao i preko turbo-folka ?

Ako su oni liberali, ako podržavaju ideju kapitalizma i ideju da je u tom sistemu moguće za svakog pojedinca da dođe do određenog statusa i bogatstva svojim radom, zašto Novak Đoković ne bi bio prvi dokaz da je kapitalizam i dalje živ i zdrav, da je u njemu moguće napraviti “sve što želiš – samo ako to dovoljno želiš” ? Naprimer, jedino Olja Bećković (od mase B92 novinara) brani tezu da se Novak Đoković treba promovisati više, čak i do te mere da su članci gde se o njemu piše kao o “malom gospodinu odmalena” – u redu. Kaže Bećković “bolje i to, nego da klinci 20 godina čitaju o Arkanu i Sretku Kaliniću”. I ja tu, iz perspektive liberalne ideologije u Srbiji, vidim rezon.

Zašto uspeh i status Novaka Đokovića nisu, iz njihove vizure, indikatori toga da se “sve može ako se hoće” ? Zašto, opet iz njihove vizure poželjnosti “razbijanja parohijalne kulture i povezivanja sa kosmopolitskom, svetskom”, nije poželjno to što taj čovek jedan dan bleji sa Robertom de Nirom, drugi dan sa Kristijanom Ronaldom, treći dan pije moku u Monaku, četvrti dan krstari Mediteranom, peti dan je u društvu engleskog plemstva na Vimbldonu, šesti dan je u spotu Martina Solvega, sedmi dan je u društvu braće Pilić (Hrvata), osmi dan je kod Džej Lena itd? Zar nije, iz njihove vizure nacionalnog pomirenja i tolerancije, on neko ko je javno rekao da “nije veliki problem što su ga zamenili za Hrvata, njemu je to ionako isto” ? Zato što pomaže srpske manastire na Kosovu i zato što se pojavio sa video bima 2007-e povodom ocepljenja Kosova ? Pa čekaj, zašto se ne bi pojavio kad se sve to plaća ? Suludo je od poslovnog čoveka, čoveka koji je ispekao sve zanate savremenog kapitalističkog brendinga – očekivati da ignoriše sve moguće olakšice koje mu daje jedna banana država. Naravno, problem državnog vrha te države je taj što ona očekuje da će im jedna, sad već svetski važna, sportska porodica omogućiti jače pozicije pri pregovorima za Kosovo, ali to nije problem Novaka Đokovića, već suludih planova kabineta Vuka Jeremića. 

Takođe, jako mi je teško da zamislim čak i one koji te kritike plasiraju – da ne koriste moć i ugled Novaka Đokovića, samo kad bi to mogli, kada bi, to jest, bili na vlasti. Pa nijedan normalan građanski političar ne bi ispustio priliku da ubedi plebs da je njegova politička ideja legitimisana prisustvom jednog tako velikog i značajnog sportiste, ili bilo koje druge vanpolitičke javne ličnosti. 
Zašto naprimer isticano i postojano prijateljstvo Vlada Divca i Zorana Đinđića nije “nametništvo, kićenje tuđim perjem, nisko iskorištavanje tuđeg uspeha u svrhu vlastitog marketinga” ? 
Ili pred-petooktobarske serije koncerata rok grupa gde su mase i mase grupa nastupale na mitinzima DOSa ? 
Ili zašto podrške Jelene Karleuše na tribinama LDPa i Jovanovićevo poziranje sa njom nije “kićenje tuđim perjem” ? 
To su interesni savezi i to je građanskoj politici poznato još odavno, to nisu izmislili Vuk Jeremić i Boris Tadić.

E sad, tu ima ova važnija stvar. Zašto se “levičari” gade Novaka Đokovića i reakcija naroda vezanih za njegove uspehe ? Tu, takođe, postoji ta osobenost da “levičari” osnove tog svog resentinama preuzimaju iz građanskog registra pitanja: “pogledaj, majmuni se raduju a on ni ne plaća porez ovde”, “pogledaj, oni se raduju a vidi kako živimo”, “pogledaj, raduju se kao da će im njegov uspeh rešiti probleme”, “pogledaj kako svojim lažnim životima daju smisao” itd.

Na taj način se narodu onemogućava prilika da – se prosto zabavlja, da odradi svoj poslovičan proces ulivanja u uspeh pojedin(a)ca koji, eto, ima prezime koje sugeriše da je sa ovih prostora i ima pasoš koji imamo svi mi. “On-i predstavlja-ju našu zemlju u svetu” – zar to nije osnovni sentiment svih naroda sa periferije kapitalizma, a takvih zemalja je u svetu dosta više od onih u centru, gde većina ljudi nema neku preteranu identifikaciju sa idejom nacionalnog predstavljanja u sferi sporta. Mislim da su pitanja “ali zar oni ne shvataju ovo ili ono” promašenja pitanja, jer je prilično jasno da većina ljudi koja prati uspehe Novaka Đokovića razume to da on ne plaća porez ovde, ali realno – šta i da ga plaća ? Ko će videti te pare, da ih neće narod videti ? Kao što je jasna činjenica da je većini njih vrlo jasno to da njegovi uspesi neće rešiti ogromne egzistencijalne probleme, ali oni i dalje biraju priliku da svoje slobodno vreme troše u praćenju njegovih mečeva, kao i da obeležavaju njegove pobede.

I šta sad ?