Prvo, voleo bih da dam načelnu napomenu pre no što uđem u drugi deo.
Naime povela se neka interna diskusija o tome da li bi se ovim tekstovima rizikovalo upadanje u tu „auto-referentnost“ o kojoj je bilo reči u prvom delu, ulazak u sistem i šeme prepucavanja i teranja maka na konac. Ok, da kažemo da postoji opasnost od toga, jer je činjenica da se referiše na krug ljudi koji nikad ukupno nije imao više od 40 individua, svih ovih godina. Tačnije, nije taj broj bitan koliko je bitnija činjenica da taj broj za nekih 10 godina nije dao ništa opipljivo, ništa vidljivo, ništa samostalno, ništa kao zalog za budućnost. Prosto, stanje u srpskoj politici bi bilo isto i da je bilo te margine i da je nije bilo, učinak je samo mogao da bude i negativniji.
Stoga, ovaj tekst je u nameri da pod
1) sumira istoriju klasne kolaboracije i kapitulacije na Filozofskom fakultetu, koja se naravno neće okončati ovim tekstom
2) lupi pečat na određeni istorijski period,
3) najvažnije – povući najjasnije linije demarkacije, stroge linije demarkacije koje su izbledele i prokrivile pod balastom dezorijentacije, zdravorazumske improvizacije i nagađanja.
U tački 3 leži zalog za budućnost, budućnost koja neće pristajati da jede mrvice i koja neće prihvatiti ulogu „moralne policije“ liberalne ideologije.
Suštinska stvar, dakle, o kojoj je bilo reči u delu 1, jeste gubitak adresata leve ideje, radničke klase, borbene radničke klase. Radničku klasu Srbije je zatekao krvav rat, kapitalistička restauracija, nacionalizam, otpuštanja, nemaština, borba za goli opstanak. Njena očekivanja su dodatno izneverena debaklom 5. oktobra, što je dovelo do kompletne pasivizacije i razočarenja. U tom slučaju zaista ruke bivaju vezane, da ne mogu biti vezanije. Tu ne može biti spora.
Ipak, ono što jeste igranje politike jeste to da se ide sa lecima pred te i takve radnike, koji pred Vladom i Agencijom za privatizaciju imaju transparente kao što su „Barem nas ubijte“ ili „Kako će dete moje da se školuje“. Deljenje letaka pretpostavlja, barem, ozbiljnu infrastrukturu, resurse i jasan plan sa čim se to radnici pozivaju i pred koga. To nije nešto što treba da radi 8 studenata koji nakon tih sat vremena idu nazad na predavanje, a kasnije kod svojih roditelja. Ovde ne treba ni pomenuti to da tih 8 studenata nema jasnu političku platformu, ima neku predstavu u glavi o pojmovima „slobode“ i „pravde“ i ima nešto što je, na nečiju reč, usvojilo kao tačno, neki predteorijski isečak.
Naravno, ne mogavši da ostvari ikakav bitan kontakt sa radničkom klasom koja je u desetogodišnjoj defanzivi, ono što „levičarima“ de fakto preostaje jeste da se zbliže sa onim delom liberala za koje veruju da ih „muče iste muke“.
To su, naravno:
- nacionalizam
- fetiš na "zli" krupni kapital, ili tajkune.
Te dve tačke su dve fiksne teme „levičarskih“ krugova.
Ne treba možda ni pomenuti koliko anahrono i arbitrarno se koristi pojam nacionalizma u tim okolnostima.
Prvo, moderna srpska socijalistička teorija nema adekvatnu istoriju bavljenja domaćim nacionalizmom, od ko zna kad ovde nije rađena klasna analiza fenomena nacionalizma, koji je u Srbiji dominantna ideologija naroda. Događaji od 1987. se ni na jednom mestu nisu dosledno klasno i materijalistički obrađivali. Postoje, naravno, tone drugosrbijanskih studija, napisa i knjiga (koje obilato koriste psihologističke, kulturološke, istoricističke prevaziđene metode) i najčešće se na njih referiše kada se tako samorazumljivo barata pojmom „nacionalizam“, kao da je on neka večno prisutna, mahnita, razuzdana bolest kojom bogataši zavađuju niže klase, a onda se to sve odbija na političare. Setimo se Lenjinove rečenice da je nacionalizam uvek, u krajnjoj liniji, pitanje hleba. Upravo u toj primedbi leži srž onoga što treba da bude nit klasne analize ideje i ideologije koja je jako bitna za probiti, posebno na Balkanu. Ipak, ona se neće probiti rukavicama i gađenjem i odbijanjem bavljenja tim pitanjem, već ulaženjem u samu stvar duboko i dosledno.
Druga stvar, pitanje „tajkuna“.
I ovde se vidi kolaps i kapitulacija pred liberalnim fetišima.
Kako i kod anahronih i gadljivih baratanjem „nacionalizmom“ (karakterističnih za liberalizam), tako se i u terminima socijalističke teorije preuzimaju liberalska sredstva – reč „tajkun“. Klasna, socijalistička teorija prosto ne poznaje reč „tajkun“. Za tu teoriju postoji „vladajuća klasa (buržoazija)“, postoji „krupni kapitalista“, „sitni kapitalista“, nema tu „tajkuna“.
Org X: Zar ćemo danas posustati pred vladom tajkuna?
Org Y: PROTIV KAPITALIZMA! - profitera
Org Z: Tajkunizacija Srbije je nastavljena punom parom, državna uprava se umnožila, a javna potrošnja ostala prilično visoka.
Osoba c: To podrazumeva da kada pričam u svoje ime, kao individua, pričam istovremeno u ime društva, u ime studenata, u ime radnika, u ime veterana, u ime Roma, invalida, ali i u ime vlasti, tajkuna, profesora itd. U ime te celine što društvo jeste.
Uporedi:
Poslanik Liberalno demokratske partije Ivan Andrić ocenio je danas da će i ova izborna kampanja biti način da se tajkuni umešaju u izborni rezultat.
Srpska napredna stranka saopštila je da su nova zakonska rešenja o energetici dokaz da se zakoni u Srbiji, najvećim delom, prave po narudžbini tajkuna.
Kandidat Nove Srbije na predstojećim predsedničkim izborima Velimir Ilić optužio je u sredu u Vrbasu protivkandidate Tomislava Nikolića i Borisa Tadića da njima upravljaju tajkuni.
Klasna teorija mora da bira reči.
Reči su oružje i reči markiraju pozicije, nema 2 načina da se bude jasan. Reći “tajkun” znači imati sitnograđanski fetiš na krupni kapital koji je “amoralan”, po definiciji, reč “tajkun” znači nemati problema sa sitnim biznisom i reč “tajkun” znači, u krajnjoj liniji, nemati problema sa kapitalizmom kao takvim, već sa njegovim "najosionijim", "najbahatijim" predstavnicima. Koristiti reč “tajkun” znači, u praksi, tražiti humaniji, solidarniji, pošteniji kapitalizam. Stvari ovde moraju biti kristalno jasne.
O ovoj temi bi moglo da se piše i piše, ali mislim da je dato dovoljno argumenata.
Ukoliko nije, treba izdvojiti dva kardinalna.
15. oktobra 2009. godine je jedan deo “levice”, spremajući se za liberalni praznik “međunarodnog dana borbe protiv rasizma, fašizma, antisemitizma i ksenofobije”, organizovao tribinu. Poziv na tribinu je, naravno, bio i na sajtu “Peščanika”, a na tribini je, između ostalog, pričao i pomenuti profesor metodologije na Filozofskom fakultetu, Vladimir Ilić.
Vladimir Ilić je, inače, čovek koji je 2003. godine uradio istraživanje “Minimiziranje otpora reformama i integraciji Srbije”, koji je služio domaćim i stranim eksponentima krupnog kapitala u sledećem cilju o kome se priča u uvodu:
"Cilj projekta jeste otkrivanje eksponenata masovnih otpora reformama i stvaranje plana kampanje za efektivno minimiziranje njihovog udela i uticaja. Naime, različiti politički, kriminalni, privredni i drugi činioci u zemlji koji se odupiru reformama u Srbiji i njenoj integraciji u međunarodnu zajednicu na različite načine komuniciraju sa svojom “masovnom bazom”. Neke grupacije u stanovništvu, a pre svega nekvalifikovani radnici, stanovništvo predgrađa i prigrađa, radnici koji žive na selu i obrađuju porodična imanja, a od starosnih kategorija stariji ljudi, po pravilu su se u toku minule decenije javljali kao masovni nosioci otpora izvlačenju Srbije iz zaostalosti i njenog povezivanja sa bližim zapadno-balkanskim i širim međunarodnim okruženjem. U pitanju je biološki ili tržišno nekompetitivni deo stanovništva čije stavove, prema realnom izbornom ponašanju kao i prema rezultatima niza istraživanja, karakterišu preživeli komunistički egalitarizam, etnonacionalizam, ksenofobija i anti-tržišna orijentacija."
Ukratko, cilj projekta jeste slamanje radničkog i narodnog otpora otpuštanjima i otimanju imovine. Ok, jasno je. No, ovaj čovek se nekako pozove na tribinu koju organizuju levičari (!) da bi rekao sledeće:
"Ako levica podrži krajnju desnicu, preko navijačkih grupa, desnih grupa i organizacija, protiv mundijalista ili države kao nosioca legitimnog monopola na prinudu, završiće kao laka pešadija neofašizma. Stoga nova levica u Srbiji mora da bira: hoće li da koketira sa fašisoidnim navijačkim i sličnim nasilničkim grupama, ili će pristati da preispita svoj odnos prema socijaldemokratskim grupama, nevladinim organizacijama i medijima i prema državama … nova levica, ukoliko misli da joj je glavni protivnik državna represija, može da završi samo kao meso za topove. Ne samo kao meso za domaće tajkune, nego i njihove desničarske, ultradesničarske eksponente“.
Uporedimo ovo sa već navedenim Žižekovim citatom:
“Ono što je tačno danas jeste da radikalna, populistička desnica jeste ta koja obično lomi još uvek dominantan liberalno-demokratski konsenzus, postepeno stavljajući prethodno isključene teme (delimično opravdanje fašizma, potreba da se izdaju državljanstva na osnovu etničkog identiteta itd). Ipak, hegemona liberalna demokratija koristi sve to da bi ucenjivala levicu - "dajte, ne igrajmo se vatrom, uoči novog desničarskog divljanja trebali bismo kao nikad da insistiramo na demokratskom konsenzusu - svaka kritika svesno ili nesvesno pomaže desnici". Ovo je ključna linija podele, mi moramo da odbijemo ovu ucenu, preuzimajući rizik rušenja liberalnog konsenzusa sve do propitivanja samog koncepta demokratije".
Stvar je bolno jasna.
Druga stvar je pitanje ciganskih naselja kod kompleksa Belvil.
Na tom planu je, takođe, ostvarena široka saradnja “levice”, nevladinih organizacija, “umetničke scene” i ostalih grupa za reagovanje. No, problem nad problemima “levice” je što je pristala na dominantni okvir tumačenja liberalizma, i sve to počela da ocenjuje kao rasizam gradske uprave (!!!). Dakle, objektivni ekonomski procesi se tumače kao hir, kapric, vredan moralnog prezira i gađenja. Dragan Đilas se tu naziva “rasistom”, iako su te akcije potpuno nevezane za to šta je Dragan Đilas kod sebe kući privatno. Te akcije su akcije interesa kapitala i njih bi morao da sprovodi i rasista i ne-rasista. Nije ih grad premeštao jer “smrde, drogiraju se, kradu”, već ih je premeštao jer tu želi da gradi zgrade i puteve i ne želi “neformalno naselje” tamo gde viša klasa treba da plati svoje skupe stanove. To nije kapric ili incident, to je tok kapitala i sa tog mesta bi bio raseljen svako, ma koje boje bio. Koristiti reč “rasizam” ili “fašizam” ovde jedino može da ima ulogu depolitizacije, tj. sklanjanja fokusa sa objektivnih, jasnih tokova i interesa kapitala i akcentiranja moralnog kolapsa “zlih kapitalista”. Pitanje rasizma, naravno, ima veze sa tim da oni žive tu i u takvim uslovima, ali se cela buka digla tek uoči iseljavanja, tj. kada su se pojavili bageri. Momenat dolaska bagera je upravo momenat koji najmanje ima veze sa rasizmom, momenat dolaska bagera je momenat pravljenja prostora za širenje kapitala i taj isti kapital nema oči za boje, on jednako razara i Cigane i belce i Indijce i koga god treba. Drugim rečima, borba protiv tog bagera se ne vodi taj dan, ispred tog bagera. Borba protiv tog bagera može da bude samo klasna borba koja bi donela racionalnu i organizovanu stambenu politiku. Tada ispred tog bagera, ti samo vršiš sistemsku korekciju prigovora savesti civilnog društva tokom širenja interesa kapitala koji je, pogađate, neumoljiv.
Da zaključimo – ideja socijalizma, klasne analize itd. ima pred sobom dug put u Srbiji.
Taj put je trnovit i pre svega zahteva obraćanje pažnje na to kakva pitanja se postavljaju (prava ili lažna) i to kojim i čijim se jezikom priča, čije se reči koriste, dakle – čiji interesi se artikulišu. To je prava borba, u ovim uslovima u kojima adresata nema ili barem još uvek taj adresat nije koherentan.
Tri stavke kojima se treba baviti su:
- ekonomija (da bi se stvorio materijalistički uvid u analizu),
- teorija ideologije i psihoanaliza (potrebni za razumevanje funkcionisanja imaginarnog odnosa prema realnim fenomenima, jako bitnim za borbu u savremenom kapitalizmu)
- istorija (da bi se stekli uvidi u određene sisteme razvoja politike kroz istoriju klasne borbe)
во-первых - учиться, во-вторых - учиться, в третьих – учиться.
To je rekao Lenjin. “Prvo, učiti, drugo – učiti i treće – učiti”.
Počnimo da učimo.
Нема коментара:
Постави коментар