Istorija jedne dezorijentacije

Pratiti politički istorijat modernih „levičarskih“ grupa na teritoriji Srbije nema puno smisla pre 2000-e, jer je period pre 2000-e bio period opšte i još veće ideološke konfuzije u Srbiji. Leva ideja je bila usisana u režim Slobodana Miloševića i ideja o „socijalizmu“ je bila prisutna jedino u crvenoj boji dominantnoj u vizuelnim predstavljanjima Socijalističke Partije Srbije.

Politička realnost perioda 1991-2000 je bila takva da su mnogi „pripremani“ marksistički intelektualci (uglavnom sa Filozofskog fakulteta) nakon pada socijalizma prosto priklonili „Drugoj Srbiji“, građanskom frontu partija, nevladinih organizacija i intelektualaca koji su želeli pad „autokratskog režima Slobodana Miloševića“, „pad poslednjeg komunističkog režima“ (!), pad „retrogradnog autokrate koji drži Srbiju u XIX veku“ itd.

Teren za takav prelazak je, doduše, pripreman u periodu nakon '68-e, u ruševinama studentskog pokreta.  Čini nam se da je za razumevanje potpune dezorijentacije levičarske ideje u XXI veku potrebno razumeti istorijski kontekst odstupanja od klase, davno pre 1991. i to vreme je koren sadašnje neraščišćene političke traume i nemogućnosti autonomnog postupanja. 

Istovremeno, ova vrsta prelaženja, koketiranja itd - je stvorilo mrežu unutar koje je vrlo bezbedno počelo bivati mešati liberalizam i liberalne pozicije sa pozicijama radikalne emancipacije i klasne borbe. 

Upravo tu, u tom "mešanju", treba razvezivati klupko.

Dakle, ovo radikalno skretanje na građanske pozicije se mora gledati u svetlu rada grupe Praxis, grupe filozofa “disidenata” koja je na liniji Beograd-Zagreb tražila rešenje zagonetke titoizma u “povratku mladom Marksu” – Marksu humanisti, Marksu teoretičaru otuđenja, Marksu teoretičaru “slobodnog ljudskog individuuma koji se iskrivljuje od strane real-socijalizma” itd. 

Grupa Praxis je, takođe, zahtevala slobodu javnog govora u cilju “kritike postojećeg stanja” itd.

Da bismo skratili priču, od “ranog Marksa humanizma”, krenulo se na razne varijacije anarhizma, zelenog anarhizma, zalaganja za “civilno društvo i liberalizaciju” ili svega onoga što je bilo popularno nakon 1970. u svetskoj politici. O ovome svedoči ono što danas stoji na sajtu Demokratske stranke, najjače građanske partije u Srbiji

“Šezdesetih godina mladi intelektualci organizuju prve opozicione grupe u bivšoj SFRJ, sa sedištem u Beogradu. Posle studentskih demonstracija 1968. godine, oni su osnovali Komitet za zaštitu prava čoveka i okupljali se oko pojedinih omladinskih i stručnih listova, delujući na taj način kao jedina opozicija komunističkom sistemu Josipa Broza Tita.”

Ovo je melanž koji je dao Zorana Đinđića, između ostalog. Mešavina malo anarhizma, malo kritičke škole iz Frankfurta, malo liberalizma – sve u ime slobode čoveka i izlaska iz “sumorne svakodnevnice realno postojećeg socijalizma”; diplomski rad na Filozofskom fakultetu u Beogradu branio je na temu “'Karl Korš i reafirmacija revolucije u marksizmu”,  a na univerzitetu u Konstancu pod Habermasom je doktorirao na tezi "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva", a uspeo je da bude i urednik lista Theoria, zvaničnog lista Filozofskog društva Srbije (!). Negde u procesu svega toga, formiran je i “Komitet za zaštitu prava čoveka”, a pokojni Zoran je stavio i ovu stavku u svoju političku biografiju 

“To Đinđića nagoni na odlazak u Njemačku gdje postaje blizak s pristašama ultralijeve terorističke organizacije Badder-Meinhof. Đinđić je tvrdio kako su mu se svidjele njihove kritike kapitalizma koji isisava bogatstva iz siromašnih zemalja. U međuvremenu u Beogradu su uhićena četiri njemačka terorista. Njemačke su vlasti zatražile da ih Jugoslavija izruči, a jugoslavenske vlasti su pristale na to pod uvjetom da im Njemačka zauzvrat izruči nekoliko hrvatskih političkih emigranata. Dok su trajali pregovori, pristaše teroristčke skupine obratile su mu se kako bi im pomogao u pronalaženju odvjetnika koji će preuzeti obranu uhićenih. Đinđić je angažirao Srđana Popovića koji ga je branio na suđenju u Ljubljani.”

Beogradski deo Praxisa je izbačen sa fakulteta 1975.  Da bismo ovo brže prešli, krenućemo sa citatima:

“Naime, Narodna skupština Srbije je 28. januara 1975. izglasala Odluku (lex specialis) kojom se „grupa profesora“ (Marković, Tadić, Stojanović, Životić, Golubović, Mićunović, Inđić, Popov) udaljava sa univerziteta i „stavlja na raspoloženje“ resornom ministarstvu (uz nadoknadu plate). Zbog nastavka kritičke delatnosti grupe profesorâ Filozofskog fakulteta u Beogradu, u javnosti koja im je bila dostupna, i to više u inostranstvu nego u zemlji, vlast je otišla korak dalje u represiji, pa posle nekoliko godina ukinula i inače oskudnu materijalnu nadoknadu za platu; poslala ih je na berzu rada, misleći da se ratosiljala bede. Po njenom uverenju, zadala je tako završni udarac u inače dugotrajnoj borbi pre svega protiv beogradskog studentskog pokreta (lideri su već bivali po zatvorima), tada široko leve provenijencije, i protiv simbola praxis-grupe, beogradsko krilo.”

Naime, radi se o Mihajlu Markoviću, Ljubomiru Tadiću, Svetozaru Stojanoviću, Dragoljubu Mićunoviću, Trivi Inđiću, Zagorki Golubović i Nebojši Popovu.

Pogledajmo sada njihove skorašnje političke uspehe.

Ljubomir Tadić – prema sopstvenom priznanju, autor naziva “Crveni univerzitet Karl Marks”. Pristalica “teorijski zasnovane kritike svih oblika otuđene i postvarene dominacije” koja je svoj teorijski zenit dostigla prelaskom na buržoaske teorije, jedan je od suosnivača Demokratske stranke 1989. Jedan je od pionira “druge Srbije” i otac Borisa Tadića.

Nebojša Popov – osnivač Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI). Bio je i  jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima. Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnošć, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana. Jedan od osnivača Građanskog saveza Srbije. Tokom vremena Praxisa, na letnje sastanke u Dubrovniku dovodio sve važne igrače marksističkog humanizma tadašnjice – Froma, Markuzea, Goldmana, Kolakovskog. Čak i jednog katoličkog vikara, koga je zanimala fenomenologija. Od 1990. je urednik lista “Republika – glasila građanskog samooslobođenja (!)”.

Zagorka Golubović – nakon isključenja sa fakulteta, predavala je u Švedskoj, Americi i Engleskoj. 1981. se vratila u Srbiju. Skoro je pisala sinu svog druga iz dana disidenstva kako je stanje u državi porazno i da bi morao malo više da se angažuje. Nije dobila odgovor. Sa Srbijankom Turajlić osnovala je Alternativnu Akademsku Obrazovnu Mrežu.

Svetozar  Stojanović - Bio je direktor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju 1994-2000. Vraćen je na Univerzitet početkom 90-ih godina. Bio je predsednik Filozofskog društva Srbije 1970-1974. Bio je osnivač i predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu. Ovaj centar je kasnije prerastao u Centar za nacionalnu strategiju. U periodu od 15. juna 1992. do 31. maja 1993. bio je specijalni savetnik Dobrice Ćosića, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije. Vodio je njegov savetnički tim. Bio je član Upravnog odbora komapnije „Politika“, zatim član Saveta Republičke radio-difuzne agencije (RRA). Uvršten je u Biographical Dictionary of Twentieth Century Philosophers 1996. zajedno sa Branislavom Petronijevićem i Mihailom Markovićem iz Srbije.  

Dragoljub Mićunović - Od 1981. godine radio je u Centru za filozofiju i društvenu teoriju. Političku karijeru je započeo na Filozofskom fakultetu kada je, 1968. godine, bio jedan od vođa studentskog pokreta i igrao jednu od ključnih uloga tokom demonstracija kao predsednik Akcionog odbora. Inicirao je 1989. sa grupom disidenata osnivanje Demokratske stranke − prve opozicione stranke u Srbiji. Na Osnivačkoj skupštini 1990. je izabran za predsednika Demokratske stranke, a reizabran je 1992. Podneo je ostavku na ovu funkciju 1994. Sa grupom istaknutih intelektualaca, 1994. je formirao Fond Centar za demokratiju, nevladinu organizaciju za razvoj civilnog društva i nevladinih organizacija, građansko obrazovanje i pripremanje političkih i društvenih reformi. U septembru 1999. je pozvao sve opozicione stranke u Srbiji na ujedinjenje organizujući "Okrugli sto opozicionih stranaka u Srbiji" koji je rezultirao stvaranjem koalicije DOS (Demokratske opozicije Srbije). Bio je šef naših parlamentarnih delegacija u Parlamentarnoj Skupštini Saveta Evrope i Parlamentarnoj Skupštini OEBS. Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke. Član Predsedništva i Glavnog odbora DS. Prvi je dobitnik Nagrade za toleranciju koju dodeljuju Ministarstvo za ljudska prava, OEBS i 92, kao i nagradu Evropskog pokreta u Srbiji.

Trivo Inđić – Zvanični anarhista 1968-e i čovek za sve upotrebe. Radio je kao sociološki istraživač Instituta za proučavanje kulturnog razvoja, Instituta za međunarodnu politiku i ekonomiju i Instituta za evropske studije u Beogradu. Bio je pomoćnik saveznog ministra za obrazovanje u periodu 1992-1994, ali i ambasador u vladi DOS-a, u Španiji, 2001-2004. Danas je ovaj stručnjak za istoriju anarhizma savetnik sina svog nekadašnjeg disidentskog druga kojem se Zaga Golubović obratila pismom.

Mihajlo Marković – Stari Mihajlo je odavde jedini otišao putem “prve Srbije”. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata. 1980-tih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice.  Marković je bio član i Aristotelovskog društva u Londonu, Bertrand Raselove fondacije, Međunarodne humanističke i etičke unije, Svetske federacije za istraživanje budućnosti, Međunarodna akademija za mir, Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, Srpskog filozofskog društva, Međunarodnog filozofskog instituta u Parizu, Međunarodni centar za istraživanja samoupravljanja, Srpske književne zadruge i Nacionalne komisija UNESKO-a.

Kako se ipak ovih 6 ili 7 individua vratilo na Filozofski fakultet i krenulo da radi sistematizovano protiv filozofije marksizma i ideje socijalizma. Evo ovako,

“Ova je mera (otpuštanja i stavljanja na tržište rada), međutim, naišla na snažno reagovanje kolega iz sveta, pa je tako Međunarodna organizacija rada, 1980. godine, pokrenula postupak za preispitivanje poštovanja međunarodnih konvencija od strane Jugoslavije, posebno Konvencije br. 111, koja zabranjuje bilo kakvu diskriminaciju, pa i ideološku i političku, u sferi radnih odnosa. Kako bi se izbegle sankcije međunarodne zajednice zbog kršenja potpisanih ugovora, vlasti su zbog toga bile primorane da iznova rešavaju slučaj grupe profesora. I rešeno je tako − dvosmisleno kompromisno − što je od strane Vlade SR Srbije osnovan Centar za filozofiju i društvenu teoriju, sa datumom 16. jul 1981. Bio je u sastavu Instituta društvenih nauka kao poseban OOUR (Osnovna organizacija udruženog rada), sa pristupom Univerzitetu, ali bez mogućnosti držanja nastave. Mislilo se tako da je time rešena državna nevolja. Međutim, svojim je postojanjem Institut, na osoben način, primajući u svoja nedra sve mlađe i mlađe saradnice/saradnike, proširivao duhovni prostor u Beogradu, Srbiji, svakako i u okružju, negdanjoj Jugoslaviji, i to bilo na pozitivan ili, ponegde, negativan način. Na žalost. Ali i na sreću mlađeg sveta iz nauke koji ima mogućnost da izlaže javno svoja vjeruju.”

Ovde je koren Beogradskog kruga, grupe ljudi koji su bili jezgro ideologa savremenog srpskog elitnog liberalizma, onog koji nema vremena za “zaostali narod”, onaj koji želi da ga “nabrzinu šokira” i priključi se “evropskoj porodici naroda”. Centar za filozofiju i društvenu teoriju, kasnije Institut (od 1992.) je proizveo Beogradski krug, neformalnu organizaciju koju su činili “ugledni književnici, umetnici, novinari, reditelji, arhitekti, glumci, prevodioci, publicisti, rečju: nezavisni intelektualci, čime je održavano dostojanstvo javne reči i čuvan nasušni kontakt sa istinom”. U ovim koordinatama je stvaran mit o “mračnim devedesetim”, mit o “orijentalizaciji ili despotskom mentalitetu Srbije”, mit o “propadanju srednje klase, tog ključnog sloja” i odavde se (takođe, zajedno sa Miloševićem) ratovalo sa interesima naroda, tj. radničke klase i ostalim slojevima na čije se interese udaralo nemilosrdno. Tu se "Druga Srbija" samouspostavila kao – emancipovana, građanska, tolerantna, senzibilisana, kulturna, “spremna uvek za nova saznanja” Srbija. “Prva Srbija” je bila sve što nije “Druga”, a “Druga” je kod ogorčenog građanskog elitiste Radomira Konstantinovića našla sve što joj je potrebno za društveni angažman.

Državno finansirano obrazovanje je tako iškolovalo dve generacije klasnih preletača, da bi na padu socijalizma i Aljoša Mimica i Ivan Čolović i Todor Kuljić i Olivera Milosavljević i Vladimir Ilić, među najistaknutijima, se manje-više otvoreno stavili u službu restauracije kapitalizma i privatnog vlasništva. 

Građanski liberalizam je sve od kraja sedamdesetih manje-više zvanična ideologija Filozofskog fakulteta u Beogradu. 1968. i 1996. su stvorile neprirodan, ali, u krajnjoj instanci, neminovan kontinuitet pod “Pravima Čoveka”. U tom smislu, nasleđa 1945. su indirektno pregažena, da bi se 1991. vratili na 1789., sa Marksa i Engelsa, na Markiza de Lafajeta. To je bio domaći doprinos istoriji i ideji 'post-politike'; na kraju istorije u slučaju Srbije, nalazila se 1789-a.

Prva generacija koja je imala veze sa nekim levičarskim idejama, pokušajem nekakve revalorizacije, je bila ona rođena između 1976. i 1980. – dakle one koja u kasnim devedesetim stiže na beogradski univerzitet, u jeku građanske histerije protiv Slobodana Miloševića. Logično, u momentu jednog jasne “zabrane mišljenja” u stanju opšte urgencije, nije imalo prostora za klasnu politiku – pitanje je bilo “ili jesi ili nisi protiv Miloševića”, tako da je logično zašto je pojava relativno autonomnih inicijativa vezana za dve ili tri godine nakon pada režima Miloševića. Tadašnji levo-liberalni studenti su eksperimentisali oko Građanskog saveza Srbije, dok se on nije pocepao 1996-e, nakon odluke GSS-a da ode u koaliciju "Zajedno". Od pocepanog dela stvorila se Socijaldemokratska Unija sa Žarkom Koraćem na čelu, koja je bila poligon unutar koga su mnogi intelektualci i aktivisti današnje neformalne “levice” – učili da razumeju politiku. Korać je, naravno, doktorirao psihologiju na Filozofskom fakultetu, na kome i dan danas predaje. Njegov otac, Veljko Korać, osnivač je katedre za sociologiju na Filozofskom fakultetu i bio je član Praxisa.

Očigledno je treći sprat Filozofskog fakulteta u Beogradu tradicionalno ukopan u određene pozicije, ali je veliko veliko pitanje – čije su to pozicije ? Ko priča sa njih i iza njih ? Da li su te pozicije nužno u skladu sa interesima radničke klase ? Prosto - preleta, skretanja, zaokreta i napuštanja je bilo toliko da je, nakon svega, vrlo problematično pričati o “crvenoj istoriji” od 1968-e naovamo jer sve što smo dobili jeste dosledna politika kapitulacije pred idejom liberalizma. “Crveni univerzitet Karl Marks” je kroz svoje učinke (dakle ne namere i saopštenja, već učinke), doveo do legitimizacije diskursa ljudskih prava i prava čoveka, a dobro je jasno za šta je to šifra.

No vratimo se na stanje nakon 2000-e, nakon pada Miloševića, pod vođstvom koalicije levog i desnog krila srpskog pro-zapadno orijentisanog građanstva.

Filozofski fakultet, osobito njegov treći sprat, nastavio je da bude okosnica svega i svačega što je na sebe lepilo etiketu “levog”. Svakako da jeste bio centar savremene, liberalne misli – ali je veliko pitanje koje od tih misli doprinose klasnoj borbi i kako. Istovremeno, tek nakon pada Miloševića, fondovi velikih međunarnodnih nevladinih organizacija su se stuštili u Srbiju. Nakon 2000. godine ovo je postala primarna grana mladih beogradskih intelektualaca, rad u ime “osnaživanja i pospešivanja razvoja civilnog društva”, mnogi profesori i mladi, liberalni kadrovi “Otpora” i sl. su našli svoj poziv ovde. “Promovisanje politike reformi i integracije” je tek nakon 2000-e postalo posao vredan više desetina miliona dolara i svako ko je hteo mogao je da muze fondove raznih zapadnih filantropskih organizacija koje nisu pitale za cenu. U pitanju je bio važan posao re-kolonizacije prostora kome nije bilo pristupa od 1940-e.

U takvoj situaciji, male i neformalne grupe “levičarskih entuzijasta” su lelujale od teorije do teorije, od sastanka do sastanka. Časopis Prelom, koji je barem bio pokušaj ustanovljenja “novog starta” od 2001. naovamo, raspao se pod pritiskom unutar-organizacijskih sukoba, ali i nemanja jasne artikulacije cilja – da li su oni početak nekakve političke platforme uvođenja klasne perspektive ili su prosto još jedan, recimo kvalitetan, časopis za savremenu teoriju. Ipak, Prelom nam je ostavio u nasleđe prvo i pre svega, potrebu kritikovanja diskursa “Druge Srbije” i njenih suludih obrta – to je i osnovno pitanje zaloga ideje o levici u Srbiji danas. Primetićete da se tokom tekstova izbegava svesno tvrdnja da se priča o “srpskoj levici”, isključivo iz razloga što ona ne postoji. Ona postoji kao pokušaj, želja, tendencija – ali ne postoji kao delatni faktor, kao činilac, kao nešto što može da proizvede određeni nivo hegemonije tumačenja političkih procesa u Srbiji i da zadobije masovnu podršku. Upravo, jedan od razloga zbog koga ta tendencija sebe večito ostavlja “po strani”, večito se stavlja u ulogu “korektora” – jeste to odbijanje da se razračuna sa idejama, konceptima i praksama “Druge Srbije”, kojoj duguje u pristojnoj meri. U tom smislu, značaj rada pojedinih autora oko Preloma je nemerljiv – jer se tu povukao prvi potez. Ok, potez možda odigran bez finiša i potez odigran nejasno, ali potez vredan pomena i vredan naše pažnje. Takođe, nasleđe Preloma je i ono koje nam je barem ponudilo teorijski zalog velikog francuskog marksiste Luja Altisera, ali i približilo nas radu Slavoja Žižeka. Ta dva autora su potpuno bespotrebno marginalizovana u današnjim “levičarskim” krugovima, koji, nemajući jasan razlog za to, odbijaju da se bave autorima nakon Drugog sv. rata.

Kad smo već kod ovog odbijanja, treba ispitati logiku tog odbijanja.

Ovo odbijanje bavljenja "neortodoksijom", kao i još mnogi drugi postupci, smeštaju se u okvir političke simulacije. 

Naime, dosta pojedinaca i pojedinki na “levici” ima problem da se susretne sa svojim nepostojećim mestom u politici Srbije. U tom suludom odbijanju da se sebe pogleda u ogledalo (što je preduslov političke iskrenosti), dolazi se do raznih taktika (samo)zavaravanja. Jedna od onih najtužnijih jeste igra međusobne referencije, gde se između nevidljivih, sitnih grupa simulira politički sukob i jasna zavađenost, na onaj način koji je grupa Monti Pajton predstavila u “Žitiju Brajanovom”, između Narodnog Fronta Judeje i Judejskog Narodnog Fronta. Tako je istorijat prepun sitnih zvrčki, trvenja, podmetanja, sabotaža i upada “onom drugom”, onom koji, navodno, “predstavlja ovakav i ovakav problem za ovakvu i ovakvu stvar”. Na taj način se vidi politička nezrelost usled nemanja kapaciteta za bavljenje politikom u širokom smislu. Gomila puta i nama, i ljudima oko nas se, od strane “trećeg lica”, upućivalo pitanje “A zašto se ne spojite prosto, pa i sve ukupno vas je malo, a kamoli ovako” – i odgovor je uvek bio onaj koji je podrazumevao oštru i kategoričnu tiradu o “našim razlikama”, o “bitnostima i prednostima” nas ovde i “propustima i manjkavostima” onih tamo. Pravi odgovor bi trebao da glasi “Zato što se igramo politike”. U sličnom interesu se vodi i cela ujdurma oko sukobljavanja sa još marginalnijom ekstremnom desnicom u kojoj je ona ultimativna opasnost koju samo “levica” može da prozre, jer su “liberali korumpirani" (iako se sa njima paktira) itd.

U tom smislu, postojala je i nužda za auto-referencijom, da se “jedan identitet”  jasno odvoji od drugih, ali i ‘za sebe’, pa otuda konstantna potreba da se pronalaze nove “autentične” tradicije ovog ili onog anarhizma ili ovog ili onog marksizma. Ovde posebno treba naglasiti razliku između onih koji odbijaju da se identifikuju sa “post-modernizmom” i onih koji, kroz teorije identiteta i queer teoriju (svesno ili nesvesno), ulaze u to polje. Naime, ova prva, ortodoksna, izrazito “anti-pomo” linija odbija da se bavi savremenim koracima u teoriji klasne politike (pre svega u teoriji ideologije), od straha da će se “zaraziti” nekim teoreticizmom i da će izgubiti oštar klasni njuh, onaj isti koji je rezultirao decenijskom stagnacijom. Ipak, ovo ih ne sprečava da sa ovim drugim, post-ideološkim, “anti-autoritarnim” krilom, paktiraju kad god ih sve zajedno na to pozove jedno krilo srpskog liberalizma. Tako čitao ti Lenjina ili ne čitao, završićeš na mitingu okružen zastavama Evropske Unije, zahtevajući “ravnopravnije i bolje društvo”, time u praksi izvodeći potvrdu o savršenoj funkcionalnosti doba “post-politike” i “doba dijaloga”.

Sa druge strane, ova linija“antiautoritarne levice” (multikulturalne levice), one koja se opskrbljuje post-anarhizmom, vegetarijanstvom, queer teorijom, brige za prava životinja, radikalnim feminizmom itd. – primetićemo da dosta tragova idu nazad do momenta pojave post-modernih teorija kroz rad Centra za ženske studije, koji je formiran 1992. oko grupe autorki koje su se bavile studijama roda, feminizmom i anti-ratnim politikama, bliskim “Ženama u crnom” i ostalim pro-zapadnim feminističkim organizacijama. Slučajno ili ne, ova vrsta diskursa je bila dosta značajna na Filozofskom fakultetu na prelazu iz devedesetih u XXI vek, te je i na taj način opstruirana, pacifikovana, kulturalizovana klasna borba, i prebacivana na teren o borbi između “različitosti”, ili svođena na pitanje “tolerancije ili netolerancije”. U registru “liberalnih nevladinih think tankova” koji je decembra 2000. godine priredio Fond za otvoreno društvo, CZŽS je opisan kao organizacija čija je misija “da kroz rad na problemima roda, etniciteta, nacije, rase, klase (!), radi na stvaranju modela tolerancije razlika svih vrsta (!!), nalazeći teorijski moguće otpore slučajevima isključivanja”. 

 Registar je inače priređen, ako je sudeći po uvodnoj reči, u momentu kada “naša zemlja ulazi u period demokratske promene i reformi”, pa je stoga potrebno “puno angažovanje i saradnja sa relevantnim stranim ekspertima i organizacijama, zajedno sa daljom podrškom donatora, kako onih od ranije, tako i novih koji će tek doći u Srbiju”. Biznis političke transformacije.

Upravo je ovo drugo krilo, da ga za potrebe teksta nazovemo “po-mo” krilom, omogućilo direktnu politiku klasne kolaboracije između “levice” i liberalnih političkih pojedinaca i organizacija. No, nije da je vrbovanje “ortodoksnog” krila trajalo dugo, jer pitanje nacionalizma, pitanje desnice, pitanje domaćeg konzervativizma je svima zajedno mnogo veća realna i konkretna prepreka od probijanja zabrane promišljanja liberalnog konsenzusa. Poslednjih godina, ovde se negde pojavljuje i “umetnička scena”, lelujav kolektiv “aktivistički orijentisanih umetnika”, koji se trza na pitanja “rasnog isključivanja”, ali i pitanja “revizije antifašističke istorije”. Ali o tome više neki drugi put, jer sada dolazimo do načelnog pitanja.

Kako načeti liberalni konsenzus ?

Ovo je, kako pre 100 godina, tako i danas ključno i nasušno pitanje revolucionarnog socijalizma.

Kako izazvati tektonska pomeranja građanske ideologije, sistema; šta mrdati i gde, a ne ojačavati sistem i ne obavljati “sistemske funkcije” pomoći, gašenja socijalnih požara, ukazivanja na parcijalne nepravde, “slučajeve isključenja” ovog ili onog tipa, inicirati “kulturu sećanja” ili “kulturu dijaloga”, zahtevati od pravne strukture da interveniše, zalagati se za “strože zakone" ?

Kako izbeći zamku Denkverbota, kako ne dozvoliti Denkverbotu “post-politike”, kulturalizacije politike – da te uvuče i natera te da radiš za logiku kapitala, putem “servisiranja nepravdi” ?

U Srbiji je u zadnjih 20 godina ovo, skoro pa, neizvodljiv zadatak. Priznaćemo svi, jako težak.

U zemlji u kojoj već 20 godina (a u poslednjih 12 posebno) radnička klasa trpi strašne udarce: deklasira se, otpušta, raštrkava, pauperizuje, u zemlji koja je solidno prožeta nacionalizmom i idejom “nacionalnog kolektiva”, u zemlji u kojoj sindikati odavno nisu organizovani a kamoli borbeni, u zemlji koja je za 20 godina imala dve temeljne društvene promene plus razorne sankcije i blokade, u zemlji koja je skoro potpuno pod kontrolom stanog kapitala – sva je prilika da radiš protiv svih šansi.

“Leva ideja” kao apstrakt je u Srbiji izgubila svoj adresat i poslednjih osam ili devet godina, ona se obraća svima koji bi slušali. Naravno, posredstvom državnih ideoloških aparata koji 24-7 regulišu i rade čvrsto na re-učvršćivanju klasnih odnosa dominacije – ta poruka je ometena ne samo u transferu ka “slušaocu”, već i u nastajanju. To, naravno, nije samo slučaj sa Srbijom, Žižek je odavno govorio o eri ne samo pogrešnih odgovora, nego i pogrešnih pitanja. On je pogrešna pitanja nazvao – ideologijom.

Čini mi se da je ideja pogrešnih pitanja nikad značajnija za ideju levice u Srbiji, samim tim ideja o značaju i funkcionisanju ideologije. Način na koji posmatramo problem vrlo često je prvi korak za rešiti u sagledavanju celog problema, a borba za način posmatranja je borba za interpretaciju, borba za hegemoniju. Kada se bavimo problemom, realnim problemom, ideologija igra svoju mistifikujuću funkciju i nipošto nije dovoljan samo taj poziv “autentične plemenitosti levičarske duše”. Svako ko želi da se bavi, na bilo koji način, pitanjem politike radikalne emancipacije mora da bude svestan da se ništa ne podrazumeva i da baš tamo gde ti se čini da nema nikakve sumnje – da bi tu trebao biti dva puta sumnjičav.

Na neki način, još je teže baviti se klasnom politikom nakon pada realnog socijalizma 1991. Nakon pada tog velikog, “otuđenog”, zlog “Drugog” – uloga levice je skrajnuta na “simpatični prirepak” ideologiji savremenog, post-modernog liberalizma. 
To stanje mora da bude ne samo ukinuto u teorijskim promatranjima, nego i u praktičnom raskidu sa praksama koje potvrđuju da “levica” igra “prema pravilima”, što znači otvaranju novog fronta pitanja i insistiranju na najstrožijem mogućem oblikovanju tih pitanja.

Završili bismo sa ovim citatom Slavoja Žižeka, 

"Ono što je tačno danas jeste da radikalna, populistička desnica jeste ta koja obično lomi još uvek dominantan liberalno-demokratski konsenzus, postepeno stavljajući prethodno isključene teme (delimično opravdanje fašizma, potreba da se izdaju državljanstva na osnovu etničkog identiteta itd). Ipak, hegemona liberalna demokratija koristi sve to da bi ucenjivala levicu - "dajte, ne igrajmo se vatrom, uoči novog desničarskog divljanja trebali bismo kao nikad da insistiramo na demokratskom konsenzusu - svaka kritika svesno ili nesvesno pomaže desnici". Ovo je ključna linija podele, mi moramo da odbijemo ovu ucenu, preuzimajući rizik rušenja liberalnog konsenzusa sve do propitivanja samog koncepta demokratije".

kraj 1. dela