O potrebi političkog reseta

"Današnji humanizam funkcioniše pod ogromnom dominacijom monopolističkog kapitalizma, dugo nakon okončanja demokratskih revolucija i u lice moćnom radničkom i nadolazećem socijalističkom pokretu. U svojoj suštini on je liberalan i iskazuje etičke stavove kultivisanih gradskih srednjeklasnih individua koje su pokidale tradicionalne religijske stege, koje su ili agnostici ili ateisti, filantropski naklonjene i zainteresovane za neki stepen društvene reforme i politički progresivizam.
Humanizam može biti jedna od poslednjih stanica na putu u socijalizam, ili, obrnuto, jedna od prvih stanica na putu od marksizma. U analizi evolucije nekog određenog humaniste, imperativ je utvrditi u kojim od ovih putanja se on kreće."

1959, William F. Warde

Čini se da u ovom trenutku postoji velika potreba da se odradi određen „reset“ (teorijski, pre svega) onih napora i inicijativa koje u zadnjih 9 ili 10 godina znamo pod „neformalnom levom scenom“, aktivističkom i umetničkom.

Možda ovu potrebu ne oseća većina individua upletenih u te krugove i mreže, ali to na kraju nije ni važno. Ono što je važno je konstatovati ideološko-politički bankrot čiji su rezultati jasno vidljivi u činjenici da za 10 godina taj neformalni splet nije proizveo nikakvo teorijsko jezgro, neku osnovu, neko koherentno nasleđe unutar kojeg i sa kojim će ljudi koji se smatraju „levičarima“ moći da ikako otpočnu borbu protiv kapitalizma, protiv dominantne ideologije liberalizma.
Sva ta impotentna rascepkanost i podeljenost na desetine i desetine mikrokolektiva, inicijativa, frontova itd. u krajnjoj liniji svedoči o nemogućnosti da se uspostavi realan, delatni, centralni politički subjekt koji će imati uticaja na politička dešavanja u Srbiji i koji će moći da ravnopravno vodi ideološku borbu u cilju emancipacije. O analizi te nemogućnosti, o njenim razlozima i implikacijama, naravno, nigde nema reči.

Resetovanje, vraćanje na početak (u određenom smislu) je u takvoj situaciji opšteg impotentnog haosa nužno.




Početak tog haosa, njegov koren, je najverovatnije u hroničnom i neurotičnom odbijanju bavljenja teorijom, političkom teorijom marksizma i lenjinizma, ali i bilo kakvom teorijom uopšte. U ovom slučaju analize treba ostaviti po strani sve anarhoidne ili anarhističke pokušaje kolektiva, jer u krajnjoj liniji vidljivoj kroz celu istoriju borbe za radikalnu emancipaciju, njihova uloga i raspon uticaja je minimalan. Ne bez razloga.

Jedan od osnovnih i nužnih fenomena koji je izostao upravo radi odbijanja bavljenja teorijom i teorijskom praksom je nužno odvajanje i strogo diferenciranje od, manje ili više, građanskih korena čitave neformalne leve scene. Ako pogledamo registar tema na koje ti krugovi aktivista reaguju, način na koje se te teme obrađuju i nemogućnost artikulacije sopstvenog neuspeha – onda ćemo videti da se tu radi o skoro potpunom bankrotu političkog punoletstva i tretiranja sebe i svoje borbe dosledno.

Taj bankrot je, manje ili više, svima dostupan, vidljiv i jasan – ali niko ne sme da ga prizna i pipa jer bi se onda moralo postaviti još 2 podpitanja „čekaj, šta smo radili onda sve ovo vreme“, kao i „čekaj, šta onda treba da se promeni“. U takvoj situaciji, najsigurnija opcija je ta da se svi prave da je sve u redu, da stvar ide, da se kotrlja i da samo treba da se radi više.

No, stvar se ne kotrlja i taj i takav modus operandi mora da se okonča. Taj modus operandi bi mogao da se skicira u 4 poteza, naprimer: vulgarizacija, konspiratizacija, voluntarizam, opsesivni aktivizam.


1. Vulgarizacija u smislu da se predmet politike i ideološka borba smatraju vrlo jednostavnim činom, uglavnom činom prosvetljenja na ličnom nivou. Stvari ovom tipu levičara su jasne kao dan i kristalno logične – jasno je da je kapitalizam loš, socijalizam dobar, jasno je da su ratovi i gladi loša stvar, fašizam preti, sloboda nam je svima na srcu, karte su podeljene, samo se opredeli, zauzmi mesto. Ništa osim toga se i ne zahteva, samo iskaži ljubav prema plemenitom cilju. Politika se gleda samo kao neko prazno polje koje treba napuniti nekim ljudima i, onda kada se to uradi, stvari kreću da se odvijaju same. Mesta za analizu nema, jer analiza nije potrebna – ne treba trošiti vremena na analizu ako su već karte podeljene i jasno je ko su neprijatelji. Naravno, posledice ovog rezona i pristupa su katastrofalne i vode u potpunu nemogućnost otvaranja novih frontova i pitanja, kao i njihovu doslednu analizu. Pre svega, prva posledica ovog gesta je nemogućnost da se povuče jasna linija razdvajanja između tebe kao revolucionarnog militanta i levog liberala, tvog „dobrog druga“ koji bi uglavnom iste stvari kao i ti, samo malo „racionalnije“.

2. Konspiratizacija je nužna pojava u okvirima u kojima se ne odvija dosledna teorijska analiza, ali takođe i u okvirima u kojima 10 godina nema skoro nikakve fluktuacije ljudi ili idejnih i konceptualnih doprinosa. U toj situaciji, politički procesi i akti dobijaju spekulativna tumačenja, u kojima često glavne uloge zauzimaju nekakvi provokatori, nekakvi policijski saradnici, desnica i ultra-desničarske bande koje šuruju sa državom, infiltrirani elementi itd – a te pojave i razne „dojave“ bivaju omiljena tema i predmet ogromnih razglabanja. Ovaj stav proizilazi i iz jedne samodovoljne, kapriciozne pozicije većine levičara kao jedne „retke vrste“ kojoj svi žele da skinu skalp, da je istrebe, da je zatru. U tom doživljaju, biti levičar u Srbiji je jako težak, naporan, ali i u neku ruku – sulud posao (samim tim, laskavo i zavodljivo romantičan), gde se u donkihotovskoj borbi za pravdu i slobodu često ljudi gube među vetrenjačama itd. Takođe, ova pozicija oslikava realnu snagu neformalne, omladinske levice kakva je danas i ovde u Srbiji – nemoćna, tračarska, sitna i usmerena na neke fantomske pojedince koji jedini i posvećuju pažnju ovako slabom političkom protivniku.

3. Voluntarizam (poverenje u snagu volje) je ono što je motivator i pokretač većine individua. Nedostatak teorijske refleksije i uvid u kompleksnost sistema protiv koga si se namerio uglavnom te svodi na subjekt koji barata ispraznim zravorazumskim kategorijama „truda“, „želje“, „shvatanja“, „preobraćenja“. Veruje se da je snaga te čiste, očigledne, neukaljane, plemenite želje za socijalnom promenom sama po sebi dovoljna da izagituje, preokrene, uključi i mobiliše ostatak ljudi kojima „samo“ treba predočiti „koji su njihovi pravi interesi“. U tom smislu, sva snaga i kapaciteti idu na opsesivni aktivizam, kao praktičnu posledicu nerealnog poverenja u snagu volje angažovanja oko očiglednih ciljeva.

4. Dakle, aktivizam je to sušto i rodno mesto neformalne levice u Srbiji. Ta neograničena naklonost ka plakatima, lecima, izložbama, pres-konferencijama, novinama, skupovima podrške ovom i skupovima protesta onom, stavljanju venaca ovde ili onde, blokadom ovoga ili onoga – uglavnom u ime samog čina. Prosto, u situaciji gde vlada opšte pojednostavljivanje – jedino za šta postoji prostor je „akcijanje“, besomučno i dok se ne padne sa nogu. Posledice ovog modela su dobro jasne, uostalom, svim akterima koji su godinama bili uključeni u reprodukciju ovog modela pristupa politici i radikalnoj emancipaciji.



Na nekom kraju, kao posledicu ovih fenomena – mi nemamo produkciju militanata, proizvodnju kadrova koji su sposobni za ideološku borbu, demistifikaciju ideologema vladajuće klase, penetraciju unutar liberalnog konsenzusa i njegovo drmanje, izvrtanje na postavu. Mi imamo desetine i desetine srednjeklasnih individua do kolena u ludilu liberalnog konsenzusa, beskonačno zaljubljenih u „levičarski šik“, radikalno poziranje, citate, floskule, od kojih se stvara radikalna identitetska slika, spremna za javnost. Naravno, to je upravo ono mesto koje je liberalizam levici i namenio pre par decenija – partnersko mesto „ekipe za pritisak“, jednog moralnog regulacionog tela koje prvo unutar spektra treba da reaguje na „ukidanje nečijih prava“. U tom smislu, za levicu ima mesta unutar liberalnog konsenzusa, unutar građanskog džentlmenskog dogovora da ne samo da je poželjno, nego i nužno da se priča o nepravdama unutar sistema samo ukoliko se totalitet sistema ne dovodi u pitanje. Na kraju krajeva, svima su nam sloboda i individualnost na srcu, samo se razlikujemo u nijansama, je li.
E, te „nijanse“ su ulog u borbi, celoj borbi za ukidanje privatnog vlasništva, o borbi za radikalnu i masovnu emancipaciju i prestanka priča o „posebnim nepravdama“. Reč je o borbi za početak razgovora o nepravdi uopšte – a ta nepravda uopšte nije ništa drugo do kapital-odnos i konstantna i totalna proleterizacija planete i ljudi na njoj koju kapitalizam sprovodi.

Da li ćemo u Srbiji imati jaku, spremnu, obrazovanu grupu ljudi koji će buduće turbulentne događaje moći da artikulišu i povežu na pravi način, zavisi jedino od toga kada i da li ćemo priznati sve dosadašnje poraze i šta ćemo uraditi sa tim priznanjem. U krajnjoj liniji, razmislimo zašto je u godinama najtežeg revolucionarnog građanskog rata Lenjin iščitavao i konsultovao Hegelovu "Logiku".

Rečima Luja Altisera iz 1969:
„[...] Kao što Manifest navodi, znanje o ovoj teoriji (teoriji marksizma) može da pomogne nekim intelektualcima da pređu na pozicije radničke klase.
Marksističko-lenjinistička teorija uključuje nauku (istorijski materijalizam) i filozofiju (dijalektički materijalizam). Stoga, marksizam-lenjinizam je jedno od dva teorijska oružja nužna u klasnoj borbi. Komunistički militanti moraju ovladati i koristiti načela teorije: nauku i filozofiju. Proleterska revolucija treba militante koji su i naučnici i filozofi i koji mogu pomoći odbranu i razvoj teorije”