Turbo-folk: savršeni građanski psihoterapeut ?

Pitanje društvenog i političkog značaja turbo-folk muzike ne rešava se, međutim, ni time što treba videti šta vladajuća liberalna ideologija dobija napadima na turbo-folk i njegove slušaoce i slušateljke. U jednom od tekstova ovde pomenuo sam citat Vilijama Vorda iz pedesetih koji se ticao ideologije „novog humanizma“ koji se stvarao pod okriljem države blagostanja. „On (humanizam) ... je liberalan i iskazuje etičke stavove kultivisanih gradskih srednjeklasnih individua koje su pokidale tradicionalne religijske stege, koje su ili agnostici ili ateisti, filantropski naklonjene i zainteresovane za neki stepen društvene reforme i politički progresivizam.” Upravo u ovom citatu leži deo motivacije jednog dela beogradske intelektualne srednje klase da nekom polovinom protekle decenije (ili dosta kasnije) prčka po turbo-folku i njegovom nasleđu. Tražeći šta ?

Do momenta 2012. turbo-folk je postao drago čedo onog dela intelektualaca koji su “liberalniji od liberalnijeg”. Treba ispitati fenomen potrošnje te muzike, kao i različite nivoe temeljnosti (iskrenosti) pristupa toj kulturi, njenom imidžu i vrednostima. Da li je to ono što je Afrika Bambata početkom osamdesetih prilepio za Malkolma Meklarena, a to je etiketa “culture vulture” ? I zašto bi uopšte neko želeo da bude “culture vulture” ?

Gledano sa strane intelektualne klime beogradskih intelektualnih krugova, pomenuto je, takođe, da je grupa autora oko magazina Prelom prva počela da raskrinkava diskurs “druge Srbije” i da analizira sve te jako, jako kritične tačke koje pokojni Čavajda-Čavke sasvim lepo sažima u svojoj spaljenoj tiradi “Geto” iz 1995. Diskurs kulturnog rasizma je diskurs klasne mržnje, to je pokazano. Sada sledi pitanje broj 2 – da li si se otarasio kulturnog rasizma činjenicom da si počeo da slušaš tu označenu muziku i činjenicom da si počeo da dižeš rukice uz nju ?
Gde prestaje odnos neprijatnosti prema tome, odnos daljine i uopšte, zašto i pod kojim uslovima ti dovodiš u pitanje tu “daljinu” i odlučuješ da je, eto, umanjiš ili odstraniš ? 
Da li se ta daljina uklanja prostom odlukom tebe da tvoje pravo kao “kultivisane gradske srednjeklasne individue” koja “kida stege kulturnog rasizma svoje klase” – proširiš i na tlo turbo-folka ili bilo koje druge vrste popularne muzike koja ti je, nekad, bila neprihvatljiva i odbojna ?

Milica Tomić je 2001. u bečkom “Kunstlerhausu” imala performans sa Draganom Mirković u glavnoj ulozi gde je Dragana Mirković izgovorila “Ovo je savremena umetnost” na tečnom engleskom (!). Dve godine pre toga, Zoran Naskovski je u sličnom naumu izveo Mašinku Lukić, “zvezdu proto-turbofolka koja je otpevala svoj hit Apolo ispred beogradskog Mekdonaldsa”. Branislav Dimitrijević, član redakcije Preloma, imao je članak u Vremenu iz juna 2001-e gde je performans Milice Tomić predstavljao kao konačno skidanje tabua sa turbo-folk muzike, koristeći dva argumenta: tečan engleski jezik Dragane Mirković i tolerantnost prema gej osobama u izjavi “Naravno da znam da u mojoj publici ima gej ljudi, oni su moja publika”. - Nisu li otvorenost prema svakoj manifestaciji različitosti, kao i rutinsko vladanje engleskim jezikom karakteristike globalne urbane kulture? Izgovoriti "This is contemporary art" jeste i još mnogo više od toga.-

Iako svestan progresivnosti cele ideje i nastojanja početkom 2000-ih da se turbo-folk odbrani od različitih označavanja, mislim da nije nipošto dovoljno da se turbo-folk kao cela kultura brani na nivou “ali to je jedno mesto na kome se preklapaju različitosti i razne vrste društvene isključenosti”. To je i dalje nivo liberalnog, multikulturnog manevra “usvajanja”, “uključenja isključenog”, gde je turbo-folk zajedno sa svojim potrošačima jedan veliki “Isključeni”, kome sad retroaktivno treba da se učini ta pravda “uključivanja”. Ako pogledamo i ono što je Milica Tomić pričala nakon tog performansa, videćemo o kojem nivou namera se radi. 

“Draganu Mirković sam izabrala za svoj rad jer je ona najveća zvezda turbo-folka za koju ne smemo da zaboravimo da je pre, za vreme ratova u ex-Yu ali i sada, najveća u svom žanru, dok je turbo-folk, po mom mišljenju, naš najautentičniji doprinos globalizmu. Odnosno, turbo-folk je otvorio put kojim je globalizam ušao u izolovanu, isključenu Srbiju. Put kojim globalizam ulazi u lokalno uvek je jednosmeran. Moja intervencija dislokacije usmerena je na dva plana: dislokacija lokalnog žanra na internacionalnu scenu, odnosno otvaranje drugog smera ove jednosmerne ulice, i dislokacija pop kulture u medij savremene umetnosti.”

“Pre svega, tema izložbe koja se bavi strategijama globalizma već objašnjava moj izbor, ali Draganin nastup u Beču otvara novu dimenziju ovog rada. U Beču živi 150.000 ex-Jugoslovena koji su manjinska populacija u Austriji. Oni su potpuno nevidljivi u odnosu na austrijsku javnost, oni su isključeni, i oni sami sebe isključuju. Nastupom Dragane Mirković, na izložbi savremene umetnosti, u instituciji visoke kulture, učinjen je prodor u dva pravca. Kao prvo, "gastarbajteri" su prvi put bili direktno pozvani i prisutni u austrijskoj javnosti dok je, s druge strane, savremena umetnost napravila prodor u njihov milje.”

Onda sledi zanimljivo pitanje novinara - “Vaš rad menja i sam položaj turbo-folk muzike u ovoj sredini; da li je taj omraženi i u "elitnim krugovima" prezreni muzički žanr prošao na ovaj način kroz neku vrstu pročišćenja?

- Savremena umetnost je jedini prostor koji me zanima. Nisam intelektualac, za mene je ta pozicija anahrona, ja sam umetnik. Ne bavim se društvenom kritikom, omiljenim žanrom intelektualaca, odnosno kako kažete "elitnih krugova". Ja sam samo intervenisala u prostoru tabua, i to u okviru umetničkog rada. A ono što sam naučila radeći na ovom radu jeste to da je turbo-folk jedno od imena za srpsku traumu.”

Nakon ovoga, postaje prilično jasno koje su tačke inspiracije:

Ø  globalizam koji prodire u isključenu Srbiju putem turbo-folka,

Ø  nevidljivost balkanskih gastarbajtera za zapadni establišment i pitanje njihovog ukusa,

Ø  uvođenje “savremene umetnosti” i na prag tih “nevidljivih ljudi” i

Ø  intervencija u okviru tabua “srpske traume” koju turbo-folk predstavlja.

Ovo je onoliko multikulturni liberalizam koliko god to može biti.

Turbo-folk, konkretno, nije nikakva “srpska trauma”, on je prvenstveno i odlučujuće – klasna trauma, klasna stigma. Iako Milica Tomić ovde zauzima unekoliko progresivniji stav od, recimo, opšteg stava srpske liberalne elite – Milica Tomić nužno igra ulogu “starijeg brata”, emancipovanog, društveno priznatog subjekta koji, putem umetničkog eksperimenta, legitimiše (u pokušaju) turbo-folk i njegovo mesto u društvenoj konjukturi. Ona je i agent globalizma u izolovanoj sredini, ona je i zastupnik “nevidljivih gasterbajtera”, ona je i njihov medijator ka “savremenoj umetnosti” i ona je ta koja zadire odlučno u mesto “srpske traume” i otklanja svake sumnje. Te “sumnje” se ipak mogu otkloniti samo klasnom pobedom one klase čije je turbo-folk primarna zabava, pod 1, i pod 2 – tačna je opaska novinara koji primećuje da ovim činom “prezreni muzički žanr prošao na ovaj način kroz neku vrstu pročišćenja”. Sada je legitimisan i spreman da se otisne putevima beogradskih i novosadskih kućnih (ili poluprivatnih) žurki srednje klase, gde postaje omiljeno “zabranjeno voće”, mali trofej dokazane prevaziđene traume, "srpske traume".

Možda ni ne htevši to svesno, Milica Tomić je propisala pravila uživanja ovog visoko-eksplozivnog i traumatičnog žanra za stotine pojedinaca, koji su odlučili da konačno vide “šta tu ima tako zanimljivo”. U tom koraku, turbo-folk i nasleđe devedesetih, relikvije devedesetih uopšte, postaju simbolički građanski zoološki vrt u kome “traume” ostaju daleko iza, pokazuje se spremnost i otvorenost na “drugačijost” (čak na prvi pogled otvoreno prepuštanje), prevazilazi se anti-ciganizam i generalno – ostvaruje se instant emancipacija. Turbo-folk i “devedesete”, za onaj deo te populacije koji je odlučio da počnje da njuši to nasleđe, ima funkciju neke psihoterapeutske sesije koja ne može niti da omane, niti je zahtevna; jedan odlazak je dovoljan i čim se pritisne “play” na Winampu – kreće proces oslobođenja, “kidanja stega” i filantropsko obožavanje onoga što je mrženo i nelagodno. “Treba biti otvoren za nova i drugačija iskustva”. Filozofski, Filološki, FDU i razne likovnjačke struje na taj način odbacuju “teret srednjeklasnog čoveka”, to su iskustva Radjarda Kiplinga premeštena u XXI vek, u mikro-prostor balkanskih kulturnih politika i odabira.

Motor usvajanja “novosti” na taj način je onaj motor koji stoji iza klasičnog belog studenta kome je, na ovaj ili onaj način, tesno u svom prethodnom/paralelnom rock (gitarskom) okruženju. U svom tekstu iz 2001-e, Branislav Dimitrijević artikuliše i ovu tendenciju rock konteksta kod nas – “… Uostalom, domaći rokenrol sve je naglašenije sklon kulturnoj desnici što jasno pokazuje novi projekat crkvenog braka nekih bendova sa lyricsom vladike Nikolaja Velimirovića”. Ako se složimo sa ovom tezom, onda jasno ostaje sledeće: ako si danas u Srbiji autentični emancipovani subjekt, sklon tolerisanju različitosti, otvorenosti prema novom i drugačijem, ako imaš osećaja za prikriveno, sklanjano, marginalizovano – na ovaj ili onaj način, moraš da se čačkaš oko turbo-folka i njegovog zlatnog doba devedesetih.

Takođe, treba primetiti koja su prethodne ili paralelne muzičke preferencije ove grupe ljudi. Oni dominantno dolaze iz tradicije muzike osamdesetih, muzike alternativnog roka-got roka, industrial muzike ili sint-popa. Budući da je jasan istorijski debakl celog kulturnog sklopa te dekade, izlazna ruta je morala da se traži na sve moguće načine, jer su okviri “večeri 80ih” u KSTu ili Akademiji – postali pretesni, ali i passe. Srednjeklasni, razočarani belac unutar “alternativne kulture” je večni tragač za egzotikom, “autentičnošću” – koju često romantizira, očekujući upravo instant emancipaciju. To je možda potez star dva ili tri veka, ali njegovo moderno mesto leži na kraju II sv. rata u Americi, kada je ono što će uskoro biti prepoznato kao “beat generacija" – tražilo svoje mesto u kulturnoj praksi. U svojoj knjizi iz 1977. Frank Tiro opisuje ovog belog, boemskog intelektualca u džez muzici:

“On je amoralan, anarhističan, nežan i civilizovan do tačke dekadencije. On je uvek 10 koraka ispred igre jer je svestan - primer toga bi mogao biti upoznavanje devojke i odbijanje iste, jer on zna da će se oni nalaziti, držati za ruke, ljubiti, povatavati, upražnjavati seks, uzeti, razvesti – pa zašto uopšte počinjati celu stvar ? On razume licemerje birokratije, on razume mržnju koja je sadržana u religiji – koje su onda vrednosti njemu preostale ? Koje, osim da ide kroz život izbegavajući patnju, kontrolišući emocije i nakon svega – ostati kul i tražiti dalje motivatore. On traži nešto što prevazilazi sva ta sranja i to nalazi u džezu”.

Za Ameriku ’40-ih, džez je imao istovetan status kao turbo-folk u Srbiji na prelazu milenijuma. Beli boem, beli humanista srednje klase je od džeza i svoje instrumentalne naklonosti prema njemu očekivao da reši isto tu “američku traumu”, koja je, naravno, opet – klasna trauma. Beli intelektualac srednje klase u Srbiji traži nešto što “prevazilazi sva naša sranja”, i to nalazi u turbo-folku.

Takođe, pričajući sa jednim drugom iz Hrvatske na ovu temu, rekao mi je da su i tamo oni studenti humanistike koji su petljali oko “levice” – prvo bili kultur-rasisti, a da su onda dolaskom “studija kulture” masovno “senzbilisani” za uživanje i re-otkrivanje domaćeg muzičkog stvaralaštva. No, na taj način što su od svog uplita u tu muziku pravili određeni subverzivni, politički gest. Po matrici: prvo smo mrzeli narod i narodno, onda smo otkrili da smo bili u krivu, da smo bili “pod ideologijom”, a sada smo otkrili našu grešku i sada smo, u lice svima, zajedno sa narodom i divimo se narodnoj kulturi. Očigledno je da, kroz ovaj potez, živi ideja o radikalnom potencijalu neke umetnosti, o potencijalu umetnosti kao nešto što samim njenim praktikovanjem može da reši neka aktuelna društvena pitanja – možda upravo pitanje emancipacije ili mogućnosti radikalne emancipacije.

Naravno, jasno je da se ovim manevrima i instrumentalnim pristupima ne rešava nijedna, a kamoli klasna trauma. Pitanje čačkanja oko devedesetih, oko dizelaštva, oko turbo-folka može da bude razbibriga srednje klase koja želi da se svom okruženju nametne kao “liberalnija od liberalnijeg”, ali to ne rešava ništa na planu suzbijanja odnosa dominacije i patronizacije nad tom kulturom i nad ljudima koji nisu “senzbilizacijom” došli do nje, već su u njoj bez ikakvog posredovanja ili distance. Takođe, to ni izbliza ne rešava pitanja svih tuča na koncetrima Sinana Sakića, Džeja ili Ace Lukasa, niti rešava pitanje Jelene Karleuše koja smatra da građanima Srbije treba ukinuti glasačko pravo ili koja kaže da “na njene koncerte dolazi mlad i lep svet, a ne kojekakvi brđani i primitivci”. Kemp strategije onog, savremenim humanizmom dotaknutim, dela srednje klase koje su turbo-folk očistile od “neprijatnosti” koje je sam stvorio i sveo ga na estetsku gimnastiku - ne rešavaju pitanja koja su za multikulturalni liberalizam traumatična: nasilje, nacionalizam, netrpeljivost, ekscesivnost, a ona se proizvode unutar radničke klase koja je dominantan potrošač ove kulture. Možda je to diskretan dokaz toga da multikulturni liberalizam faktički i nema rešenja za ova pitanja, sem imbecilnih projekata kao “škola bez nasilja”, “mirovnih studija i kultura dijaloga” – ili da se, u krajnjoj liniji, obrati svojim starim prijateljima, “brzom i efikasnom pravosuđu” i “policiji koja odgovorno radi svoj posao”.

To što se jedan deo srednje klase “otrgao” od zvanične klasne linije pokazuje samo koliko je savremeni kapitalizam i njegova ideologija permisivna i čak ohrabrujuća u pravcima podstrekivanja “neobičnih postupaka”, u cilju očuvanja bazičnih pozicija nedirnutim i stabilnim. “Možeš da slušaš turbo-folk, ali ga ne shvataj za ozbiljno, ogradi se na neki način.” Biljana Srbljanović je priznala da se čak i na žurkama LDP-a “ne sluša samo Darkwood Dub”,  a Jelena Karleuša postaje polako uzorna figura onoga kako jedan turbo-folk proponent treba da se ponaša.

I to je potez po kome emancipovaniji krugovi gradske/građanske Srbije disciplinovano igraju, ne shvatajući (ili otvoreno prihvatajući) da je “druga Srbija” i dalje komandant čitave parade.

No, u krajnjoj liniji – parade na čijem čelu ćemo, na kraju, biti mi. 

“Razulareni narod”.