deo predavanja održanog na susretu Marxism 2009. u Londonu
Žižek: Hteo bih da počnem sa Adornom, koji na samom početku svog dela Tri studije o Hegelu odbacuje to tradicionalno, paternalizujuće pitanje: šta je još uvek živo, a šta je mrtvo kod Hegela? Prema Adornovim rečima, takvo pitanje pretpostavlja arogantnu poziciju sudije, koji može s milošću reći „da, ovo je i dalje aktuelno za nas danas”; ne – kako to Adorno ističe – kada imamo posla sa uistinu velikim filozofom, ne treba postaviti pitanje „šta ovaj filozof može reći nama?”, već naprotiv: šta smo mi, šta je naša savremena situacija u njegovim očima, kako bi naša epoha izgledala u njegovoj, ili njenoj, misli?
Isto bi trebalo učiniti s komunizmom. Umesto da pitamo očigledno glupo pitanje „Da li je ideja komunizma relevantna danas, možemo li je i dalje koristiti kao oruđe analize i političke prakse?”, mislim da bi trebalo pitati suprotno: kako naš sadašnji položaj izgleda iz perspektive ideje komunizma? To je dijalektika novog i starog. Oni koji predlažu, skoro svake nedelje, nove pojmove za razumevanje trenutnih dešavanja – "postmoderno društvo", "društvo rizika", "postindustrijsko društvo", "informacijsko društvo" – upravo oni, mislim, ne zahvataju ono što je stvarno novo. Jedini način da se razume novo u novom sastoji se u analizi onoga što se danas dešava kroz prizmu onoga što je večno u starom. Ako je komunizam, da upotrebim Badjuov pojam, večna Ideja, onda funkcioniše kao hegelijanska konkretna univerzalnost. Ona nije večna u smislu niza apstraktnih karakteristika koje se mogu primeniti na svaku situaciju, već u smislu sposobnosti, potencijala, da se „ponovo pronađe” (reinvent – prim. prev) u svakoj novoj istorijskoj situaciji.
Stoga, sledi moj prvi zaključak: kako bismo bili u skladu sa onim što je večno u komunizmu, to jest, u skladu sa težnjom ka radikalnom oslobođenju koja opstaje u čitavoj istoriji, od drevnog doba Spartaka itd – kako bi ova univerzalna ideja ostala živa, moramo je ponovo pronalaziti iznova i iznova. To naročito danas važi.
Godine 1990. okončalo se određeno doba, doba komunističke borbe 20. veka. Treba do kraja promisliti ovaj prelom, treba postaviti osnove za novi početak. Kako je Lenjin rekao – treba ponovo početi od početka. Svu nostalgiju za 20. vekom, za državnim socijalizmom, za socijal-demokratskom državom blagostanja, čak, tvrdim, svu nostalgiju za radničkim savetima, direktnom demokratijom treba kritički analizirati. Osim toga, mislim da treba da batalimo neprestano iskušenje, naročito prisutno u levih intelektualaca, tu nostalgiju za nekim drugim mestom gde se stvari zaista dešavaju. Znate, tridesetih i četrdesetih, govorilo se „mi smo možda u govnima, ali se stvari zaista dešavaju u Rusiji”, što je značilo da ja mogu nastaviti sa obavljanjem svog visoko plaćenog posla na univerzitetu, moje srce je zapravo u Rusiji. Danas se to ponavlja – kad sam ja bio mlad, bila je to Kina, Kuba... Plašim se, iako možda time uvredim neke od vas, da danas vidim istu tendenciju kad se neki ljudi bave Latinskom Amerikom, kao da, o moj bože, opet možemo da sanjamo. Ne! Jedino što možemo učiniti za Čaveza i ostale jeste da ih, kada to zaslužuju, nemilosrdno kritikujemo. Jedino ih tako uzimamo za ozbiljno.
Druga tačka: da bi bio revolucionar, čovek treba – ono što hoću da kažem je vrlo prosto, možda ću biti malo dosadan ovde, ali se slažem sa onim što Aleks kaže – treba da igramo tu vrlo naivnu igru definisanja toga šta znači biti revolucionar danas. Prva teza je u tome da bi treba videti osnovni problem u kapitalizmu po sebi. Šta to znači? Ne u tehnološkim uzrocima, manipulisanju prirodom, ne u autoritarnoj politici, čak ne ni u rasizmu ili seksizmu, niti u ekološkim opasnostima, već u totalitetu kapitalizma. To znači, iako zvuči utopistično, da treba da se držimo prevazilaženja kapitalizma kao krajnjeg cilja. Cilj ne treba da nam bude kapitalizam sa ljudskim licem, kao što smo nekada sanjali o socijalizmu sa ljudskim licem – budimo jasni ovde, većina današnje nazovi-levice igra igru kapitalizma sa ljudskim licem, malo boljeg, malo tolerantnijeg. To nije dostatno – to je bezuslovni minimum od koga se ne odstupa ako neko danas želi da bude revolucionarni komunista. Ni kapitalizam sa ljudskim licem – a to „ljudsko lice” može imati različite oblike, više države blagostanja, više tolerancije, šta god želite – ni, iako ovo može biti malo problematično nekima od vas, ni povratak na neki stari, autentični oblik, sada ću opet reći nešto problematično, čak iako je to pod maskom antikolonijalne borbe. Ne verujem u te priče kako je u društvima starih Inka i Maja bilo nekih oblika direktne plemenske demokratije kojima bi se trebalo vratiti – ne, moramo biti potpuno moderni.
Sada sledi poenta. Nije samo konzervativni san o povratku u neku idealizovanu prošlost pre pada, ni predstava o svetloj budućnosti, utopističan. Isto je tako utopistična i liberalna pragmatična ideja da se problemi mogu rešavati postepeno, jedan po jedan – znate, kada postavljamo radikalna pitanja, uobičajeni odgovor je nešto nalik ovom: „ljudi umiru u Ruandi, zaboravite na antiimperijalističku borbu, daj da se spreči pokolj tamo”; ili, „moramo se boriti protiv siromaštva i rasizma ovde i sada, pustite te teološke rasprave o globalnom kapitalizmu, daj da uradimo nešto, ljudi umiru od gladi”. Kako to funkcioniše?
Citiraću deo debate sa relativno, šta god to značilo u SAD, progresivnim levim teologom Džonom Kaputom, koji se kritički osvrnuo na mene i Badjua. Citiram: „bio bih sasvim zadovoljan kada bi političari u SAD mogli da reformišu sistem uvođenjem besplatnog zdravstva, delotvornom preraspodelom bogatstva u smeru veće jednakosti, sa drugačijim zakonom o oporezivanju, ozbiljnim smanjenjem količine novca za predizborne kampanje, zastupljivanjem svih birača, humanim postupanjem prema imigrantima, uvođenjem multilateralne međunarodne politike koja bi integrisala američku moć u okvire međunarodne zajednice itd. itd. – to jest, kada bi intervenisali u kapitalistički sistem ozbiljnim i dalekosežnim reformama. Ako bi, posle svega toga, Badju i Žižek rekli da nas neko čudovište po imenu „kapital” i dalje proganja – bio bih sklon tome da prosto zevnem kada ga vidim.” Problem s ovim nije Kaputov zaključak – ako se sve ovo može postići u okvirima kapitalizma, zašto onda ne ostati u njemu? Mislim da je problem u utopijskoj pretpostavci da je moguće postići sve ovo u koordinatama globalnog kapitalizma. Šta ako pojedinačni problemi u kapitalizmu, koje Kaputo nabraja, nisu slučajne greške, već su strukturno nužni? Šta ako je Kaputov san jedan san o univerzalnosti, o univerzalnom kapitalističkom poretku bez simptoma, bez njegovih kritičnih tačaka, kroz koje se artikuliše njegova potisnuta istina?
Mislim da u revolucionarnoj situaciji, a objasniću kasnije zašto mislim da joj se približavamo, za mene – a pitam se, Aleks, da li se slažeš – jedna od definicija zaista revolucionarne situacije glasi ovako: ako u obična vremena možemo da kažemo „ma ti si utopista, daj da radimo korak po korak”, u revolucionarnoj situaciji upravo ovaj realistični, pragmatični pristup, korak po korak, ne funkcioniše – e, pa to je prava utopija. Šta to znači? To znači da, iako treba u potpunosti da učestvujemo u antirasističkoj, antiseksističkoj i drugim borbama, u svakom taktičkom savezu sa levim liberalima – naravno, ako ima rasističkih ispada, i ako nam pošteni liberali kažu da treba zajedno da branimo određena demokratska prava, naravno da ćemo tako i učiniti. Ipak, treba takođe i dovoditi u pitanje njihovo učešće u tim pojavama. Kapitalizam je totalitet koji sâm proizvodi pojave poput verskog fundamentalizma. Na primer, danas nas mediji obasipaju pretnjama od islamskog fundamentalizma, a onda nas, opet, liberali ucenjuju: „bože, vidiš da obrezuju žene (ili šta god), zar nije to ispravna borba?” Naravno, i do određene tačke bi trebalo da učestvujemo u njoj, ali bismo, bez obzira na to, morali da postavimo jedno prosto pitanje: odakle taj porast takozvanog fundamentalizma? Zar se uspon radikalnog islamizma ne poklapa upravo sa nestankom sekularne levice u islamskim zemljama?
Kada se Avganistan danas prikazuje kao potpuno fundamentalistička zemlja, ko se još uvek seća – ja se sećam – da je pre 30-40 godina to bila zemlja sa izuzetno snažnom sekularnom tradicijom, sa moćnom komunističkom partijom koja je tamo došla na vlast nezavisno od Sovjetskog Saveza? Uvek bi trebalo da podsećamo liberale na to: nisu to neke stare, drevne tradicije koje se i dalje opiru modernizaciji. Avganistan je, kako da kažem, „fundamentalizovan” uključivanjem u tokove globalnog kapitala, ta fundamentalizacija je ishod tog uključivanja. Kao što je Tomas Frank to i pokazao, isto to važi i za Kanzas, domaću američku verziju Avganistana. Trebalo bi da se sećate da je do 1970-ih Kanzas bio kolevka radikalnog levog populizma u SAD. Još tokom, ali i pre, Građanskog rata – Džon Braun je iz Kanzasa, sva levo-populistička i antirasistička borba je uglavnom vukla poreklo odande. Danas je Kanzas kolevka hrišćanskog fundamentalizma. Zar to ne potvrđuje, opet, tezu Valtera Benjamina da je svaki fašizam pokazatelj neuspešne revolucije?
Sad sledi ključna tačka. Potreba za ponovnim pronalaženjem komunizma takođe znači da nije dovoljno biti privržen komunističkoj ideji, kao što je Aleks to već rekao, već da treba pronaći u našem sadašnjem položaju tendencije koje idu u tom smeru, konkretne sukobe koji se ne mogu razrešiti u prostoru svetskog kapitalizma. Današnja istorijska situacija ne samo što nas ne primorava da odbacimo pojam proletarijata, već naprotiv, primorava nas da radikalizujemo marksistički pojam proletera – eksploatisanog radnika kome se njegov proizvod oduzima, i tako je sveden na subjektivnost bez supstancije. Trebalo bi ga radikalizovati do egzistencijalnog nivoa, koji je itekako s one strane marksističke imaginacije, kao subjekta svedenog na iščezavajuću tačku, skoro nalik kartezijanskom cogito-u, lišenom svakog supstancijalnog sadržaja. Šta je ekološka kriza ako ne još jedan oblik proletarizacije? Bivamo lišeni prirodne supstancije našeg postojanja. Šta je čitava borba oko intelektualnog vlasništva ako ne pokušaj da nam se oduzme simbolička supstancija našeg života? Šta je biogenetika i manipulacije, ako ne pokušaj da nam se oduzme čak i naše genetičko nasleđe i tako dalje. Isto važi i za ljude po slamovima, i ostale hodajuće mrtve, lišene najosnovnijih uslova života, čak i na psihološkom nivou – to su takozvani posttraumatski subjekti, hodajući mrtvi kojima je oduzeta supstancija.
Zato tvrdim da bi trebalo da obnovimo Marksa, ali ne u smislu pravljenja kompromisa: „Marks je bio utopista, trebalo bi ostati u okvirima kapitalizma”, ne, već daljim proširivanjem njegove ideje o proletarizaciji, čak sam spreman da bez stida kažem, kao materijalista, do apokaliptičnog nivoa. Rekao sam Đaniju Vatimu, kad je bio ovde, pošto je zagovarao „slabi komunizam”, rekao sam mu da se slažem sa njim samo pod uslovom da prizna da je slabom komunizmu potrebna jaka vojska i policija. Recimo da sam ja „slabo apokaliptična” osobe, ali ne u smislu verovanja da će nas sutra pobiti neka kometa, već zato što tvrdim da hladnokrvna analiza svih ovih procesa koje sam nabrojao – ekologija, biogenetika, slamovi, itd. – zar ne upućuje sve to na neku skoro pa apokaliptičnu nultu tačku? Ekološki slom, biogenetička redukcija čoveka na mašinu koja može da se kontroliše, totalna digitalna kontrola naših života itd itd. Postoje mnogi elementi u našem iskustvu i ovde trebamo da počnemo analizu, ovo bi za mene značilo biti revolucionar danas – da lociramo ovde dimenzije tekuće proleterizacije. Naprimer, par empirijskih fenomena: šta se dešava na tržištu hrane ? Dosta slušamo o borbi protiv gladi, to je deo estetske slike svake velike kompanije, od Starbaksa dalje, kupovinom njihovog proizvoda pomažete siromašnima da imaju više čegagod... No, ono što se slabije zna jeste da se nešto gadno dešava vrlo tiho. Znate li šta velike kompanije rade, kao i cele zemlje? Velike zemlje, razvijene zemlje masovno kupuju ili iznajmljuju na 99 godina velike delove najplodnije zemlje u zemljama Trećeg sveta, direktno ih rekolonizujući. Recimo, skoro sam čitao da je skoro pola obradive površine Madagaskara nedavno kupio koncern južnokorejskih firmi. Mislim, nove gladi se spremaju ovde...
[...]
Još jedna stvar ovde jeste ta da se krize mogu koristiti kao šok terapija, čak i da ideološki ojačaju sistem.
Нема коментара:
Постави коментар