четвртак, 22. март 2012.

Depolitizovana petokraka: tragedija i farsa


На планини, на Јелици,
Састали се сви четници.
Састали се, па говоре,
Петокраку да оборе.

Петокраку, јер не ваља,
Она неће Петра краља.
Она не да српском роду
Људска права и слободу.





Naravno, u maniru stare dobre ideje „vanrednog stanja“ – levi liberalizam u Srbiji opet agituje za „ljudska prava“, dakle slobodu tržišta i nekakav „pravi kapitalizam“, kapitalizam sa ljudskim licem.
Da ne bi puno okolišali, zapravo stvar je ovde prilično jasna zašto ne treba nasedati na priče o užasu rehabilitacije – krenućemo odmah citatima.

Naime, pokojni Zoran Đinđić, pali heroj srpskog liberalizma, 1991. je rekao na ovu temu:
Država i društvo moraju biti dezinfikovani i dekontaminirani od svih tragova partije koja ih je oblikovala po svojoj meri. Za taj poduhvat je potrebna jasna odluka i jasni činovi. U Sovjetskom Savezu je bio neophodan državni udar da bi reformski političari shvatili ovu elementarnu činjenicu. U Srbiji se o radikalnim promenama i ne govori, a kamoli da se sprovode. Osim ako nam možda iz zemlje iz koje nam je došla bolest ne dođe i lek za nju?

5 godina kasnije, skidao je petokrake sa alpinistima po Beogradu i cerio se sa njima pred kamerama.
Postavio bih pitanje onom delu liberalnog krila u Srbiji koje se sad buni protiv rehabilitacije – izvinite, ali šta ste tada mislili, radili, očekivali ? Sada, 2012-e vi kažete:

Pokušaj njegove rehabilitacije poništava antifašističku borbu srpskog i svih drugih jugoslovenskih naroda. (…) Poslednjih decenija došlo do revizije i falsifikovanja istorije i marginalizacije partizanskog pokreta, čime su se Srbija i srpski narod samoisključili iz fronta evropskih antifašističkih snaga.”

E pa, o ovome ste trebali da razmišljate 1991-e ili da isto ovo pišete kada je vaš Zoran Đinđić plaćao ljude da se veru po beogradskim kupolama upravo da bi skidali simbole “antifašističke borbe srpskog i svih drugih jugoslovenskih naroda”. Šta ste očekivali tada, da neće kad tad sevnuti kruna ? Šteta što ste vrlo brzo, zasuti dolarima i donacijama, zaboravili pouke o gvozdenom zakonu istorijske nužnosti, o kome ste besplatno učili na besplatnim fakultetima.

Ravna Gora vam je došla na vrata ovaj put na leđima ljudskih prava i slobode, na istim onim leđima koja su vas nosila kroz vaša suluda taktička partnerstva sa svim vidovima građanskog četništva 5.oktobra, kada ste tog imaginarnog “Slobu komunjaru” skidali pod zastavama Amerike, Evropske Unije, ali i crnih zastava sa lobanjom ispod koje je pisalo “Sloboda ili smrt” – zašto se sada bunite ? Zašto se bunite kada ste vi istorijski pobednici ? 
Zašto se bunite kada su upravo pod Đinđićevim mandatom gradonačelnika ulice narodnih heroja bile menjane imenima kraljeva i plemstva ? 
Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. 
Farsa privatnog vlasništva, parlamentarne demokratije, ljudskih prava i višepartijskog sistema. Farsa uključivanja “nepravedno i ideološki isključenih”.

Problem je u tome što vama fali “neideološki, objektivni antifašizam” – vi niste imali Čerčila, Ruzvelta, De Gola, dobili ste jaku Komunističku partiju koja je ukinula monarhiju koju su vaši ideološki prethodnici podržavali. “Antifašizam” koji sada tako bolno prizivate je isti onaj “Antifašizam” koji je vama oduzimao ogromne kuće, posede, fabrike, zemlju, pa i “doveo Ruse da piju i siluju po Beogradu” – nad čim ste kukali 50 godina, a nije da se ta kuknjava sada stišala, samo sad imate drugačije fiksacije, imate jačeg protivnika.

Uostalom, koji je vaš udeo u kuknjavi ? Gde ste vi bili u periodu za kojim kukate sada ? Oficijalna istorija Demokratske stranke kaže ovo: 

“Kada je Nemačka 1941. okupirala Kraljevinu Jugoslaviju, deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u Veliku Britaniju, gde sa ostalim strankama pristupa Vladi u izbeglištvu. Mlađi rukovodioci ostaju u zemlji i pod okupacijom aktivno učestvuju u gerilskom pokretu Draže Mihajlovića i antifašističkom pokretu Josipa Broza Tita.”
To gde su oni u bili, pre svega, radničkom i komunističkom pokretu ne Josipa Broza, nego Komunističke partije Jugoslavije, Partije koja je bila za revolucionarni, nasilni prevrat – istoriji nije poznato. Idemo dalje.
“Posle završetaka rata i sporazuma Petra II Karađorđevića i Josipa Broza Tita, deo rukovodstva Demokratske stranke se vraća u zemlju i učestvuje u Privremenoj vladi. Predsednik Demokratske stranke, Milan Grol, postaje potpredsednik Vlade. Zbog komunističke represije i neregularnosti, rukovodstvo Demokratske stranke 1945. poziva narod da bojkotuje komunističke izbore.
Demokratska stranka i Milan Grol počinju avgusta 1945. otvorenu borbu protiv komunista svojim nedeljnim listom “Demokratija” ali koji se ubrzo zatvara jer su sindikati odbili da njihovi članovi štampaju taj list. Ovaj list i Demokratska stranka bili su jedina otvorena i značajna opozicija u toku jeseni 1945. Demokratska stranka ubrzo prestaje sa radom jer nije postojao ni jedan uslov za slobodno delovanje stranaka. Deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u emigraciju, a neki, uglavnom mlađi članovi, okupljeni u Demokratsku omladinu, pokušavaju da nastave rad u ilegali. Tokom narednih nekoliko godina skoro svi su pohapšeni i osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, tako da rad Stranke od 1948. zamire.”




Kako se vremena menjaju. Vremena se toliko menjaju, da je sada došlo vreme da vapite za nasleđem onog vremena kada su vam nabijali represiju i neregularnosti, “krali imovinu”, ukidali političke slobode, hapsili vas, stavljali van zakona. Prosto se čovek pita – koji ludak bi ovo opet priželjkivao da afirmiše nakon pada “poslednjeg komunističkog režima”, u periodu slobode štampe, udruživanja, govora, u periodu parlamentarne demokratije i restitucije. No, ovaj deo srpske elite ima posve lukav i ekscentričan plan.

Njihova pesma danas zvuči ovako:

"Sve to dovoljno je da se svaki pokušaj rehabilitacije Mihailovića kvalifikuje kao duboko nehuman i nemoralan čin. Antifašizam je temelj na kome počiva moderna Evropa. Zato je Srbija obavezna da neguje antifašističke vrednosti. To je i osnova za dobrosusedske odnose i doprinos stabilnosti u regionu", piše u saopštenju.”

Taj “antifašizam na kome danas počiva moderna Evropa” je isti onaj antifašizam koji je pre 4 godine, pravilom o jednakosti “totalitarizama”, dekretom izjednačio realno postojeći socijalizam i nacizam. Samim tim, opet se vama postavlja pitanje – šta vi očekujete u zemljama gde je jedini realni otpor nacističkoj okupaciji bio onaj otpor koji je ne samo hteo da se odupre tome i domaćim saradnicima u tome, već i da izvede revolucionarni prevrat, zapravo da ukine parlamentarnu monarhiju, zavede diktaturu radnika i seljaka i uspostavi radničku republiku ? Sad, naravno, vi imate problema sa ovim drugim, ali vam je draga tamo neka slika o narodima Balkana pod jednom sekularnom zastavom u borbi protiv neke “strašne ideje nacizma” i ako može, želeli biste tu sliku, ali depolitizovanu: bez crvene zastave, bez srpova i čekića, bez crvenog totalitarizma, bez nekih tamo “musavih masa” koje se useljavaju u građanske stanove itd.

Tekst Primoža Krašoveca se upravo odnosio na ovo. On kaže:

“Kada je istina o komunističkom režimu, ta žalosna priča o beskonačnoj (usprkos najvećih napora brojača kostiju) muci žrtava totalitarizma – u obliku iskopanih domobranskih kostiju, nađenih dokumenata iz tajnih arhiva i usmene povijesti preživjelih žrtava komunističkog terora – na kraju razotkrivena, slijedi zahtjev za osvetom (revanšistički moment revizionističkog diskursa), za ispravljanjem nepravdi i uklanjanjem ostataka totalitarnog režima.

Ovaj zahtjev zgodno koincidira s neoliberalnim ekonomskim mjerama novih, postsocijalističkih političkih elita, pa na terenu “popravljanje nepravdi iz vremena totalitarizma“ izgleda kao privatizacija nekadašnjeg društvenog vlasništva (banaka i drugih značajnih financijskih institucija, industrije) i javnih službi (zdravstva, školstva, javnog prometa), smanjivanje materijalnih socijalnih standarda i denacionalizacija nekretnina. Revizionistička historiografija je dakle jedna od osnovnih ideoloških legitimacija tranzicijskih neoliberalnih “strukturnih prilagodbi“. To je očito i iz klasne pozicije, s koje je pisana – ne da se samo kloni ekonomske i socijalne povijesti socijalističke Jugoslavije, koja je povijest iznimnog poboljšanja materijalnog standarda, radničkih prava te životnih i radnih uvjeta radničkih klasa. Ona umjesto toga nudi pojedinačne primjere tragičnih gubitaka privatnog vlasništva nad tvornicama u procesu nacionalizacije i proganjanja pojedinih malograđanskih inteligenata. Brine ju dakle načeto materijalno i duhovno blagostanje građanstva i malograđanstva, ali ne i popravljeno materijalno i duhovno blagostanje radništva (kojega je uvjet određena mjera revolucionarnog nasilja, u namjeri da se organizira egalitarnije društvene i političke odnose), zatiranje slobodnih poduzetnika i slobodnih duhova, ali ne i povijest prakse jednakosti i solidarnosti u Jugoslaviji.

Druga značajna ideološka funkcija revizionizma je rehabilitacija kolaboracije s fašizmom – opet prikladno baš u vrijeme ponovne državne kolaboracije s nekim od fašističkih politika EU (vizni režim za pojedine države nastale iz bivše Jugoslavije, shengenski granični režim, zatvaranje prebjega u “domove za strance“, policijski nadzor i nasilje nad migrantima, državno zatvaranje očiju i toleriranje iskorištavanja migrantskih radnika bez papira, koji rade u Sloveniji na crno i bez ikakvih političkih prava ili socijalne sigurnosti, te i autonomne i autohtone fašističke mjere, kao što je bio izbris). Rasni i nacionalni šovinizam tako postaju dio službenog i legitimnog javnog diskursa, po ideološkoj formuli koje je najsrčanija proponentica Spomenka Hribar (šovinističke eskapade u parlamentu i u znanstvenim monografijama doduše su djelo njenih prostijih suputnika, ali poštenjačka pomirbena ideološka formula Hribarove upravo je ono što osigurava pomirenje između takvih ispada i liberalnog političkog prostora, u kojem bi oni morali biti načelno neprihvatljivi – kada teži narodnom pomirenju Spomenka Hribar u stvari spontano radi za pomirbu između otvoreno fašističkog i deklarirano liberalnog diskursa, koji se, kada baš ne briše ili ne zatvara tuđince u narodnom tijelu, zasniva na vrijednostima slobode i ljudskih prava) – ako je moguće misliti NOB bez revolucije, ako ga je moguće odvajati do te mjere da je moguće opravdavati samo patriotsku borbu za nacionalno oslobođenje (a ne i ekonomsku, socijalnu i političku borbu), te ujedno osuditi njegov revolucionarni dio, onda ista operacija mora vrijediti i za domobranstvo. Domobranstvo tako možemo razlikovati od fašizma, afirmirati njegov patriotski, a odbaciti njegov loš, fašistički dio.

Pomirba je moguća samo uz osudu oba “totalitarna“ elementa, gdje je primarna meta naravno revolucija odnosno komunizam – narod se može ponovo udružiti u pomirbi, samo ako se sjećanje na pokret otpora koji je narod oslobodio od fašističkog genocida depolitizira, ako se neutralizira sve egalitarne i emancipatorne potencijale, koje bi to sjećanje još moglo sadržavati.

Kolaboracija s fašizmom u toj je perspektivi “taktička“, nužna u borbi protiv drugog, komunističkog totalitarizma. Na narodnjaštvo reducirano partizanstvo i od fašizma oprano domobranstvo tako su spremni na pomirbu, dok su fašizam i komunizam izjednačeni u svojem totalitarnom karakteru – i kopanje kostiju te traženje drugih dokaza za totalitarnost komunističkog režima može početi (ujedno mora prestati svako spominjanje njegovih pozitivnih socijalnih i političkih uspjeha i tekovina – posebno zato što je takvo spominjanje uvijek u suprotnosti s neoliberalnim projektom nazvanim tranzicija).”


A liberali, vi ste toliko puta taktički kolaborirali sa ekstremnom desnicom protiv ideje radikalne emancipacije (protiv pitanja ukidanja privatnog vlasništva), da to više nije ni smešno. Sada, kad vetri malo drugačije duvaju, sad biste malo paktirali i sa onim nekim bednim ostacima nekog privida, neke izmaglice levice. Hteli biste malo partizanskog šika - malo sekularnosti bez eksproprijacije imovine, malo tolerancije među narodima bez diktature proleterijata, malo socijaldemokratije bez radikalnog socijalizma. Ne može, niti će moći.

To može samo pod ovim uslovima sada, uslovima u kojima levica u Srbiji praktično ne postoji.

Postoji deo ljudi koji sebe izmaštava u tim terminima, ali koji je nevidljiv u realnoj političkoj borbi. I ovom delu se obraćam sada na taj način što ovom krilu liberala treba upravo ovaj deo “levičara” radi tog kredibiliteta partizanskog šika. Ovaj deo “levičara” će sutra paradirati ispred tog nekog suda koji treba da rehabilituje Srpskog Čiču i imitiraće politički uticaj, politički uticaj pod zastavom liberala koji tamo idu da bi se opirali “duboko nehumanom i nemoralnom činu” i to u ime “evropskog modernog antifašizma” – onog koji je uvek, posebno danas, značio samovolju evropskog kapitala – kolonijalni odnos prema zemljama Balkana, vizne režime, “bele liste”, sulude anti-imigrantske zakone i politike, vojne intervencije, ekonomske eksploatacije, neprijavljene radnike, koji postavlja provizorne vlade “ekonomskih eksperata”, ucenjuje itd. Mislim da je suludo trošiti reči i prostor na to šta to znači, jer je danas i slepom jasno šta je to zapravo.

Ova naša kritika će kod većine tih i takvih “levičara” naravno naići na salve moralizatorskih osuda i etiketiranja u kojima su majstori, etiketiranja “nacionalističkim doušnikom”, “policijskim provokatorom”, “teoreticistom” – u najboljoj tradiciji paranoje tridesetih godina, ali to nema veze. Bitne su činjenice i bitna je Istina. A istina je ta da se sutra ispred tog nekog suda ne brani klasni interes radničke klase u Srbiji, nego olinjali, bankrotirani, lelujavi moral srpskog liberalizma i bankrotirani projekat liberalnog sistema. On će se i sutra kritikovati (od strane levice u izmaglici) onim potpuno obesmišljenim Adornovim citatom o tome kako "ko ćuti o kapitalizmu", treba da "ćuti i o fašizmu", dobro oprobana taktika ne-činjenja i ne-markiranja nikakve razlike i moralnog policijanja. Učinak i dalje ostaje taj isti učinak.


U ovoj situaciji, opet bih citirao reči Slavoja Žižeka iz 2009-e,
“Prva teza je u tome da bi treba videti osnovni problem u kapitalizmu po sebi. Šta to znači? Ne u tehnološkim uzrocima, manipulisanju prirodom, ne u autoritarnoj politici, čak ne ni u rasizmu ili seksizmu, niti u ekološkim opasnostima, već u totalitetu kapitalizma. To znači, iako zvuči utopistično, da treba da se držimo prevazilaženja kapitalizma kao krajnjeg cilja.
Cilj ne treba da nam bude kapitalizam sa ljudskim licem, kao što smo nekada sanjali o socijalizmu sa ljudskim licem – budimo jasni ovde, većina današnje nazovi-levice igra igru kapitalizma sa ljudskim licem, malo boljeg, malo tolerantnijeg. To nije dostatno – to je bezuslovni minimum od koga se ne odstupa ako neko danas želi da bude revolucionarni komunista. Ni kapitalizam sa ljudskim licem – a to „ljudsko lice” može imati različite oblike, više države blagostanja, više tolerancije, šta god želite”.

16 коментара:

  1. Ne jednom se na marginama ovdašnje levice na margini potezalo pitanje levih antifašista/kinja kao "militantnog krila liberala". Deluje mi da ovaj članak pokušava da dodatno razradi i obrazloži ovu tezu. Osim što je zaista šteta pisati (a onda i čitati) članak koji se ograničava na kritiku a ne nudi perspektivu (kako se danas postaviti prema rehabilitaciji i za nju zainteresovanim akterima i šta onda raditi?), ovo je nažalost potpuni bućkuriš svega i svačega.

    Protest ispred Višeg suda organizuje Kampanja NE rehabilitaciji (http://pescanik.net/2012/03/ratni-zlocinac-draza-mihajlovic/). Dakle protest se ne organizuje iza političke platforme koju citiraš u tekstu i koju su potpisala ta neka razna pro-EU udruženja, od Helsinškog odbora do Centra za evroatlantske studije (http://pescanik.net/2012/03/saucesnici-zlocina/).

    Večeras je održana diskusija na temu rehabilitacije na Filozofskom fakultetu, u organizaciji NE rehabilitaciji, a poslata je poruka da je rehabilitacija četnika između ostalog deo paketa EU integracija, koju sprovode upravo oni koji nas guraju u EU, NATO i dugove MMF-u i ostalima. Jbg, to je materijalni propust u izvođenju tvog krajnjeg argumenta, suzdržavao bih se od tih olako davanih saveta ako već nemam dovoljno informacija (a evo oba saopštenja preneo čak isti sajt, nije da nisi imao gde da vidiš).

    PS: Ne bih da zvučim kao snob, ali "Adornova" parafraza s kraja teksta nije Adornova već Horkhajmerova, a iskreno mi deluje da više ide uz ovu ultra-levu nit koja prožima tekst time što grupiše sve liberale (ili pre "liberale") u jedinstvenu celinu i tabor kapitalističke reakcije.

    ОдговориИзбриши
  2. "Osim što je zaista šteta pisati (a onda i čitati) članak koji se ograničava na kritiku a ne nudi perspektivu"
    da bi neko kritikovao ocigledne nedoslednosti, nije duzan da daje perspektivu. perspektive se daju kada imas prepisane blueprintove.
    mi ih nemamo.

    "a poslata je poruka da je rehabilitacija četnika između ostalog deo paketa EU integracija, koju sprovode upravo oni koji nas guraju u EU, NATO i dugove MMF-u i ostalima"
    poslata kome ? Evropskoj komisiji za radnicku pravdu ? i sta sa tim ?
    ispada da cela poenta ne stoji, zato sto je sacica liberala odlucila da se posipa pepelom na Filozofskom ?

    Adorno ili Horkhajmer, ista je kuhinja, zar ne ? greska je tehnicka, ali poenta stoji.
    da, grupise sve liberale u tabor kapitalisticke reakcije, sto se uostalom vidi po nacinima na koji oni argumentuju celu stvar oko rehabilitacije i prica se o nekom "modernom antifasizmu" koji je izjednacio sta je vec izjednacio.
    cuj to, "ultra-levo".

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nedoslednost je između ostalog i iznositi netačne podatke kao nekakve argumente. Ne možeš citirati saopštenje jedne grupe ljudi i pripisivati ga drugoj, a onda se praviti lud, kao da je to isto. Poruka koju je poslala Kampanja NE rehabilitaciji je otišla u etar i u sredini post-blokadnog fakulteta pokrenula važnu diskusiju i iznela argumente protiv "EU antifašizma". Ne znam šta tu još ostaje da se kritikuje - mala grupa ljudi se skupila sa nekoliko strana i za par dana organizovala dva tematska dešavanja o stvari od takvog značaja, iza levičarske platforme. Zaista, možda bolje da nije?

      Избриши
  3. Анониман23. март 2012. 15:21

    "Ne jednom se na marginama ovdašnje levice na margini potezalo pitanje levih antifašista/kinja kao "militantnog krila liberala". "

    I odgovori su opet nekako isti: "imali smo svoje zastave" (imamo svoju platformu) i "pozicionirali smo se kao antikapitalisti" (pozicionarali smo se kao anti-eu, anti-nato itd.). Ipak, pitanje je zbog čega se levica zadovoljava pravljenjem te meke distance spram eu-antifašista, koji 1) jesu odgovorni za omogućavanje ovakvih rehabilitacija kroz taktičko paktiranje sa fašizmom radi razračunavanja sa komunističkom prošlošću, 2)kooptiraju levicu time pumpajući svoj kredibilitet kao opozicije trenutno jačoj frakciji vladajuće klase? Diskurs levice i diskurs liberala po ovom pitanju se razlikuju samo po tom dodatku koji levica nudi - kritika eu, kritika nato, itd. pri čemu taj dodatak očigledno nikog ne žulja, toliko da se u očima javnosti mogu pojaviti kao ujedinjeni front, toliko da se zajedno pojavljuju na protestima, da šalju jedni drugima pisma podrške, i tako dalje.

    Drugim rečima, pitanje je zbog čega se levica toliko nekritički odnosi prema pokušajima kooptacije 'levih stvari' od strane "Druge Srbije", i zbog čega joj se ona pojavljuje kao legitiman partner u borbi protiv 'zajedničkog neprijatelja' (kao da levica zaboravlja da je ideja o neprijateljstvu između 'prve' i 'druge' Srbije upravo ono što treba kritikovati)? Ne radi se ovde o ultralevom imperativu o čuvanju čistote u svojim redovima ili nešto slično, naprotiv, upravo se radi o *taktiziranju* na koje se toliko poziva, a koje podrazumeva realno odmeravanje odnosa snaga i procenjivanje toga ko šta ima da dobije iz tog partnerstva.

    Kad se već insistira na 'nuđenju perspektiva', ja bih rekao da je upravo neophodna tačna analiza situacije u kojoj se javlja mogućnost rehabilitacije, a koja konsekventno vodi ka otvorenom sukobljavanju sa eu-antifašistima, iz razloga već navedenih. Ne samo zato što je tačno da su eu-antifašisti kao dojučerašnji (ili i današnji, ako odemo malo dalje od lokalnog konteksta) militantni antikomunisti već odavno pokrenuli proces rehabilitacije, već i zato što je nužno stvoriti efektivno levu poziciju koja se ne bi dala tek tako brkati sa Ženama u crnom, a to znači i borbu protiv kulturalizacije levih grupa pri kojoj iskazi poput "Ne u EU" postaju samo simpatični dodaci na "naše suštinski iste pozicije i ciljeve". To znači i odustajanje od moralizatorskog istorijskog diskursa svojstvenog eu-antifašistima, i njegovu re-politizaciju kroz insistiranje na neraskidivaoj vezi između antifašizma i komunizma (ne nekoj teorijskog, već realno istorijskoj i lokalnoj).

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Anonimni, uputi se u temu: Kampanja NE rehabilitaciji je iza platforme koja nema veze sa "EU-antifašizmom" -- osim korišćenja termina "antifašizam" i protivljenja rehabilitaciji DM -- pozvala na protest ispred suda i organizovala diskusiju na FF. Nismo I MI imali nešto da kažemo, kačeći se na nešto u čemu vođstvo imaju neki liberali, nego smo nešto rekli i uradili. ŽUC očigledno drugačije posmatra ova politička pitanja budući da može da stavi potpis iza ovde citiranog saopštenja i da podrži protest kakav je bio danas. Sve dalje od toga je neosnovano učitavanje na bazi pretpostavke da je uspeh akcije jednak novinskom izveštaju o njoj. Za mene je uspeh pridobijanje novih ljudi da zauzmu stav po pitanjima koja su bitna, poput ovog, i da shvate vezu između rehabilitacije četnika i servilnosti prema bankama i MMF-u. Zato levica i te kako treba da učestvuje u ovakvim inicijativama, a ne da stoji sa strane i mapetuje (pritom nepriznajući čak ni propust sa korišćenjem potpuno pogrešnih podataka!) jer su svi osim nje, jebiga, klasni neprijatelji. Pogrešnim akterima pripisujete parole nekih drugih aktera i saopštenja nekih trećih i sad se još takav metod ni ne dovodi u pitanje.

      Избриши
    2. Аутор је уклонио коментар.

      Избриши
    3. Čekaj, jel to predlog da prvo preuzmemo njihova glasila? Pošto nisam siguran da smo to baš trenutno u mogućnosti. Peščanik je preneo verovatno slično kako je i ŽUC podržao, jer je to bila politička odluka nekakvog uredništva. A preneo je ne zbog tendencioznog pokušaja sive antifa eminencije da okiti Peščanik kvalitetnim sadržajem, nego zato što je saopštenje prosleđeno -- svim medijima. Nema šta tu da bude sumnjivo, glasovi protiv rehabilitacije su tihi i tunjavi, ili ih uglavnom nema -- "EU-antifa" "crvene antifašiste" ne smatraju previše opasnim da bi sjebali njihov koncept antifašističkih temelja Tvrđave Evrope. I realno je da su trenutno veći i jači od nas, ali nije realno da zbog toga ne organizujemo diskusije i ne pozivamo na proteste jer eto delimo problem oko kog nešto organizujemo, jer je upravo to ono gde danas naš glas može da se glasnije čuje.

      Избриши
    4. slucajno sam mrtvo uklonio komentar.
      mislim da je ovim drugim komentarom stvar jasnija, pa cu onda odgovoriti na njega.

      Избриши
    5. predlog je da se ne salje Pescaniku, jer Pescanik ima bazu tekstova o Zoranu Djindjicu, koji je sve ovo i naceo, zajedno sa celom Demokratskom strankom u kojoj je tad bio. poslati ovo njima znaci kooptaciju stvari, jer Pescanik nije "neutralan" medij, vec medij koji svesrdno podrzava sve te udare na "osiromasnje i obespravljenje stanovnika".

      predlog je da se preispita slanje saopstenja na sajt koji podrzava LDP, a koji je u koaliciji sa SPO-om, sajtom koji brani ravnogorku koja druka.

      predlog je da, ako se vec njima salje, da se salje sa direktnim i eksplicitnim napadom na srpski liberalizam, ne na ove "nije heroj osiromašenih, opljačkanih i obespravljenih stanovnika Srbije" fore. rehabilitacija njega se odvija na ledjima Zorana Djindjica koji takodje "nije heroj osiromašenih, opljačkanih i obespravljenih stanovnika Srbije" - pa ga se opet takvim smatra na tom istom mediju.

      "I realno je da su trenutno veći i jači od nas, ali nije realno da zbog toga ne organizujemo diskusije i ne pozivamo na proteste jer eto delimo problem oko kog nešto organizujemo" - jeste realno. ne delimo problem, njihov problem je problem klasne dominacije i poljuljanog uticaja i morala, nas problem je nas nepostojeci, nediferencirani pokret koji ovako nastavlja svoje duboko ukopavanje.

      Избриши
  4. Čekaj, hoćeš da kažeš da je to što ovo Peščanik prenese -- kao što, recimo, prenosi Žižeka -- kooptacija? Hoćeš da kažeš da ideologija "Druge Srbije" ne radi tako da sebi privlači i one čije objektivne interese ne zastupa, da tamo negde ne sede neki mladi ljudi koji greškom misle da im Đinđić jeste heroj na pravdi boga? Šta tačno leve kampanje gube time što im saopštenje prenesu jedan Peščanik ili npr. E-novine? Zašto bi bolje bilo da to uradi Blic? Ako ne bi, koji je onda uopšte ispravan stav prema buržoaskim medijima, jel se mogu koristiti u korist revolucije, ili su to nedodirljivi bastioni buržuja i reakcionara? I onda odatle još tona pitanja vezana za odnos reprodukcije klasne svesti -- jel onda išta vredi štrajkač koji gaji zablude u lik i delo Z.Đ. itd? A ako je bolje da nas prenese nezvanično glasilo DS-a, zašto je bolje?

    Pritom, sad nekako ispada da je jedina mana saopštenja to što nije dovoljno eksplicitno levo da bi se našlo na jednom Peščaniku. Tvo je već značajno odstupanje od početne teze iznete u tekstu, ali i dalje ne vidim kako nas to ometa da održimo protest i diskusiju sa za ovo pitanje zainteresovanim koleginicama i kolegama i ponudimo svoj stav (onako, eksplicitno i to sve). Evo čak me mrzi i da otvaram saopštenje sad i gledam na šta liči koliko mislim da je to za ovu priču nevažno -- ukoliko nam omogućava da pokrenemo diskusiju sa velikim brojem ljudi i u njoj učestvujemo sa našim stavovima koji se testiraju na licu mesta. A to je ne samo povezivanje gibaničarenja sa politikom pokojnih "heroja" i "vizionara", već značaj rehabilitacije tog leša za učvršćivanje etničke politike koja uklizava u izgradnju solidarne borbe celog regiona, što je jedina moguća strategija za oslobođenje pojedinačnih zemalja Balkana od diktata banaka i krupnog kapitala -- politiku koja mnogo neposrednije zamućuje klasnu svest proletarijata (a posebno njegovih deklasiranih slojeva i to posebno među mladima i posebno u doba krize) nego što to čini šminkanje privatizacione pljačke Đinđićevim dosetkama i brzalicama sad kad i vlada priznaje da je četvrtina privatizacija protekla "neregularno". Neće nijedan mit o Đinđiću više ubediti narod da je privatizacija generalno jedan okej potez, ali će potencijalna rehabilitacija biti korak dalje u jačanju velikosrpskog nacionalizma koji borbu protiv zelenaša uvek stavlja iza borbe protiv "unutrašnjih neprijatelja" i prvih komšija (štaviše, zelenaši se uvek tu dobro omaste). Jednostavnije, rehabilitacija je jedan od metoda naplate MMF-a i EU -- liberali koji se protiv nje bore su u najmanju ruku u zabludi da rade za nekakve antifašističke interese EU (osim, naravno, onih koji to rade iz računa i moranja, da bi pokrili uslove za neki projekat jer su često regionalno umreženi da što bolje nauče balkanske divljake miru i toleranciji). Gde god da se okreneš vladajuća klasa pokušava da kooptira otpor i ništa tim pokušajima ne može pobeći jer je i svaki otpor u eri diktature kapitala nužno unutar sebe kontradiktoran, bilo da pričamo o studentskim borbama ili ovom zalaganju protiv rehabilitacije četnika. Ali mi se čini da glavne bitke nećemo dobijati (prvo) na polju ideologije i da ovakve inicijative mogu da posluže prvenstveno izgradnji ne samo apstraktnog autentičnog antifašizma, nego konkretnih subjekata koji bi ga nosili i da mogu da makar postepeno zauzimaju prostor u društvu koji zjapi u nedostatku bilo kakve levice.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Čekaj, hoćeš da kažeš da je to što ovo Peščanik prenese -- kao što, recimo, prenosi Žižeka -- kooptacija?" -- apsolutno. Zizek je na mnogim mestima liberal, ali I DA NIJE, naravno da navodjenje Zizeka moze da bude manipulacija ideoloska u dosta pogleda.

      Pescanik i E-novine cak ni "ne glume" cije su novine, ali vaznije od svega, Pescanik i E-novine ne cita niko do liberale elite. ta poruka ne ide nigde.

      "Ali mi se čini da glavne bitke nećemo dobijati (prvo) na polju ideologije i da ovakve inicijative mogu da posluže prvenstveno izgradnji ne samo apstraktnog autentičnog antifašizma, nego konkretnih subjekata koji bi ga nosili i da mogu da makar postepeno zauzimaju prostor u društvu koji zjapi u nedostatku bilo kakve levice." - upravo se ovde razlikujemo, da. ne mozes da gradis konkretan subjekat agitacije i propagande ako ne znas kuda udaras na polju ideologije, jer je pitanje agitacije i propagande upravo i doslovno pitanje pravog tumacenja ideologije, svoje i neprijateljske i njihovog odnosa.

      Избриши
    2. "‎Grupa od pet-šest pripadnica organizacije "Žene u crnom" protestvovala je jutros zbog najavljene rehabilitacija generala Mihajlovića.
      One su ispred zgrade Suda u Timočkoj ulici u Beogradu razvukle dva transparenta. Na jednom je pisalo "Mihailović = Mladić = Genocid", a na drugom "Rehabilitacija Mihajlovića je fašizacija Srbije".
      Kada je suđenje počelo ispred suda došlo je nekoliko desetina pripadnika Anarhosindikalističke inicijative i SKOJ-a, koji su se pridružili "Ženama u crnom". Oni su vikali na saborce generala Mihailovića i simpatizere, koji uvek dolaze na suđenje. Uzvikivali su "Draža izdajnik" i pevali partizanske pesme, a veće incidente je sprečilo pojavljivanje policije." ??!! - ovakve inicijative mogu da posluže konkretnih subjekata koji bi ga nosili ?

      Избриши
    3. Zanimljivo kako je Peščanik nešto što čita samo "liberalna elita" (to je glupost oko koje se ni ne vredi sporiti), ali je upravo dokaz protiv akcije Kampanje NE rehabilitaciji citiranje buržoaske štampe. Ili, možda, alternativno mislimo da se levica gradi preko novinskih članaka pa je neuspeh da se novinari i urednici nateraju da ne prenose diktirane laži zapravo neuspeh u izgradnji levice; da naglas primetim da bi to značilo potpunu apstinenciju od bilo kakvog delovanja koje može da potpadne pod novinski radar.

      Избриши
    4. ali oni ne prenose lazi, oni prenose tacnu istinu. "grupa zabrinutih gradjana zajedno sa ZenamaUCrnom, stoje tamo i bore se protiv amoralnosti i za nekakav misteriozni antifasizam", ta poruka o kojoj pricas je bazicno to.

      ali vidi, ja znam da necu ja ubediti tebe, kao ni ti mene. i ne samo to, nego, ti imas taj luksuz da ti je potpuno otvoren front koji ti je daleko najdrazi, na kome si kao riba u vodi, tako da - dug je put pred nama.

      gradi pokret, cepaj - samo napred.

      Избриши
    5. Sori ako gubim fokus -- nemam nikakvu nameru da se ubeđujem sa tobom. Inicijalan razlog moje intervencije je bio da ukažem na to da se u tekstu koristiš saopštenjem jedne grupe ljudi koje pripisuješ drugoj grupi ljudi i odatle razvijaš kritiku uperenu toj grupaciji dva. To je krivotvorenje koje ti je valjda ispod časti da priznaš, pa onda isecaš delove rečenica iz saopštenja Kampanje NE rehabilitaciji da bi dokazao kako je zapravo svejedno. I to se završava u tvrdnji da buržoaska štampa prenosi istinu, ili ukoliko je ovo poslednje bio neki komentar sa nekog od novinskih sajtova, da je upravo taj komentar slika i prilika akcije kojoj nisi ni prisustvovao. To govori i o tvojoj ozbiljnosti kao nekakvog društvenog kritičara i o tvojoj iskrenosti i drugarskom stavu kao levičara. Bilo kako bilo, "front" za aktivnosti koje revolucionarna levica ima pred sobom je delovanjem države i njenih fašističkih kerova dosta zatvoreniji nego što je tebi pisanje bloga (za takve stvari prosto ne sevaju noževi, ako je to pretpostavljena ovoj ribi voda). Lep pozdrav.

      Избриши
    6. bez ljutnje, nema potrebe za tim, niti za tim patosom koji forsiras, pretpostavljam da je jasno sa kim se ulazi u frontove i pretpostavljam da je jasno kuda to vodi, iako za sada, onima koji su van toga.
      nije da nismo imali i 2007, 08, 09, 10, nije da nije Vlada Ilic pricao na tribinama i govorio "levici" sta treba da radi, nije da se nije setalo i sa Cankom i sa ekipom, nije da nije stitila policija itd.

      ti teraj svoje, mi teramo svoje i to je to.
      ove price nozevi, macke, lutke, batali to, nismo u Moskvi.
      takodje lep pozdrav.

      Избриши