Nasilni subjekt: nepoželjni višak radničke klase

„Ko su ovi ljudi - znam da gajbi sada pitaš se

Bitange sa ulice odakle kreće nasilje“

Čokomiš - Black Ring Crew

Čini se da podosta vremena unazad, liberalna socijalna teorija ima problema da razume i nekako ukalupi pojam nasilja i kulture nasilja koja dolazi iz radničke klase. Brzom prugom, to pitanje vrlo brzo dolazi i do „levičara“ svih boja, vera, nacija koje preuzimaju uverenje i verovanje da je taj Revolucionarni Subjekt budućnosti onaj subjekt koji je prošao temeljni dril zadnje 3 decenije političke korektnosti, „socijalne senzibilnosti“, kulture dijaloga, sećanja i ko zna još koliko drugih kultura itd.

Načelno, jedan od glavnih i najdirektnijih raskola između nižih i viših klasa je taj kulturni jaz - jaz ukusa, jaz manira, jaz vokabulara, jaz navika. Tamo gde građanin sukob rešava dijalogom, radnik voli da udari, tamo gde građanin ne psuje, radnik psuje kao kočijaš, tamo gde je građanin kosmopolita, tu radnik gaji sumnje prema Drugom, tamo gde građanin sluša Betovena ili Bouvija, radnik voli da nagari narodnjake (ili slično), tamo gde građanin gleda Discovery Channel dokumentarce, radnik voli da se opusti uz Grand, tamo gde građanin krije svoje poroke, radnik otvoreno pije na građevini, tamo gde građanin ide opeglan i doteran, radnik ide odrpan i flekav, tamo gde građanin „razgovara“ sa svojim detetom, radnik ga bije itd.

Generalno, sama pojava čoveka koji nije imao prilike da godine i godine provodi unutar srednje ili više klase, unutar obrazovnog sistema, unutar enciklopedijskog znanja, unutar krugova ljudi koji cene knjige i filmove itd. – izaziva nelagodu među ljudima koji, pak, nisu „senzibilisani“ na takve pojave. Česte pojave, naravno, mnogo češće od onih drugih.

Ko artikuliše ciljeve upravo te većine ljudi ? 

Ko priča u njihovo ime, ko ih brani, ko ih kritikuje ? 

Ko ima pravo to da radi ?

Ali, zadržimo se malo na ovom pojmu nasilja.

„Nasilje“, kao što znamo, kapitalističkom poretku predstavlja veliki problem. 

Kapitalistička ideologija (a naravno i državni aparat) pokušava od starta da monopol na nasilje uzme za sebe, da mandat nasilja ostavi samo svojim represivnim aparatima, vojsci i policiji. Zašto – zato što kad bi svi mi praktikovali ko kako hoće nasilje, nastala bi rizična društvena situacija nad kojom država ne bi imala kontrolu, a tamo gde država nema kontrolu može doći do oštećivanja ili uzimanja Privatne Imovine. Kapitalistička ideologija je, stoga, na sebe preuzela tu ulogu da nas ubedi pod 1. da je nasilje kao takvo loše za nas („ko još želi da on ili ona ili neko drag nama nastrada“), pod 2. da je nesigurno da neimenovane individue ulaze u „nekontrolisano“ praktikovanje nasilja jer je veliko pitanje gde je ishod toga, odakle pod 3. proizilazi da se pravo na praktikovanje nasilja mora ostaviti kompetentnim organima i telima. Pre svega, „neutralnim“ organima i telima, organima i telima koji, je li, to rade umesto nas, u naše ime dok mi spavamo. Mi plaćamo kroz porez naš miran san, taj porez ide kasnije na policijska kola, borna kola, pendreke, oružje, štitove, odela, uniforme itd. „Tehnologiju zavođenja reda“.

Naravno, insistiranje kapitalističkog državnog aparata na monopolu na nasilje je jasno, budući da nasilje, u krajnjoj liniji, dovodi vlasti i odvodi vlasti, uspostavlja novi red, i obara stari. Oko ovoga niko (posebno ne neko ko je socijalista) ne treba da ima sumnju. U ovom smislu, Mao ce Dung jasno priča kada priča o „vlasti koja proizilazi iz puščane cevi“, ali ako vam on nije po volji, Marks je vrlo jasan kada priča o zameni „oružja kritike – kritikom oružja“. Ne samo to, već i na dosta mesta se sakrivaju citati u kojima je Marks potpuno otvoren i jasan kada je u pitanju ne samo upotreba, već i svojevrsna kontrolisana (ali i otvorena) „institucijalizacija nasilja“. Uostalom, svaki pošten, nelicemeran liberal će se složiti sa tim da se sloboda (vlast i nad stvarima i nad sobom), ne dobija - ona se otima. Vlast, moć upravljanja i određivanja, je previše dragocena stvar da bi se nekom uručila na tacni.

Definicija nasilja je široka i fleksibilna. Nasilje je, takođe, činjenica. Politička borba, bilo koja dosledna politička borba, je nasilna. Nasilna je, između ostalog, zato što je nasilje ultimativni argument, argument iza koga nema kontra-argumenta. U političkoj borbi, vrlo je važno da vaš protivnik nema kontra-argument na vaš.

No, i dalje ostaje i migolji se to pitanje – zašto kapitalizam, posebno liberalni kapitalizam, toliko insistira na „nenasilju“, na „mirnom rešenju“, na „civilizovanosti“, na „razumevanju“, na „toleranciji“ – zašto sistem koji je na vlast dolazio stogodišnjom nasilnom borbom protiv feudalnog sistema, a koji je (tokom 200 godina svoje vladavine planetom) potrošio stotine milijardi dolara bombardujući ljude, rušeći režime, ucenjujući, pljačkajući, izrabljujući, iz petnih žila pokušava da nas uveri u temeljnu i suštinsku pogrešnost nasilnih činova i impulsa ?

Retki su oni kao Klauzevic koji lepo kažu da je „rat nastavak politike nasilnim sredstvima“. Česti su oni koji žele da nas ubede da je nasilje „passe“ – i da je to samo trag nekih nesretnih vremena kada „sistem vrednosti“ nije bio tako jak. U Londonu su prošle godine osetili kako je to izgledalo „davnih“ sedamdesetih kada su rasni nemiri sevali engleskim gradovima. Pariz i cela Francuska od 2005-e ulaze u fazu koju smo mogli da vidimo u filmu Mržnja koji je, šokantno, iz 1995. Dakle, sve je to relativno.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Na našem terenu, nakon 45 godina mira u onome što se od skora percipira kao „građanski raj“ SFRJ, devedesete su donele gomilu turbulencija, nasilja itd. Domaći građanski autori (sve od 1991. naovamo) od toga prave slom svih slomova, tugu svih tuga, niko nikad ne bi rekao da će im mir i stabilnost jedne „jednopartijske diktature“ toliko nedostajati. No, ne znam zasigurno odakle i kako dolaze sve te jadikovke i jeremijade o toj deceniji i o njenoj brutalnosti – kao da je prostor bivše Jugoslavije bio neko specijalno, posebno divlje mesto unutar koga su ljudi praktikovali nasilje. Dovoljno je samo pogledati planetu tada, ali i pop produkciju tog „Zapada“ tada – početak devedesetih je period najvećeg uzleta gengsta repa, žanra koji je celu svoju popularnost napravio na estetizaciji nasilja koje se odigrava na liniji zajednica-represivni državni aparat i jedna grupa iz zajednice protiv druge grupe iz zajednice. Filmovi kao Menace II Society, Do The Right Thing, La Haine ili Kids – jasno govore kako je radnička i-ili obojena omladina provela te nikad dovoljno nakukane devedesete.

Kriminal, navijačko nasilje, nasilje u saobraćaju, nasilje među maloletnicima, nasilje u kući, nasilje nasilje nasilje, to strašno nasilje. Ipak, za potrebe ovog teksta ćemo se ograničiti na navijačko nasilje, nasilje vezano za podršku određenim sportskim klubovima – tip nasilja koji je u oštrom fokusu srpske javnosti i raznih intelektualaca već 5 godina.

 

 

 

 

Istorijski gledano, „fudbalsko nasilje“ kao tema stoji, evo, 22 godine nad našim glavama, sve od dokumentarca Radio-televizije Beograd o navijačima nakon „nemilih scena“ na Maksimiru u maju 1990.  To je bio prvi pokušaj građanskih medija ovde da suoči „javnost“ sa tim strašnim fenomenom ljudi koji „ne dolaze na utakmice da gledaju utakmicu, nego da prave probleme“, sa „obesnim hordama nesocijalizovanih pojedinaca koje nemaju šta da rade“ itd.

Ako krenemo sistematski, fudbalsko nasilje je produkt dokolice radničke klase, što je i normalno – budući da je fudbal zabava broj jedan radničke klase. 

Centralizacija grupa mladih ljudi oko kluba koji vole i njihova konfrontacija sa drugim grupama i zakonom je stvar koja se od početka sedamdesetih redovno i rašireno događa po onim delovima planete gde je fudbal kulturološki privukao najniže društvene slojeve i gde je postojala tradicija nasilja među tim slojevima - od Brazila i Argentine, preko Evrope, sve do afričkog kontinenta. Vandalizam, koji često prati fudbalsko nasilje i može se reći da je njegov sastavni deo, je onaj deo problema koji kapitalistička država ima sa ovim fenomenom. Naravno, tu su i drugi – recimo to da su to organizovane grupe koje se barem jednom nedeljno izlaze kao određena snaga, organizovane grupe čiji dogovori nisu poznati javnosti, organizovane grupe koje se često javljaju povodom političkih pitanja i glasno pričaju o tim pitanjima, organizovane grupe često povezane sa nekim vidom kriminala, organizovane grupe koje često organizovano napadaju policiju (recimo napad navijača Crvene Zvezde na policijsku stanicu „29. novembar“ 2006. godine).

Pojava organizovanih navijačkih grupa tokom sedamdesetih je bila, takođe, dosta u vezi sa burnim periodom nakon 1968. i celog fenomena omladinske „kontrakulture“. Generalno, može se tvrditi da je Engleska rodno mesto omladinskog nasilja među pripadnicima radničke klase i interesantan je podatak da su fudbalske utakmice bile problem još u XIX veku, kada je ta zemlja u pitanju. Ipak, moderni talas kreće sredinom pedesetih i ako su se subkulture „modsa“ i „rokera“ sukobljavale još ranih '60-ih u Engleskoj (vrlo brutalno), onda je jasno da je osnov za sukob mogao i jednako biti šal voljenog kluba. Taj eksplozivni spoj porekla iz radničkog okruženja, muzike, mode, opijanja i delikvencije nastaje još pedesetih kao prepoznat trend „Teddy Boy“-eva. Film „Blackboard Jungle“ u kojem Sidni Poatje glumi omladinca koji se upušta u razne delinkventne aktivnosti je bio omiljen među tom subkulturom i po celoj Engleskoj je dolazilo do masovnih tuča na projekcijama tog filma. Takođe, Teddy Boys su, jednim delom, učestvovali u napadima na karipske doseljenike u Englesku, ti događaji su kulminirali petodnevnim neredima u naselju Noting Hil u Londonu. Negde u ovo vreme, omladinci i omladinke iz radničke klase počinju da prate i troše modu koja je nadilazila mogućnosti mesečnih primanja njihovih roditelja. Shodno tome, većina počinje da se služi svim i svačim da bi došla do novca.

Period nakon 1968. po celoj Evropi je raširio virus levičarskih urbanih gerila i dosta navijača (posebno u Italiji) je kopiralo odevni stil dominantan tada među grupama kao što su bili Rotte Armee  Fraktion, IRA ili Brigate Rosse. Maskirne pantalone, vojničke čizme, Spitfire jakne, „fantomke“, kapuljače – to je bilo radno odelo fudbalskih huligana dok engleski navijači nisu uveli „casual“ pristup. „Casual“ je bila moda koja je brzo buknula Evropom, ali su je ustanovili navijači sa teritorije Engleske, pre svega navijači Liverpula koji su se jedne jeseni krajem sedamdesetih iz Francuske vratili puni francuske i italijanske sportske odeće koja je do tad mahom bila rezervisana za – tenis, oličenje građanskog poverenja u aristokratsko individualno dostignuće. To je bio skoro oficijalan početak „proleterskog drifta“ radničke klase, posebno njenog najnižeg, najnapljuvanijeg, najizolovanijeg dela koji se vikendom predstavljao javnosti u provalama obesti i nasilnosti. Trenerke će vrlo brzo postati zaštitni znak ovog sloja društva, ali o značaju i ideji trenerke ćemo više u drugom delu.

Negde krajem sedamdesetih, ovi slojevi su (uglavnom krađom) počeli, pored fizičkog, da preuzimaju i simboličko polje vladajućih klasa odevanjem u odeću dizajnera koju nisu mogli da sanjaju do pre par godina. I tu negde, krajem sedamdesetih, smešten je taj neoprostiv prelom koji je navijačka kultura napravila van okvira građanskog društva – nisu hteli da mole. Ako su hteli skupu odeću, nisu radili – krali su je, ako su hteli da tuku policiju, napali bi je, ako su hteli da se skupe da lome, nisu tražili dozvole za protest, ako su hteli nekog da napadnu, napali bi ga bez kalkulisanja, ako su hteli da putuju uz klub, organizovali bi se bez uprave kluba. Tokom sedamdesetih i počinju prve kampanje širom Evrope protiv fudbalskog huliganstva u kojem se ti ljudi nazivaju svakakvim imenima i tada kreću prve drakonske kazne za izgrede na sportskim događajima. Izrađuju se prvi zakoni koji se bave „anti-socijalnim ponašanjem“, zakoni koji se bave striktno organizovanom omladinskom delikvencijom koja predstavlja veliki problem za državni poredak. Ceo ovaj proces biva adekvatno obrađen u filmu „Paklena pomorandža“ Stenlija Kjubrika.

Tokom 1980. Svetska zdravstvena organizacija uvodi Poremećaj disocijalne ličnosti u registar mentalnih bolesti. Karakteristike su sledeće:

1. -          nedostatak osetljivosti za osećanja drugih
2. -          prost i istrajan stav neodgovornosti i nepoštovanja društvenih normi, pravila i obaveza
3. -          nemogućnost da se održe dugotrajnije veze, iako nema poteškoća u uspostavljanju
4. -          vrlo niska tolerancija na frustraciju i nizak prag mogućnosti kontrole agresije, uključujući nasilje
5. -          nemogućnost osećanja krivice ili napredovanja na osnovu iskustva, posebno kazne
6. -          izrazito sklon krivljenju drugih ili nuđenju verovatnih racionalizacija za ponašanje koje je dovelo osobu u konflikt sa društvom

-           

Naravno, jasno je kao dan ko je ciljna grupa ovog zakona i ovakvog tumačenja „mentalne sposobnosti“. Ovo je još jedan od pokušaja satanizacije i kriminalizovanja onih delova radničke klase koji prosto nisu pristali na ideološku klasnu manipulaciju bivanja „uzornim građaninom“ i samo na osnovu toga, zakon im je dao pravo ne samo da ih drže krivim, već i ludim. Zanimljivo, američka verzija koju je izradila Američka psihijatrijska asocijacija u ovaj tip poremećaja uvodi i stavku – „ustaljena neodgovornost, zaključena na osnovu ponovljene nemogućnosti zadržavanja stalnog radnog ponašanja ili prihvatanja finansijskih obaveza“. Stvari su, kada se ovako sagledaju, više nego jasne.

Činjenica jeste ta da na ovim ljudima nije „proradila“ ideologija Građanina. Prosto, svaki uput u poželjnosti i preporučljivosti je propao, u praksi. Svaka slika o porodici, školovanju, autoritetu, napretku na radnom mestu, zasnivanju porodice je propao u skoro svakoj stavci. Ono što je trebao da bude strah od zakona, pretvorilo se u opštu mržnju prema zakonu, ono što je trebalo da bude poštovanje tuđe privatne imovine i „javnog dobra“, pretvorilo se u želju za otimanjem i uništavanjem, pretpostavljana težnja ka mirnom i planiranom životu se pretvorila u prezir prema bilo kakvog sitnoburžoaskog ideala „zlatne sredine“. Kultura preterivanja i kultura izazivanja problema su duboko usađene u praksu i dokolicu radničke klase.

Albert Koen još 1955. u svojoj „Delikventni momci: Kultura bande“ pitanje delikvencije vezuje za „niže društvene slojeve“ i objašnjava fenomen time što veruje da „oni koji odbiju kriterijume srednje klase, svoj status i samopoštovanje će pokušati da održe kroz nekorisne, svirepe, negativne aktivnosti koje se, suštinski, baziraju na hedonizmu i autonomiji grupe“.

On takođe navodi da su problemi ovog ponašanja problemi „statusa i samopoštovanja koji se javljaju među decom iz radničke klase kao rezultat društveno proizvedene nemogućnosti da se dostignu standardi koje propisuje ustanovljena kultura“.

O ovome dalje u drugom delu.