O rijaliti programima i ljudskoj plemenitosti

Zadnjih nekoliko dana, otkad su krenule ovogodišnje sezone rijaliti programa “Veliki Brat“ (B92) i „Farma“ (Pink) – možda kao nikad do sad nisu krenule salve moralizatorskih prekora, išćuđavanja, negodovanja itd. Istina, te stvari se godinama već kuvaju u našem osiromašenom društvu, par „medijskih lica“ je razlog „srpskih problema“ našlo i u interesovanju naroda za rijaliti programe i nije trebalo puno da se ta lavina razvije i zavalja.

Bitno je konstatovati da je Srbija 2013. u vrlo, vrlo teškom momentu, svi statistički podaci su porazni. Nezaposlenost hara i nema tendenciju opadanja, naprotiv, natalitet je negativan, populacija ima krupne probleme sa konzumiranjem raznih vrsta supstanci, apatija je opšteprisutna – izgledi su, dakle, dosta loši. Dve decenije kapitalizma u Srbiji dale su katastrofalne rezultate koji su doveli do toga da smo zaboravili šta znači bolovanje, plaćeno odsustvo, porodiljsko odsustvo, plaćen doprinos, pa eto i državni udeo u zdravstvenom osiguranju. Ne tako davno, pre 3 decenije, naša država dok se zvala SFRJ je imala jednu od najozbiljnijih i najsveobuhvatnijih zdravstvenih mreža, prema svim relevantnim istraživanjima iz tih vremena. Postojala je određena briga za zdravlje građana i nije bilo neobično da ljudi i sa najegzotičnijim zdravstvenim problemima imaju u ogromnoj meri plaćeno lečenje čak i u klinikama po Moskvi, Pragu ili Varšavi ukoliko u Beogradu nisu postojali zadovoljavajući uslovi za lečenje (igrom slučaja, neko iz moje porodice je imao višemesečni maltene besplatni tretman u Univerzitetskoj bolnici u Gdanjsku, u Poljskoj početkom osamdesetih).

Sada, u medijima imamo celu priču oko male Tijane Ognjanović, osmogodišnje devojčice iz Beograda koja pati od retkog oblika restriktivne kardiomiopatije i kojoj treba transplatacija srca. Takođe, u medijima imamo i celu priču oko Svratišta, objekta koji je osmislio Centar za integraciju mladih, nevladina organizacija koja “ inicira, sprovodi i podržava odgovorne društvene promene sa ciljem da se poveća nivo društvene uključenosti dece i mladih iz marginalizovanih zajednica.” Pre nekoliko dana, internetom je prošla glasina da gradska uprava Beograda želi da obustavi finansiranje Svratišta. I kao treće, u paketu ovih mera, pojavila se slika koja se munjevito proširila internetom, slika klošara iz nekog kafića, verovatno u zapadnoj Evropi, kako pije kafu. Ključna reč: “uslovna kafa”, kafa koju oni koji imaju para plaćaju onima koji nemaju para i tako sve dok ne ponestane para, a ispod komentari kako je to plemenit gest i kako bi toga trebalo da bude i kod nas.

Srednja klasa Beograda u vidu manje-više dežurnih glasova savesti u vidu Sergeja Trifunovića i Istoka Pavlovića nije gubila previše vremena oko ovoga, a apelima se pridružio i izvesni Amitz Dulniker, čovek sa nekim svojim sajtom i nekim doprinosom na češće tužnoj nego smešnoj Tarzaniji. Ok, ovaj treći karakter je nevažan, važno je da je njegov tekst bio prvi u ovoj kampanji koju možemo da vidimo, u jednom danu sam na svom fejsbuku video previše šerova teksta čija je poenta, ukratko, bila da je Ava Karabatić i njeno ponašanje i volja nekoga da gleda rijaliti program kriva za stanje ciganske dece u  Beogradu i odnos gradske vlasti prema njima. To je zamena teza br.1.

Zatim se pojavilo pitanje oko Tijane Ognjanović, gde su Trifunović i Pavlović izvozali staru dobru priču prosvećenih beogradskih šmekera koji u slobodno vreme umeju i mogu da prepoznaju kad trebaju da intervenišu među plebsom ne bi li smo konačno postali “bolji narod”. Trifunović je uleteo u emisiju kod Marijane Mićić zadihan i kroz poziv da se pomogne devojčici naravno očitao malo moralno predavanje narodu u Srbiji uz reči “svi vi koji trošite svoj novac na sms-ove da izbacite ovog ili onog iz kuće, uradite neko dobro delo…”. Naravno, svako običan bi se sad pitao: “Pa dobro, šta glumiš, čovek je SAMO hteo da pozove ljude da uplate pare za devojčicu” itd. Stvar je malo komplikovanija, doduše.

Prva premisa Trifunovića jeste da je gledanje Velikog Brata i glasanje tokom emisije – jedna glupa i plitka stvar, što je nešto što ljudi u Srbiji vole da prežvakavaju, iako manje-više većina nas to gleda. Druga premisa je, neizrečena ali prisutna, da taj “greh” može da se “otkupi” uplaćivanjem na žiro-račun za Tijanino lečenje. Iz toga bi moglo da sledi da svoju dokolicu, razbibrigu, zabavu koju upražnjavamo gledanjem Velikog Brata, sa druge strane treba da naplatimo time što ćemo pomoći državi Srbiji i njenom ministarstvu zdravlja da ono ne plati troškove lečenja devojčice.

Jer šta mi zapravo radimo uplatom na žiro-račun u Komercijalnoj banci – ne dajemo mi te pare njenoj porodici, već štitimo državu da ih ne potroši, tj. da bi neko u ministarstvu zdravlja mogao za 9 meseci da obnovi vozni park i uzme recimo 20-ak novih kola umesto da se brine ne samo o Tijani Ognjanović, već o desetini hiljada ljudi koji u Srbiji imaju ozbiljne zdravstvene probleme. Takođe, o kakvom svetskom uređenju mi živimo ako operacija nekog malog deteta košta milion dolara? Jel to ugrađivanje novog platinastog srca o čemu se priča, pa to košta milion dolara? Ti lekari privatne bolnice u Hjustonu imaju i svoje plate (mahom basnoslovne) i vrlo visoke bonuse koje dobijaju jer privatne bolnice funkcionišu kao deoničarska preduzeća – milion dolara za operaciju, pa imam utisak da bi lakše bilo da je se pošalje u svemir nego da se napravi srčana transplatacija. Naravno, to su pitanja koja se sad ne pokreću, sad je “daj daj daj da se devojčica što pre operiše, a svi znamo da je svet nepravedan”. Pa ko u tom nepravednom svetu donosi odluke o tome koja Tijana Ognjanović od par hiljada dece u Srbiji u kritičnom stanju postaje stvar nacionalne debate i prostor za razne princeze i prinčeve Karađorđević i slične face da se pokažu kao dobrotvori ? Šta je sa svom ostalom decom, i ne samo decom, koja apsolutno nikad neće moći da sanja da će nagrebati ne 700 000 eura, nego 10 000 eura za lečenje? Koji glumac ili bloger priča o njima?

Pitanje je zašto se tako lako pribeglo tome da se pitanja nezbrinute ciganske dece i pitanja teško obolele dece prebacuju na nas, na ljude koji nismo u državnim strukturama i nemamo nikakvu moć da odlučujemo ni o čemu? Kako je žrtva u međuvremenu postala odgovorna, jer svako od nas za par meseci može da padne u situaciju gde će mu ili joj trebati brdo novca za neko lečenje? Zašto mi, zašto ja da plaćam stvari koja je država trebala da uradi? Koji je naš odnos prema državi koja je otvoreno zatvorila vrata za 80% građana? Zašto ja da izdvajam pare za “uslovne kafe” dok država po celoj zemlji sa jedne strane otpušta, a sa druge strane zatvara narodne kuhinje i kupatila, a pare se troše po konzulatima i ambasadama po inostranstvu, i šire naravno? 

Zašto, na kraju krajeva, je neko ko gleda Velikog Brata ili Farmu i svidja mu se to, zašto je on KRIV za ovo sve? Ako već pričamo o odgovornosti za ovo stanje u državi, ako bi se o tome pričalo, onda nije krivica na onima koji gledaju rijaliti programe, već na onima koji rijaliti programe zamenjuju za totalno isisavanje novca iz svih mogućih javnih službi i naših plata. Tu je pravi problem, a ne u tome da li je Ava Karabatić ili bilo ko nekom drkala ili da li je u halterima došla na otvaranje, pa je to pogrešna moralna poruka. Postoji dosta krupnija stvar od tih haltera i seksualne provokativnosti, a to je ko će sutra da te leči i šta ćeš da jedeš ili ćeš očekivati da Sergej Trifunović čuje za tvoj problem i reši ga kroz svoj neposredni šmekerizam.